Prošlo je 50 godina od objavljivanja romana Nebeski strug Ursule K. Le Guin, svedočanstva o snovima 60-ih, u početku punih nade, a na kraju zgrušanih u noćnu moru liberalnog kapitalizma. Prvi put objavljen 1971, ovaj roman je raskošno pokazao prepoznatljivo, vešto kombinovanje psiholoških i socioloških tema s dinamičnim naučnofantastičnim pripovedanjem tako karakteristično za Le Guin: autorka zamišlja svet u kome snovi mogu doslovno izazvati krupnu društvenu promenu nabolje, ali i nagore. U tom trenutku ta poruka je nosila oštru kritiku hipijevskog političkog idealizma: dok je John Lennon iste godine pevao „Možete reći da sam sanjar / ali nisam jedini“, postajalo je sve očiglednije da se levi pokreti raspadaju, nesposobni da izazovu masovnu društvenu promenu. Kada danas, u ovom trenutku gomilanja kriza, ponovo čitamo Nebeski strug, on nas poziva da razmislimo o nužnoj, ali dvosmislenoj ulozi radikalne imaginacije u arsenalu progresivnih društvenih pokreta, koja čini snove preko potrebnim izvorom nade, ali i potencijalnim mestom praznog sanjarenja i strašne autoritarne deformacije.
Ključna polazna pretpostavka ove knjige je jednostavna. George Orr, koji živi u košmarnom svetu ekološkog kolapsa, masovnog umiranja od gladi i političkog nasilja – svetu sablasno sličnom našem – otkriva u sebi jedinstveni talenat: sposobnost da preradi stvarnost pomoću „delotvornog sanjanja“. Mučen krivicom zbog mogućnosti da dramatično menja svoje okruženje (koju je otkrio u detinjstvu, kad je nehotično ubio svoju tetku), Orr pokušava da potisne taj dar lekovima, što privlači pažnju medicinske nauke. Pošto ga natera da prođe obaveznu terapiju spavanjem, oneirolog dr William Haber koristi njegove sposobnosti za stvaranje boljeg sveta – boljeg po njegovom mišljenju – služeći se hipnotičkim sugestijama, ali taj pristup vodi nebrojenim i nepredvidljivim neželjenim dejstvima. Poruka Ursule Le Guin glasi: put ka boljem svetu nije pravolinijski i direktan čak ni kad je popločan dobrim namerama.
Glavna dilema je to kako protumačiti uputstva koja dr Haber daje Orru. Svesni um jasno će shvatiti uputstvo da se okončaju ljudski konflikti – ali nesvesno nikad nije tako jednostavno. Kad se mozak odmara, naša imaginacija pravi velike skokove; ona otkriva načine da presloži realnost jave na neverovatne i nemoguće načine jer nalazi popustljivost i savitljivost tamo gde je budni, racionalni um često previđa. Podbadan Haberovom moći sugestije da isporuči bolji svet, krajolik Orrovih snova vrluda, podvaljuje i nalazi načine da formalno posluša doktorove zapovesti, a da ipak stvara svet koji ovaj nije hteo.
U tom smislu Nebeski strug je meditacija o taoističkim principima Ursule Le Guin. Le Guin je prevela Tao Te Ching, i njen Orr otelovljuje neintervencionističku perspektivu u romanu. On je uglavnom nezainteresovan za moć menjanja sveta; najviše bi voleo da je nikad ne upotrebi. Kad se njegova nastojanja da potisne snove pokažu neuspešnima, on se suprotstavlja Haberovim pokušajima da instrumentalizuje njegovu moć.
Orr je mudriji od Habera jer shvata da je teško uskladiti svesne želje s neizvesnošću nesvesnog, i da će zbog toga Haberova uputstva biti iskrivljena. Stalno se pokazuje da je Orrova imaginacija nesposobna da zamisli lepe ishode iako bi on, naravno, želeo da ih vidi: „Rekao si da nema uzajamnog ubijanja među ljudima. I onda sam ja sanjao vanzemaljce. Tvoje ideje su zdrave i racionalne, ali ti pokušavaš da koristiš moje nesvesno, ne moj racionalni um… Pokušavaš da postigneš progresivne, humanitarne ciljeve sredstvom koje nije pogodno za taj zadatak. Ko sanja humanitarne snove?“
Kao što Orr sugeriše, imaginacija je istovremeno izvor neverovatnog optimizma i nepokorno područje u kom se mogu manifestovati latentan strah i strepnja. Zapažanje političkog filozofa Fredrica Jamesona da je „postalo lakše zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma“ sažeto i precizno izražava tu dilemu: dok revolucionarni projekat podrazumeva sanjanje boljeg budućeg sveta, mi moramo da se borimo i protiv plime – ne samo figurativno već doslovno – suočeni sa sve strašnijim klimatskim promenama.
Naravno, Le Guin nije jedina osoba koja je bila fascinirana područjem nesvesnog kao mesta društvenog i političkog istraživanja. Nastojanje da se neočekivani imaginariji nesvesne misli pomešaju s rigoroznom političkom akcijom bilo je stalna tema tokom pola veka utopijskih radikalizama, bilo u psihodeličnoj politici Timothyja Learyja, gurua 60-ih godina prošlog veka, ili u magijskom, marksizmom prožetom realizmu pisca Andyja Merrifielda, ili u sličnim nastojanjima koja je kritičar kulture Mark Fisher iskazao u Esid komunizmu (Acid Communism), nezavršenom u vreme njegove smrti 2017. Svi ti različiti projekti otkrivaju slične tenzije, naime nezadovoljstvo solipsističkim istraživanjem i potrebu da se pojedinačne ideje o nepoznatom uklope u širi okvir potreban za društvenu promenu. U tom smisli, Nebeski strug je prirodni učesnik u tom razgovoru jer opisuje haotične izazove izazivanja sila nesvesnog, koje su izvan naše kontrole.
***
Pored toga što sjajno opisuje specifično labavljenje realnosti koja se događa u snu, Nebeski strug je i dobar podsetnik na to da je našoj politici potreban viši nivo imaginacije, igre i kreativnosti od onog koji u nju unosimo. Ne moramo zaobići materijalne uslove s kojima smo suočeni, kao što čini dr Haber kad sirovom silom pokušava da promeni tok Orrovih snova: postoji mnogo načina da drukčije pristupimo politici ako smo voljni da dopustimo da slučaj, pa čak i haos prošaraju tvrdu koru beživotnog realizma.
To je težište Merrifieldove studije Magijski marksizam: Subverzivna politika i imaginacija (Magical Marxism: Subversive Politics and the Imagination, 2011). Merrifield čita Sto godina samoće (1967) Gabriela Garcije Márkueza uporedo s Društvom spektakla (1967) filozofa Guya Deborda i ubrizgava magijski realizam u analizu realnosti zasićene slikama koju je Debord opisao 4 godine pre nego što je objavljen Nebeski strug. Kao što sugeriše Merrifield, nije nemoguće da odmah započnemo pristup različitim realnostima u okviru one koja nam je data „ako dovoljno uporno gledamo; reč je samo o promeni našeg shvatanja toga šta je stvarnost, šta politika, o tome šta ona može da bude, šta bi trebalo da bude“. Ali dok se savremeni marksisti često zadovoljavaju turobnim „realizmom kritičke negativnosti“ i izoštravaju kritiku društva čije loše stanje nije tajna ni za koga ko se u njemu zlopati, Merrifield insistira na tome da marksisti mogu ostati kritički angažovani i istovremeno razvijati sposobnost prizivanja nepredviđenih svetova.
Za marksizam to nije nešto novo. Sam Karl Marx, u jednom poetičnom odlomku Osamnaestog brimera Luja Bonaparte (1852) kaže da pokret treba da se bori za stvaranje „poezije budućnosti“. U središtu te borbe je bitka za naše snove, ono područje koje pohode naši najveći strahovi i koje je bremenito neizrečenim, još neostvarenim mogućnostima. Merrifield sugeriše da su i snovi i magijski realizam u stanju da nas povedu dalje od suvog materijalizma: „Mada je muza magijskog realizma postojeća stvarnost, on tu golu stvarnost često pretvara u fantaziju, u fantastične i promenljive subjektivne vizije koje su postale stvarnije od same objektivne stvarnosti“. Odustajanje od kontrole nad stvarnošću, kao što to radimo u snovima, nije lako izvesti. Ipak, kako u doba klimatskog haosa nema pouzdane budućnosti, naša sposobnost da predvidimo šta će se dalje događati biće testirana na načine koji ostavljaju više prostora za nepredvidljivo.
U najboljem slučaju sanjanje o novim svetovima je kolektivni proces, poduhvat koji je prezahtevan za jednu osobu. To je vizija pesnikinje Renee Gladman i umetnice Edie Fake u njihovom protejskom, eteričnom eseju objavljenom u književnom magazinu u Paris Review po naslovom „Gradovi budućnosti, njihova boja“: pošto su naše stare slike futurističkih gradova sada „kodirane, fotografisane i renovirane“, pošto su njihove sposobnosti da preoblikuju stvarnost sada potrošene, „gradovi budućnosti došli su svakom jedne noći u snu“ da bi prizvali nove mogućnosti razmišljanja o preoblikovanju sveta koji nastanjujemo. Budući gradovi Gladman i Fake poziv su da nađemo nadu u onom što bi moglo nastati i da prinesemo ogledalo manama naše stvarnosti. Dok sanjamo takve neostvarene gradove, moramo „biti spekulativni“ i imati na umu ono što se „sad događa na našim ulicama, u našim telima i između tela“, na način sličan onoj niti koja je prolazila kroz imaginaciju u kolektivnoj akciji u pobunama tokom leta 2020. Dok svakodnevna stvarnost često oslabljuje stvaralački duh – ometa veru u mogućnost održive pozitivne promene – razgovor s našim snovima o drugima je put ka oživljavanju radikalnog pokreta koji pršti od radosnog stvaranja dosad neostvarenih realnosti u zajedništvu s drugima.
Nebeski strug nam ne otvara mogućnost da razmišljamo o tome kako bi kolektivni proces sanjanja mogao razmrsiti postojeću stvarnost, jer je sanjanje koje je kadro da menja svet ukorenjeno samo u Orrovom nesvesnom. Ali nam pruža eksplicitnu kritiku neupitne solipsističke uverenosti dr Habera da je upravljanje Orrovim snovima najbolji način ostvarivanja pozitivne promene. Le Guin gradi Orra kao blaženo, taoističko ovaploćenje neintervencionizma, čoveka koji shvata da je mešanje u moćne sile nesvesnog put ka samouništenju. Orrov prvi nekontrolisani delotvorni san u zrelom dobu nailazi u trenutku kad on i svi oko njega stoje na ivici konačnog kolapsa: zemlja je autoritarna policijska država, ljudi su iscrpljeni brojnim epidemijama i masovnom glađu; Orr se onesvešćuje na ivici grada, siguran da neće doživeti sutrašnji dan. Mada stvarnost s kojom se suočio sledećeg jutra nije mogla da izbriše mnoge ružne strane onog što se događalo, Orrovo nesvesno ipak je bilo kadro da proizvede svet u kom se može malo lakše živeti nego u onom iz kog je došao, i to čudo ga navodi na pomisao da bi se stanje ipak moglo dalje menjati.
Posle jednog perioda potiskivanja snova, Orrovu imaginaciju vodi dr Haber i posledice njegovog upravljanja su sve teže. Kad dobije uputstvo da stvori manje naseljen svet, Orr sanja kugu koja ubija 6 milijardi ljudi; kad dobije uputstvo da okonča ljudske sukobe, Orr sanja pretnju vanzemaljaca koja ujedinjuje čovečanstvo u borbi za zajednički cilj. Rasne razlike uklanja tako što celo stanovništvo pretvara u sivu, nediferenciranu celinu, i u tom procesu nestaje Heather Lelache, žena pomešanih rasa u koju je zaljubljen. Svaka iteracija gura svet dalje od mesta na kom bi trebalo da bude, pa Orr preklinje dr Habera da preispita svoj racionalni pristup: „Mi smo u svetu, nismo protiv njega. Nije dobro ostajati izvan stvari i njima upravljati na taj način. To prosto ne radi, ide protiv života. Postoji put, ali moraš njime da ideš. Svet jeste, bez obzira na to šta mi mislimo o tome kakav bi trebalo da bude. Moraš biti s njim. Moraš ga pustiti da bude.“
Orrovo preklinjanje ostaje neuslišeno i knjiga se završava planetom zauvek poremećenom pomešanim stvarnostima koje je stvorilo preveliko uplitanje. Iznerviran Orrovim stalnim otporom dr Haber na kraju obučava sopstveni mozak da delotvorno sanja, ali ludi od saznanja da postoji bezbroj svetova koji se preklapaju. Zemlja se raslojava u mnoštvo vremenskih linija, a vanzemaljci se nastanjuju na planeti kao svakodnevno prisustvo.
Taj krajnji, zbrkani svet Nebeskog struga oličava zapatističku filozofiju izgradnje „sveta u koji se uklapaju mnogi svetovi“ da bi se na kraju stvorila održivija sredina, doduše haotična, ali bolja od one koju je Orr nesvesno u početku pokušavao da promeni. Ali mnoge svesne intervencije izvršene u međuvremenu u ime pozitivnog društvenog napretka pokazuju se na kraju kao vrlo štetna sila. Onima koji od Ursule Le Guin očekuju političko vođstvo to bi moglo zvučati kao teško prihvatljiv, uznemirujući iskaz. Možemo li zaista pustiti da svet bude takav kakav jeste kad se čini da je ugrožena budućnost cele naše planete? Takva pitanja postala su još sumornija tokom pola veka od pisanja ove knjige; čak i u vreme kad je bila objavljena i kad je cvetni politički hipi pokret počeo da vene zabrinjavajućom brzinom, Le Guin je, reklo bi se, razumela da su ta pitanja ključna za dugovečnost radikalnih pokreta.
***
Roman Ursule Le Guin pojavio se 1971, u trenutku kad se pokazalo da je princip realnosti stabilnog i žilavog kapitalizma zapravo vrlo ranjiv. Ohrabreni poplavom LSD-ja i drugih psihodeličnih droga koje su preoblikovale kulturu i politike tokom kasnih 60-ih godina prošlog veka, mnogi beli tinejdžeri iz predgrađa raskinuli su s protestantskom radnom etikom i kulturnim konzervativizmom svojih roditelja, baš kao što su Crna moć i pokreti dekolonijalizacije dovodili u pitanje sile globalnog kapitala. Da je njihovo dezertiranje iz onog što je ekonomista John Kenneth Galbraith nazvao „društvo izobilja“ potrajalo, mladi beli ljudi bili bi spremni da odigraju ključnu ulogu u pretvaranju tog stanja pobune u trajnu društvenu promenu; njihova percepcija mogućeg, proširena hemikalijama obelodanila je suštinsku lomljivost onog što ih je okruživalo.
U toj oluji psihodeličnog radikalizma 60-ih, niko više od Timothyja Learyja nije želeo da se miropomaže božanskim (ili bar proročkim) moćima. Harizmatičan, veoma pogodan za citiranje, harvardski profesor i psihonaut postao je pramčana figura psihodelične svesti i unutar i izvan hipi potkulture. Za svoje vernike, on je bio heroj koja proširuje granice ljudske svesti dotad neslućenom brzinom; za svoje neprijatelje, bio je čovek s poternice, jednako opasan kao Crni panteri, posebno zbog svog uticaja na belu omladinu.
Ali Learyjeva vizija bi se zamaglila kad god bi se suočila s istrajnom materijalnošću rasnog kapitalizma u Sjedinjenim Državama; ta ograničenost je postala jasna tokom njegovog progonstva u Alžiru, gde su mu utočište pružili Crni panteri. U izvesnom smislu, Learyjeva ozloglašena mantra „Uključi se, uskladi se, udalji se“ svrstala ga je u jednu vrstu neintervencionizma koja se podstiče u Nebeskom strugu. Ali Learyjevo insistiranje na ne-akciji razbilo se o sve veći talas reakcija na radikalnu oluju tog doba zato što je potcenilo čvrstu ukorenjenost konzervativnih uverenja u američkom nesvesnom, u onoj vrstu istrajnog zajedničkog sistema uverenja kojoj čak i najnevinije fantazije izgledaju kao noćna mora.
I pre nego što je pobegao iz Sjedinjenih Država, Leary se suprotstavljao masovnoj akciji kao sledećem mogućem koraku kontrakulture. U debati objavljenoj posle Mitinga za izbor ljubavi (Love Pageant Rally, 1966) u San Francisku, Leary je kritikovao Allena Ginsberga i budističkog filozofa Garyja Snydera zbog toga što su podsticali pokret da se više angažuje. On sam je, naprotiv, propovedao unutrašnju promenu: „Mislim da oni treba da se pročiste, da se udalje, nađu svoje središte, da se uključe i nadasve da izbegavaju masovne pokrete, masovna vođstva, masovne sledbenike“. Koju god putanju da smo izabrali, put ispred nas je u tom trenutku bio otvoren jer su masovna okupljanja nezadovoljne omladine nagoveštavala radikalni preobražaj nadohvat ruke.
Pet godina kasnije raspoloženje se ukiselilo. Richard Nixon je bio na vrhuncu moći, besneo je Vijetnamski rat i politička represija je erodirala znatan deo materijalnih dobiti Pantera i drugih radikalnih formacija. Uprkos tome, Leary je i dalje insistirao na individualizovanoj formi opozicione svesti, okrenute drogama. Ograničenost njegovog pristupa je obelodanjena u jednom broju andergraund lista Berkley Tribe iz 1971, u kom je vođa Crnih pantera Eldridge Cleaver kritikovao Learyjevu ispraznost pokazanu u jednom intervjuu iz Alžira, gde su Panteri štitili njega i njegovu ženu dok su bili u izgnanstvu.
Cleaver ne poriče ključnu ulogu psihodeličnih droga u radikalizovanju mladih belih ljudi čiji su životi bili miljama daleko od materijalne bede s kojom se suočavala crna Amerika. Ali mada su te droge za mnoge otvorile pukotinu u realnosti, bio je to tek prvi korak, koji nije mogao da uzdrma žilavost rasnog kapitalizma. Kao što kaže Cleaver: „Priznajemo progresivnu ulogu koju su u prošlosti odigrale omladina, droge i kultura u Sjedinjenim Državama. Bilo je to korisno kada su se ljudi pobunili protiv sapinjućih pravila i propisa vavilonskog društva okrećući leđa njegovim merilima i vrednostima… Ali otad su se stvari promenile… Želimo da se ljudi priberu, otrezne i prionu na ozbiljan posao uništavanja vavilonskog carstva“.
Cleaver prigovara Learyju, Abbieju Hoffmanu, Jerryju Rubinu i drugim belim vođama pokreta da su svoje sledbenike ostavili u limbu, jer shvata da je odsustvo principa realnosti koji bi mogao da popuni prazninu stvorenu psihodeličnom svešću odvelo te mlade ljude u ćorsokak. Kad imamo u vidu da su se drugi elementi radikalnih pokreta s belcima na čelu, kao što je, na primer, Weather Underground, opredelili za spektakularno nasilje kao način uzdrmavanja američkog društva, nedostatak srednjeg puta između spoljašnjeg društvenog angažmana i unutrašnjeg emocionalnog preobražaja doveo je do propasti masovnih društvenih pobuna tog doba. Praćenje tako velikih promena usred različitih uticaja bilo bi težak zadatak za političke radikale u svakom dobu; dodatna nestabilnost izazvana psihodeličnim supstancama samo ga je dalje otežala.
Nedostatak vezivnog tkiva između Learyjevog individualističkog pristupa društvenoj promeni i širih političkih pokreta tog vremena ne može se poreći. Na sreću, danas ima onih koji razumeju značaj težnje ka unutrašnjoj transformaciji na putu ka široj društvenoj transformaciji i koji priznaju da se ljudi suštinski menjaju u procesu borbe za bolji svet. Ta perspektiva preovlađuje u delu Reverand angel Kyodo williams, crne, kvir zenbudističke instruktorke koja živi u Zalivskom području San Franciska. U svojoj knjizi Radikalna darma: govor o ljubavi, rasi i oslobađanju (Radical Dharma: Talking Love, Race, and Liberation,2016), čiji su koautori Lama Rod Owens i Jasmine Syedullah, williams nastoji da definiše uravnoteženiji pristup. „Bez unutrašnje promene“, piše ona, „ne može biti spoljašnje promene; bez kolektivne promene, nijedna promena nije važna“. Njen strpljivi budizam, okrenut ka društvu, poziv je da nastavimo traganje za društvenom promenom čak i kad nam se čini da ne možemo ništa da postignemo. To je metoda vođenja i oblikovanja promene bez nametanja sopstvene volje, suprotna metodi dr Habera.
Koliko god to bilo teško, još postoje načini unošenja tih radikalnih, alternativnih političkih modela u postojeći organizovani rad. Očigledna suprotnost Merrifieldovom magijskom marksizmu i crnom kvir budizmu Kyodo williams je Esid komunizam, nezavršena poslednja knjiga uticajnog marksističkog teoretičara kulture Marka Fishera. Kao što nagoveštava naslov njegove knjige, Fisher je tragao za zajedničkom niti u mnogim potencijalima koje je otkrila kontrakultura 60-ih, i u raznim društvenim, kulturnim i političkim formacijama tog doba nalazio jedan model izobilja koji je prkosio beskrajnoj veštačkoj oskudici kapitalizma.
Fisher kaže da je prvi zadatak neoliberalizma bio nametanje „kapitalističkog realizma“ ili lažne izvesnosti da su alternative današnjem ekonomskom modelu „nezamislive“. Sećanja na 60-e užasavaju one koji žele da održe tu represiju, kaže Fisher: „ta decenija nas progoni ne zbog nekog izgubljenog i neponovljivog sticaja okolnosti, već zato što potencijali koje je ona ostvarila i počela da demokratizuje – vizija života oslobođenog kulučenja – moraju biti neprestano suzbijani“. Fisherovo interesovanje za esid bilo je manje usmereno na njegova dejstva na individualnu svest a više na njegov rasprostranjeni uticaj na kulturu radničke klase, na buđenje nade da mogu biti pronađeni principi slobodnog kulturnog izražavanja i delotvorne zajedničke organizacije. U decenijama neoliberalizma koje su usledile, Fisher sugeriše da „neuspeh levice… ima veze sa odbacivanjem snova koje je oslobodila kontrakultura i odbijanjem da se njima bavi“. Pošto nismo u stanju da izgradimo čvrstu osnovu na nestabilnom pesku kulture koja u Sjedinjenim Državama nije pustila duboke korene, pošto nemamo onu vrstu strpljive usmerenosti ka promeni na koju pozivaju i budizam Kyodo williams i taoizam Ursule Le Guin, ostaju nam samo sve bleđe uspomene na to doba.
***
Imamo li još vremena da sanjamo? Pitanje je možda budalasto. A ipak: sve u vezi s našom današnjom politikom – od latentne opasnosti fašističkog nasilja do naizgled neizbežnog uništenja kojim nam preti klimatska kriza – kao da iziskuje hitan odgovor koji od nas zahteva da usporimo, da dopustimo svom duhu da bludi i zamišlja druge svetove koje tek treba stvoriti. Kad nailazi kriza za krizom, a ništa se ne preduzima, i kad je puko preživljavanje od danas do sutra košmarna borba, dopuštenje da sanjamo može izgledati kao razmaženost, kao trivijalni luksuz koji možda zaslužujemo, ali nam je retko moguć.
Ali snovi dolaze čak i najiznurenijim, najizmučenijim, najiscrpljenijim ljudskim bićima. Šta nam o ljudskosti kaže činjenica da su nam, koliko god da smo poraženi i utučeni, drugi svetovi nadohvat ruke u noćnoj tišini? Le Guin u intervjuima upućuje na svoja druga dela, u većoj meri politička, posebno na anarhističku svemirsku koloniju iz romana Čovek praznih šaka (1974). Ali šta ako u taj krug uvedemo i Nebeski strug i razmotrimo njegov značaj za naše razmišljanje o politici? Ako ništa drugo, taj roman nam sugeriše da je snove najbolje podeliti s drugima – da se naše individualne fantazije, koliko god raskošne, najbolje ostvaruju kad se unesu u razgovor i saradnju, a ne kad se upregnu u besomučnu potragu za jednim jedinim ciljem ili praksom.
Priznanje da postoje mnogi snovi koji moraju biti ostvareni već se nalazi u jezgru raznih radikalnih aktivnosti kao što je, na primer, zapatistička filozofija „sveta u koji mogu stati mnogi svetovi“. Daleko je izazovnije dijalektički se kretati od stanja sna do egzistencije na javi, i stvarati mešavinu to dvoje koja niti ograničava našu imaginaciju niti zaboravlja težak rad na menjanju materijalnih uslova koji tek treba obaviti. Posle pola veka verglanja da su radikalni zahtevi za drukčijim društvenim i ekonomskim poretkom niz pukih iluzija, odluka da i dalje sanjamo s nogama čvrsto ukopanim u tlo zapravo je jedna vrsta radikalne prakse zbog koje bi Le Guin bila ponosna na nas. Kao što je ona sama rekla godinu dana posle Nebeskog struga, u noveli „Svet se zove šuma“ (1972): „Kad naučite da sanjate sasvim budni, da balansirate svojim mentalnim zdravljem ne na racionalnoj ivici žileta, već u finoj ravnoteži, na dvostrukoj podlozi razuma i snova, to više ne možete zaboraviti kao što ne može zaboraviti da mislite“.
Annie Howard, Boston Review, 13.01.2022.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 09.02.2022.
