Saturnov prsten ili neka zapažanja o gradnji gvožđem*
Početkom devetnaestog veka prvi put je isprobana gradnja gvožđem, čiji će rezultati, udruženi s rezultatima parne mašine na kraju [osamnaestog] veka, u potpunosti preobraziti sliku Evrope. Umesto istorijskog razvoja ovog procesa, povezaćemo nekoliko pojedinačnih zapažanja s jednom malom vinjetom, koja je zahvaćena iz same sredine stoleća (kao iz obimne knjige u kojoj ovo stoji) i, premda groteskno, nagoveštava sve neograničene mogućnosti koje bi otvorila gradnja gvožđem. Slika potiče iz jednog dela iz 1844. godine – Granvil (Grandville): „Drugi svet” (1)– i pripoveda o pustolovinama malog, fantastičnog kobolda,3 koji upravo pokušava da se snađe u svemiru: „Most, čiji krajevi nisu mogli istovremeno da se sagledaju i čiji stupci su se oslanjali na planete, vodio je preko besprekorno uglačanog asfalta s jednog na drugi svet. Trista trideset tri hiljaditi stubac stajao je na Saturnu. Tu je naš kobold video da prsten ove planete nije ništa drugo do balkon koji ga opasuje, na kojem bi stanovnici Saturna uveče udisali svež vazduh.”4
Na slici imamo i gasne kandelabre. Tada ih nije bilo moguće izostaviti, kada je bila reč o vrhunskim dostignućima tehnike. Koliko nam danas osvetljenje na gas katkad ostavlja tmuran teskoban utisak, toliko je u onom veku predstavljalo vrhunac luksuza i ceremonijalnosti. Kada je Napoleon sahranjen u Katedrali [Palate] invalida, pored baršuna, svile, zlata i srebra i venaca besmrtnosti nije falila ni večna gasna svetiljka iznad počivališta. Kao pravo pravcato čudo ljudi su posmatrali izum jednog inženjera u Lankasteru koji je stvorio mehanizam pomoću kojeg bi toranjski satovi kad nastupi sumrak automatski zasijali i pri izlasku sunca automatski gasili sopstveni plamen.
Osim toga, spoj gasa i livenog gvožđa obično se viđao u onim elegantnim zdanjima koja su se tada tek pojavila: u pasažima. Ugled velikih modnih trgovaca, otmenih restorana, čuvenih poslastičarnica itd., zahtevao je od njih da obezbede prostor u ovim galerijama. Iz tih galerija kasnije su se razvile velike robne kuće, čije je epohalno otkriće – bonmarche5 – između ostalih osmislio tvorac Ajfelovog tornja.
S verandama i pasažima, dakle pravim luksuznim zdanjima, počela je gradnja gvožđem. Vrlo brzo, međutim, pronašla je pravu primenu u oblasti tehnike i industrije, te su nastale one konstrukcije koje nisu imale uzor iz prošlosti i koje su proistekle iz potpuno novih potreba: tržnice, železničke stanice, izložbeni saloni. Epohalni su bili inženjeri. Ali i među piscima je bilo izuzetnih vizionara. Tako francuski romantičar Gotje (Theophile Gautier) kaže: „Istog trenutka ćemo stvoriti sopstvenu arhitekturu, time što ćemo upotrebiti nova sredstva koja pruža nova industrija. Primena livenog gvožđa omogućava i nameće mnoge nove forme, kakve se mogu videti na železničkim stanicama, visećim mostovima i svodovima verandi.”6 Ofenbahov (Jacques Offenbach) „Pariski život” bio je prvi pozorišni komad čija se radnja odvija na železničkoj stanici.7 „Gvozdene stanice”, govorili su tada, i s njima su povezivali najčudnovatije predstave.
Jedan naročito progresivni belgijski slikar, Antoan Virc (Antoine Wiertz), sredinom stoleća prijavio se za oslikavanje fresaka u halama železničkih stanica.
Korak po korak tehnika je tada izvojevala (nove oblasti)8 nasuprot poteškoćama i prigovorima, koje danas ne možemo lako da zamislimo. Tako je tridesetih godina u Engleskoj izbila žestoka borba oko železničkih šina. Ni u kom slučaju, tvrdili su, nije moguće nabaviti dovoljno gvožđa za englesku železničku mrežu (tada ipak planiranu u minimalnim razmerama). „Parna kola” moraće da voze po granitnim ulicama. Uz teorijske borbe materiju su pratile i one praktične. Istorijat gradnje mosta preko fjorda reke Tej (Firth of Tay) predstavlja naročito upečatljiv primer za to. Šest godina, od 1872– 78, trajali su radovi na njemu. I malo pre završetka, 2. Februara 1877, orkan (kakvi upravo na ušću reke Tej besne neviđenom silinom, koji su izazvali i katastrofu iz 1879) je oborio dva najmasivnija nosača. I nisu samo konstrukcije mostova stavljale takve zahteve pred istrajnost konstruktora; drukčije nije bilo ni s tunelima. Kada je 1858. godine projektovan tunel dug 12 kilometara kroz Mon Seni (Mont Cenis),9 pripremili su se na trajanje radova od sedam godina.10
Dok je tako na makro planu herojski posao korišćen za uzorna, epohalna dostignuća, na mikro planu začudo još uvek često vlada razigrana zbrka. Kao da se ljudi, a naročito „umetnici” nisu u potpunosti usuđivali da priznaju ovaj novi material sa svim njegovim mogućnostima. Dok mi danas nameštaj od čelika ostavljamo takvim kakav jeste, pre stotinu godina mučili su se da gvozdenom nameštaju, koji se već tada proizvodio, rafiniranim premazom daju izgled najskupocenijeg drveta.
Tada je izrada staklenih čaša nalik porcelanskim, zlatnog nakita nalik kožnom remenju, gvozdenih stolova od ratana i sličnog, postala pitanje časti.
Sve su to bili nedovoljni pokušaji da se prikrije jaz koji je razvoj tehnike otvorio između konstruktora nove škole i umetnika starog kova. Ispod površine, međutim, besnela je borba između akademskog arhitekte, koji je brinuo za stilske forme, i konstruktora, koji je brinuo za formule. Još 1805. godine jedan od predvodnika stare škole objavio je spis pod naslovom „O nesposobnosti matematike da osigura stabilnost građevina.”11
Kada je ta borba krajem veka napokon odlučena u korist inženjera, nastupio je zaokret: pokušaj da se umetnost obnovi na tlu obilja formi iz oblasti tehnike, i to je bila secesija. Istovremeno je, međutim, ova herojska epoha tehnike dobila svoj spomenik u jedinstvenom Ajfelovom tornju, za koji je prvi hroničar gradnje gvožđem napisao: „Ovde je plastična slikovitost zanemela pred stravičnim nabojem duhovne energije… Svaki od 12 000 metalnih delova proračunat je tačno u milimetar, svaka od 2. miliona nitni… Na ovom mestu nije se začuo nijedan udar dleta, koji otima formu kamenu; čak je i tamo vladala misao o snazi mišića, koju je ona prenela na sigurne konstrukcije i kranove.”12
Valter Benjamin
* „Saturnov prsten” (Der Saturnring oder Etwas vom Eisenbau) nalazi se na samom kraju dela o pasažima: Walter Benjamin: Das Passagen-Werk. In: Rolf Tiedemann (Hg.): Gesammelte Schriften, Bd. V – I. Frankfurt am Main: Suhrkamp Verlag, 1991, str. 1067–1070. O njegovom nastanku priređivač kritičkog izdanja u napomenama navodi sledeći podatak: „U vezi s jednim primerkom Saturnovog prstena koji je prepisala, Gretel Adorno je zabeležila: ’Ako se dobro sećam, to je jedan od prvih tekstova koje nam je Benjamin 1928. [recte: 1929] čitao u Kenigštajnu’. Benjamin je tekst uvrstio među Zapise i materijale (Aufzeichnungen und Materialien), na početak konvoluta [sveske] G: Izložbe, reklame, Granvil (Ausstellungswesen, Reklame, Grandville). Mnogo toga upućuje na to da je Saturnov prsten potencijalno napisan kao radijski tekst za mlade; emitovanje, međutim, nije dokumentovano. Izdavač pak pre smatra da je tekst bio zamišljen kao članak u novinama ili u časopisu i da nije publikovan.” Benjamin, str. 1350.
1 Videti sliku na početku teksta.
2 Žan Injas Isidor Žerar Granvil (Jean Ignace Isidore Gerard Grandville, 1803– 1847): Un autre monde. Paris: H. Fournier, 1844. U delu, čija je labavo povezana radnja strukturisana u trideset četiri poglavlja, prikazane su avanture trojice protagonista, doktora Pifa (Dr Puff), koji želi da osnuje novu religiju – neopaganizam, i njegova dva prijatelja, moreplovca i „učitelja plivanja”(Krackq) i neuspešnog kompozitora (Hahblle). U nameri da otkriju svemir njih trojica nailaze na „drugi svet”, koji predstavlja satirični prikaz našeg i koji se zapravo sastoji od mnoštva različitih, zagonetnih svetova. Svako poglavlje preispituje postojeće društvene uloge i kategorije (stalež, rod, umetnost, moda), kao i naše mesto u univerzumu. Posežući za motivom obrnutog sveta delo nudi alternative, koje protagonisti sreću na svom neobičnom putovanju. Sam tekst koncipiran je kao okvir za Granvilove ilustracije (preko sto osamdeset drvoreza, od kojih trideset šest samostalnih i sto četrdeset šest vinjeta koje prožimaju tekst), zbog čega se delo žanrovski određuje kao svojevrsni satirični grafički roman, do tada nepoznat u evropskoj književnosti. Autor teksta je Taksil Delor (Taxile Delord, 1815–1877), književnik, publicista i dugogodišnji urednik satiričnog lista Le Charivari, u kojem je i Granvil objavio mnoge radove. Njegovo ime nalazi se, međutim, na poslednjoj stranici knjige, dok je Granvil na naslovnoj, što takođe ukazuje na primat slike nad tekstom, koji ima eksplikatornu funkciju. Tokom 1843. godine delo je izlazilo u nastavcima (trideset šest nedeljnih izdanja), da bi naredne godine bilo objavljeno u objedinjenom izdanju. Dok je u devetnaestom veku Drugi svet poznat tek nekolicini, počev od dvadesetog veka, kada je Granvil prepoznat kao preteča nadrealizma, njegova recepcija kreće uzlaznom putanjom i danas se smatra najpoznatijim delom ovog autora. Tako je jedna od ilustracija, Bitka karata (La bataille des cartes), poslužila Luisu Kerolu kao inspiracija za Alisu u zemlji čuda, a britanska grupa Queen za omot poslednjeg studijskog albuma snimljenog s Fredijem Merkjurijem Innuendo (1991), u donekle izmenjenom obliku, bira ilustraciju Žonglera (Jongleur).
3 Kućni duh.
4 Vrlo je neobično Benjaminovo pominjanje „malog, fantastičnog kobolda”, budući da se u originalu na tom mestu javlja lik kompozitora (Hahblle), pa se postavlja pitanje da li je delo čitao u originalu ili u prevodu na nemački jezik (J. J. Grandville: Eine Andere Welt von Plinius dem Jungsten illustriert von J. J. Grandville, Leipzig: Carl Berendt Lorck, 1847), koji pruža nešto slobodnije tumačenje izvornika.
5 Francuska sintagma „bon marche”, koja znači „jeftino”, „pristupačno”, u Benjaminovom tekstu javlja se kao složenica („das bonmarche”, „jeftinoća”, prim. prev.) i najverovatnije se odnosi na parisku robnu kuću Bon Marše (Le Bon Marche), prvu u istoriji, koja danas važi za jednu od najprestižnijih u Francuskoj.
6 Reči Teofila Gotjea, koje potiču iz članka objavljenog 1850. godine u francuskom listu La Presse, zbog njihovog proročkog karaktera često se citiraju u tekstovima iz oblasti arhitekture („L’humanite produira une architecture entierement nouvelle, sortant de son epoque exactement au moment ou l’on pourra utiliser les nouvelles methodes crees par l’industrie qui vient de naitre. […]”). Već 1851. godine one su se obistinile izgradnjom Kristalne palate (The Crystal Palace) u Londonu, koju je Džozef Pakston (Joseph Paxton) dizajnirao povodom Svetske izložbe održane iste godine. Po vokaciji baštovan, Pakston je bio poznat po višestrukim talentima i interesovanjima, a bavio se i pisanjem, bio investitor, deoničar Železnice i izumitelj staklenika. Za svoje zasluge kasnije je odlikovan i titulom sera. Sudeći po prevodima pomenutog citata na nemački jezik, Benjamin je najverovatnije pred sobom imao original, koji je ovom prilikom sam preveo, jer se njegov prevod delimično razlikuje od ostalih dostupnih prevoda na nemački jezik. Tako on imenicu „čovečanstvo”, koja se javlja u originalu, zamenjuje neodređenom zamenicom „man”, dok se „veranda” („Wintergarten”) u svim drugim prevodima javlja kao „staklenik” („Treibhaus”).
7 U pitanju je radnja prvog čina.
8 U vezi s ovom dopunom u tekstu, priređivač daje sledeću napomenu: „U t[iposkriptu] nedostaje jedan red, možda zato što se pomerio indigo papir.”
9 Tunel Mon Seni, koji spaja Italiju i Francusku, danas predstavlja jednu od glavnih tranzitnih ruta u Alpima. Sve do otvaranja Tunela Gotard (Gotthard- tunnel) 1882. godine bio je najduži železnički tunel na svetu.
10 Suprotno Benjaminovim navodima, u dostupnim izvorima nalazi se podatak da je gradnja Tunela Mon Seni trajala od 1857. do 1871. godine.
11 „Charles-Francois Viel: De l’impuissance des mathematiques pour assurer la solidite des batimens, et recherches sur la construction des ponts, Paris 1805.”
12 „Alfred Gotthold Meyer, Eisenbauten. Ihre Geschichte und Asthetik. Esslingen, 1907, 93.” Benjamin, str. 1350.
Prevod s nemačkog i beleške Ana Mitrevski
Preuzeto iz časopisa Dometi br. 180-181
