Teško se oteti utisku da je Gabor Mate umoran. Spokojan, ali umoran. Odakle dolazi taj umor? U brojnim pojavljivanjima na mreži, u podkastima, u kojima je Mate onaj koji odgovara i podučava, niko ga nije pitao da li je umoran. Pa opet, njegovo biće nas zatrpava društvenom nužnošću u kojoj ni jednog trenutka ne sumnjamo da je onaj koji govori onaj koji zna, jer zadatak tumača jeste da neprestano tumači, što može biti razlog njegovog umora. Na ovaj način se isporučuje poruka dvostruke iscrpljenosti: one usled ogromne spoznaje, mudrosti, od koje se teško spava, za koju je sam Mate odgovoran, ali i iscrpljenosti zbog društvene hiperprodukcije, na koju Mate teško može uticati, koja se služi njegovom ličnošću kako bi u prostoru mreže uspostavila sliku proroka našeg vremena, onoga koji ima odgovore na sva važna pitanja, koji isceljuje.
Mate me pušta da čekam, čini me nepokretnim. Kroz njega se transponuje renesansni čovek. On nije psihoterapeut, psihijatar, pedagog, filozof ni sociolog, ali on je, paradoksalno, sve to istovremeno. Kao doktor opšte prakse sa ,,desetogodišnjim iskustvom rada sa psihijatrijskim pacijentima“, kao neko ko se interesuje za detinjstvo i traumatska iskustva, palijativnu medicinu, Mate govori iz naučne perspektive, nudeći dokaze, ali taj govor pronalazi svoju autentičnost mnogo više u gestu i pozi nego u onome što izgovara. Budući da govorom tela poručuje da je dohvatio jednu vrstu spoznaje višeg reda, ezoteričnog prosvetljenja, iz te pozicije mu ne preostaje ništa drugo nego da deli.
A kada govori, Mate najčešće priča o traumi i detinjstvu, normalnom i patološkom. Kao samovoljni izgnanik iz sveta medicine, Mate stvara sopstveno kraljevstvo, u kome se telesno i duhovno još jednom prepoznaju. Njegova kritika načina na koji moderno doba (Mate se služi pojmom kultura) proizvodi mit o normalnom jeste jedna vrsta tihog sinkretizma, mešavina klasične medicine, telesne terapije i nju-ejdž filozofije, začinjena prstohvatom Fukoove genealogije. Ova kombinacija naučnog i ezoteričnog na mala vrata vraća duh istočnjačkih tradicija, Celine sa velikim c, u kojoj je holistički pristup ključ, nit koja uvezuje proroka i naučnika, duh i telo. Budući da nemam vremena da se danonoćno bavim Fukoovim sistemima moći, da u lavirintima prastarih mitova tražim tragove lične i kolektivne traume, niti mi pada na pamet da razbijam prastari krčag tibetanskog budizma, zahtevam da znanje bude isporučeno odmah, u instant formi, lako dostupno, što mi Mate, putem svog strogo kontrolisanog narativa, omogućava.
Detalji na desnoj ruci doktora Matea (prsten i velika narukvica) su blesak subverzivnog u njegovom inače strogom imidžu, pokušaj da se u prostor podkasta unese duh neobuzdanost, gitarskog rifa Kita Ričardsa (čije lice anatomski podseća na Mateovo), ali takođe i znak da je doktor Mate još nešto osim toga što jeste. Međutim, i ti sitni tragovi subverzivnosti ne mogu odagnati utisak da je subjekt koji govori subjekt koji je umoran, zasićen svega, a najviše sopstvene spoznaje, koja opterećuje. Antipod takvog gesta, koji uvek i svuda širi poruku smirenosti i kontrole, jeste gest Slavoja Žižeka. Kao simbol neurotičnosti našeg vremena, napetosti koja se transponuje u neodložnost pokreta, hitnoću izraza, Žižekova pojavnost prikazuje onog koji često gubi kontrolu, koji je nesavršen, čime se demistifikuje njegovo filozofsko biće. Dok se Mate ukazuje kao jedna vrsta putokaza ka isceljenju, spoznaje koja me oslobađa traume i teskobe, Žižekova pojava jedino može dovesti do retraumatizacije moje potisnute traume. Demistifikujući mudraca kao onog koji nedvosmisleno umiruje i predvodi, onoga koji je dostigao stadijum nirvane, prosvetljenje, Žižek jednim potezom razbija jedan ostareli mit, nudeći mi sumanutog Džokera umesto odmerenog Betmena, Kinder jaje umesto traume, and so on, and so on umesto tačke na kraju rečenice.
Na ovaj način se ambivalentnost odnosa prema autoritetu transponuje u ambivalentnost odnosa prema samom saznanju. Tiče me se sve što se oko mene dešava, želim da spoznam tu i tu društvenu pojavu, ali nisam siguran imam li dovoljno snage da samostalno krenem na to putovanje, ili ruka mudraca treba da me vodi ka Otkrovenju. Jer spoznaja može biti ograničena, kratkotrajna, pojava može tek da me takne (mogu tek da je taknem, kako bi u skučenom telu moje znatiželje ostalo dovoljno mesta za druge spoznaje, koje nestrpljivo čekaju da budu dirnute), ili mogu da joj pristupim na način na koji Avgustin prilazi veri, celim svojim bićem. Izaberem li kontrolu ispred neurotičnosti, Matea ispred Žižeka, nije li to suviše jednostavno rešenje? Problem leži u samom znaku pitanja. Svedena na stanje čiste dileme, ova hipoteza samo produbljuje moju zbunjenost, jer me vraća na mesto gde sam već bio.
U svojoj mistifikovanoj pojavnosti, Mate ne izlaže pred mene samo svoje učenje (samo govor, samo tekst), nego mi nudi i svoje telo, koje nije ništa drugo nego moje sopstveno telo, onakvo kakvo može postati budem li pratio njegove korake, koji vode ka isceljenju. Čak i da uzmem u obzir da Mate nema nikakve veze sa sopstvenom umornom pojavnošću, tj. da je njegovo biće jednostavno takvo kakvo je čak i kada prespava stogodišnji san ili prođe kroz višečasovnu kuru najskupljeg kozmetičkog tretmana, ne slabi utisak sa početka teksta. Onakav kakav se nudi posmatraču, procesom umnožavanja putem društvenih mreža, dakle jednom vrstom sociokulturološke konstrukcije prvog stepena, Mate je zaista postao umoran, da li zahvaljujući sveprisutnosti, nepogrešivoj upućenosti u teme od suštinskog značaja, da li putem spoznaje sveta, koja nekada može biti iscrpljujuća. Ovim poslednjim činom njegov biće postaje ono što ono danas jeste, biće proroka, jako blisko liku Ničeovog Zaratustre, koji se na samom kraju putovanja preobrazio i poprimio bronzani izgled, jer je njegova ,,mudrost porasla i već ga je bolela svojom punoćom.“
Nikola Mikić
Objavljeno u Kulturnom dodatku ,,Politike“.
