Alfonso Kuaron, meksički reditelj i oskarovac, autor „Gravitacije“, gost Kustendorfa
Piše: M. Krtinić
Mokra Gora – Zvezdi ovogodišnjeg Kustendorfa, meksičkom reditelju i oskarovcu Alfonsu Kuaronu, uručena je Nagrada da buduće filmove. Jedan od „tri amigosa“ meksičke kinematografije (uz Alehandra Gonzaleza Injaritua i Giljerma del Tora) nakon projekcije njegovog ostvarenja iz 2006. godine „Potomci“ („Children of Men“), razgovarao je sa studentima filma i novinarima o svojoj karijeri – velikim očekivanjima i neostvarenim projektima, uspehu i teškom radu…
Pedesettrogodišnji reditelj iza sebe ima sedam dugometražnih igranih filmova i gotovo isto toliko projekata koje nikada nije uspeo da realizuje. Od početne ideje do premijere „Gravitacije“ na Venecijanskom filmskom festivalu, za koju je dobio Oskara za najbolju režiju na prošloj dodeli nagrada, prošlo je tačno pet godina.
– Od „Potomaka“ do „Gravitacije“ prošlo je sedam godina. U međuvremenu je propao jedan film koji sam radio u Francuskoj. Ranije sam zbog toga jako patio i pokušavao da ostvarim nešto što je nemoguće. Posle tog filma sam shvatio da treba nešto vrlo brzo da snimim. Napisao sam scenario za „Gravitaciju“ za mesec dana. To je bila vrlo jednostavna priča, ali nisam verovao da će biti potrebno pet godina da je snimim – kaže Kuaron.
Snimanje je oduženo ekonomskom krizom, ali i razvojem tehnologije.
– Na početku smo razgovarali sa jednom nezavisnom produkcijskom kućom, ali smo vrlo brzo postali svesni da će nam trebati mnogo više novca kako bi to sve izgledalo kako valja. U tom trenutku to je postao jedan beskrajni projekat. Džejms Kameron mi je rekao da tehnologija nije još spremna za tako nešto, da ćemo morati da sačekamo pet godina kako bi se razvila. Tako je i bilo, samo što smo mi sami radili na tome. Kameron nam je rekao i da će sve mnogo koštati – objašnjava Kuaron, koji se, kako kaže, snimajući film, osećao kao uljez u svetu tehnologije, budući da zna samo da pošalje imejl i koristi Gugl, dodavši kroz smeh da je on još razmišlja „analogno“ i da se nije „digitalizovao“.
Na pitanje da li ga veliki studiji uslovljavaju zahtevima, ističe da je on jako tvrdoglav i da uvek istera do kraja ono što je zamislio kroz duge diskusije sa producentima.
– U početku sam želeo da potpuno nepoznata glumica igra u filmu. Ali nisam bio zadovoljan tokom kastinga. To je jedan vrlo intiman film, baziran samo na jednom liku. Nije mogao da igra neko ko to ne može da iznese. U razgovoru sa Alehandrom Gonzalezom Injarituom shvatio sam da to uopšte ne mora da bude neko nepoznat, već neko ko do sada nije igrao u takvoj vrsti filmova, koga vezuju za neke druge uloge. Injauritu je pomenuo Sandru Bulok – priča reditelj.
Prema njegovim rečima, holivudska glumica je vrlo ozbiljno shvatila svoj posao, pa je čak i slobodno vreme provodila u staklenoj kutiji sa led svetlima u kojoj su snimali film, pokušavajući da oseti šta je zapravo izolacija. Najveći problem bio je tražiti joj da se ošiša.
Kada je u pitanju njen kolega Džordž Kluni, Kuaron se plašio da neće prihvatiti ulogu jer je „već bio u svemiru“, igrajući u filmu „Solaris“.
– Plašio sam se da Kluni neće hteti da se vrati u svemir, ali je pristao. Sandra i Džordž su prijatelji, pa je i to doprinelo njegovom pristanku – napominje Kuaron, koji je inspiraciju za svoj film video u ostvarenjima iz istorije filma, poput „Pomahnitalog voza“ Andreja Končalovskog, koji je ove godine takođe bio gost Kustendorfa i dobio Nagradu za buduće filmove.
Iako je za „Gravitaciju“ dobio najvažnije svetsko priznanje u kinematografiji, za njega, najvažniji film koji je snimio je „Mala princeza“. Film je čak prikazao i tokom rata u Bosni, 1994. godine u opsadnom Sarajevu.
– Moram da kažem da je to najvažnija projekcija u mom životu. Bila je namenjena svoj deci – ističe reditelj. Zahvaljujući ovom filmu, dobio je ponudu direktno od Džej Kej Rouling da ekranizuje nastavak njene knjige „Hari Potera i zatvorenik iz Askabana“.
– Del Toro je rekao da sam seronja jer nisam ni pročitao te knjige – kaže kroz smeh reditelj.
S druge strane, film „Velika očekivanja“ nikada nije trebalo ni da snimi.
– Izgubio sam se u Americi. Nisam ni želeo da radim taj film, a pristao sam. Zato taj film i ne valja. Ali onda sam se vratio u Meksiko i poželo da snimim film kakav bih voleo da sam snimio pre nego što sam upisao filmsku školu. Tada sam uradio „I ja tebi kevu“. Tim filmom sam želeo da uhvatim trenutak istine – objašnjava Kuaron.
Po oceni kritike, kao i mišljenju Slavoja Žižeka, „Potomci“ su najbolji film iz njegovog opusa. Iako smešten u 2027. godinu, za reditelja, ostvarenje o svetu u haosu, u kome čak nema ni dece, ne govori o budućnosti, već o sadašnjosti cele planete.
– Mislim da smo sada deset godina ispred tog filma, da je on sada deo naše prošlosti. Nakon 11. septembra 2001. godine, hteo sam da napravim film koji se bavi stvarima koje definišu ono što se dešava na početku 21. veka. U razgovoru sa filozofima, sociolozima, ekonomistima, pokušao sam da otkrijem šta je suština ovog veka u kojem živimo. Zato u filmu postoji ikonografija stvari koje već živimo, tu su isečci iz novinski članaka, autentične fotografije, snimci… Sve smo to intenzivirali stavivši u jedenu geografsku celinu – Veliku Britaniju – objašnjava Kuaron.
Dodajući da „Potomci“ govore o fenomenu imigracije, on ističe da je film namerno smestio u London, na Zapad koji nosi masku multikulturalnosti.
– Za mene je bilo važno da to bude demokratija, a ne diktatura. Hteo sam da pokažem da takve stvari mogu da se dogode u sadašnjem društvu, što se nedavno i pokazalo – napominje Kuaron.
Reditelj trenutno radi na novom filmu sa svojim bratom Karlosom. Zajedno pišu scenario o kojem nije želeo da govori, jer ne voli da priča o novim projektima.
Porodična manufaktura
Osim sa svojim kolegama i sunarodnicima Alehandrom Gonzalesom Injarituom i Giljermom del Torom (kojima često producira filmove), Alfonso Kuaron često sarađuje sa članovima svoje porodice – bilo sa bratom Karlosom ili sinom Džonasom. Publika na Kustendorfu mogla je da pogleda kratki film njegovog sina „Aningaaq“, koji je zamišljen kao dopuna „Gravitaciji“. Ribar sa Grelanda sasvim slučajno hvata radio talase izgubljene austronautkinje u svemiru, i pokušava da komunicira sa njom iako se uopšte ne razumeju.
– Volim da radim sa svojom porodicom jer je tako jeftinije – našalio se Kuaron, čiji krug saradnika čini i neizostavni kamerman i producent Emanuel Lubecki.
Muzika
Za Alfonsa Kuarona, film je bliži muzici nego književnosti i pozorištu.
– Dve najvažnije stvari na filmu su tema i ritam. Kada shvatite čime želite da se bavite, najvažnije je da utvrdite ritam kojim ćete to prikazati. Ritam je put koji vodi publiku kroz priču – ističe reditelj.
Kultura samouživanja
– Naša realnost je da budućnost nije važna. Svi pričamo o ekologiji i životnoj sredini, a ništa ne činimo po tom pitanju. Divno nam je sada i uživamo. Živimo u jednoj kulturi samouživanja. Naše društvo je egoistično, a naša deca su žrtve tog stava – ističe Alfonso Kuaron.
