Režija: Sohrab Šahid Salis

Kartografija ne-mesta slobode: Salisov opus magnum „Utopija“

Sohrab Šahid Salis, iranski majstor koji je u nemačkom egzilu stvorio jedan od najupečatljivijih opusa svetske kinematografije, svojim filmom „Utopija“ ne beleži samo sudbine; on iscrtava preciznu kartu ne-mesta slobode. Sada, kada se ovaj tročasovni gigant prvi put pojavljuje na DVD i Blu-ray izdanjima, imamo priliku da se ponovo suočimo sa njegovom ledenom, dokumentarnom nemilosrdnošću.

Tamnica svakonoćnice: Klub Arena

Film nas gotovo neprekidno drži zarobljene u starom zdanju u Zapadnom Berlinu, prostoru lišenom ljubavi koji je preuređen u „Klub Arena“. Ovde se smenjivanje dana i noći jedva oseća; vreme ne teče, ono se iscrpljujuće ponavlja u svojevrsnoj modernoj tamnici. Jedini arhitekta vremena je zvono na vratima koje najavljuje mušterije.

Između stajanja u pripravnosti kod kućnog bara i letargičnog oporavljanja, život ovih ljudi postaje statična slika. Salis taj osećaj zastoja – u vremenu i sopstvenom položaju – naglašava dugim, nepomičnim kadrovima koji od gledaoca zahtevaju gotovo fizičku izdržljivost.

Hajnc i njegovih pet senci

U ovom prostoru, nasilno izuzetom iz javne sfere, živi šestoro ljudi: pet žena i jedan makro. Za Hajnca (Manfred Zapatka), spoljni svet postoji; on nosi odelo, on odlazi u dnevnu svetlost i zadržava za sebe život koji je nama i ženama nedostupan. On je jedina veza sa realnošću, ali i njen najokrutniji čuvar.

Nasuprot njemu, Helga, Monika, Renate, Rozi i Suzi svedene su na zidove ove usahle veze. Kamera im prilazi neposredno, beležeći ih u svakoj haljini i svakoj situaciji, s dokumentarnom strogošću koja ne dopušta sklanjanje pogleda.

Paradoks nade: Kako budućnost učvršćuje ropstvo

Zanimljivo je da nas Salis ne hrani detaljima o njihovoj bedi. One ostaju donekle strane; ne znamo njihove prošle sudbine, niti nam se prostitucija prodaje kao čin emancipacije. One su tu jer im treba novac.

Međutim, ono što „Utopiju“ čini istinski potresnom jeste uloga nade. Sve žene govore o bliskoj budućnosti – o trenutku kada će se osloboditi Hajnca i prestati sa zanatom. Taj „drugi život“, to mesto čežnje, paradoksalno je ono što održava sistem u „Klubu Arena“. Nada ovde ne oslobađa; ona legitimiše sadašnjost i čini je podnošljivom. Perverzija sistema leži u računu: danas raširiti noge, da bi se sutra moglo podići. U tom smislu, nadežda je ta koja učvršćuje ropsko postojanje.

Anatomija moći, a ne pohote

Iako se bavi prostitucijom, Salisa mušterije jedva zanimaju. Oni nisu portretisani kao sociološki tipovi, niti su stavljeni na stub srama. Čak i onaj „udarac ispod pojasa“ – kada krst na ogrlici mušterije neprestano udara u lice prostitutke Rozi tokom čina – više je simbolički nego moralizatorski.

Srž filma nije seksualna pohota, već moć. Salis ispituje kako se moć vrši, kako se učvršćuje kroz neuspešan otpor i kako se održava sistem potčinjenosti. Hajnc vlada hladnoćom, primenjujući klasični princip divide et impera: ponižava ih, a istovremeno hrani njihovu potrebu za njegovom pažnjom i posebnim tretmanom.

Ubistvo tiranina i otvorena vrata

U završnici filma, Salis sebi dozvoljava svojevrsni socijalni eksperiment. Dolazi do ubistva tiranina, koje se pretvara u orgiju nasilja. Ipak, lekcija je surova: smrt makroa ne označava kraj ropstva.

Kada neupućeni mušterija pozvoni na vrata – vrata koja su sada otvorenija nego ikada ranije – Renate jednostavno kaže: „Na posao“.

Ovaj trenutak je ključan. Da li je „Utopija“ poziv gledaocu na samooslobađanje, na razbijanje sopstvenih unutrašnjih makroa, ili je i to samo još jedna utopija? Salis ne nudi lak odgovor, već nas ostavlja sa osećajem bezizlaznosti koji je, možda, jedini iskren početak svake stvarne promene.