Ako upitate ma koga Amerikanca ili ma koga poslovnog čoveka u Engleskoj, šta ga najviše ometa u uživanju života, on će odgovoriti: „Borba za opstanak.” Kazaće vam to savršeno iskreno; i on će verovati u to. U izvesnom smislu to je tačno, pa ipak u drugom, i to veoma važnom smislu, potpuno netačno. Stvarno, borbe za opstanak ima. Svakom od nas to može da se desi ako smo nesrećni. Desilo se to, na primer, Konradovom junaku Falku koji se našao na izgubljenom brodu na pučini zajedno sa još jednim članom posade s vatrenim oružjem i bez ikakve hrane, sem da pojedu ostale ljude na brodu. Kad su ta dvojica pojela one o kojima su se mogli sporazumeti, a to će reći ostale ljude na brodu, poĉela je prava borba za opstanak. Falk je nju dobio, ali je od tada zauvek postao vegetarijanac. Međutim, kad poslovan čovek govori o borbi za opstanak, on ne misli na tako šta. Netačna je to izreka koju je napabirčio uz put da prida dostojanstvo nečem sasvim tričavom. Upitajte ga koliko je njegovih vršnjaka umrlo od gladi. Upitajte ga šta se desilo s njegovim prijateljima kad su bankrotirali. Svakom je poznato da je propali trgovac u boljem materijalnom položaju od čoveka koji nikad nije bio toliko bogat da mu se desi da bankrotira. Šta dakle ljudi stvarno podrazumevaju kad govore o borbi za opstanak to je borba za uspeh. Ono od čega se oni plaše, nije da neće imati šta sutra da doručkuju, nego da im neće poći za rukom da nadmaše svoje susede.
Veoma je čudno koliko ljudi malo shvataju da nisu uhvaćeni u kandže mehanizma iz koga nema oslobođenja, nego da su samo zastali na pokretnim stepenicama zato što nisu primetili da ih one ne dižu na viši sprat. Ja, razume se, mislim na ljude u višim poslovnim krugovima koji već imaju dobre prihode, i od njih bi pristojno mogli da žive samo kad bi hteli. Ali da tako što učine, izgledalo bi im sramno, kao dezertiranje iz vojske pred neprijateljem, mada, ako ih upitate kakvu javnu korist čine svojim poslovima, neće znati da vam odgovore, sem da promucaju tričarije koje su nauĉili iz oglasa o napornom radu.
Posmatrajte život takvog čoveka. Mogli bismo da pretpostavimo da ima lepu kuću, lepu ženu i lepu decu. Ustaje u zoru dok oni spavaju i hita u kancelariju. Tu mu je dužnost da izrazi sposobnosti velikog rukovodioca; naučio se da stisne vilicu kao znak odlučnosti, na odsečan način izražavanja i izraz mudre uzdržljivosti koji treba da ostave utisak na svakoga sem na kancelarijskog momka. Diktira pisma, razgovara s raznim važnim ličnostima na telefonu, proučava stanje na berzi i eto ga na ručku s nekom ličnošću s kojom pregovara ili se nada pregovorima o zaključenju nekog posla. Ista stvar se odigrava i posle podne. Vraća se kući umoran, taman na toliko vremena da se presvuče za večeru. Na večeri on i izvestan broj drugih umornih ljudi, tobož, uživaju u društvu dama koje još nemaju razloga da se osećaju umorne. Nemoguće je predvideti koliko časova će biti potrebno jednom čoveku da pobegne od te bede. Najzad on spava i za nekoliko ĉasova napregnutost je prestala.
Radni život takvog ĉoveka pokazuje psihologiju trkača na stazi od stotinu jardi, ali kako je jedini cilj u koji se upleo, grob, pribranost koja bi odgovarala stazi od stotinu jardi postaje na kraju za njega nešto malo preterana. Radnih dana je u kancelariji; u nedelju je na golfu. Šta on zna o svojoj deci? Šta on zna o svojoj ženi? Kad ujutru odlazi od kuće, ona spava. Čitavo veče on i ona odgovaraju svojim društvenim obavezama što ih sprečava da porazgovore o intimnim stvarima. On verovatno nema prijatelja koji bi bili važni za njega, mada ima takvih s kojima u društvu izigrava drugarstvo kakvo bi želeo da oseća. O proleću i letu zna samo toliko koliko se to odaziva na berzi; verovatno je video i neke strane zemlje, ali očima savršene dosade. Knjige su za njega prazne, a muzika mlaćenje prazne slame. Iz godine u godinu postaje sve usamljeniji, njegova paţnja se sve više sužava na jednu jedinu oblast, a njegov život izvan posla postaje sve suvlji i suvlji. Video sam u Evropi takvog jednog Amerikanca poznijih srednjih godina sa ženom i kćerkama. Očigledno su one nagovorile jadnog ĉoveka da je vreme da i on pođe na odmor i on je odlučio da svojim kćerkama pruži priliku da vide Stari svet. Majka i kćerke obigravaju oko njega u zanosu i upiru prstom na svaku stvar koja privuče njihovu pažnju. Krajnje umoran, krajnje satrven dosadom, otac misli šta u tom trenutku rade oni u njegovoj kancelariji, ili šta se dešava na bezbolskim utakmicama. Njegov ženski svet najzad diže ruke od njega i dolazi do zaključka da su muškarci ćifte. Njima nikako ne pada na pamet da je žrtva njihove lakomosti; dabome to baš sve nije potpuna istina, kao što nije ni samopoţžtvovanje induske udovice onako kako to vidi evropski posmatrač. Verovatno da je u devet od deset sluĉajeva udovica dobrovoljno pošla na lomaĉu za svojim umrlim mužem, voljna da sagori za ljubav slave a i zato što je vera tako odredila. Vera i slava poslovnog čoveka zahtevaju da on stiče mnogo novaca; otuda i on kao induska udovica rado podnosi svoje mučilište. Ako bi ameriĉki poslovan čovek hteo da postane srećniji, valja prvo da promemi veru. Sve dokle on ne samo da želi uspeh nego je potpuno ubeđen da je čovekova dužnost da postigne uspeh, i da je čovek koji tako ne postupa jadno stvorenje, njegov će život dotle biti isuviše skoncentrisan i preko mere nemiran da bi mogao da bude srećan. Uzmimo jednu običnu stvar: ulaganje novca u hartije od vrednosti. Gotovo svaki Amerikanac će radije uzeti osam odsto od nesigurnih akcija nego četiri odsto od sigurnih. Otuda dolazi do čestih gubitaka novca i do uzbuđenja. Što se mene tiče, ono što bih od novca želeo, to je da dođem do dokonog i obezbeženog života. Ali ono šta moderan čovek traži od novca, to je da mu donese još više novca kako bi mogao da se razmeće, blešti i pređe one koji su dosad bili s njim na ravnoj nozi. U Americi je društvena lestvica neodređena i podložna neprestanoj promeni. Sledstveno tome, sva snobovska uzbuđenja postaju nemirnija nego tamo gde su društvene lestvice utvrđene, i mada novac sam po sebi nije dovoljan da ljude učini velikim, mučno je da čovek bude velik bez novca. Povrh toga primljeno je merilo da mozak vredi onoliko koliko je novaca zaradio. Čovek koji stekne mnogo novaca smatra se pametnim; koji ne stekne, nije pametan. Niko ne voli da ga smatraju budalom. Otuda kad na berzi dođe do uznemirenja, ljudi se tamo osećaju kao đaci na ispitu.
Mislim da treba priznati da jedan elemenat istinske zebnje, mada iracionalne, o mogućnom slomu često ulazi u strahovanja poslovnog ĉoveka. Pa ipak, Klejhenger Arnolda Beneta, ma koliko da se obogatio, nastavio je da strahuje da život ne završi u sirotinjskom domu. Ne sumnjam da se onima koji su trpeli od siromaštva u detinjstvu priviđaju užasne slike o sličnoj budućnosti svoje dece, oni imaju osećanje da nikad ne mogu zgrnuti dovoljno miliona da im budu pouzdana zaštita od nesreće. Takve zebnje su verovatno neizbežne u prvoj generaciji, ali teško da se mogu desiti onima koji nisu iskusili siromaštvo. Ovakvih sluĉajeva ima manje kod imućnih i oni predstavljaju izuzetnu činjenicu u ovom problemu.
Koren nevolje je u tome što se takmičarski uspeh suviše podvlači kao glavni izvor sreće. Neću da sporim da u osećanju uspeha i život izgleda ugodniji. Recimo, jedan slikar koji je u svojoj mladosti bio savršeno nezapažen, biće svakako srećniji ako njegov talenat dobije priznanje. Neću ni to da sporim da i novac do izvesne granice može jako da poveća sreću; ali preko te granice, sumnjam da će to da učini. Ono što tvrdim, jeste da uspeh jedino može da bude deo sreće, i vrlo je skupo plaćen ako su mu za postizanje žrtvovani svi ostali delovi.
Izvor tih neprilika je u prihvaćenoj životnoj filozofiji poslovnih krugova. Istina, u Evropi ima još i drugih kategorija koje imaju prestiža. U nekim zemljama je to aristokratija; u svima državama su to struke s naučnim obrazovanjem, i, sem u nekoliko manjih država, vojska i mornarica su oni koji uživaju veliki ugled. Tako, iako je istina da bez obzira na zanimanje takmičarski elemenat igra ulogu u uspehu, ipak u isto vreme sam uspeh nije ono što se poštuje, nego ona vrsnost, ma kakva ona bila, koja je do uspeha i dovela. Čovek od nauke može da zaradi novaca ili ne; sasvim sigrno nije više cenjen ako zaradi nego ako ne zaradi. Niko se ne iznenađuje ako se sretne s nekim istaknutijim i siromašnim generalom ili admiralom; u istinu, u neku ruku u ovakvim prilikama siromaštvo samo po sebi je čast. Iz tih razloga u Evropi je čisto novčana takmičarska borba svedena na izvesne krugove i možda baš ne na najuticajnije i najpoštovanije. U Americi je drugačije.
Činovništvo igra isuviše sitnu ulogu u nacionalnom životu da bi njegov standard imao ikakav uticaj. Što se obrazovanih kategorija tiĉe, niko spolja ne može da oceni da li lekar zna mnogo od svoje nauke, ili da li advokat stvarno poznaje pravo, otuda je jednostavnije da se njihove vrednosti cene po prihodima koji se ocrtavaju u njihovom standardu. Što se profesora tiče, oni su najmljeni službenici poslovnih ljudi i kao takvi uživaju manje ugleda nego njihovi drugovi u starim zemljama.
Posledica ovoga je da se u Americi ljudi od stručnog znanja povode za poslovnim ljudima i ne predstavljaju zaseban tip kao u Evropi. Otuda u svima imućnijim klasama nema ničega što bi ublažilo sirovu bespoštednu borbu za finansijskim uspehom.
Američki mladići već u ranim godinama imaju osećanje da je to jedina stvar od važnosti i ne žele da se dosađuju obrazovanjem u kome nema izgleda na novčani uspeh. Obrazovanje se nekad zamišljalo da služi zadovoljstvima — zadovoljstvima, mislim na one tananije vrste koja nisu dostupna sasvim neobrazovanom svetu. U osamnaestom veku jedno od obeležja „gospodina” bilo je da svojim prefinjenim ukusom ima zadovoljstva u književnosti, slikarstvu i muzici. Danas možemo i da se ne složimo s njegovim ukusom, ali je on bar bio iskren. Bogat čovek današnjih vremena razvija se u savršeno drugačiji tip čoveka. On nikad ne čita. Ako i stvara galeriju slika da se proslavi, on se oslanja na stručnjake da mu proberu slike; zadovoljstvo koje on od njih ima nije u gledanju na njih, nego u sprečavanju drugih bogatih ljudi da ih imaju u posedu. U pitanju muzike, ako je sluĉajno Jevrejin, možda će imati istinsko zadovoljstvo; a ako nije, on će ostati neobrazovan kao i u drugim granama umetnosti. Posledica svega ovoga je da takav čovek ne zna šta će da radi sa svojom dokolicom. Postajući sve bogatiji i bogatiji, njemu biva sve lakše da dolazi do novaca dok najzad nedospe da za pet minuta dnevno zgrne više nego što može da potroši. Kao posledica njegovog uspeha siromašni ljudi ostaju bez stalnog posla. Neminovno je to pravac razvoja sve dotle dok je uspeh sam po sebi smisao života. Sve dotle dok čoveka ne nauče šta da radi s uspehom kad ga postigne, on će, ĉim ga postigne, neminovno postati plen dosade.
Takmičarski duh lako osvaja oblasti kojima ne pripada. Uzmimo, na primer, pitanje čitanja. Knjige se čitaju iz dva razloga: jedan je uživanje, a drugi hvalisanje. U Americi su dame uobičajile da čitaju (ili da izgleda kao da čitaju) izvesne knjige svakoga meseca; neke ih pročitaju, a neke samo prvu glavu, a neke samo prikaze, ali sve imaju te knjige na svojim stolovima. Ali ne čitaju nijedno remek-delo. Nije bilo meseca da je klub čitalaca odabrao za čitanje Hamleta ili Kralja Lira; nijednog se meseca nije desilo da se ukazala potreba za ĉitanjem Dantea. Dosledno, čitaju se savršeno osrednje moderne knjige bez ijednog remek-dela. I to je takođe posledica utakmice, moţda ne sasvim rđave jer bi dame u pitanju, prepuštene sebi, ne čitajući remek-dela, ĉitale gore stvari nego što za njih odaberu književni popovi i učitelji.
Naglašavanje utakmice u modernom svetu usko je povezano s opštim osipanjem standarda civilizacije onako kako se moralo desiti u Rimu posle Avgustovog doba. Ljudi i žene izgleda da su postali nesposobni za veća intelektualna uživanja. Veština opšte konverzacije dovedena do savršenstva u francuskim salonima osamnaestog veka još se održavala kao živa tradicija pre ĉetrdeset godina. Bila je to veoma prefinjena veština koja je ubacivala u igru najviše sposobnosti za ljubav nečeg sasvim prolaznog. Ali ko u naše doba mari za išta što je dokono? U Kini je ta veština još bila u cvetanju pre deset godina, ali zamišljam da je od tada to zbrisao sa zemlje misionarski zamah nacionalista. Poznavanje dobre književnosti, koje je bilo sveopšte među obrazovanim svetom pre pedeset ili stotinu godina, sad se svelo na nekoliko profesora. Sva mirnija zadovoljstva su zabataljena. Nekoliko ameriĉkih studenata povelo me je u proleće u šetnju kroz šumu na granici njihovog kruga; bila je puna sjajnog divljeg cveća, ali nijedan od mojih pratilaca nije znao ime nijednoga. Ĉemu bi služilo znanje imena cveća? Ništa ne bi dodalo ničijim prihodima.
Nevolja nije s pojedincima niti je jedinka može odstraniti u svom usamljenom slučaju. Nevolja potiče iz opšte prihvaćene filozofije života prema kojoj je život borba, utakmica u kojoj se pobedniku odaje poštovanje. Takvo shvatanje upućuje na neopravdano negovanje volje na štetu čula i razuma. Ili možda, govoreći to, pitanje postavljamo naopačke. Puritanski moralisti uvek su u modernim vremenima podvlačili ulogu volje, mada su ranije upirali prstom na veru pre svega.
Mogućno je da su vekovi puritanizma proizveli rasu u kojoj je volja bila prejako razvijena, dok su se čula i razum sasušili, i da je takva rasa prihvatila filozofiju borbe kao najprikladniju svojoj prirodi. Ma kako bilo, čudesni uspesi tih modernih dinosaura, koji kao i njihovi preistorijski preci silu pretpostavljaju razumu, postigli su da im svi podražavaju; oni su postali uzor za belog čoveka svugde, i svi su znaci da će u tom pravcu stvari da se razvijaju sve silnije za sledećih stotinu godina. Oni međutim koji nisu po današnjoj modi, mogu da se teše mišlju da na kraju krajeva dinosauri nisu ostali pobednici; oni su se uzajamno poklali i inteligentni posmatrači su nasledili njihovo carstvo. Naši savremeni dinosauri su na putu da se pokolju. On po bračnom paru prosečno nemaju više od dva deteta; njima život ne pruža više takvih radosti da poţele da rađaju decu. U ovom pogledu njihova neopravdana žustra filozofija, koju su izveli iz učenja svojih puritanskih pradedova, ne poklapa se sa stremljenjem ostalog sveta. Oni čiji životni nazori dozvoljavaju tako malo radosti da se ne staraju o produženju vrste, osuđeni su na smrt. Ne zadugo, njih će naslediti neko veseliji i vedriji.
Posmatrana kao glavna poluga života, utakmica je isuviše mračna, uporna i delo napregnutih mišića i napregnute volje da bi mogla da bude osnov života za najviše jedno ili dva pokolenja. Posle toga vremena ona mora da izazove živčani zamor, razne pojave bekstva od sebe, traženje napregnutih i teških uživanja kao što je i rad (pošto je odmor postao nemogućan) i na kraju usled jalovosti, nestanak i same rase. Nije samo rad zatrovan filozofijom utakmice; odmor je zatrovan isto tako. Ona vrsta odmora, tiha i osvežavajuća za živce postaje dosada. Na takvom putu nužno mora doći do ubrzanja, ĉiji su prirodan svršetak droge i slom. Lek za to leži u prilazu onom zdravom i mirnom delu uživanja u uravnoteženom životnom idealu.
Bertrand Rasel
