IV
- Deliti udarce od kojih ni jedan ne domaši, nasrnuti na čitav svet a da to niko ne zapazi, odapinjati strele sa kojih do nas doseže samo otrov!260. Izvesni pojedinac, koga sam oduvek maltretirao što sam jače mogao, ne ljuti se na mene, zato što se on ne ljuti ni na koga. Oprašta sve uvrede, ne seća se ni jedne. Kako mu zavidim! Da bih se izjednačio s njim, morao bih da proživim više života i iz sebe iscedim sve mogućnosti seobe duše.261. U vreme kada sam mesecima biciklom putovao poFrancuskoj, moje najveće zadovoljstvo beše da se zaustavljam na seoskim grobljima, prućim se između dva groba i pušim, pušim čitave sate. Mislim da je to bilo najaktivnije doba mog života.
262. Kako vladati sobom, kako biti svoj gospodar, ako dolazimo iz kraja gde se urliče na sahranama?
263. Izvesnih jutara, jedva da iskoračim napolje, kad čujem kako me neki glasovi zovu po imenu. Jesam li to zaista ja? Da li je to zaista moje ime? Jeste, doista, ono ispunjava prostor, ono je na usnama prolaznika. Svi ga izgovaraju, čak i ona žena u susednoj sobi, u poštanskom birou. Nesanica proždire i poslednje ostatke našeg zdravog razuma i skromnosti, ona bi nas izludela, kad strah da ne ispadnemo smešni ne bi pritekao da nas izbavi.
264. Moja radoznalost i moja odvratnost, takođe moj užas pred njegovim caklećim i metalnim pogledom, pred njegovom snishodljivošću, njegovom neprikrivenom prepredenošću, njegovim čudno neskrivenim licemerstvom, njegovom neprekidnom i očiglednom dvoličnošću, pred tom mešavinom
šljama i budalaštine! Prevara i besramlje pri punoj svetlosti. Njegova neiskrenost pada u oči kod svakog njegovog pokreta, u svakoj njegovoj reči. Nisam se baš dobro izrazio, jer biti neiskren
znači sakriti isginušto znači da je znamo, ali kod njega nema ni najmanjeg traga, nikakve ideje, čak ni naslućivanja istine, uostalom, ni laži, ničega, osim neizmerne surovosti, sračunate mahnitosti…265. Za trenutak, jedna uplakana žena obraća mi se na ulici: “Muža su mi ucmekali, Francuska je zemlja nitkova, srećom da sam ja bretonka, oteli su mi decu, šest meseci su me drogirali…” Ne opazivši u prvi mah da je luda jer je njen bol izgledao toliko stvaran (a, u izvesnom smislu, on to i beše), pustio sam je da toroče dobrih pola sata: govor joj je činio dobro. Zatim je ostavih, govoreći da je razlika između nje i mene toliko sićušna da bih, sa svoje strane, i ja rado započeo sa svojim optužbama pred prvim prolaznikom.
266. Jedan profesor iz neke Istočne zemlje ispričao mi je da se njegova majka, seljanka, strašno zaprepastila kad je saznala da on pati od nesanice. Ako se njoj desi da san ne dolazi, dovoljno je
da zamisli prostranu njivu pšenice koju vetar talasa i ubrzo potom zaspi. Međutim, ako se pomisli na prizor nekog grada, ne može se dospeti do sličnih rezultata. Prosto je neobjašnjivo, čudesno da neki varošanin uopšte ikada uspe da sklopi oči.267. Bistro posećuju starci koji stanuju u prihvatilištu na kraju varošice. Tu su, sa čašama u ruci, gledaju se ćutke. Jedan od njih poče nešto da priča, u želji da bude duhovit. Niko ga ne sluša ili, bar, niko se ne smeje. Svi su oni dirinčili dugo godina da bi na kraju dospeli ovde. Davno, po selima, takve bi jastukom pridavljivali. Mudra formula, koju je svaka porodica usavršavala, neuporedivo je humanija od ove, da se svi zgomilaju u jedan tor, da se obamrlošću leče od dosade.
268. Ako je verovati Bibliji, prvi grad je osnovao Kain da bi imao, kako je zapazio Božije, gde da zagluši svoju grižu savesti. Kakvo mišljenje! I koliko sam samo puta iskusio njegovu opravdanost u svojim noćnim švrljanjima!
269. Te noći, penjući se stepenicama, u potpunom mraku, odjednom me zaustavi neka nesavladiva sila, koja se pojavila spolja i iznenada. Nemoćan da učinim više i jedan korak, ostadoh zakovan u mestu, skamenjen. NEMOGUĆNOST – ta toliko svakodnevna reč uspela je, u najzgodnijem mogućem trenutku, da me obavesti o meni samom, bar koliko i o njoj: često mi je priticala u pomoć, ali ipak nikad kao taj put. Konačno sam za sva vremena shvatio njeno značenje…
270. Jedna stara sobarica, na moje “Kako ste?” odgovara kao iz topa: “Ide svojim tokom“. Ovaj arhibanalni odgovor potresao me je do suza. Obrti koji se tiču kretanja, prolaženja, toka, što su
istrošeniji, to više pokatkad stiču domašaj nekog otkrovenja. Istina je da oni ipak nikad ne stvaraju neko izuzetno stanje, već se u takvom stanju zatičemo, a da toga nismo svesni, te je dovoljan samo jedan znak ili povod pa da izuzetnosg nađe svoje mesto.271. Živesmo na selu, iđah u školu i, što je važan detalj, spavah u istoj sobi sa roditeljima. Uveče otac imađaše običaj da nešto čita majci. Iako beše pop, čitaše bilo šta, bez sumnje misleći da, s obzirom na moj uzrast, nisam u stanju da razumem. Ja, najčešće, ni ne slušah već spavah, izuzev ako se radilo o kakvoj uzbudljivoj priči. Jedne noći načuljih uši. U Raspućinovoj biografiji beše jedna scena kada otac na samrti poziva sina da bi mu rekao: “Idi u Sankt-Petersburg, postani gospodar grada, ni pred čim ne odstupaj i nikog se ne boj, jer Bog je jedno matoro prase.” Takva jedna grozota na usnama mog oca, za koga svešteničko zvanje ne beše šegačenje, uzdrma me kao neki požar ili zemljotres. Međutim, isto tako se vrlo jasno sećam – iako otad ima pedeset godina – da sam posle toga osetio čudno, gotovo da kažem, perverzno uživanje.
272. Prodrevši, tokom godina, dosta duboko u dve ili tri religije, svaki put kad bih bio na pragu “konverzije”, ustuknuo bih iz bojazni da ne lažem samog sebe. U mojim očima, ni jedna od njih
ne beše dovoljno slobodna da prihvati činjenicu da je osveta potreba. Najžešća i najdublja od svih koje postoje, i da svako mora da je zadovolji, pa makar samo i rečima. Ako je ugušimo, izlažemo se teškim mukama. Mnoge neuravnoteženosti – možda čak i sve – proizlaze iz toga što smo isuviše dugo odlagali osvetu. Naučimo da eksplodiramo! Svaka nevolja je zdravija od one koja je izazvana uskladištavanjem besnila.273. Filosofija u Mrtvačnici: “Moj sestrić, jasno je, nije uspeo: jer da je uspeo, imao bi drugačiji završetak. – Znate, gospođo, odgovorih toj uvaženoj matroni, uspeti ili ne uspeti, na istomu ga dođe. – „U pravu ste”, odgovori mi ona posle nekoliko sekundi razmišljanja. To, tako neočekivano slaganje od strane jedne takve oštrokondže gotovo da me potreslo koliko i smrt moga prijatelja.
274. Gubitnici… Čini mi se da njihova avantura, bolje od ijedne druge, baca svetlo na budućnost, da nam samo oni omogućavaju da je predvidimo i dešifrujemo i da ćemo, ako zanemarimo njihove poduhvate učiniti sebe zauvek nesposobnima da ikada opišemo dane koji nadolaze.
275. – Šteta, kažete mi, što N. nije ništa napisao! – Vrlo važno! On postoji! Da je stvorio gomilu knjiga, da je imao tu nesreću da se “realizuje”, mogli bismo o njemu da razgovaramo najviše sat vremena. Međutim, prednost što neko postoji mnogo je ređa od one što radi. Lako je stvarati; ono što je teško jeste bataliti upotrebu svojih nadarenosti.
276. Isti prizor ponavlja se i obrće bezbroj puta. Neki prolaznik, očigledno iz provincije, ne može da dođe k sebi; “Posle ovoga, nikad više neću ići u bioskop.” Na isti način moglo bi se reagovati povodom bilo čega čiji ishod i tajna uzbudljivosti može da se predvidi. Pa ipak, zbog jedne vrste masovne predrasude, ginekolozi se zaljubljuju u svoje pacijentkinje, grobari prave decu, neizlečivi kuju planove, skeptici pišu…
277. T., rabinov sin, žali se da protekli period progona kakav se ne pamti, nije stvorio nikakvu originalnu molitvu pogodnu da je usvoji zajednica i da se izgovara u sinagogama. Uveravam ga da greši što ga to žalosti i što se zbog toga uzbunjuje: velike katastrofe ništa ne doprinose na književnom i religioznom planu. Jedino polunesreće su plodne jer one mogu biti, a i jesu, polazna tačka, dok je odveć savršen pakao gotovo podjednako sterilan kao i raj.
278. Imao sam dvadeset godina. Sve me je tištalo. Jednog dana stropoštah se na kauč, uz reči “Ne mogu više”. Moja majka, već sluđena mojim besanim noćima, obznani da će da održi liturgiju
za moj “spokoj”. Ne jednu već trideset hiljada, htedoh da uzviknem pomislivši na cifru koju je u svom testamentu naznačio Šarl V, doduše za malo poduži spokoj.279. Slučajno sam ga ponovo susreo posle četvrt veka. On je nepromenjen, nedirnut, svežiji nego ikad, čak izgleda kao da se vratio u mladost. Gde se bio zavukao, šta li je izveo da se ukloni od dejstva godina, da izbegne bore i sparušenost? I kako je živeo, ako je uopšte živeo? Verovatno kao sablast. Sigurno je podvaljivao, nije ispunio svoju dužnost živog stvora, nije igrao igru. Sablast, svakako, a verovatno i švercujući se. Ne raspoznajem nikakav znak propadanja na njegovom licu, nikakav pečat koji potvrđuje da smo stvarna bića, individua, a ne samo priviđenje. Ne znam šta da mu kažem, osećam ustručavanje, čak se plašim. Toliko nas poremećuje svako ko je izmakao vremenu ili ga je samo zabašurio.
280. D. C., koji je u svojoj varošici u Rumuniji pisao uspomene iz detinjstva, reče svom komšiji, jednom seljaku po imenu Koman, da neće zaboraviti da ga spomene; ovaj dođe kod njega sutradan u ranu zoru i reče mu: “Ja znam da ne vredim ništa, ali ipak ne verujem da sam pao toliko nisko da se o meni govori u nekoj knjizi”. Svet usmenosti, koliko je nadmoćan našem! Bića (trebao bih reći, ljudi) ostaju istinita toliko dugo dok se ne užasnu da će se o njima pisati. Čim spaze takav nagoveštaj, ulaze u lagariju, gube svoje drevne praznoverice da bi stekla neku novu, goru od svih ostalih zajedno.
Emil Sioran
Prevod: Milovan Šuput
