Kronopiji skoro nikad nemaju dece, ali kad ih imaju izgube glavu i događaju se čudne stvari. Tako na primer, kad kronopio ima sina, odjednom se zadivi i više je nego siguran da je njegov sin gromobran za lepotu, i da kroz njegove vene teče celokupna hemija, sve i svja, ostrva puna lepih umetnosti i poezije i urbanizma. Ovaj kronopio ne može ni da pogleda svog sina a da se duboko ne pokloni pred njim i iskaže mu duboko poštovanje.
Sin ga, naravno, mrzi da ne može da ga smisli. Kad odraste za školu, otac ga upisuje u prvi razred niže, i dečak je zadovoljan među decom kronopija, fama i nada. Ali raspoloženje mu se kvari s približavanjem podneva, jer zna da će ga na ulazu čekati otac koji će čim ga ugleda raširiti ruke i početi svoje: – Dobar dan kronopio nad kronopijima, najbolji i najveći i najpažljiviji i najrumeniji i najrečitiji i najuvaženiji i najmarljiviji među sinovima!
Na to se deca fame i nada koče od smeha na ivici trotoara, a mali kronopio tvrdoglavo mrzi svog oca, i obavezno će mu posle pripremiti podvalu između prve pričesti i vojne službe. Ali kronopiji ne pate preterano zbog toga, jer i oni su mrzeli svoje očeve, i reklo bi se čak da je ta mržnja drugo ime za slobodu ili za beli svet.
Hulio Kortasar
