Kad hoće da označe glavnu privlačnost1 svoje zemlje, Španci ističu koliko su njeni predeli različiti. Pri tome, svaku svoju pokrajinu smatraju onom „pravom“ Španijom.
Prava Španija, kažu, samo je tvrda, ponosita, modra, visoravan Kastilja, zemlja vere, odricanja, ponosa, fanatizma. Drugi put tvrde da je prava Španija crvena, ispucala od žege, Manča u nojoj nema ni vode4 ni bilja. Zavičaj Don Kihota. Ima ih koji samo Andaluziju, sa kastanjetama, igračicama, krijumčarima, belim arapskim krovovima i šedrvanima u baštama smatraju „pravom“ Španijom. A najmanje vole da se noćni život Barcelone i Valencije zapazi i opiše. To nije prava Španija — kažu tada.
Nema sumnje, i za mene je duhovni zavičaj postala Španija Lojole, Filipa II, Gongore i Pija de Varohe, a zanet sam samo pomorskom prošlošću katalonskog primorja i obale Valencije.
Zavičaj porodice Borđa, i meni je taj bogati, špan- ski kraj, na sredozemnoj obali, drag, radi njegove žudnje za uživanjem života i radi njegovog humora na račun licemera, a pre svega radi njegove, stoletne, duhovne zrelosti.
Španija u cveću, sva u cveću, kad je razuzdana i vesela, to je: Valencija.
Varoš cveća (1a ciudad de las flores), to je ime Valencije, u starim knjigama i na starim bakrorezima.
Toliko cveća, mogu dodati sad i ja, koliko ga ima u tom južnom primorju Španije, mislim da nigde više nije sastavni deo pejzaža.
Monaški zanos, donkihoterija i gorčina, svakako, to su prve strane svakog sećanja o Španiji, ali ni igra razuzdanih igračica u Valenciji, miris vrtova među vodama, nije bljutava senzacija.
Na Sredozemnom moru, gde je pomorska i kulturna istorija Španije veličanstvena, u večnom proleću, kraj svih starih, strogih tradicija živ je i taj osećaj žeđi uživanja i vesele čulnosti. Da njega nije, Španija ne bi bila potpuna.
Drvene, gradske kapije, barokne, staklene kočije, divne građevine sastavljaju sliku Valencije, ali i njene igračice. Okolina varoši sva je ravan pirinča, prenetog iz Kine u doba pomorskog cvetanja. Zemlja oko Valencije, godišnje, po tri, po četiri puta daje ploda. Među stoletnim kanalima, još iz vremena Mavara, među kanalima u cvetnim baštama i morem, sazidana je Valencija i nad njom se nadnosi samo, katkad, poneka usamljena palma.
I ta varoš, kao i sve španske varoši, puna je u svojoj prošlosti tragičnih heroja i vanrednih prizora, ali ono što je u njoj senzacionalno sada, to je njen noćni život.
Moderna, velika varoš banaka, plutokratije, Valencija se drži samo prividno starih tradicija inače ona je metropola po receptu Pola Morana (Pola de Koka).
Sa procesijama Bogorodice, ona pronosi i ime kurtizana, ili igračica u baru.
Prepuna spomenika španske umetnosti, iz prošlosti, Valencija je ipak najmanje španska, nego je, kao i Barcelona, puna stranaca, Švajcaraca, Francuza, Talijana, Grka i drugih. Njena luka, u noći, raskopša je amerikanska slika, njeni bulevari na danu življi su od Pariza.
Njena je plaža poznata i čuvena. Zimi ta varoš najlepša je španska bašta i trgovačka kockarnica.
Dve, zaista španske suprotnosti, večne protivnosti one „prave“ Španije, ostaju u sećanju iz svega toga: obred raspodele vode u Valenciji i njene gole igračice po barovima, sa obesnim pesmama i gestovima.
Neizmerno plodna ravan, oko Valencije, u afričkoj vrućini, delo je kanalizacije. „Huerte“ valencijanske plodne su kao močvari u cveću i u njima živi povučen, a bogat, čudan neki seljak, raskošne narodne nošnje, srdačne gostoljubivosti i vrele čulnosti. Zvezde polusveta tu imaju uspeha i po selima.
U cvetom zaraslim kanalima i kanaletima Valencije vlada neki poetični red. Voda tu znači život i opšta je svojina i blago. Pred kolibama, pod gustim žbunovima cveća, voda se tu razliva, raspodeljena pravično, u određenom času, predveče, na znak jeke zvona.
Očekuje se tako stolećima s dana u dan i glasno i radosno pozdravlja.
A svakog četvrtka, sud dobrih ljudi, sastavljen među seljacima samim, zaseda iza ograde u „Kapiji apostola”, pri ulazu u katedralu Valencije.
Rešava sporove o vodi i protiv njegovih presuda nema pritužbe.
U afričkoj žegi, to razašiljanje vode po ,,huerti“ i taj seljački sud u vratima crkve, prava je španska slika.
Svojom tišinom i svetlom mirnoćom senzacionalna u toj varoši, proslavljenoj jednim drečećim fokstrotom koji je bio rasprostranjen dalje nego Hristova nauka.
Noćni život u Valenciji, gde vlada inače španska strogost porodičnog i domaćeg života i gde je žena povučena kao Mavarka nekad, iza rešetke haremluka, sasvim je lud i raskalašan. Ne zaostaje za noćnim životom Barcelone koja nadmašuje u razvratu Marselj i Pirej.
Samo što u Španiji sve to što se noću događa, i najluđe i najraskalašnije, ima dve crte: vedro je, kao biće Valencije oduvek i uvek je oličeno u telesno vanredno lepim, vrlo mladim, bahantkinjama.
Prostačkih, olinjalih, matorih loreta u toj noći Va- lencije nema. Sve te razuzdane žene mlađe su od dvadeset i trideset godina. Imaju udove pravih lepotica. Razvrat u Valenciji ima lepotu cveta.
Jako elektrifikovana, Valencija treperi u noći. Na ulicu izlazi sve živo. Kraj svih ekonomskih teškoća, bogata do dna, raskošna je po prirodi, vrtovima, lepoti španskog neba. Noću se živi, danju se jedva diše.
Po ulicama vri, birane, lepe, mlade žene igraju svud. Kad katolička štampa malo zamukne, ili kad policijska kontrola prođe, one igraju gole.
U „Bataklanu“ imituju Pariz, pevaju lascivne šansone, draže svoju publiku (samo muškarci) dobacivanjem strašnih, u fioriture zavijenih košonerija. Zatim okretanjem, previjanjem, ljuljanjem svoje golišavosti (često od 15 godina). Pozivanjem gledalaca na pozornicu (poneki radnik, izbezumljen, poleti, pa nastaje lom). Scena milovanja između igračica samih itd.
Publika neženjena, mladići, mondeni, činovnici, pa i starkelje, stalni gosti, izbezumljeno viču ,,ole“ i dobacuju šale. Vrlo su teški kritičari. Ako su kojoj igračici malo manje lepe forme, viču: „napolje, napolje“, Svaka je, međutim, vrlo mlada i vrlo lepa. Ogromna masa devojaka i žena ide tom zanatu.
Blag, mirisni, noćni vazduh kao da opija mase muškaraca. Gologlavi jure po ulicama. Nebo nad Valencijom večito zvezdano, a po njemu kao da teku zlatna, čuvena primorska vina te pokrajine.
Ne samo hiljade bogatih muškaraca, trgovaca, pomoćnika, nameštenika, ide da gleda te igračice (i da pred zoru sklopi trgovački sporazum o ljubavi sa njima) nego i stotine seljaka. Seljaka što su tog dana prodali svoj pirinač, ili svoju berbu narandži, pa u kaišu imaju po deset, pa i pedeset hiljada pezeta. (I najlepša igračica ne staje više od pedeset pezeta.)
Usred varoši, preko puta najvećeg hotela, u „Bilharesu“ može da se gleda ta gužva razdraganih muškaraca. Radnika iz luke i elegantnog muškog sveta, u velikoj demokratskoj pomešanosti očaranih pohotljivaca.
Red stolica, redovi stolica. Ulaznica se ne plaća. Samo je svaki posetilac obavezan da potroši sedeći nešto na piće. U zadnjim redovima pezetu. U prvim, tri i po pezeta.
Piju se kokteli, rakije, aniš, a ko se uzbudi pije limunadu. Većina je skinula kapute. (Na prvom spratu, gde su lože, skida se i više.)
Kelneri, koji su videli veća čuda nego evnusi po ha remima, raznose piće sa leda, s bezizraznim licem. Kad gola žena igra, oni to gledaju kao da se prosto zavitlala prašina. Imaju umorna, prezriva lica.
Muzikanti, što sede ispod pozornice, mnogo su razdraženiji. Oni teraju šegu sa igračicama. Dovikuju im, prave opscene gestove. Kad poneke noći razuzdanost pređe svaku meru, policija upada i zatvara lokale.
Miloš Crnjanski
