Piše: Vladeta Jerotić
Za svaku psihoterapiju neuroza analitički orijentisanu, za Jungovu naročito, proučavanje snova ima bitan značaj za dijagnozu, prognozu i terapiju neurotičnog pacijenta.
Mi ćemo se ovde samo kratko osvrnuti na glavne teze Jungovog učenja ο snovima.
- San se ne može okarakterisati, kao što to Frojd misli, generalnim smanjivanjem psihičke delatnosti i »spuštanjem mentalnog nivoa« (Janet). Naprotiv, afektivno jezgro nekog kompleksa intenzivira unutarnji život za vreme spavanja. Cilj ovog intenziviranja jeste kompenzatorni odnos sna prema nekom svesnom stavu snevača.
- Prospektivna funkcija sna mora se razlikovati od njene kompenzatorne funkcije. Dok se kompenzacija mora obeležiti u smislu samoregulacije psihičkog organizma kao svrsishodna delatnost, prospektivna funkcija je u nesvesnom pripremana anticipacija budućeg svesnog delovanja jedinke. Osim prospektivnog i kompenzatornog, Jung smatra da san može da bude i reduktivan, u Frojdovom smislu.
- Tumačenje nekog sna može da se sprovede po sledećoj šemi zbivanja u snu: a) mesto i vreme u kojima se početak sna dešava, kao i ličnosti sna; b) ekspozicija sna, to jest obelodanjivanje problema; c) peripetija sna koja se odnosi na intenziviranje čvora problema, a koja se penje do mogućeg klimaksa, i d) razrešavanje, lizis, rezultat sna, ukazivanje na njegovu kompenzatornu I prospektivnu funkciju.
- Onaj koji hoće da shvati mogućnosti značenja snova treba da povede najpre računa ο nekoliko tipičnih situacija u kojima se određeni snovi pojavljuju: a) san se pojavljuje kao reakcija nesvesnog na neku određenu, svesnu situaciju, pri čemu nesvesno deluje dopunjavajuće ili kompenzirajuće i pri tome jasno ukazuje na »ostatke dana«; b) san ne dolazi kao reakcija na neku određenu, svesnu situaciju, već na osnovu izvesne spontanosti nesvesnog, koje, međutim, pruža u snu novu situaciju koja je upravo suprotna svesnoj situaciji, stvarajući ovako konflikt sa njom, i c) nesvesno produkuje san koji nema više nikakve veze sa bilo kakvom svesnom situacijom, snevač se čudi svome snu, ne razume ga, ali je i njime do te mere zahvaćen i od njega uzbuđen da upravo ovakav afektivan odgovor ukazuje da se možda radi ο nekom arhetipskom snu.
- San je samostalno ispoljavanje nesvesnog, on poseduje svoju sopstvenu realnost i predstavlja svoj sopstveni svet.
- Daleko je od istine Frojdova tvrdnja da san najčešće ima težnju da zadovolji naše potisnute seksualne želje. I mnogo drugih želja i potreba traže da probiju prag i da nam se obelodane u snu. Među ovim težnjama seksualne i agresivne zauzimaju, doduše, značajno mesto, ali nikako nisu jedine.
- Jung je prvi proučavao kod jedne iste individue seriju snova i iz ove serije bio je u stanju da zaključi da je objašnjavanje snova neophodno dopuniti razumevanjem sna, a tumačenju znakova u snu protivstavio je hermeneutički postupak raznovrsnog tumačenja simbola u snu.
- Svaki sadržaj sna je uvek višeznačan, otud preuzimanje standardnih simbola u snu ne vodi daleko u tumačenju sna. Tako na primer, dok kula za Frojda znači falus, podrum — vagina, za Junga kula još znači izolaciju, zaštitu prema spolja, gordost itd., a podrum znaci nesvesno, tamno, podzemno, majčinsko, itd.
- Tumačenje snova je umetničko delo koje zahteva odlično poznavanje ne samo svoje sopstvene psihe, već i poznavanje svesnog i nesvesnog stava snevača, zatim poznavanje simbola, mitologija i religija čovečanstva, itd.
ODNOS PREMA PSIHOTERAPIJI
Dok su Frojd i Adler bili skloni da pojednostave svoj prilaz neurotičnom pacijentu, tražeći da u njemu prepoznaju prvenstveno seksualne, odnosno agresivne korene njegove neuroze, Jung je jedini bio energično protiv toga da se bilo koja teorijska šema, ma koliko bila logična, ubedljiva i praksom dokazana, zvala se ona arhetip, Edipov kompleks ili osećanje inferiornosti, apriori uzima kao uvek ispravna i uvek primenljiva kod svakog neurotičnog ili psihotičnog pacijenta. Ne lišavajući sebe, naravno, nekog polaznog teorijskog stava i do tada stečenih znanja u praksi, psihoterapeutski rad sa pacijentom, prema Jungovom mišljenju, mora biti uvek nov i uvek stvaralački, stvaralački na način umetničke improvizacije, jer je svaki pacijent jedinstven, zaseban, i neponovljiv čovek, u izvesnom smislu čak nov eksperiment života, koji se mora lagano i tačno upoznavati, kako bi mu se moglo efikasno pomoći. Ovakav rad sa pacijentom očevidno nije nimalo lak, on zahteva uvek nov napor i novo oživljavanje empatije kod terapeuta i često traje više meseei, pa i godina. Otud može biti uspešno izveden samo u individualnom psihoterapeutskom kontaktu između dva u biti ravnopravna partnera u kome i jedan i drugi partner unose celog sebe, očigledno ne bez rizika.
Ovo je razlog zbog čega je Jung, nasuprot Frojdu, upotrebljavao u tehnici svojih analiza fotelju umesto kauča. Dajući prednost fotelji, Jung je smatrao da se na ovaj način izbegava preterana pasivnost, infantilizacija i stvaranje veštačkog autoerotizma kod pacijenta, samim tim izbegava se pacijentova izolovanost od života. Treba reći da je ovakva tehnika, »oči u oči«, zamornija za terapeuta, čiji izraz lica za vreme seanse pacijent budno prati.
Dok je reč ο tehnici psihoterapeutskog rada kod Junga, treba naglasiti da je Jung bio prvi koji je pre Frojda tražio da svaki psihoterapeut koji želi da radi dubinsku psihoterapiju sa pacijentima, treba da bude sam podvrgnut analizi od strane starijeg i iskusnijeg kolege.
Po Jungovom mišljenju, može da se kaže bez preterivanja da u svakoj psihoterapiji koja ne spada u tzv. malu psihoterapiju, u kojoj se deluje na pacijenta samo savetom, sugestijom ili razumnim objašnjenjem, već koja ide u terapeutske intervencije tzv. velike psihoterapije, skoro u polovini slučajeva ova terapija je ujedno i samoispitivanje lekara. Ne u šta je čovek uveren, već da je ćovek uveren, delovalo je u svim vremenima, mudro kazuje Jung. Ovo, naravno, u prvom redu važi za lekara, jer ovaj zaista može da pomogne pacijentu samo onoliko koliko ima stabilnosti i zrelosti u njemu samom.
Jungova psihoterapija je najpre sveobuhvatna terapija koja traži i nalazi smisao kako u zdravom, tako i u bolesnom življenju svakog čoveka. Ona polazi od osnovne hipoteze da kada neki čovek ispolji psihogeni simptom, onda ovaj simptom predstavlja tzv. signal-simptom koji odaje neki konfliktni poremećaj na psihičkom planu, koga subjekt nije svestan. Ο kakvom se konfliktu radi, da li je on nagonske prirode ili je konflikt moralne prirode, pri čemu naše osećanje dužnosti, potreba za ispaštanjem i plodnom patnjom mogu isto tako da budu potisnuti kao i bilo koji nagon, pitanja su koja pacijent i njegov slobodno izabrani psihoterapeut treba da počnu zajednički da rešavaju. Susret između pacijenta i psihoterapeuta u Jungovoj psihoterapiji predstavlja neku vrstu dijalektičkog suočavanja sa početnim ciljem prepoznavanja odnosa između svesnog i nesvesnog u pacijentu, pri čemu pacijent treba sve više da prepozna kako svaka od ove dve psihičke suštine ima svoju strukturu, svoje zakone i fenomene, svoj jezik.
Psihoterapeut, za izvesno duže vreme, na početku analize treba da ostane u nekoj vrsti posredništva ili samo živi i elastični svedok u raspravi koja se vodi između svesnog i nesvesnog u pacijenta.
Psihoterapeutski rad sa pacijentom počiva, prema Jungu, na četiri bitna elementa: na poverenju i ispovedanju koji sami za sebe mogu da imaju katarzičko dejstvo; na transferu i analizi transfera, koji, međutim, u poređenju sa Frojdovim pojmom transfera ima relativan značaj; na edukaciji i samoedukaciji, jer analiza nije nikakva umetnost radi umetnosti, već bolje upoznavanje sebe treba da navede pacijenta na smislenije postupke u životu i postepeno dovede do metamorfoze ličnosti, najtežeg, ali i najpoželjnijeg elementa u Jungovoj psihoterapiji.
Nema, međutim, uspešne psihoterapije bez izgrađivanja tipologije i karakterologije koje predstavljaju veliku korist u razumevanju funkcionisanja i osetljivosti psihičkog ponašanja nekog bića. Otud je Jung razlikovao »tipove stava« i »tipove funkcija«. U tipove stave spadaju dva osnovna stava i to ekstravertan, kod koga je primum movens okrenut spoljnjem svetu, oblikujući se prema objektima okoline, zapostavljajući i potcenjujući sve subjektivno, i introvertan, oblikujući se prvenstveno prema unutarnjem mikrokosmosu, pokazujući rezervu i nepoverenje prema objektima u svetu.
Jung je sve više, što su godine njegovog praktičnog rada odmicale, imao među svojim pacijentima one koji su se nalazili, po starosti, u drugoj polovini života. Njega su više zanimale one neuroze druge polovine života kod kojih su pacijenti nesvesno ili svesno tražili smisao svoga života, postavljali glasno ili preko svojih snova i drugih nesvesnih tvorevina pitanja smisla krivice, straha i patnje. Naravno da ovakvih pacijenata nije bilo na početku Jungove psihijatrijske karijere mnogo, ali vremenom, ovo je Jung tačno uočio, što je život u Evropi postajao komplikovaniji i zagušljiviji, a naročito posle drugog svetskog rata kada su bile ozbiljno poljuljane mnoge do tada ustaljene norme vrednosti, broj pacijenata, i to ne samo starijih godina, koji su postavljali vrlo potresno i emotivno proživljeno pitanja ο smislu postojanja i naročito smislu patnje, naglo je rastao.
Sve neuroze, inače, Jung je delio, sa psihološkog a ne sa kliničkog gledišta, u dve velike grupe: jedna grupa neuroza se odnosi na one ljude suviše pripojene uz neki kolektiv čija individualnost nije dovoljno razvijena, a iz kojih progovara u vidu nekog neurotičnog signala-simptoma nezadovoljstvo ovakvim stanjem; druga grupa neuroza obuhvata hipertrofirane individualiste čije je prilagođavanje kolektivu ostalo atrofično, a kaj i takođe ispoljavaju neke specifične neurotične signale-simptome koji jasno ukazuju da i ovi ljudi nisu zadovoljni svojim stanjem.
Dosledan svome shvatanju suštine neuroza, Jung i u psihoterapiji smatra da pacijent ne treba da traži poništavanje neuroze, već se mora uz pomoć psihoterapeuta potruditi da nauči na šta neuroza hoće da ga upozori, ο čemu ga obaveštava, kakav značaj i cilj ima, jer neuroza je u prvom redu »kriza individuacije«. Štaviše, pacijent, prema Jungovom mišljenju, treba da bude zahvalan neurozi, jer nije neuroza ta koja treba da bude lečena, ona je ta koja nas leči. Ovakvo Jungovo shvatanje ο bolesti, koje nama danas može da izgleda i preterano, u stvari je jedan od retkih doslednih nastavljanja shvatanja svih velikana medicine u prošlosti, od Hipokrata do Paracelzusa, što bi sažeto najpribližnije ovako trebalo da glasi: kada je čovek bolestan, bolest predstavlja pokušaj prirode da ga leči. Uz ovu formulu ide dobro i jedna Paracelzusova misao koja kaže da je svaka bolest vatra koja čisti.
Kada se govori ο analitičkoj psihoterapiji, treba pomenuti još dve metode kojima se ova vrsta psihoterapije služi u lečenju: to je metoda tzv. aktivne imaginacije i korišćenje crteža i slika koje bolesnici stvaraju u toku terapije.
Dok je za mnoge mislioce, naročito filozofske, ali i brojne psihijatre, pripadnike starije škole, mašta predstavljala nepoznanicu sumnjivog porekla i često negativnog dejstva, Jung je preuzeo na sebe zadatak ponovnog uspostavljanja vrednosti i važnosti mašte. U imaginaciji Jung vidi ništa manje nego snagu koja vodi svet i prema tačnim rečima Rolanda Kaena, najpoznatijeg francuskog analitičara Jungove škole, Jungova psihoterapija mogla bi se valjano definisati kao umetnost stavljanja imaginacije u službu života i života u službu realizacije imaginacije.
Polazeći od ovakve opšte ocene vrednosti mašte Jung je izradio svoju metodu aktivne imaginacije koja se sastoji u sledećem: bolesnik treba da učini napor voljne nepažnje i potpunog opuštanja, fizičkog i mentalnog, sve do dremeža, koji bi bio uvod u san. U ovakvoj maksimalno mogućoj relaksaciji pacijent treba da primeti i saopšti sve percepcije, ideje, osećanja, intuicije, koji mu posećuju duh, koji se spontano pojavljuju u misli, kao i sve slike koje se projektuju na crnom ekranu zatvorenih očnih kapaka. Ovakva metoda sačinjena paradoksalno od aktivne pasivnosti čini velike usluge pacijentu i terapeutu, i to naročito onda kada pacijent u toku psihoterapeutskih seansi ne može da upamti snove ili dospeva u stanje unutarnje prepreke kada nije u stanju da kaže bilo šta novo lekaru. Materijal koji ova metoda nudi psihoterapeutskim partnerima dragocen je jer ne dolazi iz svesti i katkad se može dobro uporediti sa hipnagoškim slikama koje prethode normalnom snu, a često ovaj materijal ima vrednost i samog sna. U stvari, materijal aktivne imaginacije najčešće dolazi iz predsvesnog i izražava njegove težnje, a može se lako izolovati i pratiti u njegovom više ili manje autonomnom razvoju.
Danas se u svetu Jungova psihoterapija uči kao i svaka druga metoda dubinske analize. Psihoterapeutsko školovanje i naročito plodna primena u praksi zahtevaju kompletnu ličnost terapeuta koji ne mora biti samo lekar. Dobro poznavanje filozofije, mitologije i istorije religija, uz neophodan dar introspekcije i nezaglušenog vrela intuicije, sa životnim iskustvom koje za sobom ima, veoma su poželjni kvaliteti za analitičkog psihoterapeuta. Njegova sopstvena strast da postavlja egzistencijalna pitanja i traži na njih odgovor, emotivna otvorenost i dublja empatična zainteresovanost za sudbinu drugog čoveka, približila bi ovakvog psihoterapeuta već i samoj ličnosti Karl Gustava Junga, ličnosti koja je nepokolebljivo verovala u čoveka kao stvaraoca i u psihoterapiju kao buduću široko rasprostranjenu metodu lečenja u medicini.
Nastaviće se
