U poetici proze Fjodora Dostojevskog [Fёdor Mihaйlovič Dostoevskiй] likovi predstavljaju verovatno najvažniji konstitutivni element strukture njegovih pripovedaka i romana. Sva njegova kapitalna dela imaju u svom središtu jednog junaka, a jedini izuzetak u tom smislu predstavljaju Braća Karamazovi, po svoj prilici zato što pisac nije stigao da napiše njihov drugi deo koji je trebalo da bude u potpunosti usredsređen na lik Aljoše. Osim toga, Dostojevskog su likovi najviše privlačili i kao čitaoca, pa je vrednost nekog romana prvenstveno procenjivao na osnovu uspelosti i originalnosti njegovog protagoniste. Pri kraju boravka u Sibiru, kada je već pripremao povratak u književnost i užurbano čitao ono što je prethodnih godina propustio, pisao je bratu Mihailu povodom romana Hiljadu duša Alekseja Pisemskog (Alekseй Feofilaktovič Pisemskiй): „To je samo osrednjost i, mada zlatna, ipak je samo osrednjost. Ima li makar ijedan novi karakter koji je prvi put stvoren i dosad se nije pojavljivao u književnosti?”1 Godinu dana kasnije, još uvek iz Semipalatinska, on izveštava da je završio roman – reč je o Selu Stepančikovu – u kojem „ima dva ozbiljna i čak nova karaktera koji se dosad nigde nisu pojavljivali”.2 U narednom pismu precizira da su ti karakteri „stvarani i zapisivani pet godina” i da su „u potpunosti ruski, a ruska književnost je na njih do sada slabo ukazivala”.3 Po svemu sudeći, reč je o likovima Opiskina i Rostanjeva, no ono što je za nas bitno jeste piščevo insistiranje na karakterima, odnosno na njihovoj originalnosti. Taj imperativ nije ga napuštao do poslednjeg dela. Tako se desilo da je, nasuprot liku kneza Miškina, u kojem je pokušao da prikaže „apsolutno savršenog”, hristolikog čoveka, onog koji ima ljubavi za svakoga, u svom testamentarnom ostvarenju stvorio njegovog antipoda, onoga koji je nema ni za koga.
Maksimilijan Braun [Maximilian Braun], doduše, tvrdi kako je, poučen pređašnjim iskustvima, pisac verovatno shvatio „da će teško biti da se ideja ’velikog grešnika’ umetnički prikaže u jednoj jedinoj osobi”,4 te da je zato odlučio da umesto kapitalnog grešnika prikaže grešnu porodicu. Na njenom čelu stajao je lik vremešnog oca koji je za Brauna „upečatljiva sinteza gotovo svih zlotvora i negativnih karaktera koje je do tada Dostojevski opisao”.5 No, sam nemački slavist primećuje da Fjodora Pavloviča iznad svega karakterišu „lakomost i srebroljublje, kao i neobuzdana težnja za uživanjem”,6 čemu bi svakako trebalo dodati požudu, kao još jedan iz repertoara smrtnih grehova telesnosti, a oni su u danteovskoj hijerarhiji ipak nižeg reda spram onih intelektualnih. Uz to, stari Karamazov nije bez duha i znanja, pa u pojedinim trenucima ume da bude i simpatičan. Kao takav, teško bi mogao konkurisati za ulogu Sataninog otelotvorenja.
Tu ulogu, s druge strane, ne bi mogao poneti ni njegov srednji sin Ivan, uprkos svom gordoumlju i bogoborstvu, gresima najvišeg reda. Jer, njegova pobuna protiv Boga, rešenost da „vrati ulaznicu” za životnu predstavu na svetu ovakvom kakav jeste, ne proističe iz sopstvenog zla nego, naprotiv, iz nezadovoljstva time što Bog dopušta zlo. Ipak, između njih dvojice postoji i jedan junak kome bi rola Miškinovog antipoda bolje pristajala. To je onaj koji je Ivanov brat, mada samo napola, jer je Fjodorov nezakoniti sin i njegova „nešto racionalizovana varijanta”.7 Braun ga naziva „veznom karikom” između oca i Ivana: „Kao reprezentant ’zlih sila’, on je dobar đak Fjodora Karamazova. Intelektualno je nadmoćniji od staroga i time dolazi u blizinu Ivana”.8 Upravo ta racionalnost, nepodložnost strastima i lišenost plotske strane karamazovštine čine ga boljim kandidatom za prvog među grešnicima.
Pavel Fjodorovič Smerdjakov uz to je epileptičar i samoubica, čime se upisuje u dva niza junaka koja je Dostojevski dosledno razvijao kroz svoje delo. A svojim društvenim statusom on pripada trećem nizu koji čine likovi slugu, a koji se grana na one starovremske, potčinjene, kakvog u Karamazovima oličava Grigorij Kutuzov, i one moderne, samosvesne, kakvi su pre njega bili Vidopljasov u Selu Stepančikovu i Apolon u Zapisima iz podzemlja. Ali, Smerdjakov je više od lakeja – on je jedan od Karamazovih. Budući praktično nahoče, od rođenja je bio poveren na staranje Grigoriju i njegovoj ženi, koji su ga prihvatili kao neku vrstu Božje kompenzacije za izgubljenog jedinca, što iz starozavetne, jovovske perspektive ne bi bilo nezamislivo.
Očekivanja su im se, međutim, brzo izjalovila, jer se dečak od najranijih dana pokazao kao nezahvalan, hladan i nepristupačan. „’On mene i tebe ne voli, taj izrod’, govorio je Grigorij Marfi Ignjatjevnoj, ’a i nikoga ne voli’.”9 Kada ga uhvati u morbidnoj igri sahranjivanja mačke koju je prethodno obesio staratelj ga išiba, govoreći mu: „Ti nisi čovek, ti si se od kupatilske vlage rodio”.10 On time aludira na okolnost da se maloumna Lizaveta Smradna pred porođaj ušunjala u kupatilo svog silovatelja i tamo donela dete na svet. Ali, kupatilo sa memljivim zidovima i vlažnim isparenjima kod Dostojevskog ima infernalno obeležje, kako u Zapisima iz mrtvog doma, koji su upoređivani sa Danteovim [Dante Alighieri] epom najviše zbog scene kolektivnog kupanja,11 tako i u Zločinu i kazni, gde Svidrigajlov večnost zamišlja kao kupatilo,12 ne precizirajući, doduše, da li pod njom podrazumeva raj ili pakao.
Ipak, Grigorij je gospodarevo kopile vaspitavao savesno, naučivši ga da čita i piše, ali kad su prešli na veronauku vaspitaniku se ukazala prilika da se osveti za batine i uvrede. S pobedonosnim podsmehom postavio je pitanje koje se pred egzegete postavlja odvajkada, ili barem od prvih modernih astronomskih saznanja: „Svetlost je stvorio Gospod Bog prvi dan, a Sunce, Mesec i zvezde četvrti dan. Pa otkud je onda svetlost sijala prvog dana?”13 Na ovakvo pitanje vaspitač nije umeo da odgovori drukčije nego novim batinama, posle čega Smerdjakov prvi put dobija napad padavice.
Epilepsija, kojoj su stari Grci do Hipokrata pripisivali božansko poreklo, nazivajući je svetom bolešću, bila je piščev pratilac od mladih dana, pa ju je podario nekolicini svojih junaka. Za razliku od Grka, koji su u njoj videli i izraz genijalnosti – navodno je i Sokrat [Σωκράτης] bolovao od nje – Dostojevski je svoje epileptičare opisivao više kao čudake ili kao uklete: Murin iz pripovetke Gazdarica je romantičarska figura demonskog starca, Neli iz Poniženih i uvređenih nesrećna devojčica koja rano umire, knez Miškin je „idiot”, Kirilov sumanuti samoubica. Smerdjakov, barem na prvi pogled, ne iskazuje veće umne potencijale od lukavstva i promućurnosti. Primetivši ga da se vrzma oko ormara sa knjigama, Fjodor Pavlovič mu daje da čita, ali mu se Gogoljeve [Nikolaй Vasilьevič Gogolь] priče učiniše neistinitim, a istorijski udžbenik nezanimljivim. Pošto je više zanimanja pokazao za kuhinju, poslat je u Moskvu da uči za kuvara, vrativši se duhovno nepromenjen ali prerano ostareo: „sasvim nesrazmerno prema svojim godinama, zbrčka se u licu, požute, postade nalik na uškopljenika”.14
Ovo poslednje nije slučajno rečeno – tek u jednoj sceni vidimo ga kako se šepuri sa gitarom pred mladom susetkom, ne uzvraćajući joj, međutim, ukazanu naklonost. Što se njegovih godina tiče, one su, zajedno sa glavnim karakternim crtama, precizno označene u dve rečenice: „Još mlad čovek, svega oko dvadeset četiri godine, on je bio strašno nedruževan i ćutljiv. Nije da je bio divalj i da se od nečega stideo – ne, on je, naprotiv, po karakteru bio naduven, i kao da je sve prezirao”.15 U ovome, kao i u njegovoj pedantnosti i eleganciji, nije teško prepoznati literarno srodstvo sa prethodnicima, Vidopljasovim i Apolonom.
Pripovedač isprva ne nudi realnu potporu Smerdjakovljevom osećanju intelektualne superiornosti. Pre bi se reklo da sugeriše suprotno: „on bi neki put u kući, ili u dvorištu, ili na ulici, zastao, zamislio bi se, i stajao bi tako čitavih desetak minuta. Fizionomist da ga pogleda rekao bi da tu nema ni razmišljanja, ni misli, nego samo neko misaono posmatranje”.16 Ipak, teološka pitanja kao da ga posebno nadahnjuju, pa prilikom jednog ručka, gde je zajedno sa Grigorijem posluživao oca i polubraću, iznenadi prisutne svojom rečitošću.
„Progovorila nam je Valaamova magarica, i kako govori, kako govori!”,17 kliče Fjodor Pavlovič, ushićen koliko novootkrivenom Smerdjakovljevom sposobnošću toliko i groteksnim spojem ozbiljne teme i njene bogohulne obrade. Ako je on svog kopilana „odnekud čak i voleo”, kao što se na jednom mestu kaže, to nije bilo samo zbog njegovog poštenja, u koje se nedvosmisleno uverio, već još više zato što je u njegovom umovanju prepoznavao svoje crte.
Šta znači aluzija starog lisca na priču o magarici iz starozavetne Knjige brojeva? Valaam je bio prorok koji je živeo u mestu Petoru u Mesopotamiji, u vreme kada se primicalo kraju četrdesetogodišnje lutanje Jevreja od Egipta do Hanaana. Predanje kaže da su u trenutku koji je neposredno prethodio Mojsijevoj smrti i prelasku reke Jordan porazili amorejske kraljeve Siona i Oga. To je uznemirilo moavskog vladara Valaka koji je poslao svoje ljude sa bogatim darovima da mu dovedu Valaama, poznatog po svojoj bogougodnosti. „Nego hodi, prokuni mi ovaj narod”, poručuje mu Valak; „jer znam, koga blagosloviš biće blagosloven, a koga prokuneš biće proklet” (22: 6). Posle izvesnog nećkanja i tek pošto mu je Bog dozvolio, Valaam kreće na put jašući svoju magaricu. Ali Jahve je na strani Jevreja, pa šalje anđela sa mačem koji se tri puta isprečuje pred jahača. Ključni detalj u priči je to što je anđeo za njega nevidljiv, ali nije za magaricu. Zato se ona svaki put uzjoguni i odbija da nastavi, a zaslepljeni gospodar je šiba. „Tada Gospod otvori usta magarici, te ona reče Valaamu: šta sam ti učinila te me biješ već treći put?” (22: 28) U priči se ne pominje bilo kakva prorokova emotivna reakcija na to što životinja progovara – nema čuđenja, neverice, pa ni najmanjeg iznenađenja. U biblijskom svetu čuda su moguća i povremeno se dešavaju. U njih, uostalom, spadaju i Valaamove noćne konsultacije sa Bogom. Zato on spontano ulazi u dijalog sa životinjom, kao da je u pitanju sluškinja, a ne čudi se ni kada mu Bog skida koprenu sa očiju, pa ugleda naoružanog anđela koji mu nalaže da ipak ode kuda je naumio, ali da kaže kako mu bude rečeno. Tako i biva – na Valakovo zaprepašćenje, Valaam tri puta blagosilja Jevreje umesto da ih prokune.
Magarica u tome već više nije imala udela.
Budući da nije reč o oštepoznatoj epizodi, čitalac se kroz aluziju Fjodora Pavloviča još jednom uverava u njegovo solidno obrazovanje, što možda i jeste bila piščeva namera, makar i sekundarna. Primarno je, naravno, Smerdjakovljevo poređenje sa čudotvornom magaricom. U čemu je njegov smisao? Da li to podrazumeva da i Smerdjakov, premda socijalno degradiran, raspolaže izvesnim umnim sposobnostima koje su drugima nedokučive? Ili čak da kroz njega progovara Bog? Takva blasfemična pomisao dostojna je matorog lakrdijaša, ali rasprava koja će uslediti za ručkom tera nas da se zamislimo. Diskusija se beše zapodenula povodom slučaja ruskog vojnika koji je pao u zarobljeništvo muslimanskih pobunjenika na Kavkazu, pa se, uprkos strašnim mukama, nije odrekao pravoslavne vere, nego je mučenički umro. Za razliku od Fjodora Pavloviča koji, doduše pripit i poslovično podrugljiv, predlaže da se vojnik proglasi svecem, njegov nezakoniti potomak tvrdi da ne bi bilo nikakvog greha u tome da je nesrećnik poklekao. Smerdjakovljeva argumentacija ne zasniva se, kao što bi se moglo očekivati, na razumevanju za čoveka kome preti jezivo stradanje, nego na logičkom paradoksu po modelu onog Zenonovog [Ζήνων] o Ahileju i kornjači: čim se čovek odluči da se odrekne Hrista, čim to pomisli, pre no što izgovori, on istog časa biva proklet od Boga i izopšten iz Crkve, „tako da čak ni četvrtina sekunde neće proći a ja sam već isključen”.18 Prema tome, čim izjavi da nije hrišćanin on to već zaista i nije, pa tada nema čega i koga da se odrekne i ne počinjava greh.
Bilo bi, razume se, previše pripisivati ovakvom rezonovanju božansku nadahnutost. U njemu bismo pre mogli prepoznati naznake bogohulnog podsmeha svojstvenog starom Karamazovu. To i jeste razlog zbog kojeg se toliko oduševio oglašavanjem svog sina-lakeja. Ako baš i ne svedoči o Smerdjakovljevoj genijalnosti, ono pokazuje njegovu iznenađujuću sposobnost kazuističkog zaključivanja. Obraćajući se sve vreme svom nekadašnjem učitelju veronauke, on svima upućuje logički izazov. Na Grigorijevo užasavanje i zadovoljstvo Fjodora Pavloviča, Smerdjakov svoju kazuistiku razvija i dalje, tvrdeći da bi u konačnom bilansu svako ko podlegne ovakvom iskušenju ipak imao nade u oprost greha i spasenje. Ovakvo stanovište zasniva na hrišćanskom učenju da istinska vera može sve, pa i brda da pomera,19 ali se takva čuda ne dešavaju jer ljudi ne veruju dovoljno. Pa, ako je tako sa svim ljudima, zašto bi on bio jedini proklet? Na primeru odricanja iz straha od muka, Smerdjakov rezonuje na sledeći način:
Jer, kad bih ja verovao kao što treba da se veruje, onda bi doista bilo grešno kad muke za svoju veru ne bih izdržao, nego bih u poganu veru Muhamedovu prešao. Ali do muka tada ne bi ni došlo, jer bi trebalo u tom trenutku samo da kažemo onoj planini: kreni se i smrvi mučitelja, i ona bi se pomakla, i u tom bi ga trenutku prignječila kao muvu; a ja bih pošao dalje, kao da ništa nije bilo, pevajući i slaveći Boga.20
Iz toga što se na ovaj način još niko nije spasao on zaključuje da i za njegovu neveru ima nade na Strašnom sudu. Fjodor Pavlovič Smerdjakovljevu kazuistiku naziva jezuitskom, a čitalac u njoj otkriva parodiju racionalizma zapadnjačke filozofije. Prema zapažanju Jakova Golosovkera (Яkov Эmmanuilovič Golosovker), Dostojevski je u Karamazovima, a i drugde, za metu uzimao nemačke klasične filozofe, u prvom redu Kanta [Immanuel Kant], Hegela [Georg W. F. Hegel] i Fihtea [Johann G. Fichte], ali i Dekarta [René Descartes], kome bi svakako trebalo dodati i Voltera [Voltaire], jednog od autora prisutnih u biblioteci Fjodora Pavloviča.
*
Tu, međutim, nije kraj Smerdjakovljevih umovanja, kao što nije ni kulminacija njegove uloge u romanu. Nju označava oceubistvo i prećutni savez sa Ivanom oko toga. Svoju praktičnu inteligenciju oceubica iskazuje u načinu na koji priprema i izvodi zločin, a potom uklanja tragove i podešava dokaze. Čitalac ga, međutim, ne vidi na delu – i o jednom i o drugom saznajemo iz njegovih razgovora sa Ivanom kojih ima ukupno četiri, jedan pre i tri posle ubistva. U tim razgovorima koncentrisan je odnos dvojice pseudoblizanaca, a istovremeno je rasvetljena motivacija Smerdjakovljevog lika.
Prvi razgovor vodi se u pretposlednjoj glavi pete knjige romana, odmah posle Ivanovog dramatičnog dijaloga sa Aljošom i izlaganja „Legende o Velikom inkvizitoru”. Kada uzmemo u obzir takvo kompoziciono rešenje, razgovor sa Smerdjakovim ukazuje se kao parodijsko snižavanje filozofskog sadržaja prethodna dva poglavlja. Štaviše, opisujući njihove prve kontakte po Ivanovom dolasku u Skotoprigonjevsk, pripovedač otkriva kako je i u dijalozima sa bratom Smerdjakov uvodio temu kojom je svojevremeno sablaznio sirotog Grigorija. „Ali Ivan Fjodorovič se uskoro uveri da stvar nije u Suncu, Mesecu i zvezdama, da su Sunce, Mesec i zvezde, istina, vrlo zanimljive stvari, ali za Smerdjakova sasvim sporedne i da njemu treba sasvim nešto drugo”.21 To drugo bilo je potvrđivanje i samopotvrđivanje. Više od svega, žudeo je za Ivanovim priznanjem.
Po Ivanovom dolasku kod Smerdjakova počinje da se razvija samoljublje, „i to uvređeno”. Ovaj mali dodatak ima svoju semantičku težinu, jer upućuje na specifičnu lakejsku gordost kakvu su ispoljavali i Vidopljasov i Apolon. Trebalo bi im priključiti i Filipa, slugu koji se u Zločinu i kazni pojavljivao tek kroz reminiscencije, kao još jedna u nizu pretpostavljenih žrtava svog gospodara Svidrigajlova.
Ali, kao mogući uzrok njegovog samoubistva sugeriše se i to što se, poput Vidopljasova, zaneo čitanjem i filozofiranjem, pa se „obesio više zbog toga što mu se gospodin Svidrigajlov večito podsmevao, nego zato što ga je tukao”.22 Da li je slučajnost to što će se i Smerdjakov obesiti pred kraj Braće Karamazovih? Svakako da nije, no, za razliku od Vidopljasova i Filjke, njegov karakter i njegovo samoubistvo biće u potpunosti motivisani, a on će izrasti u jednog od glavnih likova romana.
Od pomenutih prethodnika deli ga i to što je zdravorazumsko filozofiranje pretpostavljao čitanju. Doduše, prilikom oproštajnog susreta, koji je ujedno i poslednje Smerdjakovljevo pojavljivanje u Braći Karamazovima, Ivan na njegovom stolu uočava „debelu knjigu žutih korica”. Kao i u Apolonovom slučaju, reč je o religijskom štivu, a kaže se i kojem: Besedama Svetog Isaka Sirina, mističkog hrišćanskog teologa iz VII veka, čija je misao Dostojevskom bila posebno draga. Iz ovoga ipak ne treba izvesti zaključak o Smerdjakovljevom verskom preobraćanju pri kraju života niti o njegovom duhovnom sazrevanju. U tekstu stoji da u trenutku Ivanovog nailaska „Smerdjakov nije čitao, on je sedeo i ništa nije radio”.23 I mada tom prilikom najpre kaže bratu kako je i Bog prisutan među njima dvojicom, on malo kasnije šapatom priznaje da ipak nije poverovao.
Smrknutog Ivana, međutim, Smerdjakovljeve greške i ispadi ne zabavljaju kao njihovog oca, niti na polubrata gleda sa podsmehom. U njemu on izaziva gađenje koje na momente prerasta u gnev, pa i u ubilačku mržnju: „’Ama zar mene zbilja taj ništavni nevaljalac može u tolikoj meri uznemiravati!’, pomisli on s neizdržljivom ljutinom”.24 Već na početku njihovog poznanstva Ivan shvata čime ga ovaj toliko provocira – to nije bila izazivačka drskost, kao u slučaju čoveka iz podzemlja i Apolona, već „nekakva odvratna i naročita familijarnost koju je Smerdjakov počeo jako ispoljavati prema njemu”,25 jednostrana demonstracija međusobne solidarnosti. Njih dvojica jesu u bliskom srodstvu, uz to su i vršnjaci, a i opisane lakejeve intelektualne karakteristike približavaju ga srednjem od braće Karamazovih. Otuda nije čudo što jedino sa njim uspostavlja prisniji odnos, ako se o prisnosti uopšte može govoriti. Više bi tu pristajala reč dosluh, pa i to krajnje maglovito. Zato poglavlje u kojem prvi put razgovaraju i nosi naslov „Zasad još vrlo nejasno”. Smerdjakov implicira njihovo podrazumevano saučesništvo i to u Ivanu podstiče agresivnost. A agresivnost, prema psiholozima, proističe iz straha. U ovom slučaju straha od samog sebe. Suštinu njihovog prvog dijaloga čin lakejev plan za ubistvo oca, izrečen doduše tek u nagoveštajima, kondicionalima i aluzijama, ali dovoljno jasno čak i za prosečnog čitaoca romana, a kamoli za pronicljivog Ivana. Iako prozire šta se sprema iza Smerdjakovljevog priznanja da je Mitji odao ugovoreni znak za ulaz u prostorije Fjodora Pavloviča i slutnje da će dobiti napad padavice baš kada se ljubomorni sin pojavi, Ivan ne samo da ne čini ništa da spreči zločin nego podleže zločinčevoj volji. Uz mnogo prepredenosti i prenemaganja, ovaj mu, korak po korak, izlaže čitav scenario ubistva, izostavljajući samo ono najvažnije – da će izvršilac biti on sam, a ne Dmitrij. I mada u prvi mah ne prihvata njegovu sugestiju da za to vreme zbog posla ode u obližnju Čermašnju, Ivan ipak ne odoleva da kaže kako se sprema da sutradan otputuje za Moskvu, „čudeći se posle sebi i sam: šta li mu je tada trebalo da to govori Smerdjakovu”.26 To čuđenje ne treba shvatiti kao neiskreno, ali samo na nivou Ivanove svesti, baš kao što se njegovo prećutkivanje razgovora sa Smerdjakovim pred islednikom nakon zločina može racionalizovati željom da se najpre razjasni sa polubratom.
U oba slučaja se, međutim, nazire da na podsvesnom nivou Ivanove psihe deluje neko drugo ja, nekakav dvojnik koji želi očevu smrt i koji će se najposle, kada se junakova ličnost sasvim rascepi, ovaplotiti u đavola. Đavo je, razume se, samo pričina bolesnog uma, dok će na javi njegovu demonsku ulogu odigrati Smerdjakov. Njegova lukavost potvrđuje se rečenicom „Dakle, pravo vele ljudi da mnogo vredi razgovor sa pametnim čovekom”,27 koju će izgovoriti u sledećem poglavlju, pošto Ivan obavi razgovor sa ocem i na izlasku mu gotovo stidljivo saopšti da ipak ide u Čermašnju. Drugi deo te rečenice biće ujedno i naslov tog poglavlja.
Džozef Frank [Joseph Frank] je u Smerdjakovu video Ivanovog dvojnika: „Njegova funkcija u knjizi je da posluži kao Ivanov alter-ego na isti način kao što je to Svidrigajlov bio za Raskoljnikova; on Ivanove teorije dovodi do logičkog i odvratnog ekstrema, izlažući njihovo iskrivljeno i opasno prelamanje u prostijem i manje visokoumnom obliku”.28 Ivan, međutim, s gnušanjem odbija bilo kakve naznake prisnosti, konstantno iritiran familijarnošću u Smerdjakovljevom tonu, dok ovaj na tome uporno insistira, videći u Ivanu sebi sličnog. Kada ga ovaj poseti u bolnici posle očevog ubistva on će se čak osmeliti da izusti: „Oprostite, ja sam pomislio da ste i vi kao i ja”.29 Njegova fascinacija polubratom podseća takođe na opsesivnu vezanost Petra Verhovenskog za Stavrogina u Zlim dusima. U oba slučaja ta vezanost je jednostrana. S druge strane, tri Ivanove posete Smerdjakovu posle očevog ubistva, prikazane u tri uzastopna poglavlja devete knjige romana, narativno su strukturisane na sličan način kao Raskoljnikovljevi razgovori sa Porfirijem Petrovičem. Ivan u ovim dijalozima preuzima ulogu islednika koji zločinca postepeno primorava na priznanje. Ali, dok je u Zločinu i kazni Porfirije vodio igru i sistematski provocirao svog sagovornika kako bi postigao cilj, u Braći Karamazovima situacija je obrnuta – samozvani islednik je taj koji gubi živce i koji na kraju dokazuje sopstvenu ulogu inspiratora ubistva.
Osim u svoju krivicu, Ivan se kroz ove dijaloge uverava i u Smerdjakovljevu inteligenciju. Logika zločinačkog uma je besprekorna: napad padavice došao je kao posledica straha od napada, a podsticanje Ivana da ode na put bio je zapravo prikriveni način da mu se sugeriše suprotno – da ostane i zaštiti oca. To što ga je Smerdjakov odvraćao od Moskve i upućivao u Čermašnju bilo je, navodno, zato što se iz nje mogao mnogo brže vratiti u slučaju nužde. Čak i ona rečenica o vrednosti razgovora sa pametnim čovekom dobija drugačiji, ironičan smisao: „samo ja vama one reči nisam rekao kao pohvalu, nego kao prekor. Niste me razumeli”,30 tumači ubica naknadno svoj iskaz. No, to je bila logika namenjena policiji. Koliko je bio vešt ne samo u aranžiranju i objašnjavanju svih pojedinosti svog plana nego i u manipulisanju istražiteljima pokazaće kada, prilikom poslednjeg susreta, bude otkrio Ivanu kako ih je navodio na zaključivanje o Dmitrijevoj krivici.31 I jedan Jago pozavideo bi mu na tome. Kada, međutim, u poslednjem razgovoru definitivno zbaci masku i do detalja opiše kako je ubio Fjodora Pavloviča, od priprema do uklanjanja stvarnih i podmetanja lažnih dokaza, njegov saučesnik počinje da gubi razum. To više nije samo padanje u vatru kakvo mu se i ranije dešavalo u suočenju sa svojim degenerisanim alter-egom. Ivanu počinje da se priviđa đavo.
Priviđenje je, razume se, njegovo interiorizovano drugo ja, ali i jemac njegovog pakta sa Smerdjakovim. To su, zapravo, dva vida istog fenomena – i đavo i Smerdjakov su Ivanovi dvojnici, pervertovana strana njegove ličnosti, rđava polovina njegove dvogube psihe. Pavel Fjodorovič Smerdjakov, sluga sopstvenog oca, mogao bi se, dakle, razumeti i kao ovozemaljsko ovaploćenje Satanino, ili kao jedno od njegovih ovaploćenja.
*
Pre nego što zaključimo našu temu, osvrnućemo se na jedan originalan savremeni pogled na Smerdjakova, a naročito na njegov odnos sa Ivanom. Taj pogled iznet je u tekstu ruskog autora Nikolaja Karamenova „Smerdjakov kao nevesta Ivana Karamazova”, objavljenom pre desetak godina u časopisu Novi Bereg.32 Već svojim naslovom on naznačava magistralni pravac tumačenja Smerdjakovljeve opčinjenosti Ivanom – iako ni na jednom mestu ne nailazimo na reč homoseksualnost, u analizi pojedinih detalja insistira se upravo na gestovima koji poprimaju oblik feminizirane koketerije. U tom smislu autor posebno izdvaja jedan momenat iz njihovog prvog razgovora, onaj kada Ivan pita da li je Fjodor Pavlovič ustao, a Smerdjakov odgovara: „Čudim vam se, gospodine – dodade on, poćutavši, prenemažući se, oborivši pogled, isturivši malo desnu nogu i mičući vrhom lakovane cipele”.33 Tumačeći ovaj detalj kao flertovanje, Karamenov povlači paralelu između Smerdjakovljeve fascinacije polubratom i one koju prema njemu pokazuje gazdaričina kći Marja Kondratjevna. U poglavlju „Smerdjakov sa gitarom” ova moskovska učenica naglašeno se divi svemu kod njega – podjednako je oduševljavaju i stihovi koje peva i njegovo potonje mudrovanje u kojem potcenjivački govori o poeziji uopšte. Prema Karamenovu, Smerdjakov je bio očaran Ivanom kao muškarcem, i nije slučajno u roman uvedena sirota učenica Marja Kondratjevna koja je, zajedno sa svojom majkom, bila očarana Smerdjakovljevom „pseudointeligencijom” i „pseudoobrazovanošću”, isto onako kao što je Smerdjakov, sa svoje strane, bio očaran Ivanovom pseudoobrazovanošću i lažnom duhovnom dubinom – baš kao žena, a ne kao istomišljenik i drug po pogledu na svet.34
Otuda on u pomenutoj sceni vidi ne samo Smerdjakovljevo iskušavanje Ivana u pogledu ideje oceubistva, već ženstveno udvaranje, ispunjeno „osećajnim ječanjem i dahtanjem”: „Na taj način – predloživši da ubije oca i ubivši ga – Smerdjakov se ’predavao’ i ’predao’ Ivanu Karamazovu, prinevši mu na žrtvu svoju nevinost i netaknutost u najizrazitijem značenju tog pojma.
Ubistvo oca i jeste žrtva, preteška žrtva koju devica-Smerdjakov prinosi svom voljenom Ivanu Karamazovu”.35 Iako se, dakle, navodna Smerdjakovljeva homoseksualna fascinacija Ivanom ne pominje eksplicitno, ona je nesumnjivo naznačena vezivanjem za njega niza pojmova sa seksualnim konotacijama. Karamenov ukazuje i na to da je uzrok Ivanovog „prelaska sa flertovanja na gađenje” ležao u tome što je ovaj „osetio erotski potekst u Smerdjakovljevoj želji da s njim vodi filozofske razgovore”.36 Uz to, autor uspostavlja još jedno Smerdjakovljevo poređenje sa ženskim likom, ovog puta Katarinom Ivanovnom. Oboje, kaže on, svojim „voljenim muškarcima” pozajmljuju po tri hiljade rubalja i to nikako nije slučajno, već je „još jedna potvrda strasti nezakonitog sina Fjodora Pavloviča prema svom nezvanom bratu”.37
Istina je da se u delima Dostojevskog tu i tamo mogu pronaći nagoveštaji istopolnih sklonosti. Najizrazitiji primer pronalazimo u piščevom mladalačkom i nedovršenom romanu Njetočka Njezvanova, gde protagonistkinja u više navrata ispoljava žudnju prema mlađoj kćeri svog domaćina, Katji, da bi na kraju neuvijeno priznala: „Ukratko neka mi se oprosti što ću tako da kažem – bila sam zaljubljena u svoju Kaću. Jest, bila je to ljubav, ljubav sa suzama i radostima, ljubav strasna”.38 Njena strast razgoreva se uporedo sa razvijanjem fabule, da bi joj na kraju bila i uzvraćena. Nekoliko prilično otvorenih opisa, po svoj prilici nadahnutih francuskom lektirom Fjodora Dostojevskog, predstavljaju najerotskija mesta njegovog stvaralaštva.39 I u svom poslednjem delu, doduše, on će zagolicati maštu čitaoca scenom između Katarine Ivanovne i Grušenjke,40 ali će ova poslednja grubo odbiti strasne izraze naklonosti svoje ogorčene suparnice.
Među muškarcima, naravno, nema ni približno ovakvih situacija, ali diskretnih naznaka ima. Tako bi se, na primer, u opsednutosti filozofa iz podzemlja samouverenim oficirom mogla identifikovati i ta komponenta, pre svega na osnovu „divnog, privlačnog” pisma koje mu je uputio i maštanja o zajedničkom, gotovo bračnom životu kojima se tim povodom prepustio.41 Indikativna je i afektivna naklonost Petra Verhovenskog prema Stavroginu: „’Stavrogine, vi ste lepota od čoveka!’, povika Petar Stepanovič gotovo u zanosu”, stoji u poglavlju „Carević Ivan”, u kojem delatni nihilist pokušava da privoli nedelatnog da se stavi na čelo buduće revolucije. „Ja sam nihilist, ali volim lepotu”,42 nastavlja on, da bi malo dalje zavapio: „Nema na zemlji čoveka kao što ste vi, nema drugog!”43 U njegovom vapaju, međutim, preovlađujuća je ideološka strast, ali bi se reklo da ona nije sasvim lišena ni erotske komponente. Tom utisku verovatno doprinosi i legenda o fatalnom Nikolaju Spešnjovu (Nikolaй Aleksandrovič Spešnëv), kao Stavroginovom prototipu i o mladalačkoj opčinjenosti Dostojevskog ovom ličnošću.
U poređenju sa navedenim primerima, teško je prihvatiti plauzibilnost Karamenovljeve ideje. Ni u iskazima ni u gestovima Pavela Smerdjakova nema dovoljno nagoveštaja ljubavnih afekata prema polubratu. Obaranje pogleda i pokreti nogom pre deluju kao pokušaji manipulacije nego koketerije. Manipulacije slične onima koje vešto sprovode veliki Šekspirovi [William Shakespeare] negativci Jago u Otelu, odnosno Edmund u Kralju Liru. Kad Jago naumi da podstakne Otelovu ljubomoru, on, kao i Smerdjakov, najpre počinje izdaleka:
JAGO: Je li Kasio, kad ste našu gospu prosili, znao za vašu ljubav već?
OTELO: Da, od početka do kraja; što pitaš?
JAGO: Samo da proverim svoju misao. Ništa drugo.44
I pošto seme koje je posejao počne da klija Otelo insistira da spletkaroš otvori karte, ali se on još malo prenemaže, potpirujući strast: „Oprostite, dobri gospodaru moj,/ Ja sam obavezan da izvršim svaki/ Čin dužnosti, ali nisam obavezan/ Na ono gde je slobodan i rob,/ Da izustim svoje misli. Pa, recimo,/ Da su gnusne, lažne; jer gde je taj dvorac/ U koji gadosti katkad ne prodiru?”45
Edmund iz Kralja Lira uporediv je sa Smerdjakovim po tome što je i on nezakoniti sin svog oca, grofa Glostera. Budući da mu na ruku ne ide ni Edgarovo pravo primogeniture, on planira da brata okleveta i to takođe čini pritvorno. Već uznemireni Gloster zatiče ga u čitanju pisma koje on, tobože, pokušava da sakrije, a kad ga otac upita prepoznaje li sa sigurnošću bratov rukopis, on odgovara lukavo, ali dovoljno jasno: „Da je stvar dobra, gospodaru, smeo bih se zakleti da je njegov; ali, s obzirom na ovo, rado bih mislio da nije”.46 U pritvornosti je, dakle, Smerdjakov Edmundova slika i prilika. Nije tek tako Džordž Stejner [George Steiner] za Dostojevskog rekao da je „jedan od najvećih dramskih temperamenata posle Šekspira”.47
S druge strane, kada govori o sceni Smerdjakovljevog kušanja Ivana, Karamenov zaobilazi jedno važno mesto u kojem se kaže: „Smerdjakov je stajao pred njim, zabacivši ruke na leđa, i gledao s nekim samopouzdanjem, skoro strogo”.48 U tom stavu nema ni feminiziranosti ni koketerije – i jedno i drugo dolaze kasnije. U međuvremenu, štaviše, pripovedač nam čak prenosi jednu lakejevu misao, izdvojenu zagradama, unutar dijaloga sa bratom: „(’Sam si, kao veli, prvi progovorio, ne ja.’)”.49 Ovakvi detalji prikazuju Smerdjakova u sasvim drugom, dominantnom, i čak muževnom, svetlu, a svedoče i o tome da se između njega i Ivana vodi borba dve volje u kojoj je pobednik izvestan.
Što se tiče gađenja koje se javlja u Ivanu, ono ne dolazi zato što je osetio „erotski potekst” razgovora sa Smerdjakovim već zato što je naslutio infernalni smer u kojem oni vode. A povodom novca koji Katarina pozajmljuje Mitji, a Smerdjakov predaje Ivanu, logično je, pa i neophodno, da suma bude identična. Upravo oko te tri hiljade rubalja gradi se kriminalistički nivo romanesknog zapleta. I čitaoci, a posebno akteri, moraju što duže biti u dilemi da li je reč o istom novcu i da li je ubica možda ipak Dmitrij.
Najzad, glavni protivargument za svoju hipotezu nudi sam Karamenov u prvom delu ogleda, gde, pomalo neočekivano, Smerdjakova dovodi u istu ravan sa Iljušečkom i starcem Zosimom. Koliko iznenađujuća, ova poređenja zanimljiva su i u odabranim aspektima relativno opravdana.
Na primer, u fizičkim opisima sve trojice pisac koristi pticolike metafore, a ta vrsta metaforike u njegovom stvaralaštvu inače je rezervisana za nevinu decu. No, autor ukazuje i na dublje, karakterne srodnosti, što je već teže održivo. Možda bi lakše bilo pokazati kako im je zajedničko to što ih okruženje odbacuje, mada je i u Iljušečkinom a naročito u Zosiminom slučaju to odbacivanje bilo privremeno, da bi potom prešlo u katarzično prihvatanje. Tačno je da je Smerdjakov Iljušečku naučio kako se sadistički, ubacivanjem igle u hranu, ubijaju psi, ali dečaka to neće, kao njega, ispuniti zadovoljstvom nego će ga, naprotiv, izmučiti, što i Karamenov ističe. A svakako najvažniji činilac zbližavanja sve trojice junaka na koji on ukazuje upravo je onaj koji demantuje tezu o Smerdjakovljevoj zaljubljenosti u Ivana. Sva trojica su, naime, aseksualni: Iljušečka po uzrastu, Zosima po pozivu, a Smerdjakov usled neke genetske anomalije. I svojom kastratskom spoljašnošću i svojom ravnodušnošću prema telesnosti, dijametralno suprotnom spram karamazovskog sladostrašća, on potvrđuje ono što je eksplicitno rečeno: „Ženski je pol, pak, izgleda, prezirao isto kao i muški”.50 U njegovom srcu nema mesta ni za koga, pa ni za Ivana.
***
Ostaje da se odgovori na pitanja zašto je Smerdjakov ubio oca, a potom i sebe. Što se prvog tiče, kao logičan se nameće razlog koji i on sam prvo iznosi Ivanu u poslednjem razgovoru – novac. Ubica je žrtvu opljačkao i sve vreme krio svoj plen, da bi ga na kraju izneo pred Ivana. Novac ni pre toga nije bio beznačajna tema u njihovim razgovorima. Dva puta Smerdjakov naglašava veličinu nasledstva koje bi Ivanu i njegovoj zakonitoj braći pripalo očevom smrću. Prvi put, još pre zločina, Ivan ljutito odbija da kalkuliše o tome, da bi drugi put, pošto se ubistvo već odigralo, uspeo da ostane pribran, ponovo odbacujući materijalni faktor kao mogući podsticaj želje za očevim nestankom. Smerdjakov, međutim, ne popušta, aludirajući na spoj gordosti i građanskog konformizma u njegovoj ličnosti: „Novac volite, to ja znam, ugled i poštovanje takođe volite, jer ste vrlo gordi, lepotu žensku prekomerno volite, a nada sve volite život u mirnom izobilju, i da se nikom ne morate klanjati – to još ponajviše”.51 Pokazujući da ima smisla ne samo za logičko rasuđivanje nego i za psihološku analizu, Smerdjakov uočava i to da je od sve trojice zakonitih sinova baš Ivan najsličniji Fjodoru Pavloviču: „Duša vam je ista kao njegova”,52 kaže mu on.
Kad je reč o sopstvenom motivu, sluga priznaje da je pomišljao da iskoristi opljačkani novac kako bi započeo novi život u Moskvi ili u inostranstvu. Reklo bi se da mu je ova druga mogućnost bila privlačnija. Kada ga Ivan sa podsmehom upita zašto uči francuske reči on odgovara nadanjem da će mu se jednom možda ukazati prilika da živi „u tim srećnim mestima Evrope”.53 Tako se i Smerdjakov ukazuje kao ideološki zapadnjak, koga na Zapad vuče nešto što je izrekao još pre prvih susreta sa Ivanom. To nešto bilo je isto ono što je Dostojevski opažao i u bezbroj navrata žigosao kod mnogih ruskih intelektualaca svog doba – prezir prema Rusiji. „Svu Rusiju ja mrzim Marja Kondratjevna”,54 poverava Smerdjakov svojoj nesuđenoj verenici. On ne veruje da ruski seljak uopšte može imati razvijenu osećajnost i žali što Francuzi nisu okupirali njegovu otadžbinu 1812. Ipak, i sam priznaje da je čak i za njega novac bio tek drugorazredni motiv. Važnije od novca za
Smerdjakova je bilo nešto drugo. „Mislio je da je ubistvo počinio zbog novca, ali je shvatio da je to bio samo ’san’. On je sebi dokazao da je ’sve dozvoljeno’; za njega je to dovoljno”,55 kaže Močuljski.
Reči samog Smerdjakova potvrđuju da su presudne bile ideje koje je u njemu posejao Ivan. Kao što su u Zlim dusima Stavroginovi ad hoc izrečeni stavovi, premda često međusobno protivrečni, nailazili na fanatične sledbenike koji bi od njih načinilo životno geslo, tako je i Smerdjakov bio trajno opčinjen Ivanovim zaključkom da je u novom vremenu „sve dopušteno”: „jer ako Boga beskonačnog nema onda nema nikakve ni vrline, i uopšte nije ni potrebno. To ste vi doista govorili.
A ja sam posle zaključio da je zbilja tako”.56 Smerdjakov se, prema tome, ispostavlja kao još jedan loš učenik koji je zdravo za gotovo uzeo teoretisanje svog učitelja i pokušao da ga sprovede u praksi, ne obazirući se na moral i zakon. On ubija oca ne zato što njegov polubrat to otvoreno traži od njega nego iz želje da mu ugodi, iako je njegovu težnju samo intuitivno naslutio. „Vi ste ga ubili, vi ste glavni ubica, a ja sam samo vaš pomoćnik bio, verni sluga Ličarda, i po vašoj sam reči tu stvar izvršio.”57 Taj implicitni sporazum čini njihov odnos jednim od najvećih hermeneutičkih izazova u romanu, izazova na koji je, videli smo, savremeni tumač pokušao da odgovori u duhu savremenosti.
Ako je Karamenov u nečemu zaista bio u pravu onda je to ukazivanje na izopačeni odnos Pavela Fjodoroviča Smerdjakova i Fjodora Pavloviča Karamazova, sina-lakeja i oca-gospodara. „Kao lakej, on mnogo duguje Fjodoru Pavloviču. Ali kao sin Fjodora Pavloviča on prema svom roditelju oseća ogorčenost i mržnju.”58 Stari Karamazov bio je i prema trojici zakonitih sinova sve samo ne brižan i odgovoran roditelj, a kamoli prema kopiletu koje je silom začeo sa maloumnom siroticom. Ipak, on ga nije sasvim odbacio i čak mu je platio parisko školovanje, a po povratku ga je zadržao u svom domu, makar i među poslugom.
Njihov odnos je, dakle, ambivalentan, pa je takva i motivacija zločina: Smerdjakov ima razloga da mrzi oca, ali ne toliko da bi se motiv mogao svesti samo na tu jednu stavku. Mitja je iz te perspektive bio daleko motivisaniji. Za Smerdjakova je bilo potrebno nešto više od puke sinovljevske frustracije, u kojoj ni pohlepa ni ljubomora nisu igrale nikakvu ulogu.
To nešto ni on sam nije spomenuo, ali pažljivom čitaocu romana ne može da promakne. Videli smo da su njegovi vaspitači Marfa i Grigorije uočili u njemu nedostatak ljubavi prema bilo kome još dok je bio dete. U tom pogledu ništa se nije promenilo ni kada je odrastao. I ako je nedostatak osećanja prema bližnjima bio relativno lako objašnjiv uslovima u kojima je odrastao, neobična je potpuno ravnodušnost prema erosu. Njegova aseksualnost u oštroj je opoziciji prema karamazovljevskoj telesnosti, kojoj ne odoleva uvek čak ni iskušenik Aljoša. No, ono što čini suštinu Smerdjakovljevog konflikta sa svetom, što ga predaje u ruke đavolu i vodi u zločin i samoubistvo, jeste odsustvo ljubavi uopšte, ljubavi kao principa, hrišćanske i opštečovečanske agape, a u krajnjoj instanci i ljubavi prema samom sebi. Na Grigorijevo prebacivanje da je odgovoran za smrt svoje majke uzvraćao je: „ja bih pristao da me ubiju još u utrobi materinoj samo da se nikada ne pojavljujem na svet”.59 Mržnja prema svetu perpetuirala se u mržnju prema samom sebi, što nije nepoznat psihološki fenomen.
Nesposobnost da voli na bilo koji način kapitalna je i temeljna Smerdjakovljeva osobina. Kao i Miškin, on je jedan od onih eksperimentalnih, moglo bi se reći laboratorijskih karaktera Dostojevskog. Nasuprot Miškinu, čoveku apsolutne ljubavi, u Smerdjakovu je dao nešto što bi se moglo nazvati njenim totalnim odsustvom. Tu se socijalno-psihološki razlozi prepliću sa ideološkim i religijskim. Smerdjakov ne samo da je kopile i nahoče, on je iznad svega ateist sa razvijenim praktičnim, ali ograničenim umom. On je um bez duha koji doslovno usvaja i u praksi sprovodi nihilističke ideje. Zato za njega ne može biti pomirenja s ovim svetom, kao što ne može biti spasenja na onom. Poslednju šansu propustio je ubivši se za vreme suđenja Dmitriju, odbijajući da svojim priznanjem potvrdi njegovu nevinost. Za onog koji je nastao „od kupatilske vlage” nema drugog odredišta do pakla. I tu mu ni besede Sv. Isaka Sirina nisu mogle pomoći.
Jovan Popov
Filološki fakultet – Univerzitet u Beogradu
1 Fjodor Dostojevski, Pisma I, Logos – Grafičar, Beograd – Užice, 2015, str. 318.
2 Ibidem, str. 330.
3 Ibidem, str. 333.
4 Maksimilijan Braun, Dostojevski, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci–Novi Sad, 2008, str. 301.
5 Ibidem, str. 302.
6 Ibidem.
7 Ibidem, str. 306.
8 Ibidem, str. 321.
9 Fjodor Dostojevski, Braća Karamazovi, „Rad”, Beograd, 1964, str. 157.
10 Ibidem.
11 „Kad smo otvorili vrata kupatila pomislio sam da ulazimo u pakao. Zamislite sobu dugu jedno dvanaest koraka i isto toliko široku u koju se nabilo možda stotinu ljudi […] Para od koje se ništa ne vidi, smrad, prljavština i takva teskoba da se nema gde stati. […] Kad puste paru, gust i vreo, oblak prekrije celo kupatilo. Svi počnu da vrište i da se kikoću. Kroz oblak pare promiču išibana leđa, obrijane glave, okovane ruke i noge […]” (F. M. Dostojevski, Zapisi iz mrtvog doma, Lento, Beograd, 2014, str. 120–121).
12 „Mi, eto, uvek zamišljamo večnost kao neku ideju koja se ne može shvatiti, kao nešto ogromno! I odjednom, zamislite, mesto svega toga – samo jedna sobica, nešto slično seljačkom domaćem kupatilu, počađavela, i po svim ćoškovima pauci, i to ti je, eto, sva večnost!” (Zločin i kazna, „Rad”, Beograd, 1964, str. 335).
13 Fjodor Dostojevski, Braća Karamazovi, op. cit., str. 158.
14 Ibidem, str. 158.
15 Ibidem, str. 157.
16 Ibidem, str. 160.
17 Ibidem, str. 157.
18 Ibidem, str. 163.
19 „Jer vam kažem zaista: ako imate vjere koliko zrno gorušičino, reći ćete gori ovoj: prijeđi odavde tamo, i prijeći će, i ništa neće vam biti nemoguće” (Jevanđelje po Mateju, 17:20).
20 Fjodor Dostojevski, Braća Karamazovi, op. cit., str. 166.
21 Ibidem, str. 333.
22 Fjodor Dostojevski, Zločin i kazna, op. cit., str. 346.
23 Fjodor Dostojevski, Braća Karamazovi, op. cit., str. 763.
24 Ibidem, str. 332.
25 Ibidem, str. 333.
26 Ibidem, str. 342.
27 Ibidem.
28 Joseph Frank, Dostoevsky: The Mantle of the Prophet, 1871–1881, Princeton University Press, 2002, str. 593.
29 Fjodor Dostojevski, Braća Karamazovi, op. cit., str. 747.
30 Ibidem.
31 „Kad su me ispitivali, ja tu svoju misao državnom tužiocu nisam jasno kazao, nego, naprotiv, kao onako uzgred sam je ubacio, tobože i sam ne razumem, te ispada baš kao da su državni tužioci to sami izmislili, a ne ja njima ulio u glavu” (Braća Karamazovi, op. cit., str. 775).
32 Veliku zahvalnost za kolegijalno upućivanje na ovaj tekst autor duguje docentu Ani Jakovljević Radunović.
33 Fjodor Dostojevski, Braća Karamazovi, op. cit., str. 334.
34 Nikolaй Karamenov, „Pavel Smerdяkov kak nevesta Ivana Karamazova”, okončanie, Novый Bereg 33 (2011). Dostupno preko: https://magazines.gorky.media/bereg/2011/33/pavel-smerdyakov-kak-nevesta-ivana-karamazova-2.html(pristupljeno: 4. decembra 2021).
35 Ibidem.
36 Ibidem.
37 Ibidem.
38 Fjodor Dostojevski, Njetočka Njezvanova. Dvojnik, „Rad”, Beograd, 1964, str. 101.
39 Maksimilijan Braun u jednoj fusnoti monografije Dostojevski registruje i erotski aspekt Njetočke, primećujući da su ga čitaoci i kritičari „po pravilu previđali (ili prećutali?)”. Ipak, on upućuje na jedno mesto kod Močuljskog [Konstantin Vasilьevič Močulьskiй] gde je odjeka bilo.
40 „Katarina Ivanovna je odmah posadi u naslonjaču prema Aljoši, i sa ushićenjem je nekoliko puta poljubi u nasmejane usnice. Ona kao da je bila zaljubljena u nju” (Braća Karamazovi, op. cit., str. 188).
41 „Pismo je bilo tako napisano da kada bi oficir bar malo shvatao ’divno i uzvišeno’, obavezno bi dotrčao da mi padne u zagrljaj i ponudi prijateljstvo. I kako bi to bilo lepo! Mi bismo tako lepo, tako lepo živeli! On bi mene štitio svojim dostojanstvenim izgledom, a ja bih njega oplemenio svojim obrazovanjem, pa i… idejama, i mnogo šta bi moglo biti!” (F. M. Dostojevski, Zapisi iz podzemlja, BIGZ, Beograd, 1984, str. 47).
42 Fjodor Dostojevski, Zli dusi, „Rad”, Beograd, 1964, str. 471.
43 Ibidem, str. 475.
44 Viljem Šekspir, Kralj Lir. Otelo, Kultura, Beograd, 1963, str. 185.
45 Ibidem, str. 185–186. Uzgred, u prirodu Jagove seksualnosti moglo bi se posumnjati više nego u Smerdjakovljevu. On je oženjen, ali dva puta izražava sumnju u ženino neverstvo upravo s Otelom, a njegovu ljubomoru potpiruje i opisom noći koju je proveo deleći postelju sa Kasiom: „Čuh ga, reče u snu: ’Slatka Dezdemona,/ Budimo oprezni, krijmo našu ljubav.’/ A zatim, gospodine, zgrabi mi i steže/ Ruku i uzviknu: ’O, slatki stvore, ti!’/ I tad me poče snažno ljubiti,/ K’o da iz korena čupa poljupce/ Sa mojih usana; pa onda prebaci/ Nogu preko moje butine. Uzdis’o je,/ I ljubio me, i najzad uzviknu:/ ’Prokleta sudba što te dade Mavru!’” (str. 196). Doživljaj je očigledno izmišljen, ali uverljivost njegovog opisa mogao bi ukazivati na eventualnu Jagovu fantaziju.
46 Viljem Šekspir, Kralj Lir, op. cit., str. 21.
47 Džordž Stejner, Tolstoj ili Dostojevski, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1989, str. 302.
48 Fjodor Dostojevski, Braća Karamazovi, op. cit., str. 334.
49 Ibidem.
50 Ibidem, str. 160.
51 Ibidem, str. 777.
52 Ibidem.
53 Ibidem, str. 757.
54 Ibidem, str. 281.
55 Konstantin Mochulsky, Dostoevsky: His Life and Work, Princeton University Press, 1973, str. 625.
56 Ibidem, str. 776.
57 Ibidem, str. 765. Prema objašnjenju Konstantina Močuljskog, Ličarda je lik sluge iz italijanske romanse Buovo d’Antona koja je krajem XVI veka prerađena na ruski i do sredine XIX stoleća postala veoma popularno štivo među čitaocima niže srednje klase. Smerdjakovljeva aluzija time pokazuje ne samo njegovo identifikovanje sa slugom koji je nehotice, kao prenosilac pisane poruke, postao saučesnik u ubistvu voljenog gospodara, nego i njegov banalan književni ukus.
58 Nikolaй Karamenov, „Pavel Smerdяkov kak nevesta Ivana Karamazova”. Novый Bereg 32, 2011. Dostupno preko: https://magazines.gorky.media/bereg/2011/32/pavel-smerdyakov-kak-nevesta-ivana-karamazova.html (pristupljeno 4. decembra 2021).
BIBLIOGRAFIJA
[1] Biblija ili Sveto pismo Staroga i Novoga zaveta, preveli Đura Daničić, Vuk Stef. Karadžić, Britansko i inostrano Biblijsko društvo, Beograd, b. g.
[2] Braun, Maksimilijan, Dostojevski, preveo Tomislav Bekić, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci/ Novi Sad, 2008.
[3] Golosovker, Jakov, Dostojevski i Kant, prevela: Lidija Subotina, Grafos, Beograd, 1983.
[4] Dostojevski, Fjodor, Braća Karamazovi, preveo: Jovan Maksimović, „Rad”, Beograd, 1964.
[5] Dostojevski, Fjodor, Zapisi iz mrtvog doma, preveo: Milosav Babović, Lento, Beograd, 2014.
[6] Dostojevski, Fjodor, Zapisi iz podzemlja, BIGZ, Beograd, preveo: Milosav Babović, 1984.
[7] Dostojevski, Fjodor, Zli dusi, prevela: Kosara Cvetković, „Rad”, Beograd, 1964.
[8] Dostojevski, Fjodor, Zločin i kazna, preveo: Milosav Babović, „Rad”, Beograd, 1964.
[9] Dostojevski, Fjodor, Njetočka Njezvanova. Dvojnik, prevela: Ljudmila Mihailović, „Rad”, Beograd, 1964.
[10] Dostojevski, Fjodor, Pisma, I, prevela: Mila Stojnić, Beograd–Užice, Logos–Grafičar, 2015.
[11] Jewish Encyclopedia, Available from: https://jewishencyclopedia.com/articles/2395-balaam (pristupljeno 18. januara 2022).
[12] Karamenov, Nikolaй, „Pavel Smerdяkov kak nevesta Ivana Karamazova”, Novый Bereg 32 (2011). Dostupno preko: https://magazines.gorky.media/bereg/2011/32/pavel-smerdyakov-kak-nevesta-ivana-karamazova.html (pristupljeno 4. decembra 2021).
[13] Karamenov, Nikolaй, „Pavel Smerdяkov kak nevesta Ivana Karamazova”, okončanie, Novый Bereg 33 (2011). Dostupno preko: https://magazines.gorky.media/bereg/2011/33/pavel-smerdyakov-kak-nevesta-ivana-karamazova-2.html (pristupljeno 4. decembra 2021).
[14] Mochulsky, Konstantin, Dostoevsky: His Life and Work, Princeton University Press, 1973.
[15] Stejner, Džordž, Tolstoj ili Dostojevski, prevele: Ljubica Popović i Ljiljana Marković, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1989.
[16] Frank, Joseph, Dostoevsky: The Mantle of the Prophet, 1871–1881, Princeton University Press, 2002.
[17] Šekspir, Viljem, Kralj Lir. Otelo, preveli: Živojin Simić i Sima Pandurević, Kultura, Beograd, 1963.
