drugi nastavak teksta Kafkina sahrana, sahrana jednog sveta
Piše: Žerar Žorž Lemer
Osam dana posle Kafkine sahrane, u praškom nemačkom pozorištu “Kleine Buhne”, održan je komemorativni skup, u organizaciji Hansa Demeca, pesnika i dramskog pisca, s početkom u jedanaest sati pre podne, u sali koja je mogla da primi pet stotina ljudi. “Među gostima je najviše bilo praških Jevreja koji govore nemački, beleži Urcidil. To ne znači da su Česi ili Pražani nemačkog porekla ostali na distanci, već je tada Kafkino ime bilo slabo poznato u njihovim krugovima.” Reč prvi uzima Hans Demec. Zatim Maks Brod dži dugačak govor o tome kako je Kafkino delo “izdubljeno ogledalo ovog sveta”. Potom besedi Urcidil “u ime nove generacije”. Na kraju glumac Hans Helmut Koh čit scenu sa groblja iz Sna i Carsku poruku, koju, “potpuno savladan emocijama završava šapatom”, kako prenosi Maks Brod, citirajući tadašnje kritičare u svojoj autobiografiji.
Ali mada je, uopšte uzev, jevrejska germanofona zajednica osetila potrebu da se okupi oko pisca za koga je tada malo ko od njih uopšte čuo, to ipak ne znači da su češki intelektualci ostali ravnodušni na vest o Kafkinoj preranoj smrti. Šestog juna, Milena Jesenska, velika neostvarena ljubav njegovog života, objavljuje belešku u glasilu Narodni Listy, u kojoj predstavlja Kafkin portret i ističe moralnu lepotu njegove filozofije. Ona zatim govori o njegovoj neuobičajenoj i pronicljivoj percepciji sveta, a čitaocima nagoveštava kako će se za njegovu književnost tek čuti. Evo i njenog zaključka:
“Sve njegove knjige opisuju užase tajanstvenih nesporazuma i nehotičnih optuživanja među ljudima. On je bio tako lucidan čovek i umetnik da je težio da prodre čak i tamo gde se ostali, ravnodušni, osećaju bezbedno.”
Dve godine kasnije ona piše novi članak: “Kletva najvećih vrednosti”. Tu otkriva postojanje Kafkinog intimnog dnevnika i, između ostalog, prenosi jednu anegdotu u kojoj se očituje Kafkin stidljivi i dobroćudni karakter: mali Franc dobija od majke 20 helera za slatkiše; uzbuđen i ganut jednom prosjakinjom, želi da joj udeli nešto novca; ali joj milostinju od 10 krojcera daje postepeno, novčić za novčićem, i to svaki put obilazi komleks zgrada da bi joj učinio dobro.
Milena Jesenska nije bila jedina koja je odala poštu preminulom piscu. Već je list Ceske slovo 5. juna objavio kratko obavještenje o književnikovoj smrti. Onda Marija Pujmanova sastavlja kratku belešku u Tribunu od 15. juna, u kojoj se nalzi i ova, pomalo zbunjujuća rečenica: “Kafkina dela su poput majstorskih zamisli nečega što nikada neće biti dovršeno…” S druge strane, prevodilac Jan Grmela, u Pramenu V 1 (1924-1925), izjavljuje da je Kafka bio jedan od retkih češko-nemačkih pisaca koji su intenzivno živeli u češkoj književnosti i umetnosti i pratili ih u svoj njihovoj raznolikosti”. Konačno, novine čehoslovačke Komunističke partije objavljuju 17. avgusta u svom nedeljnom dodatku prevod “Izveštaja jednoj akademiji”, kao i jednu vrlo pohvalnu belešku:
“S njim je nestao jedan od retkih nemačkih stvaralaca, osetljiva i besprekorna duša, koji je prezirao ovaj svet i oštrim skalpelom svog razuma vršio nad njim autopsiju. U organizmu društva Kafki bode oči siromaštvo jednih i moć i bogatstvo drugih ljudi. Njegova izvrsna priča “Ložač” objavljena je u časopisu Cerven S.K.Nojmana”.
Potonji Nojman objavljuje nekrološku belešku o Kafki na kulturnim stranama teorijskog glasila partije, u kojoj se kaže: “On je bio jedna osetljiva duša…bio je naklonjen potčinjenima i…bez milosti je napado imućne na jedan prilično zamršen način, koji je istovremeno veoma uzbudljiv.” Zanimljivo je da Kafku u oblake uznosi isključivo ekstremna levica, koja ne može da zamisli kakva će politička rasprava o piscu izbiti za vreme hladnog rata. Nova generacija čeških pisaca preuzima redakciju tog časopisa i pretvara ga u Kafkino posthumno glasilo.
Nastaviće se
