Iza žutog oblaka je moja večna kuća.
Tamo je drveće crno, crno mu je lišće.
Šuma sva crna je, a opet sjajna.
Svaki cvet plam je sam i krzna leoparda
sjajnija su od zvezda.
Šare na zverima upile su svu svetlost kosmosa.
U mojoj večnoj kući noći nema.
U njenom središtu je bezvremeni hram
Od krilatih lica sazdan što šire se leptirasto
kao plameni jezici anđela, kao lepeze od
oštrica u šakama mnogorukog Boga.
Stojim na prozoru svoje smrtne kuće.
Žuti oblak sve mi je bliži.
Prsti vetra mi dodiruju obraze.
Selidba može da počne.
Zoran Antonijević
