Piše: Ana Ćasić
Čekam ispred bankomata u Atini da izvadim dnevnu kvotu od 60 evra. U redu se ne priča puno, samo se tu i tamo uz dubok uzdah čuje fraza „Gde smo završili“, koju prati apatično odmahivanje glavama i poneka ugrižena usna.
Nakon što je grčka vlada, posle kraha pregovora sa evropskim zvaničnicima, 26. juna objavila raspisivanje referenduma, Evropska centralna banka je stopirala tok likvidnosti za hitne intervencije (ELA), koji je upumpavao grčkim bankama preko potreban keš. Banke se od tada nisu otvorile, a ovaj potez Evropske banke okarakterisan je u Atini kao ucenjivački. Da bi se sprečio masovni odliv novca sa bankomata, gotovinski iznos dozvoljen za podizanje limitiran je na 60€ dnevno po kartici. 30. juna je, uz kataklizmično odbrojavanje minuta do bankrota na nekim TV kanalima, istekao rok za otplatu rate duga MMF-u.
Već eksplozivno stanje u Grčkoj najava referenduma je dodatno usijala. Njeni građani će na referendumu zakazanom za 5. jul reći Da ili Ne strogim merama štednje i novom programu koji predlaže Troika (Evropska komisija, MMF i Evropska centralna banka).
Novoizabrana vlast partije SYIRZA sa saveznicima poziva građane da glasaju Ne na referendumu. Opozicija, u kojoj su do skoro najveće partije koje su upravljale zemljom poslednjih decenija, i za vreme čije vlasti je došlo do krize, poziva građane da glasajuDa.
„Ne“ kampanje pozivaju se na dostojanstvenu Grčku i demokratsku Evropu, solidarnost i otpor ucenama globalnog imperijalizma. Jedan, čini mi se manji deo, želi izlazak iz evrozone i povratak drahme ali glavna struja se zalaže za ostanak evra. Protivnici tvrde da bi „Ne“ značilo izlazak iz evrozone sa nesagledivim posledicama, haos u zemlji i društvenu katastrofu.
„Da“ kampanje stavljaju akcenat na ostanak u evrozoni i u Evropskoj Uniji (iako izlazak iz evrozone ne podrazumeva izlazak iz EU), ekonomski oporavak i pozivaju građane da prihvate nove mere. Protivnici tvrde da „Da“ znači ponižavanje grčkog naroda, oduzimanje suvereniteta i potčinjavanje tuđim interesima.
Većina, ako ne i svi mediji, pristrasni su i objektivnog izveštavanja gotovo da nema. Komunikacioni rat koji se vodi na društvenim mrežama i televizijskim kanalima, pun je populističkih izjava, iskrivljene stvarnosti i poluistina.
Svakodnevni život u Grčkoj, bar za sada, funcioniše normalno. Većina kompanija je prvog jula elektronski isplatila plate zaposlenima i isplate nezavisnim saradnicima. Istog dana banke su otvorene samo za usluživanje penzionera, kojima je određen iznos od 120 evra za isplatu u prvoj nedelji.
Nedostatak gotovine za sada ne predstavlja ozbiljan problem jer se karticama, koje većina građana poseduje, normalno nabavljaju namirnice i ostali potrošački proizvodi, dok se računi mogu platiti putem e-bankinga. Ali ne mogu se vršiti uplate u inostranstvo, niti obavljati onlajn kupovine van Grčke kreditnim i keš karticama lokalnih banaka.
Metro će, zajedno sa ostalim sredstvima masovnog prevoza u Atini, prema objavi zaduženog Ministarstva biti besplatan dok god banke ostanu zatvorene. Ali prema rukovodiocima banaka, ta situacija bi mogla potrajati.
U sinoćnoj šetnji psa po parku, čula sam od vlasnice riđeg retrivera i direktorke jedne od ispostava velike banke dve informacije koje sam jutros videla u vestima. Prva je da postoji realna pretnja „šišanja“ tj. oporezivanja ušteđevina. Druga je da keša više nema, ili će ga biti samo za još nekoliko dana.
Posle takvih informacija koje lede krv, procenat glasača za „Ne“ će verovatno opasti, kao što je opao za nekoliko procenata posle zatvaranja banki.
Briga polako prerasta u strah, a strah prerasta u paniku. Pokušavam da utešim moje prijatelje i poznanike pričajući im šta smo sve mi preživeli devedesetih, i da smo uprkos svemu nekako preživeli. Ali kada dođem do kraja te priče – današnje situacije u Srbiji – shvatam da i nisam neka uteha. Vremenska perspektiva je pokazala besmislenost svega kroz šta smo prošli, svega kroz šta se i danas prolazi.
Građani Grčke su poslednjih pet i po godina takođe prešli težak put. Put o kojem svedoče hiljade beskućnika sklupčanih na pločnicima Atine i pojedinci i porodice bez osnovnih sredstava za život, kojih je iz dana u dan sve više.
Nadam se da sve to neće biti besmisleno.
Nadam se da put koji nas čeka nije još teži.
