Azijom dok putuješ,
noćiš u tuđim kućama, zatim
izbama, hamamima, magazama – u
kulama brvnatim
čija čađava stakla prostor drže na
uzdi,
bundom se pokrivaj i uviek se trudi
da ležiš s
glavom u uglu, jer teže je u uglu tome
zamahnuti – pritom u
mraku – sekirom nad njome
otežalom od maločas popitog, i po
propisu
tebe zaseći nasmrt. U kvadrat krug upisuj.
II
Boj
se široke jagodice, uključno s mesecom, ospičave
kože
obraza; pretpostavljaj smeđima oči plave,
posebno ako put vodi
k šumi, guštari tavnoj.
Obično, u očima razrez je ono
glavno,
jer je bolje uvideti, u poslednji trenutak,
to da –
mada hladniji – providniji je od kaputa,
jer led može da
pukne, i u pelinu bolje je da
koprcaš se nego u laži
lepljivoj poput meda.
III
Svagda izberi izbu u
čijem se dvorištu dese
pelene. Pajtaj se samo s onima ispod
pedeset.
Muško te dobi dovoljno saznalo o sudbi je
da bi
ti pripisalo nešto što sebi je pre,
a to nešto je – žena.
Krij u ovratnik bunde
novce; i u nogavicu pod kolenom, ako
budeš
lišen prtljaga; al ne u čizmu: nađu!
U Aziji,
čizme su prve previđene za krađu.
IV
Miči se sporo:
treba li puzati – puzaj, kažu planine,
veličanstvene
izdaleka, a besmislene iz blizine,
ona su forma površine što
stoji okomito,
i, naizgled horizontalna staza, bršljanu
vitom
slična, vertikalna je, u biti. Tako je s planinom:
stojiš
– ležeći, a ležiš – stojeći, dokaz da jedino
neovisan
si u padu. Tako se savlada namah
strah, vrtoglavica nad ponorom,
il ushit u planinama.
V
Ne odzazivaj se na
“Ej, momče!” Ostani gluh i nem.
Čak i kad znaš jezik, ne
izražavaj se na njem.
Trudi se da se ne cepaš na anfas i iz
profila;
ponekad, lice je prosto – ne moje. I kad pila
njihova
seče psetu grlo, mrštit se nemoj. Pušeći,
gasi cigaru u
ispljuvku. A kad se radi o odeći,
oblači sivo, boje zemlje; u
prvom redu veš,
to smanjuje kušnju u njemu da zakopan budeš.
VI
Zastajuć u
pustinji, strelu stvori kamenu
da po njoj, naglo prenuvši se,
shvatiš u istom trenu
u kakvom smeru krenuti. Demoni, kad je
tmuša,
u pustinji putnika kinje. Onaj što zbor im sluša
može
da lako zaluta: korak u stranu i – nagrabusi.
U pustinji su –
kod kuće sablasti, demoni, dusi.
Sam ćeš se u to uveriti,
peskom škripeć, u dane
kad i od tebe jedino će da duša
preostane.
VII
Nikad ništa
pouzdano ne zna čovek ni jedan.
U vodičeva čvrsta, široka
leđa zagledan,
misli da u budućnost motriš, i pritome se
drži
od njega, po mogućnosti, na rastojanju. U srži,
život
je rastojanje – izmeđ danas i sutra, to jest
budućnosti. I
ubrzati treba korake svoje
tek ako neko juri pozadi stazom
tmičnom:
ubojica, pljačkaši, prošlost i tome slično.
VIII
U kiselom zadahu
krpa, vonju prešanih balega
poštuj ravnodušnost stvari prema
pogledu izdaleka.
I ti si van dohvata – kad obris ti je
izgubljen –
binkola, uspomena, žandara ili rublje.
Mljaskao
u blatu, ili kašljao u prašini,
kakva je razlika čim se
obreteš u blizini?
Čak je još i bolje da čovek sa nožem na
tebe
kao na stranca misliti ne može
IX
Duže no drugde na
svetu čine se reke Azije,
i bogatije aluvijem, što znači –
mutnije;
kada zagrabiš iz njih u pregršt, ostaje ilo,
a
koji iz njih piju, zabrinuti su šta se pilo.
Nemaj poverenja u
odraze. Preplovi na drugu
stranu tek splavom koji delo je tvojih
ruku.
I znaj da na obali, noću, odblesak vatrin,
klizeći
niz reku, dušmanu će te izdati.
X
U pismima iz ovih
mesta prešuti načisto
sve s čim na putu sukobi se. Ali,
šušteći listom,
pričaj o sebi, o čuvstvima i dr. jerbo
tamo
pismo će da zadrže. I uopšte, sâmo
premeštanje
pera celom hartijijom jest i
uvećavanje raskida s onima s kojim
sesti
ni leći više nećeš i, unatoč pismu, koje
više
susresti nećeš. Zbog čega, svejedno je.
XI
Kada usamljen stojiš
na visoravni pustoj,
pod bezdanom kupolom Azije, u čijoj
plaveti gustoj
pilot il anđeo katkad štirku bi rastapali;
kad
nehotice uzdrhtiš, ćuteći da si mali,
seti se da prostor
kome, čini se, ništa nije
potrebno, u suštini, snažnu
potrebu krije
za pogledom sa strane, za merilima praznine.
Tek
tvoje oči mogu ovu uslugu da učine.
Josif Brodski
