Zen budizam i psihoanaliza – XXX dio Piše: D.T. Suzuki
Egzistencijalizam, pragmatizam i zen (3)
V
Unekoliko možemo reći da u zenovskoj koncepciji tatate ima nešto što nas podseća na estetičko uživanje u umetničkim delima ili prirodnim lepotama. Da bih pokazao šta ovim mislim, navešću jednu japansku haiku.
Haiku je najsažetiji oblik pesničkog izraza, te stoga lakše možemo analizirati njenu sadržinu. Pred kraj vladavine Tokugava živela je pesnikinja po imenu Čijo (Chiyo); pošto je rodom iz pokrajine Kaga (Kaga), poznata je kao Kaga no Chiyo. Jedna od njenih zapaženih haiku jeste ova:
Asagao yal
Tsurube torarete,
Morai midzju.
To doslovno zvuči: »Oh, ladoležu! Pošto je vedro zasužnjeno, prosim vodu.«
Ova haiku iziskuje objašnjenje. Jednog ranog junskog jutra, Cijo ode da izvadi vode iz bunara. Vedro ostavljeno na ogradi, zatekla je opleteno rascvetanim ladoležom. Oni koji su posetili Japan svakako su zapazili kako se pred zoru prekrasno rascvetava ladolež — cvet izgleda tako svež, okupan rosom. Tog jutra kad je Čijo pošla po vodu, ta lepota mora da je odista veoma duboko dirnula pesnikinju. Njegova eterična krasota toliko ju je potresla da je neko vreme ostala bez reči, dok konačno nije smogla da kaže samo — »Oh, ladoležu!«
To »Oh, ladoležu!« sadrži sve što ma koji pesnički duh može reći o tom cvetu; sve što bih mogao dodati bio bi samo komentar koji bogzna koliko ne obogaćuje prvobitni iskaz. Tako je i sa Čijoinim stihovima: »Pošto je vedro zasužnjeno, prosim vodu.« Ona je ova dva stiha ubacila samo kao neku vrstu kontrasta između divne stvari koja ne pripada ovom svetu skrnavljenja i praktičnih poslova svakodnevnog života u kome vlada utilitarizam.
Pesnikinja je toliko bila zaneta svojom kontemplacijom lepote, da joj je trebalo vremena da dođe k sebi.
Koliko je dubok i potpun utisak na nju ostavila nezemaljska lepota cveta, vidi se iz činjenice da nije pokušala da puzavicu skine s vedra, što je lako mogla učiniti a da ne povredi biljku. Međutim, njeno osećanje poistovećenosti s lepotom bilo je tako snažno da joj to nije ni na um palo; nije htela da uprlja nebesku tvorevinu ma čim što miriše na svakodnevni posao. Pesnikinja je pak bila i žena, seljanka koja se stara o svom domaćinstvu i nije mogla izbeći pomisao na svoj posao, te joj je jedino preostalo da ode do suseda i zamoli da joj da vodu potrebnu za obavljanje njenih jutarnjih poslova.
Takvo podsećanje na relativni život u ovom svetu, takvo buđenje iz neizdiferenciranog zanosa lepotom obeležavaju našu ljudsku situaciju u kojoj se svi neizbežno nalazimo.
Ne možemo večito ostati u stanju neizdiferenciranosti; mi smo toliko ludi da izražavamo svako iskustvo kroz koje prolazimo i tako, izražavajući se, poimamo da nam iskustvo postaje dublje i jasnije. Neizraženo iskustvo uopšte nije iskustvo; čoveku je svojstveno da se izražava, to jest da pribegava diferencijaciji i analizi; zato možemo reći da životinje nemaju nikakvog iskustva.
Tathata ne može ostati neizražena i neizdiferencirana: u toj meri se mora konceptualizovati. Mada izricanje reči »Oh, ladoležu!« znači izlaženje iz identifikacije, te, dakle, više nema pripadanja tatati, svima nam je urođeno ovo izlaženje iz sebe, ova negacija sebe da bi čovek bio ono što jeste. A ova konceptualizacija neminovno vodi protivrečnostima, koje se mogu razrešiti jedino u sintezi pra/na-intuicije.
Psihološki, pesnikinji Čijo bilo je potrebno izvesno vreme da bi se prenula iz svoje kontemplacije lepote; no govoreći sa stanovišta metafizike, njena duboka poistovećenost i buđenje do svesti o diferencijaciji — istovremeni su, a ova jednovremenost događa se u apsolutnoj sadašnjosti — to je ekaksana tatate. Ovo je filosofija zena.
U tatati postoji jedan neotički element. Tathata nije samo pesnička kontemplacija stvarnosti ili duboka identifikacija s njom; u tatati postoji i svest, a ta svest je prama-intuicija. Pra/nđ-intuicija se prema tome može definisati kao neizdiferencirana diferencijacija; tu se celina intuitivno spoznaje zajedno sa svim njenim delovima; tu neizdiferencirana celina dolazi skupa sa svojim beskonačno izdiferenciranim, individualizovanim sačiniteljima. Tu se celina sagledava izdiferencirana u svojim delovima, ali ne na panteistički ili imanentistički način.
Celina nije izgubljena u delovima, niti se prilikom deljenja na individue gubi iz vida celina. Jedan je, ne izlazeći izvan sebe, sve, a svaki od beskonačno različitih i promenljivih predmeta koji nas okružuju ovaploćuje jednog, istovremeno zadržavajući svoju individualnost.
VI
Zenu se često prebacuje tuđenje, usamljeništvo i odvojenost od masa. U izvesnoj meri to je tačno. Sledbenik zena katkad živi u razređenoj atmosferi »intelektualne« nadmoćnosti; sklon je da stoji po strani društva i da ne koristi zajednici kojoj pripada. No činjenica je da zen pored svoje saznajnosti, ima i voljni, odnosno afektivni aspekt. Iskustvo prosvetljenja nije lišeno velikog, samilosnog srca (mahakaruna), ali su ga dosad istorijske okolnosti sprečavale da se u tom smeru iskaže. Zen je društveno orijentisan koliko i svaka druga religija, samo se ovo iskazivalo ili pokazivalo individualističkije zato što zen naglašava vrednost individualnog iskustva, š to se tiče socijalnog služenja bližnjima, zen to čini na svoj način. Sledeći primeri pokazaće šta time mislim.
Otkako je u početku svega Adamu naređeno: »Sa znojem lica svojega ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju iz koje si uzet«, svi tegobno argatujemo kako bismo iskrčili »trnje i korov« sa prokletog tla, odgajili hranu i ispunili nalog: »Rađajte se, dakle, i množite se; narodite se veoma na zemlji i namnožite se na njoj.«
Ovo naročito važi za Kinu, gde se zen prvi put razvio u obliku u kojem ga sad posedujemo. Kinezi su veliki poljoprivrednici i u poljoprivredu ulažu mnogo truda.
Zato je učiteljima zena bilo prirodno da se stalno pozivaju na zemljoradnju i stvari povezane sa zemljoradnjom.
Huj Neng, šesti patrijarh, radio je u zadnjem dvorištu, tucao pirinač i cepao drva, za sve vreme dok je bio kod Hung Jena, petog patrijarha. Ma Co (Ma-tso) je povredio noge radeći sa svojim učenicima na jednom seoskom imanju. Jedan učenik je preterao kolica preko njegovih nogu. Berući listiće čaja, Isan (Isan) i Hsing San (Hsing-san) nisu zaboravljali da raspravljaju o problemima stvarnosti. Kad su Paj Cenga (Pai-chang) upitali šta će se s njim dogoditi nakon smrti, smesta je odgovorio: »Rodiću se kao magarac nekog svog seljanina.«
To je značilo da je učitelj bio voljan da učini sve kako bi nadoknadio sve ono što su seljaci učinili za njega i njegove manastire.
Zenovska literatura obiluje izrazima kao što su »na pijaci«, »nasred raskršća«, što sve znači — vredno se baviti svakovrsnim poslovima; ili se veli: »lica ubrljanog blatom i glave posute pepelom«, čime je opisan čovek koji dirinči i nosi težak teret. Dobro je poznata činjenica da zen nije prezirao fizički rad, da je odbijao da »usred bela dana bude dokon«. Paj Čang je kao svoju krilaticu usvojio ovo: »Dan proveden u neradu — dan posta«; bio je spreman da svoj hleb nasušni jede sa znojem lica svojega. Poslednji prizor iz Deset slika čuvanja krava pokazuje čoveka srećna izgleda kako dolazi na pijacu. Pijaca je suprotnost planinskom manastiru; prva je mesto gde čovek služi društvu, dok se u potonjem stiče sprema potrebna za javnu delatnost. Manastir nije namenjen jedino tome da bude skrovište od svetovnih briga; naprotiv, to je vežbalište gde se čovek oprema za bojište života, to jest priprema se da za svoju zajednicu učini sve što se učiniti može. Svi budisti govore o tome kako treba »svim ljudima pomoći da pređu reku rađanja i umiranja.«
Budisti izgledaju prilično nepreduzimljivi ili zaostali u pogledu tzv. »Dobrotvorne delatnosti«, zato što istočnjaci, među kojima cveta budizam, nisu naročito sposobni organizatori, ali su milosrdno nastrojeni, kao i svi religiozni ljudi, i spremni da svoje učenje praktično sprovedu. Međutim, oni nisu navikli da svoje dobrotvorne poduhvate izvode sistematski; tačnije, podsticali su ih da svoj posao obave tiho, privatno, pojedinačno, ne dopuštajući da drugi saznaju šta to oni rade. Kad čitamo poglavlja istorije budizma koja se odnose na ovu fazu njegove delatnosti, zapažamo koliko su budisti učinili za blagostanje i uzdizanje masa.
Najžalosnije je što smo i pored svih crkava, hramova, sinagoga, džamija i drugih ustanova za svetovno i spiritualno vaspitanje većinom neuki, zatucani i potpuno egocentrični. To je ono što ponekad obeshrabruje i rastužuje prosvetljene, a tragovi tih osećanja mogu se uočiti kod svih naših svetlih likova. Dr Ejms piše: »U najcrnjoj bedi i očajnim okolnostima, neosetljivost možda i jeste najpogodnija, ali je žalosna varka ako se misli da je to ono najbolje što nam ljudski život može pružiti.«
Potpuno je u pravu. Dokle god je čovek ono što jeste, ne može biti neosetljiv prema zbivanjima u svojoj okolini. Samo što se ne raspameti gledajući sve ljudske bolove, mučenje i neizreciv jad nakon eksplozije atomske bombe usred gusto naseljenog grada. A najgore je to što je pred ovim patnjama čovek potpuno nemoćan. Jedini lek koji može imati jeste jevanđelje neosetljivosti. Kako je to nečovečno! Ali kad pomislim da su sve takve stvari izvan naše individualne kontrole (mada sam sklon mišljenju da su sve naše kolektivne delatnosti zbir individualnih misli i postupaka), ne mogu a da duboko ne saosećam s biblijskim piscem koji Bogu stavlja u usta ove reči:
I Gospod, videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji i da su sve misli srca njihova svagda samo zle, Pokaja se Gospod što je stvorio čovjeka na zemlji,, i bi mu žao u srcu. I reče Gospod: hoću da istrijebim sa zemlje ljude, koje sam stvorio, od čovjeka do stoke i do sitne životinje i do ptica nebeskih, jer se kajem što sam ih stvorio.
Da li se sad Bog ozbiljno latio gigantskog posla da čoveka zbriše sa lica zemlje? Izgleda — jeste. Ako je tako, čovek, ukoliko je čovek, mora raspolagati filosofijom pomoću koje će se nositi sa tom situacijom. Da li zen može da ponudi takvu filozofiju?
