Posle tih dijaloga, sa mojim učiteljem talijanskog jezika, ona mi, idućeg dana, donosi poziv na večeru, od svog oca, profesora della Cloetta. Dijalog o Michelangelu, kaže, pretvorićemo u trijalog.
Ona je pričala ocu, šta ja sve kažem o Michelangelu, a on je onda izrazio želju, da me i lično upozna.
Zna me samo iz viđenja.
Primam li poziv, ovako — srdačno — bez daljega?
Kažem: primam.
Odbiti takav poziv, u Rimu, značilo bi uvrediti, ne samo ćerku, nego i oca, pa i njihovu familiju, rođake, i poznanike. Pola Rima.
Iduće subote, pred veče, odlazim zato, njihovoj kući.
Ta kuća je bila, jedna od onih, starih kuća, koje su bile preostale, u Rimu, preko Tibra, iz doba Umberta
I. Bila je preko puta Kisele vode (Aqua Accetosa), na desnoj obali Rima, a ličila je na vile Fiorentinaca, u doba Michelangela. Imala je oko sebe zelenilo vrta, sa čempresima, oštrim pri vrhu, kao koplja, i pinijama, crnim, kao kišobrani na antičkim drumovima. Bila je crvena. U ciglji koja liči na crep iz doba Tiberija i Aurelija.
Ulaz, međutim, od belog mramora, bio je dodatak arhitektonski, profesorov, pa se belio, u mraku. Nad njim je visio veliki, gvozden, fenjer, kakav je, nekad, imala Perugia. Po naređenju policije, bio je zavijen u crni flor, tih dana, u očekivanju bombardovanja Rima.
Gvozdena vrata vrta, otvara, kod profesora, momak, a u kuću uvodi služavka, odevena u narodnu nošnju iz Abruzza. Domaćin me vrlo ljubazno prima. Kraj njega se pojavljuje i njegova ćerka.
Profesor della Cloetta bio je, tada, redak, na ispitima, a još uvek čuven, kao znalac Rafaela, i renesanse.
On je aristokrat po poreklu, a čuven liberal, bivši član Parlamenta. Ja ga zato, od prve, titulišem: Onorevole.
U Rimu se svet još titulisao, tada, i sa desna, i sa leva. Iako je titula aristokrata bila, zvanično, ukinuta.
Svi su još bili: cavaliere, conte, ili marchese, a ima ih i koje titulišu, principe! Ako su običnog zanimanja, onda se titulišu: professore, dottore, eccellenza!
Dobro vaspitanja traži da se svakom da, jedna titula više — veća.
Domaćin, mene, pošto je znao da sam nedavno, bio odlikovan ordenom, oslovljava, od prve: commendatore.
On me privodi nekoj vrsti domaćeg bara i nudi pićem. Svakojakim bućkurišima, alkohola. Iako je Italija u ratu sa Engleskom, on je anglofil i čovek koktela.
Stojeći, kraj njega, vidim da se nalazim u velikim, starinskim, prostorijama, sa nameštajem kao u doba
Medicija, a vidim kroz otvorena vrata i trpezariju, koja nas čeka. Osvetljena.
Profesor je čovek, valjda šezdesetih godina, ali mladolik, a tanak i suh, povisok, sa glasom talijanskih baritona, a licem talijanskih bandita, iz romantičnog doba devetnaestog veka. Iako u Rimu ima mnogo muškaraca, debeljušnih od spageta, della Cloetta je vitak i neobično laka koraka. Ima dugačke ruke.
Bio je čuven mačevalac u mladosti. A kažu, i veliki zavodnik žena.
Njegovo banditsko lice, dugog nosa, ulepšava, visoko čelo i lepa, meka kosa i jareća brada (brada je znak liberala), a još više ga ulepšavaju dva velika, crna oka. Puna sete. Kod Talijana melanholija nije melanholija. Zovu to malinconia, ali je seta, ne tuga.
Profesor me od početka, ironično, posmatra, pogledom, kojim Talijani, i dan-danas, posmatraju, stranca.
Kao što su Rimljani, valjda, posmatrali, varvarina. Neobično je učtiv kao domaćin.
Svestan svoje lepote, odeven, kao mladić, u neke talijanske svile koje su, iako je zahladnelo, lake, kao da su tek stigle iz Japana, domaćin me privodi foteljama, presvučenim, žutom svilom, kao da je doba Michelangela, a korača u nekoj talijanskoj obući, iz Fiorenze, koja je nečujna i divna.
Čuo je o meni, kaže, a moju ženu zna, iz viđenja. Milo mu je da me upozna. Zna da govorim dobro, talijanski — pa da govorimo talijanski. Inače, on, više voli, francuski, sa strancima.
Ne, kažem, na žalost, ne govorim dobro talijanski, to je nemoguće za stranca, ali govorim talijanski, godinama, i nemam teškoća. Iako sam, svakako, pun pogrešaka. Ja, međutim, neću govoriti mnogo, slušaću ga. Znam da je znalac, naučnik, Rafaelovog slikarstva, ali, uveren sam da i Michelangela zna.
Mene samo Michelangelo — to jest, samo njegova poezija — zanima.
Zna o tome. Rekla mu je o tom, dosta, njegova ćerka.
Tek kad je pomenuo svoju kćer — koja je međutim bila sela pored mene — ja se setih, da je i ona prisutna, i pogledah je, tek tada. Začudih se koliko je izmenjena.
Ta mlada devojka, koja je, preda mnora, pri časovima, bila uvek skromno odevena, koju sam znao obučenu u lake, sportske, suknjice i bele, gimnastičke majice, sedela je sad pored mene u raskošnoj, večernjoj haljini Rima, od crvene svile, koja je bila teška i ličila na zavese u kući, boje kardinala. Njene su grudi bile otkrivene, dopola — a kad bi se nagnula — cele.
Imala je teške, srebrne, rimske, minđuše u ušima.
A srebrnu mrežu u kosi, koja se sjala, kao da je skinuta sa nekog, bronzanog poprsja. Zastideo sam se pri pomisli da su u Rimu, takve, bile ćerke, valjda u doba rimskih kurtizana.
Njen otac mi dotle reče, da zna i moje društvo, a zna i za moju svađu, sa mojim prijateljem (kaže ime amerikanskog novinara, muža Albanke), oko nemorala Michelangela. A njegova ćerka mu je rekla, da sam o Michelangelu pročitao sijaset knjiga (kaže: gran quantita) i da sam godinama proučavao, po muzejima, dela Buonarrotija. Pa da porazgovaramo. U Italiji se familije još uvek dele, na one, koje su za Rafaela, i one, koje su za Michelangela. On je za Rafaela.
Ja mu onda kažem da nije tačno, da sam pročitao sijaset knjiga o Michelangelu. Pročitao sam dosta.
Tačno je da sam, po muzejima, proučavao dela Michelangela, godinama, ali kao putnik, a ne kao naučnik. Daleko od toga. Ja sam došao k njemu, da čujem o Michelangelu, njega. U Rimu znam, za sada, samo ono što o Michelangelu kaže profesor Toesca. A sad, u ratu, Michelangelo je, za mene, vrhunac mog rimskog boravka i mog života u Rimu. Uteha.
Čak nije tačno reći, ni toliko, da proučavam Michelangela. Čitam ga. A moglo bi se reći da proučavam,
Tiberija.
Bojim se da će me ovaj rat sprečiti i u proučavanju Tiberija.
Domaćin se onda čudi, kako mogu da gubim vreme, proučavajući najgoreg imperatora među rimskim imperatorima, i tiranina.
Ja Tiberija ne smatram, ni za tiranina, ni za najgoreg imperatora. Uostalom, mene ni Tiberije ne zanima. Zanima me mati Tiberija. Kao i mati Michelangela.
Kad to rekoh, primetih, da se lice profesorovo menja, i da se mršti, ne znam zašto. Zatim, kao da se trza, brzo prelazi preko toga, i kaže, da su ratovi, u njegovo doba, bili posledice, glupih, parlamentarnih, debata, pisanja štampe, i nesposobnosti monarha. Na primer, nemačkog cara Viljema i ruskog cara Nikole II. Toga više neće biti. Italija je bila uvučena u ovaj rat — koji on ne odobrava. Odobravao je samo osvetu, talijanskog poraza, u Abisiniji.
Valjda zato što ja ćutim, profesor, nastavlja, pa kaže — kao da mene pita kao da ja to mogu znati: čemu i da bude, ubuduće, ratova? Evropa će ostati, uglavnom, zauvek ovakva, kakva je sada. Ona će biti nesretna, ili sretna, samo kao celina. Ne više u detaljima. Situacija pojedinih naroda i zemalja je, u Evropi, definitivno utvrđena. Ne može u tom biti promena. Zašto bi bilo ratova? Voditi rat, za neki Alzas i Lorenu, zar to nije smešno? On voli Francuze i čudi se Francuzima. To je koješta. Nijedna zemlja se više ne može, definitivno, okupirati, i definitivno anektirati, pa zašto onda ratovi? Sve počinje, posle ratova, iznova. Šta kažem na to? Kako o tom misli poslanik moje zemlje u Rimu — za koga je slusao samo lepo.
Pošto mu se moj odgovor, na to, dopada — ili možda i ne dopada — domaćin prelazi i preko toga, pa me pita, ima li u mojoj zemlji neko delo Michelangela? Imamo li neke nepoznate slike, ili crteže, Michelangela? On nikad nije čuo da imamo.
Nisam nikad tragao, kažem, za Michelangelom, u mojoj zemlji. Imao sam druga posla. Mislim da njegovih dela kod nas i nema.
Domaćin kaže: šteta. Kad bi bilo, lakše bi bilo, da mi tumači njegova dela.
Da nije došlo do ovog rata, mislim da bi bilo došlo do izložbe, nekih slika i crteža Michelangela, u mojoj zemlji. Pokušao sam da pripremim to. Možda će ga, međutim, zanimati, da čuje, da je lako moglo da se desi, da Michelangelo bude, naš. To jest, da završi u našoj zemlji. Hteo je da poseti, u Dubrovniku, jednog svog prijatelja, biskupa. Da je došao, onako star, ko zna, možda bi zauvek ostao kod nas. Gonfalonier Soderini bio je emigrant u mojoj zemlji, u Dubrovniku.
Domaćin me pita: Dubrovnik? To je Ragusa — zar ne? Bio je tamo. Bio je u gostima kod talijanskog konzula.
Umalo da dodam: velikog obešenjaka. Znamo ga.
Za sve to vreme, domaćin je bio, ne znam zašto, sve setniji i neveseliji, a vidim da to prikriva. Snužden je nešto. A njegova ćerka neobično, to veče, ćutljiva.
Kao da se trza, domaćin mi onda kaže, da će biti najbolje, da mi, on, o Michelangelovim sonetima, madrigalima — uopšte stihovima — stavlja pitanja, a da mesto mene, ako što ne znam, odgovara njegova ćerka. Na taj način, kaže, najlakše ćemo o Michelangelu saznati, šta znam, i šta još treba da naučim. Kad se vratim u moju zemlju, treba da napišem esej o Michelangelu, a mogu računati na njega.
On će mi pregledati, ako želim, sve što budem napisao. Pa da to štampam. Čuo je, kaže, da pišem, i štampam, u novinama. On, na žalost, o našem jeziku, i mojoj zemlji, skoro ništa ne zna. Osim
Dubrovnika. Video je jednom, Pašića.
Pašić je imao dugu, vrlo lepu, belu bradu.
Profesor della Cloetta mi, zatim, nadugačko, naširoko, priča o familiji Buonarroti, ali mesto Michelangela, priča o nekom Filippu Buonarrotiju, velikom liberalu, revolucionaru, koga je policija oterala iz Fiorenze, a koji je otišao na Corsicu, gde je tražio, da se Pascal Paoli, giljotinira. Taj
Buonarroti bio je, posle, kaže, u Parizu, prisni prijatelj krajnje levice, koju je vodio Babeuf.
Izgleda, kaže, da o tom, vrlo interesantnom, Buonarrotiju, ja ne znam ništa.
Ne znam, kažem, ne znam, zaista. Nisam se bavio familijom Buonarroti. Mene zanima mati
Michelangelova.
O njoj, kaže profesor, na žalost, osim njenog imena, ne znamo ništa. Niko ne zna ništa.
Profesor me zatim pita, koje sam izvore o Michelangelu najvise čitao? Svakako nemačke, kaže, pošto je čuo, da sam, u Rim, došao, iz Berlina. On mnogo više ceni francuske esejiste o Michelangelu, i Talijane, a mora reći da među njih ubraja, samo kao sporednog, profesora, koga spomenuh. Toesca.
Ja mu onda kažem da sam čitao, o Michelangelu, mnogo, i francuskih, i engleskih, knjiga, ali moram priznati, da mi se najviše dopada, i sad još, velika studija o Michelangelu, jednog Nemca, profesora Berlinskog univerziteta, Karla Freya. Bio sam đak i Berlinskog univerziteta. Pogrešno je, međutim, ako misli, da ja želim sa njim neku naučnu diskusiju Grimma, Paola Giovio, Condivija, Vasarija, ili onog što kaže Guasti, Milanesi, Gotti, ili Berenson, ili Woelflin, ili Thode, ili Panofsky, ili Justi, ili Koehler, ili Steinman — i toliki drugi. Ja sam hteo da mu predložim, da govorimo samo o stihovima Michelangela, u originalu, kako ih je skupio, u svom velikom delu, Frey, ili kako ih je izdao Carabba, ili ako želi da vidimo francuski prevod, kako ga je dala, u prozi, Marie Dormoy. Ja nisam naučnik. Želim da sa njim govorim o svemu tome, kao što govore prijatelji.
Domaćin se onda smeje, pa kaže, pristaje, ali mora da me upozori, da o Micheiangelu postoji — ponavlja, postoji — hrpa papira, u arhivi Buonarroti, u Fiorenzi — još uvek neobrađena do kraja i još uvek nepoznata, tako reći. Senator Buonarroti, i sva familija Buonarroti, potrudili su se da se SVE, o Michelangelu, ni do danas, ne zna i ne pročita. Ni Guasti, ni Milanesi, ni baron von Geymuller, ni Lang, ni von Scheffler, ni Symonds, nisu tekst Michelangela do kraja videli i utvrdili. Da bih uopšte saznao šta je sve, sigurno, pisano, rukom Michelangela, trebalo bi da čitam papire u Vatikanu, mesecima. On će mi dati preporuku. Mora međutim da mi kaže da, i za same sonete, ako želim da ih upoznam sve tačno — nije dosta, ni jedan ceo život čovečiji. Ovako — kako ja mislim da uživam u Michelangelu — kao doživljaju ličnom, pogrešno je. Michelangelo je gigant (kaže: Gigante), iako ga on smatra manjim umetnikom od Rafaela. On misli, da bi trebalo, sa njim, večeras, da upoznam, JEDNO delo Michelangela, da diskutujemo JEDNO delo Michelangela. Na primer skulpturu Davida. On predlaže Davida. DAVID je simbol liberalne Fiorenze. Nove Italije. Il Gigante.
Imam li nekog poznanika u Fiorenzi?
Ako nemam, daće mi preporuku za Arhiv Buonarroti.
Ja onda sedim snuždeno, pa mu kažem, da nisam tako zamišljao naš razgovor, u njegovoj kući. Ja sam došao da mu čitam neke stihove Michelangelove, koje ne razumem dobro, pa sam željan, da mi ih on protumači. Tamni su. A vanredni. Ja ne prevodim Michelangela za javnost, već za sebe — samo za sebe.
On mi je uteha u ovom ratu — to sam već rekao. A što se tiče arhiva u Fiorenzi, dockan je za to. Imam druga posla. Imam, međutim, zaista, i jednog prijatelja tamo. To je markiz Antinori. Bili smo u istoj službi, u Nemačkoj. A sad, ko zna gde je i taj čovek? (Dok sam to govorio, nisam ni sanjao, da me čeka u Londonu i da ću ga viđati, godinama, u Londonu.) Vidim samo da je domaćinu milo što poznajem jednog markiza u Fiorenzi. Antinorijeva familija je veliki liberal.
Profesor onda traži od ćerke, da mu donese sonete Michelangela.
A dok ona odlazi u njegovu biblioteku, della Cloetta me moli samo, da izbegavamo razgovor o Michelangelu — kao homoseksualcu — koliko je god moguće. Ne možemo o tom razgovarati pred njegovom ćerkom. Treba da govorimo o tom, kao da je Michelangelo pisao stihove samo ženi. O svemu drugom možemo razgovarati, jednom, sami.
U trenutku kad mu se kćer vraća sa knjigom, della Cloetta je hteo da ispije jos jednu čašu. Ćerka mu, brže bolje, sklanja čašu. Vidim da se namrštio, još više, ali se pravi nevešt. Nemački profesori, kaže, preteruju. Michelangelo je, pre svega, Talijan. Smejao se brdu izmeta kojeg je, oko njegove kuće, na Macel de Corvi, bilo. Nije ni to tačno da u Michelangelovoj kući nije bilo nikad žena. Bilo ih je. Imam pravo. Mnogo. Nemački profesori zamišljaju tu kuću kao neku grobnicu. Michelangela, sa svećom, kako noću hoda po mraku. Međutim, pisma o toj kući zvuče idilično. Angiolini, koji mu čuva kuću, piše mu: kokoši i gospar kokot trijumfuju. A mačke lamentiraju za vama jer ste odsutan. Le galline e messer gallo triomfano e le gatte molto si lamentano della vostra essenzia.
Ćerka domaćinova upada ocu u reč, i pita: razumem li reč essenzia?
Kažem: razumem — a otkad sam čitao Tassa, volim mačke.
Kao svaki Talijan pod starost, i Michelangelo je postao gurman. Očekujući ga, da se vrati, Angiolini mu piše, da mu je spremio džigernjače i kobasice… Ilo salsiccia ho fegatelj…
Meni se takav Michelangelo ne dopada. Otkud Angiolini može znati šta Michelangelo traži od života? Angiolini to nikad ne znaju. Michelangelo je proveo život, sa korom hleba, tvrdim jajima i vinom. Kao kamenorezac. Otkud Angiolini zna šta Michelangelo priželjkuje u svojim snovima? Za Michelangela život je san. Da pređemo na stihove.
Domaćin se smeje, pa kaže, da imam pravo. Michelangelo se, i u starosti, osećao kao da mu je trideset godina.
Komedijant. Buffone. — Uzvikuje ćerka.
Della Cloetta onda predlaže da analizu poezije Michelangela počnemo sa kvatrenom, koji je napisao uz kip Noći. A još bolje, da počnemo sa onim, što je napisao, na kartonu, uz crtež za skulpturu Davida.
Iako to hronološki nisu prvi stihovi Michelangela, treba time početi. Najpoznatiji su.
I suviše, kažem. Da idemo dalje od toga.
Domaćin kaže da bi bilo ipak najbolje, da mene upozna profesor Zeno, i Malipiero. On će me preporučiti. Oni imaju, u Vatikanu, vanredan prepis Michelangelovih soneta. On ima samo prvo izdanje, iz godine 1623. RIME. I ono što je izdao Biagioli.
Hvala, ali sve to nije potrebno. Ja tražim mnogo manje. Da pročitamo, prosto, nekoliko redaka, pa da o njima razgovaramo. Hteo bih da mi odgovori na neka pitanja. Vadim iz džepa jedno malo izdanje soneta i madrigala i ceduljice, koje sam spremio kod kuće.
Evo, na primer da počnemo sonetom koji počinje rečima: Non ha l’ottimo artista… Nema veliki umetnik…
Zašto baš tim?
Ja mislim da u njemu govori Michelangelo — kipar, a predstavlja se, tako reći. A on sebe zna najbolje.
Kaže o ljubavi između čoveka i žene ono, što je u ljubavi najdublje. U svakom slučaju, otkriva svoju tajnu. Tajnu svoje nesreće u životu. Ne bih znao da ponovim te stihove, napamet, ali ih mogu pročitati. (U tim stihovima Michelangelo kaže: nije dakle ljubav, nije ni njena lepota, nije ni slučaj, ni tvrdo srce njeno, ni njen veliki prezir prema njemu, što je krivo za njegovu nesreću, a ni sudbina. Ako ona u srcu ima i smrt i sažaljenja, njegova je neumešnost kriva što ne zna, u svojoj žudnji, da ništa drugo iz nje izvuče, osim smrti.)
Zatim čitam stihove na tom lepom jeziku, koji opija kao mak.
Amor dunque non ha ne tua beltate
O fortuna o durezza o gran disdegno
Del mio-mal colpa o mio destino o sorte
Se dentro del tuo cor morte e pietate
Porti in un tempo e che ’l mio basso ingegno
Non sappia ardento trarne altro che morte.
Domaćinova ćerka mi se smeje, kako te stihove deklamujem. Njen otac, međutim, očigledno zanet, zatvorio je oči. Uzima mi knjigu iz ruke, pa ih ponavlja, uzdižući i spuštajući glas, kao da pravi kolutove, floretom — one male, sićušne, smrtonosne, kolutove, pri mačevanju, koje Talijani zovu: gavaccio.
Akademik Varchi napravio je čitavu doktorsku disertaciju od toga, a eto, trebalo je jedan stranac da mu dođe, pa da ga podseti na te redove.
Njegova ćerka, međutim, dok je njen otac ponavljao te stihove, rastužila se, ne znam zašto, pa samo što ne zaplače.
Ono što se meni čini najvažnije, to je ta ZAJEDNICA talijanskih pesnika, kroz tolika stoleća. Liče. Dok sam slušao kako profesor čita te stihove, činilo mi sc da bi to moglo biti i, Tasso. Kao da čujem kako, mesto tih šest redaka, neko šapuće samo reč: ombra, senka. Tasso kaže: ombra — a ja onda osećam da je to, jedino, što nas prati.
Kao da želim da se zaboravi što smo pročitali, della Cloetta kaže: A što se njega tiče, on najviše voli onaj, koji počinje rečima: Non vider gli occhi mici cosa mortale… Ne beše što videše moje oči biće smrtno…
Njegova kćer viče: To je Petrarka!
Ja dodajem, podrugljivo: Dante!
Domaćin nas umiruje, pa kaže, da je sasvim svejedno, posle toliko vekova, ko to kaže.
Nije svejedno — po mom mišljenju — nego treba primetiti da niko ne oseća, baš to, da ništa ne ostaje, kao što to oseća Michelangelo. Samo u njemu, stranac u Italiji — svaki stranac — ako hoće, može lako osetiti tu strašnu melanholiju Talijana, koja njihovu veselost prati. Ja se trudim da naučim, naizust, što više tih stihova, ali, na žalost, nemam vremena — a kad sam imao, nisam na to mislio. Godine su prošle.
Sad mi se ti soneti čine teški, a svakako teži od Petrarke i u svakom slučaju, u Michelangelu više volim one, pri kraju života, u kojima nema traga Petrarke, nego ima tragova mračnog života Michelangelovog.
Evo na primer šta kaže kad o smrti govori: Ne može utešiti ono što umre… ne može se voleti ono, što, vremenom, menja kožu… Quel che muore porger tjuiete non puo… ne par s’aspetti amar cio che fa ‘l tempo cangiar pelo…
Pošto sam se bio zabatrgao, u redu reči, deklamujući, po sećanju to… domaćin se smeje, pa kaže, da mu se, mi, stranci, koji uobražavamo da znamo lalijanski, činimo kao deca u crkvi… koja ponavljaju ono što pop govori, latinski, a ne znaju šta znači… A odgovaraju latinski. Trebalo bi, međutim, da prevodim Michelangela. Imaću valjda, za to, vremena?
Kad? Gde?
Umalo da ga zapitam to, srdito. Zadržah se u poslednjem trenutku. Mi smo, tih dana, bili doznali da se Talijani nose mišlju da nas, u slučaju da dođe do rata, zadrže, i interniraju, u varoši Foggia. Bila je tamo izabrana, za taj slučaj, i jedna tvrđava.
Očekujem dakle da počne večera, a u sebi se rešavam da se zahvalim na svemu, i da odmah posle večere odem.
Kao da mi u toj kući čitaju misli, u vratima se, u tom trenutku, javlja momak, u belim rukavicama, i kaže, tiho, domaćinovoj kćeri, da je večera na stolu.
Gospođica della Cloetta onda ustaje, smeši se ocu, i odvodi nas.
Zauzimamo svoja mesta u trpezariji. Dok joj govorim nešto, što mi se čini, da neko drugi iz mene govori, domaćinova kći se naginje, da sedne, a pri tome joj se, sasvim, otkrivaju grudi.
Kao da je Lucrezia Borgia, kažem sebi.
Uz plamenove sveća na stolu, u starinskim kandelabrima, moj učitelj talijanskog jezika, postao je sasvim drugi.
Italija, i u takvim kućama, ponaša se, prostosrdačno, pri jelu, u trpezariji. Skoro seljački. Glasno se smejemo. Trpezarija je, obično, i u takvim kućama, jednostavna. Zidovi su presvučeni svilom, ali su stolice pletene, u nekoj slami.
U kući della Cloetta, međutim, jelo se francuski — kraj sve te velike zajednice stolica u Italiji, u slami.
Posuđe beše raskošno. Srebrnarija još više. A poslugom, koja nas služi, komanduje kći domaćinova kao da je u uniformi. I nehotice se setih kakva je, na maršu, u partijskoj uniformi.
Jelo, i u Italiji, obično, odobrovolji stariji svet, pa se i domaćin bio raspoložio, ali to njegovo dobro raspoloženje brzo prolazi. Očigledno mu zubi nisu dobri, pa jede lagano, teško, a prestaje da se smeši.
Velikom učtivošću, ipak, trudi se, da se to ne primeti.
Pita me kakva vina volim? On, da izvini Italija, voli francuska. Francuska su kao markize u versajskim kočijama, pune dijamanata, koji trepere, i rubina, topaza, a talijanska su seljaci koji idu na vašar u seoskim kolima, u buretu, na slami, tresući a posle mirišu na sir.
Ja kažem da vrlo retko pijem, a vrlo malo i kad pijem, ali kad pijem, pijem vina one zemlje u kojoj živim. Rekli su mi — koji to bolje znaju — da je tako, najbolje. Ne razumem se u vinu. Verujem, međutim, u mit o Anteju.
Domaćinova ćerka mi upada u reč, pa kaže, da bi trebalo da pitam njenog oca: u kakvim se kolima voze markize, u Rimu — kad nemaju svoja?
U čijim kolima?
Vidim da nešto nije u redu, ali ne znam šta ta glupost treba da znači? Domaćin se mršti, ali se trudi da i dalje bude ljubazan. Kao i drugi moji poznanici u Rimu — vrlo strogi inače prema ženi — i della
Cloetta se vrlo učtivo ponaša, do kraja, prema ćerci.
Nabaviće mi dozvolu da vidim Michelangelove rukopise u Vatikanu. Taj rukopis je tako jadan, uplašen, kvrgav, s početka.
Pun pogrešaka, uzvikuje njegova kći.
Posle, postaje sve čvršći, sigurniji, lepši, a na kraju kaligrafski, kao za mramor — čuo je kaže da proučavam rukopis Michelangela i da sam i ja to primetio. Rekao sam njegovoj ćerci. Mora, međutim, da mi ponovi još jednom, da za proučavanje Michelangela nije dovoljno, godina-dve. Ni ceo život nije dovoljan. On zna valjda nekih 53 soneta i oko 50 madrigala Michelangela, skoro od reči do reči. A šta je to? Primetio je da se ja, polako, već snalazim, u Michelangelu, ali ne odobrava, ono što pokušavam.
Ja prosto želim da uzmem, iz Michelangela, ono, što ja volim, a ostalo da ne vidim, da odbacim. To nije pravo. Nije ni naučno. TO neće biti Michelangelo. To smo MI u Michelangelu.
Valjda to nije zabranjeno? Ja to i tražim. Ni u Tiberiju nije ništa tako divno, kao ono što smo MI u Tiberiju. Ja sam, na primer, sa svojim prijateljima, proučavajući ratove Tiberija, tamo, gde je sad moja zemlja, došao do uverenja, da se, tamo, najduže zadržala religija o Suncu. Možda će lako zamisliti, koliko me je iznenadilo, kad, u Michelangelu, nađoh, stih, koji kaže: da je to uvek isto Sunce koje pokreće, smiruje, i popravlja, sve, što se nalazi u svemiru. Se sempre e solo e un quel sol che muove, tempera, e correge l’universo.
To ne znači, to, što mislim da znači.
Znači. Michelangelo u svojoj usamljenosti oseća tolike veze u svetu. Nije Galilej, a govori o Suncu lepše, nego Galilej. A kad je reč o ljubavi, traži neke daleke veze čoveka i u ljubavi. Za Vittoriju Colonna kaže da je nju znao, iz jednog ranijeg sveta.
To su fikcije, pitagorejske fraze, uobičajene u to doba.
Nisu. Michelangelo uzdiže, sve banalne pojave, seksualne, nekud više. U neke mitove. U čudnovate — da ne kažem, a trebalo bi da kažem — nadrealističke crteže. Samo, te crteže, krije. To uzvišenje fizioloških veza, između čoveka i žene, u tim sonetima najlepše je.
Della Cloetta kaže to je, uopšte, u talijanskoj poeziji najlepše. Zna šta Michelangelo kaže: La dove t’ amai prima. Tamo gde sam te pre voleo. A kad to profesor kaže vidim da je negde, u mislima, daleko.
Kao da ne prisustvuje večeri, čak i pri toj prostoj, svakidanjoj, animalnoj funkciji, vidim da se, u mislima, negde drugde nalazi.
Kao da smo gondolijeri, u Veneziji — koje je Goethe slušao, kako jedan drugom odgovaraju, na pesmu izdaleka — della Cloetta mi zatim skreće pažnju na onaj sonet Michelangelov, koji počinje rečima: Non so s’e… Ne znam da li je to…
On u tom sonetu voli Michelangelovo pitanje: da li sjaj, koji se na duši javlja, pri početku ljubavi, dolazi iz neke nadzemaljske prošlosti, ili prošlosti u našem životu? — sa seni koje se vraćaju — u sećanju, kao što ih Goethe, Faustu, vraća. Pita me: da li bih mogao da ponovim taj sonet?
Znam, kažem, taj sonet. Zbunjen sam, međutim, kad me tako pita i ne bih znao da ponovim talijanski tekst prvih strofa. A sećam se da su vanredne…
Non so se s’è la desiata luce
Del suo primo factor che l’alma sente
O se della memoria della gente
Alcun’ altra beltà nel cor traluce…
To sam pokušavao da ponovim, kao što glumci pokušavaju, kad dobiju početnu frazu, pa se muče da nastave. Della Cloetta zna, pa mi pomaže i ponavlja. Druge strofe uopšte ne mogu da se setim. Znam, međutim, treću, napamet, i kukuričem je trijumfalno:
Quel ch’io sento e ch’i’ cerco e chi mi guidi
Meco non è ne so ben veder dove
Trovar mi possa…
Na tom mestu sam se zagrcnuo.
Uostalom, to je dosta, kažem. Michelangelo tu kaže:
To što ja osećam i što ja tražim i što me vodi
Sa mnom nije i ne mogu da vidim gde
bi naći me moglo…
Da bih ono dalje, što ne znam, zabašurio, kažem, da je to vanredno rečeno, toliko, da bi čovek, zbilja, mogao da poveruje, da je Michelangelo čitao Platona.
Nije moguće, kaže della Cloetta. Nije verovatno.
Njegova kći nam upada u reč, pa kaže, da smo, zaista, smešni; ne vidimo nepismenog, neukog, Michelangela, koji se čak nije ni umivao, a tražimo u njemu filosofa.
Domaćin je na to rekao svojoj kćeri nešto, Što nije baš psovka, ni uvreda, ali je reč, koju roditelji u Italiji, ne kažu svojoj deci rado, a naročito ne ako je to kći, odrasla: Basta! Dosta. Zatim je, srdito, dodao, da ne treba da slušam njegovu kćer, koja mrzi — ni on ne zna zašto — Michelangela. Preteruje.
Istina je da malo znamo o higijenskim običajima tog stoleća, istina je i, da otac Michelangelov piše sinu, u jednom pismu: da treba da dozvoli da ga trljaju, ali da ne treba da se umiva, nikada.
Gospođica della Cloetta, sva pocrvenela u licu, kaže, da je njena dužnost da me upozori na rogobatan jezik Michelangela. Već je Vasari rekao, da Michelangelo voli da se izražava tako, da se može razumeti, i ovako i onako. To je crta prepredenih samouka.
Nije, ponavljam, nego usamljenog čoveka, koji je navikao da sam sa sobom razgovara.
Imam pravo, kaže della Cloetta. Njegova ćerka ponavlja brbljanje biskupa iz varoši Como. Paola Giovio. On je mrzeo Michelangela, A nerešljiva je i njegova ćerka: nikad nije jasno, koga voli, mater svoju, ili oca?
Talijani su, inače, u porodici vrlo ćutljivi, o članovima porodice. Porodične tajne ne iznose nikada, a naročito ne, pred stranca. Ovaj ispad profesora, iako je bio u formi zadirkivanja — seccatura — začudio me je. Domaćinova ćerka, međutim, ništa ne odgovara na to. Prelazimo preko toga, sve troje, sa osmehom.
Sasvim je sigurno, kaže della Cloetta, da je Michelangelo pisao te sonete, po nekoj unutarnjoj, duševnoj, potrebi. Za sebe i nikog drugoga. Sonetari u Italiji, međutim, bili su uvek, društvena, dvorska, a ne monaška, eremitska, pojava. I na Siciliji. Ti soneti su počeli, međutim, kod Michelangela, kao monolozi, kao dnevnik, kao ispovesti. Pri kraju života, Michelangelo govori, kao Rousseau. Svi se slažemo u tome, da je, s početka, krio te stihove, što je, bez daljeg, razumljivo. Međutim, ne samo Condivi, nego i drugi, beleže, da je nekoliko puta u životu, ostavio sve drugo, i samo stihove čitao. Vremena su bila takva, da se to, docnije, saznalo. Leonardo kaže Fiorentincima da bi stihove, koje je Dante pisao, mogao da im najbolje tumači Michelangelo. U starosti, u Rimu, prijatelji ga vode u šetnju, a on im je jedan sonet i jedan madrigal čitao. Vasariju je odgovorio sonetom na pismo. U okolini papa znalo se da je sonete pisao. Muzičari Vatikana komponovali su njegov sonet koji počinje rečima: Deh dimmi Amor…
(Ko zna da li je to autentično?)
Znam, kaže Frey, da je jedna gospa tvrdila, da ima u prepisu Michelangelovu zbirku… Međutim, iako sam ja gospođici della Cloetta tražio da mi tumači, filološki, one sonete, koje je Vittoriji Colonna pisao, njemu moram reći, da su mene potresli oni, koje je Bogu pisao, pri kraju života — Hristu, raspeću. Meni se čini da tu ima nešto novo. Pored religioznosti, baroka — ima i ateizma koji je iz Fiorenze poneo u sebi.
Otkud mi ta apsurdna misao?
Pa sećam se da kaže: Se presso a morte e si lontano da Dio…
Blizu smrti, a od Boga tako daleko…
Della Cloetta onda kaže, da ne valja, što ja nalazim biserna zrna u Michelangelu, a previđam celinu, gromadu, kolos u zlatu. To su duboko religiozni soneti, pri kraju. To je religiozno ludilo, tako reći. Uz to, po neki trenutak skepse, samo je izuzetak, koji potvrđuje pravilo.
Domaćinova ćerka ustaje, pa hoda gore-dole, i kaže, da se mahnemo toga i da pređemo na sonete, koje je Vittoriji Colonna pisao. O tome smo se prepirali nas dvoje. O tome treba sad da govorimo.
Iako smo bili pri kraju večere, iznenađen sam, što domaćinova ćerka, tako reći, odskače od stola. Kao da želi da, i pri stolu, održimo čas talijanskog jezika — kao da je kuća, Pincio. Valjda je i sama osetila, da me je zaprepastila, pa sklanja knjigu, koju je bila donela iz biblioteke, ocu, kao neki molitvenik u okovanom povezu. Ostavlja je na stočiću, gde su butelje vina, i seda. Deca, kaže, prema roditeljima treba da osećaju istu ljubav. Istu i prema ocu i prema materi. Ćerke uvek vole više oca, nego mater svoju — bar se njoj tako čini. A to nije pravo. Dosadilo joj je, kaže, da nas sluša, kako govorimo o čoveku koji kaže, da ima DVE ljubavi — dve vrste ljubavi. Jedna koja vuče nebu, a druga koja vuče zemlji. Jedna stanuje u duši, a druga u našim čulima. Niska i sramna. Basso e vile. Zna i ona Michelangela. To je licemer. U partiji, kojoj ona pripada, u današnjoj omladini Italije, samo se to ne trpi. Licemeri. Ona misli da nema ničeg žalosnijeg, nego čovek koji ima DVE vrste ljubavi. A Michelangelo, koji to kaže u sonetu odvratan joj je. Odvratni su joj veliki ljudi, koji pod starost postaju slabići, plačevni, kao prosjaci, kao kockari. Toga više nema u Italiji i neće više nikad biti.
Kao da se prisetila svega, što smo, na času, govorili, dovikuje mi, stihove zaljubljenog Michelangela.
Come puo esser ch’io non sia piu mio, o Dio, o Dio, o Dio?
A gleda u oca i trese glavom, kao da smo glumci pozorišta lutaka na Pinciu. Profesor je bio sagao glavu, pa me pita, snužđeno: da li pušim? Možemo da zapalimo. Završili smo večeru. Kafu ćemo popiti na terasi u stakletu, u vrtu.
U želji da pođuprem domaćina u debati, pominjem onda moje muke dok sam tražio odgovor na pitanje: koliko ima političke igre, u Michelangelovom mauzoleju Medicija, u Fiorenzi? Na čijoj je strani bio? U kom trenutku je napisao one besmrtne fraze, za svoj kip Noći? U svakom slučaju, bio on samouk, neuk, neškolovan, genije, načitan, bilo kako bilo, ima jedan natpis Michelangelov, koji je — bar za mene — dokaz, da je taj usamljeni mizantrop jedan od najdubljih pesnika Italije, majstor jezika, daleko iznad akademije Medicija. Ma šta on mislio o vladajućoj familiji Medici — o čijem je trgu rekao, da bi ga trebalo nazvati Trg mula, a ne Trg Medici. — Ma kakvo da je bilo mišljenje njegovo, o bratu Veličanstvenog, koji se zvao Giuliano. Iznad mrtvačkih sarkofaga u njihovoj kapeli postavio je natpis koji ja smatram, za veliku poeziju.
Della Cloetta kaže, zna šta mislim. Onaj natpis uz crtež za skulpture, Fame, u grobnici, koji kaže:
La fama tiene gli epitaji a giacere
non va ne inanzi ne indietro
perche son morti e loro operare fermo.
Fama drži epitafe da se ne miču
ne idu napred niti u nazad
jer su mrtvi i njihova dela stala.
Kao da mu to nije dosta, nego kao da se rešio da potpuno pređe na moju stranu, u tom trijalogu, o Michelangelu, on počinje da ređa svojoj ćerci, sve, što u Michelangelu voli. Michelangelovi kartoni, na kojima su, većinom, njegovi stihovi sačuvani, uprljani su, isprevrtani, ispopravljani, čak i izbušeni. Svedoci su jednog teškog života, a neprekidnog rada jednog ljudskog mozga, koji je veliki, i srca jednog čoveka, koje je sačuvalo svoju toplotu, i u samoći. Michelangelo je ismevao sam sebe, u Sikstini, u poznatim stihovima o svojoj telesnoj deformaciji, dok je radio freske, glavačke, na tavanici. A ipak ostaje dobroćudan; i uz te stihove daje sebe, kako, kao neka roda — ili pingvin, ili marabu — stoji, na jednoj nozi, slikajući freske, koje su najfantastičniji uspeh slikarski. Tačno je da piše Madonna, za ženu koju voli, ali, u stvari, to znači, kod njega, samo, da sastavlja Mia-donna. Zna on da je dao srce onoj koju voli, ali to srce onda, rečima, ne mazi. Naprotiv. Umorilo se, kaže. Dobila ga je. Takvo, međutim, njegovo više nije. Il cor lasso con voi, che non e mio.
Slažem se, kažem zadovoljan. Rim i Fiorenza mislili su, i kad su ga slavili, da je Michelangelo onaj, koga je Tromboncini prepisao u note. A Michelangelo, pravi, bio je onaj, koji piše sebi, i nikom drugom, stihove, koje je uopšte teško i razumeti.
Ni danas, posle mnogog čitanja Michelangela, i o Michelangelu, ja se ne bih mogao kladiti, da znam šta znači, kad iznenada kaže, da su njegovi mučitelji: i more, i brdo, i vatra sa špadom, a da sred svega toga, sa njima i smrt nalazi. Jesu li to aluzije na Papu, jesu li aluzije na neke crteže, na neke ljubavi? Onaj koji ga ne ostavlja na brdu, koji mu pamet uze i razum odnosi? (Il mare e l’monte e ’l foco colla spada … in mezzo a questi tutti insieme muio…) Michelangelo mi se čini, katkad, nadrealist.
Ćerka domaćinova se ljuti. — Komedijant je to, komedijant.
Njen otac, međutim, neočekivano, kaže da imam pravo. Mi stranci smo mnogo više zapazili te
Michelangelove improvizacije stihova. Talijani zaostaju za nama u čitanju tih zapisa. Imam pravo. Michelangelo je morao vrlo mnogo zanimati tu markizu od Pescare, koja ga deset godina, omatorelog, zasipa ljupkim rečima i stihovima i pismima. A Vittoria Colonna nije mogla biti obična precioza, velika dama svog vremena, kako njegova ćerka misli. Ona je sasvim sigurno pesnik, a njena prijateljica među pesnicima Italije — Veronica Gambara — još veći. Michelangelo, tako, trijumfuje, ostareo, među ženama, među najznačajnijim ženama Rima. Ne, nije mogao biti komedijant. Žene uzimaju, za ljubavnika, i komedijanta — ali pišu sonete samo velikim ljudima. Kraljica je, sasvim sigurno, bila zaneta od Carduccija.
Ja volim, u Vittoriji, svest, da je manja, daleko manja, od Michelangela, u ogledalu Italije, iako je, klasno, viša. Vaša sam — al commando vostro — potpisuje se, kad Michelangelu piše. Oseća da ni u poeziji, pa čak ni u religiji, nije stigla u one najviše sfere intelekta, gde se Michelangelo, nesumnjivo, pri kraju života, kreće. Vidi, kaže Vittoria, i ona, zrake Sunca, poznaje i zoru, ali kroz te svete krugove, u božanske dvorane ne ulazi u pravoj svetlosti.
Veggio i segni del Sol, scorgo l’aurora
Ma per li sacri giri alle divine
Stanze non entro in quella luce vera.
Domaćinova ćerka se onda obara na te precioze, i kaže, da ni ta Veronica Gambara, nije bolja.
Zaljubljena plava čarapa. A kad ne uspe u ljubavi — besni. I njihov mentor, Bembo, matora je budala.
Otkud je moguće da se ozbiljni, ostareli, ljudi prave tako smešni?
Otuda, kaže njen otac, što se čovek vraća prošlosti u ljubavi. Michelangelo kaže da se, stara žudnja, obnavlja u ljubavi, pa se zastaje, i vraća, a to liči na fenomen težine koja u sredinu pada. Nell antico desio torno e rientro siccome il peso al centro. Treba uzeti u obzir da tako piše čovek, pre Galileja. Imam pravo. Možda ti ljudi renesanse nisu u ljubavi bili od nas bolji, ali o ljubavi su govorili mnogo lepše. A to ne znači da Michelangelo nije svestan, da to nije više isto ono, što je bilo u mladosti. U tom madrigalu dodaje: Gia vecchio… e d’anni grave. Već star… i težak od godina. Nije to više ono isto srce koje je kucalo u mladosti. Nije više srce, nego ugarak i pepeo. Michelangelo je prvi koji je reči »pepeo« dao vidno mesto u rečniku ljubavi. Njegova ćerka, uopšte današnja omladina Italije, tu reč ne dozvoljava u ljudskom životu. Profesor della Cloetta mlatara rukama, kao da se podmladio i uzvikuje omiljeni uzvik Rimljana: »mha!«
Ustaje od stola.
Domaćinova ćerka bila je isprednjačila, idući na terasu u vrtu, kroz sobe, u kojima su svi kandelabri upaljeni, a svi prozori zastrti. Za trenut smo, sa domaćinom, ostali sami.
Ima nečeg novog, kažem domaćinu, čini mi se, u toj ljubavi Michelangela u starosti. Kod Tiberija bila je prosto seksualnost.
Jest, ta vrsta poetične ljubavi, pripada renesansi, Italiji.
Mene, stranca, naročito iznenađuje, ozbiljnost, žalost, patnja, Michelangelova, u ljubavi. Ne volim Petrarku. Nije iskren. Ne pati. Tasso od bola ludi. Michelangelo mu prethodi. Preteča.
Pitanje je, kaže mi, iznenada, profesor, da li treba i Michelangelu sve verovati? Kao što znam, kad je reč o trgu, koji su nazvali Trg Medici, kaže, da bi ga trebalo zvati: Trg mula.
Međutim, kad je reč o bratu Lorenza Veličanstvenog, koji se zvao Giuliano, koga su Pazzi ubili, a čiji kip u kapeli Medici radi, Michelangelo govori hladno i neutralno. To pokazuje i epitaf Fame, o kom smo govorili. Ima nečeg ledenog, da ne kažem sadističkog, u ostarelom Michelangelu, i kad o ljubavi, u madrigalima i sonetima, govori, pa i u pismima. Leden je i bez nežnosti.
I ja sam primetio da je LED reč koju voli.
Ima gore od toga. Sebastiano del Piombo, u korespodenciji sa Michelangelom, upotrebljava reč »cosa«, stvar — obična sttvar. Znam li šta to znači? Michelangelo kaže „stvar” kad je reč o ženi! Sebastiano pominje neku ženu, ako me sećanje ne vara, u Montepulcianu — pa pita, šta radi stvar u Montepulcianu? — kao da se o drvetu, postelji, sedlu, stolici radi. Cosa di Montepulciano. Zar to nije cinizam? Treba da zapazim, što stranci previđaju u Italiji, da Talijan veruje u ljubav matere, kad je reč o ženi, ali ne u ljubav supruge. Ima dubok prezir prema ženi, čim se ljubav pretvori u seksualnu. Majku obožava. Prema tome i njegova kći preteruje i nema pravo, kad misli, da je Michelangelo slep u ljubavi.
Zbunjuje me to što kaže profesor. Protivrečno je. Drugače mi je govorio pre. U nedoumici, kažem, da mi se, naprotiv, Michelangelo, do kraja, čini vrlo nežan u ljubavi. Kako može biti sadist čovek koji o ženi koja mu donosi nesreću, kaže: un ogetto leggiadro e pellegrino.
Prolazna, čarobna, stvar.
To je Dante.
Možda je to ,,cosa“, slučajno, šaljivo, uzgred rečeno, među muškarcima. Ja se sećam rečenice: Moj Sebastijane, šta sve nismo doživeli, prošlih godina, mi.
Ne poznajem, kaže della Cloetta, fragmente, dužih poema Michelangelovih, koje je ostavio, i koje smo našli. To su osmerci, ottave rime, katkad i u prozi. Sadržaj tih ljubavnih fragmenata je fantastičan, brutalan, a katkad čist sadizam. Bolje reći, neka ludačka oholost i prezir. Sasvim je svejedno da li je to bilo namenjeno Vittoriji, ili onoj, koju zovemo „donna crudele“. On misli da je ta ,,svirepa“ žena i Vittoria, ista. Mogao bi, kaže Michelangelo toj ženi, i kad bi ona bila od kamena, da je natera, da pođe sa njim, i dalje od prvog koraka. A kad bi bila mrtva, da progovori. A kad bi bila na nebu, da je svuče u dubinu. Ima i gore.
Znam i ja te fragmente. Samo, pošto su to fragmenti, nisam o njima mnogo razmišljao. Ko zna šta su? Burleskna poezija? Koncepti pisama koja nisu poslata? Katkad mi se čini sijenska poezija — Cecco Angiolieri? Belli.
Ima u njima nečeg sadističkog, novog, čega nije bilo pre.
Može biti. Mene je zadivila melanholija Michelangelova, kad je reč o smrti u tim madrigalima. Smrt ljudsku Michelangelo uzdiže do poslednjeg, najvišeg, fakta, u životu, kao tačku, definitivnu, na život, a u njegovoj poeziji, sja, kao neka zgasla zvezda, u daljini. Nikad, pre Michelangela, nisam znao za tu strašnu borbu, koja nastaje u starosti, između nečeg užasnog, ledenog, u čoveku, i nečeg svetlog, kao vatra, koja počinje da se gasi. Led i vatra su Michelangelove najčešće reči pri kraju. Za sebe kaže da je, sad, od leda, sad, od plamena. Ora d’un giaccio or d’un ardente foeo. Prvi put čujem u talijanskoj poeziji, u Michelangelu: da je za njega, budućnost, u onom što je prošlo. L’ avvenir nel passato. Nisam mogao ni da zamislim da neko može slaviti i to stanje, na kraju života, kad telo više ne igra svoju bivšu ulogu, koju je DUH preuzeo. Duša, l’alma — kaže. Zbacio je jednu dosadnu i tešku telesinu… Scarco d’una importuna e grave salma…
I to je Dante, kaže della Cloetta.
Začudo, međutim, kako se lice tog Talijana, za to nekoliko koračaji, menja — pa i njegove analize Michelangela. Ume da se iz drskog i ciničnog lica lepotana, koje je tužno, pretvori, naglo, u lice oholo, koje kao da zrači. Treba se diviti, kaže sa osmehom, Michelangelu u ljubavi. Treba se diviti i ženi koja ga voli. Oboje su, pri kraju, lepi i plemeniti.
To je pravi Talijan, kažem sebi, dok koračam pored profesora. Takvi su Talijani.
Profesor, međutim, zastaje i deklamuje, lagano, neki madrigal Michelangelov, koji, kaže, naročito, ceni.
U tom, Michelangelo kaže, da mu je, u njegovoj nesreći, milo samo to, što njegovu nesreću, niko, spolja, ne vidi. Io del mio duol quest’ uno effetto ho caro, ch’alcun di fuor non vede ch’ l’ alma attrista…
Iako mi je to smešno, della Cloetta mi se u tom trenutku čini još lepši. To je Tasso, takav je Tasso morao biti. Kao da je to osetio, domaćin opet zastaje, pa kaže, da će me pamtiti po tome što sam ga naveo da pročita, ponovo, sonete i madrigale, koje je bio zaboravio:
Kad ste nanoseći bola toliko zadovoljni, moja slatka i sjajna zvezdo, šta ćete dakle tek pri mojoj smrti?
U stvari ti stihovi mi se čine, sladunjavi, banalni, petrarkistički, ali ih della Cloetta pretvara, tako, glasom, da su dirljivi. To je Tasso. To je Tasso, kažem sebi. Mene te prazne, sladunjave reči zanose zato, što opet primećujem, koliko su SVI talijanski pesnici u jednoj istoj zajednici. Ti stihovi su, u prvi mah, sladunjavi, ali se u mozgu, posle, pretvaraju u krik očajni ljudi i žena, kad se smrt bliži. To se, milioni Talijana i Talijanki previjaju, kao što se zmije previjaju, sa onima, koji su ujedeni — u sudaru ljubavi.
To je bila stvarnost u prošlosti, sad su prazne reči. Kao kineski princip čoveka i žene, nerazdvojan i slepljen, čovek i žena su nerazdvojni i u Michelangelu, i u njegovim madrigalima, kao i u tom, u kom se, na kraju kaže, da su velika uživanja ujedno i velike žalosti.
Della Cloetta mi kaže da je to sadržaj i onog, jedinog, soneta Leonardovog, koji se slučajno sačuvao.
Ja ga pitam: je li to jedino, što nas Italija uči?
Nije. Italija uvek uči isto: radost. To je zemlja Sunca. A Talijani su sinovi Sunca. Kao što vidim, i Michelangelo je osetio to carstvo Sunca. Za Michelangela, istina, Sunce se još vrti oko zemlje, čovek u renesansi kao da je još centar sveta, zemlja je još ona, koja je u centru kome teži sve, ali Michelangelo — kao što sam i sam rekao — već zna ulogu Sunca. Pre Galileja. To je tačno. Galilej se rodio one godine, kad je Michelangelo umro. U svakom slučaju, njegova ćerka je preterala. Iako je bio bez škola,
Michelangelo je jedan od najvećih umova Italije, svog vremena.
I u mojoj zemlji samouci su oni, koji su najbolji, u mozgu.
Njegova kći, uvidevši valjda da nije lepo što nas je tako ostavila kod stola, vraća se i vodi me iz soba.
Tvrdoglav sam, kaže, ali ne mogu Michelangela pretvoriti u ideal Talijana. To je čovek koji je sam o sebi priznao da je promenljiv. Traži spas, sad na desnoj, sad na levoj, nozi. Između vrline i greha luta. Zamršeno mu srce lupa, a zamara ga. Gubi se, kao onaj koji ne vidi više nebo i ne zna, izgubljen, puta. Zna i ona Michelangela. Otvara knjigu, stojeći pred jednom velikom, uramljenom, slikom, u poslednjoj sobi, iz koje izlazimo na terasu, pa mi to, što je rekla, čita u stihovima Michelangela.
Ora su’l destro or sul sinistro piede
variando cerco della mia salute
Fra l’ vizio e la virtute
Il cuor confuso mi travaglia e stanca
Come ch’ l ciel non vede
Che per ogni sentier siperde e manca…
Michelangelo će ostati, u mom sećanju, pored Columba. Neću zaboraviti ta dva Talijana. — A koga predstavlja ova slika? Pokazujem prstom na sliku na zidu, na kojoj je naslikana, akademski, u prirodnoj veličini, jedna plavuša u čakširama do kolena, u kostimu velosipedista, sa biciklom među nogama. Ima slamni šešir na glavi iz doba Maupassanta. I naduvane rukave. A krupne crne oči iako je plavuša. Slikar je želeo, očigledno, da to bude slika snažne, lepe, opasne, žene, kao rođene da bude ljubljena.
To je moja mati — kaže mi učitelj talijanskog jezika.
Njen otac je bio prošao, i izišao na terasu, neku vrstu zimske bašte, koja je u mraku, a osvetljena samo iz jednog bronzanog i staklenog suda, sa stola.
Vrlo je lepa.
Da, moja mati je vrlo lepa. Bolesna je. Živi na ostrvu Capri. Odlazim kod nje, sutra.
Dok mi to govori, moj učitelj bio je sagnuo glavu i ne može da skrije neki ružan izraz lica. Mene te oči, te pune grudi, taj velosiped, sećaju nečega, nekoga, iz mog detinjstva. Iznenada, sećam se da je ta slika jako slična jednoj, belgijskoj, princezi, koja je htela da se uda za svog učitelja muzike. Talijana. Zvao se Toselli. Čuvena je njegova serenada, sladunjava i sentimentalna. Kad joj belgijski dvor nije dozvolio, da se za tog Talijana uda, pobegla je s njim.
Čudnovato, kažem sam sebi, koliko je slična ova slika.
Onoj slici iz mog detinjstva.
Koja je bila dugo u novinama.
Pili smo, zatim, na profesorovoj terasi, neku strašnu, jaku, crnu kafu, iz Abisinije — ohlađenu. Vrt se crnio u zelenoj tami, a sedeli smo u nekoj providnoj pomrčini. Malo svetlosti dopiralo je samo iz centra stola, iz tog staklenog suda, u bronzi — u kom su, u vodi, plivale male, zlatne ribice, koje su bile crvene pri svetlosti. Plivale su čudno, u besprekornom redu, kao neka minijaturna naumahija iz cirkusa, u doba Tiberija.
Kao da je to u vezi, profesor mi, u polumraku, kaže, da je čudno kako primećujem Michelangelove veze, sa poezijom koju je pisao Dante, Petrarka, a da nisam primetio, da ima kod Michelangela uticaja — to jest slučajnih stihova — koje je teže protumačiti. Liče jednom na stih koji je ostavila Safo.
Nisam to primetio.
Zapazio je, kaže, da nikako ne želim da primetim, ni veze koje postoje sa rimskom poezijom, antičkom.
Čak ima i Vergilija.
Objašnjenje je prosto. Ja nemam vremena da se bavim literaturom i skulpturom i slikarstvom. Onoliko, koliko, na primer, on. Imam druga posla. Nije, međutim, tačno, da ja tu neprekidnu vezu Rima, sa Rimom — na primer Avgusta i Cezara — ne osećam. Osećam. Osećam je, evo, i u ovom trenutku, dok sedimo, ovde, na njegovoj terasi. Daleko od toga, dve hiljade godina.
Vergilije je, tu, sa nama.
Tu u toj vodi. Sa tim ribicama.
Profesor se, vidim, naginje bliže u providnom mraku i pita me, kao da je jako začuđen (valjda misli da sam se napio): šta hoću da kažem?
Hoću da kažem da sam zagledan, u taj bronzani sud na stolu, u kom voda treperi, od mesečine, koju tek sad primećujem, kroz granje. Vidim da to izaziva, i u meni, iste misli, kao u Vergiliju, pre dve hiijade godina. Čini mi se u Enejidi? Ne bih znao tačno da te, Vergilijeve, stihove ponovim. Reč je o mesečini i treptanju zrakova, na vodi, Setio sam se toga, prvi put, pre dvadeset godina, kad sam prvi put bio došao u Rim. Bilo je to tamo gore. Bio sam da vidim Pincio, to jest Rim, sa terase ,,Valadier“. Zastao sam kod one fontane, pred spomenikom braće Cairoli. U njenom bazenu treperila je mesečina na vodi. Rim je spavao. A to treperenje bilo je tačno ono isto, kako ga Vergilije pominje, u Enejidi. Kako ga, eto, i u ovom bronzanom sudu vidimo. Tu fontanu je volela švedska kraljica, koja je bila sestra Karla XII, i koja je došla u Rim. Te neprekidne veze u Rimu, i ja, kao i svi drugi, smatram, za veliku magiju koju Rim ima, u noći.
Odmah zatim, pošto smo bili popili kafu, ja se dižem, izvinjavam, i zahvaljujem, i praštam. Domaćin, međutim, neće ni da čuje da odem. Tek je deset, kaže. Da posedimo još malo. On će me odvesti kući, pred ponoć svojim kolima. Ćerka mu, ujutru, rano, odlazi, na Capri.
Ja se onda nećkam — ali posle sedam, opet.
Njegova ćerka, međutim, ne znam zašto, seda bliže, i kaže mi, da će mi idućeg časa pokazati i druge slike, one slike.
Profesor ćuti i ne pita, koje slike? A ja se čudim kud joj to pada na pamet? Nikada dotle mater ni spomenula nije. Čudno je, kažem, glasno, kako Michelangelo, koji je doživeo osamdeset devetu i napisao toliko pisama familiji, mater ne spominje.
Profesor je bio ućutao. A njegova ćerka isto tako. I ja ćutim. Nastalo je, tako, duže ćutanje.
Kao da se posle opet trgao, profesor, iznenada, uzvikuje, da imam pravo, što ljubavne sonete Michelangela cenim manje, nego one koji govore o smrti. Dobro sam osetio da je kod Michelangela to glavno. Kao svaki čovek, koji doživi veliku starost, Michelangelo se bio pri kraju jako uplašio. Ne od smrti, rekao je u stihu, nego je osetio strah od straha od smrti.
Kao i Kierkegaard.
Profesor kaže da ne zna od čega se uplašio Kierkegaard, ali zna od čega se bio uplašio Michelangelo. Uplašio se od suda. Strašnog suda. Od kazne posle smrti. Za grehe.
Ne kaže za koje grehe.
Ne kaže, ali se, iz njegovih soneta, to čuje jasno. Bio je duboko religiozan čovek, što je u ono doba prirodno, a bio je doživeo, ne samo Savonarolu, nego i inkviziciju. Obuzela ga je neka strašna melanholija i ta melanholija ličila je na neko versko ludilo. (Non pur la morte, ma ’l timor di quella…)
Ja se ne slažem s tim, kažem profesoru. Ja u tim sonetima nalazim, ne samo blasfemije, nego i trag ateizma. Poznato je da čoveka sveštenici lome — u pitanju religije — baš na samrti. Strah od smrti hvata, na lepak, zagrobnog života, svakog čoveka, kao što se na lepak hvataju ptice selice. Grešnici — takozvani grešnici — možda čak i markiz de Sade — ispovedaju se. Pop im miropomaže glavu kao što vrači, u Africi, farbaju crnce, na samrti. Pri kraju života Bog, Hrist, Golgota, Raspeće, glavni su motivi i Michelangelovih soneta. Pa ipak, ja bih rekao da se, paralelno sa tim strahom od smrti, kod Michelangela, u sonetima, izražava i neka sumnja, podsmeh, gorčina — kao kod Voltairea — a ne spokojstvo, koje, pred smrću, obuzima, na primer, Avgusta i Tiberija.
To su moja uobraženja.
Nisu to moja uobraženja. U jednom od svojih poslednjih soneta, koji je pisao za prijatelja, biskupa, koji se zvao Beccadelli, uz žalost za svojim slugom, Urbinom, koji je bio umro, Michelangelo kaže, da je sve to lepo i krasno — otići u raj — ali, da ne bi bilo zgoreg da još malo, ovde na zemlji, uživa. Čak i u svom, čuvenom, sonetu o smrti, koji počinje rečima: Di morte certo, ma non gia dell ora… Smrt je sigurna, ali čas se ne zna… govori o životu kao pesimist. Smrt mu se čini prazna nada. Bog, kaže, obećava veliku svetlost posle smrti, a smrt međutim dolazi, iznenada, i odvodi u onom stanju u kom se nalazimo tog trenutka. Iako stalno ponavlja da je željan smrti, koja kao i noć u njegovom sonetu, postaje uteha, on se ispoveda, da želja za odlazak Bogu: nije trajna. Ne traje dugo. Trebalo bi da nas Bog uzme što pre. Bogu se obraćamo samo sred jada. To je u stvari blasfemija. (S’ avvien che spesso il gran desir prometta…) Ja ne vidim tu trijumf katolicizma. Ni religije.
Profesor kaže da treba primetiti, kako se Michelangelo obraća Hristu, u sonetu koji počinje rečima: Scarco d’un’ importuna e grave salma. To je najdirljivija molitva Raspeću, jednog hrišćanina. Velika poezija. A ja sam i sam to primetio.
Ja to ne vidim. Ja vidim sumnju u Boga, u religiju, osećaj besmisla verovanja u zagrobni život. Na primer u sonetu koji crkva hvali, a koji počinje rečima, za Hrista: Daj da te vidim na svakom mestu…
Deh fammiti vedere in ogni loco. A još više u onom, pomenulom sonetu, koji se završava rečima: Smrti tako blizu, a od Boga tako daleko. To su, po mom mišljenju, sve tragovi ateizma. Reći da samo u bedi mislimo na Boga, a da ni to ne traje dugo, nije religija, nego skepsa, ironija, blasfemija. U svom sonetu: Vorei voler, Signior… Michelangelo ima, još više, blasfemija. Hteo bi, kaže, da voli Hrista, a „voli ga samo na jeziku“. Kuka za Hristom, a ne oseća pravu ljubav za Hrista. U vanrednom stihu nastavlja da kuka, moli ga da raskine zavesu i sruši zid, koji božje Sunce zaklanja, da bi MOGAO da veruje u Hrista, nesmanjenom sumnjom. Nesmanjenom SUMNJOM — kaže izričito. Treba dodati tome i onaj sonet, o Golgoti. (Non fur men lieti che turbati e tristi… Nisu bili manje veseli nego što behu zbunjeni i tužni…)
Taj sonet izražava, jasno, zabezeknutost gomile, da Hrista raspinju, a ne njih. Za mene slika Strašnog suda nije ona, koju, jedinu, vredi videti u Rimu — iako to kaže Picasso. Na toj slici spas hrišćana visi o koncu, tako reći. Na slici se vidi kako ih dižu, kao alpiniste, viseći na brojanici… Michelangelo u sonetu koji počinje rečima: Nema niže i gore stvari na zemlji… Non è piu bassa o vil cosa terrena… kuka Hristu da mu dobaci lanac na kom vise stvari neba: VERU — kaže izričito.
Ako je to religija, ako je to katolicizam, onda je to religija najniže vrste. To je pometenost, glupost, strah, koji gomile dovodi u Rim. One su, poljupcima, izdubile palac na nozi apostola Petra, u njegovoj crkvi. Petar tu liči na crnačkog kralja.
Kad to kažem, vidim i sam, da u Rimu, to ne bi trebalo da kažem, pa brzo dodajem, da, to, kod mene, nije nikakav napad na crkvu, nego je sažaljenje koje osećam prema Michelangelu. Njegova ćerka oseća to sažaljenje zato, što žali da se Michelangelo, onako star, zaljubio u markizu od Pescare. Ja osećam to, zato, što se Michelangelo, pri kraju života, tako strašno uplašio smrti. U svom čuvenom sonetu, u odgovoru Vasariju, Michelangelo naziva smrt: mirnim pristanistem za sve nas, a u sonetu koji počinje rečima: Priče ovog sveta uzeše mi… Le favole del mondo m’hanno tolto… ipak grli, još jednom, život pred smrću. Tako kaže. Ja ga žalim. Na jednom drugom mestu za sebe kaže, da je žar, koji je pokriven pepelom. To je tačno. U poslednjem času se Bog smiluje, kaže, ali često je i ta milost daleko, i dobija se retko.
Profesor smatra, i dalje, da je moje gledište pogrešno. Treba uzeti sve te sonete, svu tu poeziju, kao celinu. Ona je onda dirljiva i potresna i velika. Dokaz duboke religioznosti Michelangela, iako se i njemu, danas, sve to čini malo smešno.
Ja ne kažem da mi se čini smešno. Ja kažem samo da nije religiozno. Pri kraju, u svakoj kanconi Michelangela, on je led u vatri, a kaže i, da smo: senka u svetlosti i dim na vetru. Veru u Boga ne vidim.
Vidim veru u sebe do kraja — čoveka koji to kaže kroz veliku poeziju.
Profesor smatra da sam dobro zapazio poeziju, ali nisam religioznost, koja je očevidna, duboka, talijanska, u Michelangelu. Ako on u svom sonetu, koji počinje rečima: Veggio co’bei vostri occhi… Vidim vašim lepim očima… uverava ljubljeno biće da ono ima nad njim toliku moć, da može da ga pocrveni i pobledi, da ga načini vrelim u zimi, a hladnim na Suncu, to ne mora biti isto ono što hoće da kaže — na primer — Safo, iako liči. To su fraze vremena. Fiorenze. Takve su i fraze religije koju izražava. One se mogu činiti, danas, nama, sladunjave, a katkad velika poezija, ali ne možemo osetiti, sasvim sigurno, kako je morala činiti se onima, koji su živeli u doba Michelangela. U vreme kad je Papa postao jedan mračnjak kao što je bio, Caraffa.
Zanimljivo je čuti šta ja, stranac, mislim o stihovima Michelangela. Potpuno je, međutim, nezanimljivo, što nalazim u tim mračnim stihovima ostarelog Michelangela — ateizma.
Ja kažem, da sam i ja, s početka, to versko ludilo, pri kraju života Michelangelovog, smatrao, za neku vrstu, religioznog zanosa. Činilo mi se da u Michelangelu ima neke duboke, predsmrtne, vere, u Boga.
Da veruje, ne samo u jednog demijurga, tvorca, ovog sveta, nego i pravednog, nemilosrdnog, suca. Suca nad grešnicima. Očigledno je, kad se zna Michelangelova slika u Sikstini, Strašnog suda, da Michelangelo nije mogao da podnese, apsurd života, san o čoveku, san života, nego je želeo da za zlo, za grehe, za zločin, bude kazne. Kraj svega toga, ja ne verujem da veruje u BOGA, a drugo je pitanje, zašto, na kraju života, voli Hrista, zašto mu se obraća, zašto sa njim o smrti razgovara. Kaligula je sa Jupiterom razgovarao. Ja naročito ne verujem više da je Michelangelo verovao u Boga, otkad sam upoznao one njegove, nedovršene, stihove, poemu, odlomak, šta li, očiglednu ruinu jednog većeg speva.
O jednom ČUDOVIŠTU koje nad nama vlada.
To je Polifem, kaže profesor, iako imena nema. Uobičajena poezija tog vremena.
Može biti. Za mene je to dokaz, ne samo nekatolicizma, nego i ateizma. Nad nama vlada, kaže nam Michelangelo, pri kraju života, jedno čudovište, koje brda pretvara u ravan, svojim stopalama. Prevrće čitave varoši kad nad nama korača. NAS NA ZEMLJl ne vidi, kaže Michelangelo, iako ima oko koje vidi na dva dana hoda. Kit je među njegovim, maljavim nogama veliki kao muva. Na zemlji vidi samo PROŠLOST, a ne zna za godišnja doba.
Još strašnija je u toj poemi MATI njegova. A u prisustvu profesorove ćerke, ne smem da dodam, da Michelangelo kaže, da mu je i žena i poleguša. Nije potrebno biti psihopatolog, ili Freud, pa zapaziti, da TA poema tumači u Michelangelu mnogo štošta.
Ta strašna čudorodica, saturninska, po Michelangelu, u tom haosu, ima SRCE OD KAMENA. Živi u neradu! Hrani se — kaže Michelangelo: BEDOM drugoga! A trbuh joj je toliki, da u njemu ima mesta, da se vrte more i brda. Kriva je, kaže Michelangelo, ZA SIROMAŠTVO NARODA. Ima sedam sinova.
A ti sinovi vode rat protiv svega DOBROGA. U tom ratu njima izraste po hiljadu glava. Tek kad se preko mere nagomilaju, otvara se zemlja, da ih proguta. Za zemlju Michelangelo kaže „večna provalija“
Šta biva onda sa nama?
Nas onda, kaže, te LEŠINE zatrpaju, kao što bršljan ruševine zatrpava. Onaj ko TAKO vidi nekog tvorca sveta, ko TAKO tumači sudbinu živih, ratove, strahote, užase promena, nesreće na zemlji, NE može verovati u Boga. Za mene su to, očigledno, stihovi jednog ateiste, koji u starosti više nema iluzija o Bogu.
Profesor della Cloetta kaže na to: koješta — a zatim kaže ćerci, da treba da ode da spava. Rano, sutra, ona odlazi na Capri. Trijalog možemo nastaviti kad se vrati.
Miloš Crnjanski
