Enohova apokalipsa očuvala nam se u veoma okrnjenom obliku u grčkom rukopisu iz drugog veka pre Hrista. Rukopis predstavlja samo petinu originala, sačuvana su ukupno trideset dva poglavlja. U drugoj polovini 18. veka pak engleski putnik Džems Brus pronašao je celo delo u Abesiniji, doneo ga u Evropu i poklonio oksfordskoj biblioteci „Bodley“. Od tada je načinjeno mnogo prevoda dela, a jedva da se može sagledati broj knjiga koji se njime bave.
U prošlom veku se najpre verovalo da je Enohova apokalipsa napisana dva-tri veka pre Hrista, ali nikako nije starija od petsto godina. Reč je o karakterističnom produktu prednjeazijske apokaliptičke struje, govorilo se, ova struja je započela u Prednjoj Aziji otprilike 600. godine pre Hrista i potrajala do kraja aleksandrijskog perioda, do 300. godine posle Hrista.
Bilo je, međutim, istraživača koji su nastanak Enohove knjige stavljali u mnogo dalju prošlost. Neki su govorili o nekoliko hiljada godina, a pojedinci su rekli da je delo napisano neposredno posle potopa. Ako su ovi istraživači u pravu, onda je Enoh živeo ili 8000, ili 12000 godina pre Hrista, jer se u novije vreme potop vezuje za ove dve godine. A da je u tesnoj vezi s propašću Atlantide, kao što veruje Mereškovski, moguće je. Mnogi govore da je Enohova knjiga najstarija knjiga čovečanstva, od nje su starije samo Hermes Trismegistos i Veda, a zapravo ne potiče iz vremena posle potopa, nego još pre njega.
Sve su to nagađanja. Značaj Enohove knjige jeste u tome što o njenoj vrednosti ne presuđuje to kada je njen autor živeo i kada ju je pisao, kao što nikada vrednost jedne knjige ne zavisi od toga kada je ona napisana. Ko iz nje pročita samo nekoliko rečenica, bezrezervno će osetiti da nema ni govora o delu novijeg nastanka. U Evropi se knjiga čita već dve hiljade godina. Počev od Klimenta Aleksandrijskog do Dimitrija Mereškovskog njome su se bavile na hiljade istaknutih misliolaca. I niko nikada nije doveo u sumnju da ovo delo, koje poznajemo pod nazivom Enohova apokalipsa, treba smatrati jednom od večitih knjiga čovečanstva.
Enohova knjiga govori o propasti prvog čovečanstva, o tome šta je prethodilo potopu. Prorok priča da je jedan deo anđela, nadglednici, s arhanđelom Azezelom, napustio nebo i započeo nedopuštene odnose s kćerima čovečijim. Iz njihovih ljubavnih odnosa rađali su se džinovi koji su gutali sva dobra ljudi, gomilali greh na greh, počinili toliko nasilnih zlodela da se zemlja obratila nebu za pomoć.
U to vreme se Enohu, koga knjiga naziva pravednim čovekom i glasnikom istine (gramateus tes dikaiosunes), javlja anđeoski glasnik. Glasnik mu naređuje da ode kod palih nadglednika i da im saopšti presudu Gospodara Neba: neka se pripaze pali nadglednici, jer za njihove strašne grehe nema oproštaja i doći će vreme kada će biti večno prokleti. Kada su nadglednici čuli presudu, zaprepastili su se. Obuzeo ih je, kao što se u tekstu kaže, tromos kai phobos: užas i drhtanje. Zamolili su Enoha da u njihovo ime napiše nebu preklinjuć i spis i da im isposluje oproštaj.
Enoh je načinio spis, otišao u pustinju i tamo ga glasno pročitao. Anđeli neba su uzeli Enoha, uzdigli ga u carstvo duhova i izveli pred lice Gospoda. Car careva je u svojoj vatrenoj palati živom reči odgovorio na preklinjanja i poručio nadglednicima: trebalo je vi da preklinjete za ljude, a ne ljudi za vas. Molbu je odbio i potvrdio sud o prokletstvu. Nadglednike je osudio da za večita vremena budu zavezani i bačeni u dubinu zemlje. njihovu decu, džinove, da budu prokleti na kraju večnih vremena, a dotle da budu „izvan zakona“.
Potom su anđeli neba poveli Enoha po carstvima drugog sveta, u zemlju vatre, preko prostorije vetrova. On je video stubove koji pridržavaju nebo, najudaljeniji deo sveta, gledao je anđele oči u oči, video je haos, dvoranu sudiliš ta, drvo spasa i vrt istine.
Gle, rekao bi današnji čovek, i to je jedan od mitova drevnog doba. A za to vreme razmišlja: na koliko specifičan način se meša u ovoj priči neuhvatljiva istina s neverovatnom maštom. Lakše je tumačenje. Ništa nije neuhvatljivo, ni neverovatno. Nije u pitanju verovanje ili neverovanje. Namera je jedna jedina: razumeti. A što se razumevanja tiče, ovaj put to odista nije teško. Treba objasniti tek nekoliko osnovnih reči i cela situacija će biti jasna.
Prva je ime Enoh. Enoh, kao što baština kaže, potiče iz Setovog plemena. Set je bio treći sin Adama i Eve, rođen je posle Kaina i Avelja. Priču o Kainu i Avelju svi znaju iz Biblije. Mnogi su verovatno čuli i za to da je Avelj poticao od prvog ljudskog para i da je bio božije čovečanstvo, nebeski čovek čiji se žrtveni dim uzdizao, a Kain tamni, materijalni čovek kojim su vladale strasti, srdžba, osveta, jed i zato je dim njegove žrtve išao prema zamnoj materiji, prema materiji u kojoj je živeo i od koje je očekivao svoje blaženstvo. Kain je iz osvete i ljubomore ubio Avelja. Tamno i materijalno čovečanstvo koje potiče od prvog para ljudi uništilo je nebesko čovečanstvo.
To je smisao priče o Kainu i Avelju.
Set, treći sin, nije bio ni materijalni, ni nebeski. Set je bio čovek. Istinski, čovekov čovek, među uslovima i okolnostima materijalne prirode, ali je u srcu sačuvao veliku misteriju svoga porekla. Set radenik, radni čovek koji se ovde bori i pati i rve sa svojom sudbinom, ali je bogobojažljiv, pokoran, nikada nije mračan, jer u njemu nema divljih strasti, nikada nije nebeski, jer u njemu nema nebeskih vatri nego je uvek čovek. Enoh o sebi kaže: celokupna njegova delatnost odnosila se na anđele i na ljude svetog života.
Najvažnija karakterna oznaka Seta: živi dole, ali gleda gore. Setov sin je istinski čovek, glasnik istine, koga strasna tama Kainovih potomaka ne može poremetiti. Pleme Setovo je „so zemlje“. Jedina mu je delatnost brinuti se o čoveku i truditi se oko njegovog spasenja. Ova briga nije znanje, nego nazor srca: vera.
Čovečanstvo je znalo da su veliki proroci, apostoli drevnog doba Setovi sinovi. Ovi veliki mudraci i dobročinitelji su isto tako Kinez Lao Ce, kao i Meksikanac Kvecalkoatl, Egipćanin Hermes Trismegistos,
Iranac Zaratustra i Grk Orfej. Ibn Herun, u knjizi koju je napisao o drevnim religijama, kaže da je u davna vremena najraširenija bila Setova religija. Šta to znači? Znači da je vera čovečanstva bila topla humanost, bogobojažljiva pokornost, pitoma vrednoća, ali pre svega strpljivi mir.
Setova baština se izgubila na početku istorije. Tek veoma retko i ponekada nađe se po jedan istinski čovek, glasnik istine, koji je iznad mračnih strasti kainita i objavljuje čistu humanost. U tom čoveku nema ništa upadljivo, nikakve vanredne uzvišenosti, ništa nerazumljivo i začuđujuće; jedino je: čovek. Ali istinski čovek.
Enoh je poticao iz Setovog plemena, on je u čovečanstvu, koje su iskvarili Nadglednici i džinovi, bio jedini koji je imao vezu s Gospodarem Neba i njemu se moglo poveriti da moli za one koji su zaronili u kal. Jedini je Enoh sačuvao nebesku iskru čistote koja se nalazi u čovekovom srcu i tako je jedino on bio dostojan i u stanju da stupi pred lice Gospodnje.
Tu treba započeti razumevanje Enohove apokalipse. Prorok nije napisao knjigu za to da užasne i izazove strah. Ono što je napisao, to je hteo svet duha i to on saopštava čovečanstvu. Onima koji žele da se očiste, pokazuje put; onima koji su zaslepljeni strastima i potonuli u grehove, otkriva presudu. Druga reč koju treba razumeti u Enohovoj knjizi jeste šta znači: anđeo. Kod Enoha anđeo ima dva imena. Prvo: angelos – anđeo. Drugo: egregoros, doslovno znači Budan, ali znači i nadglednik. Anđeli i Budni, kao što je pisao Dionisije Areopagita na osnovu drevne baštine: „glasnicima je zadatak da smisao ćutanja Boga saopšte svetu.“ Anđeli su bića svetlosnog tela, koji objavljuju svetu ono što se nalazi u aditonu. Aditon je suprotnost javnom obredu: duboka misterija koja se odigrava unutra. Anđeli prenose i objavljuju ove neme misterije obavijene ćutanjem Boga. Biblija ih na više mesta naziva Ben Elohim, Božijim sinovima.
Na početku su i anđeli izdajnici bili bića sa svetlosnim telom i kao sudeonici božanske misterije boravili su u svetu duhova. Ali su poželeli zadovoljstva ljudskog mesa i krvi i time su se ukaljali. Materijalizovali se. Iz protivzakonitog odnosa nadglednika i kćeri zemlje rođena su nezakonita bića: džinovi, giganti, nephilim, kao što kaže Enoh. Ovi izopačenici i razvratnici, kao što piše knjiga, snagom koja bezmeno prevazilazi ljudsku snagu i znanjem koje bezmerno prevazilazi ljudsko znanje opljačkali su zemlju, progutali njena dobra, ponašali se nasilnički, sejali neslogu, mržnju, širili strasti rata, krvoprolića, osvete, gramzivosti. Jedan deo njih su fizička bića, drugi deo, kao što kaže Enoh: nevidljivi su, to jest demonski duhovi.
Zemlja je postala plen ovih zlih demona. ^ovek je bespomoćan u odnosu na njih. Ali i nebeski anđeo. Nephilim je, kao što Enoh kaže: „izvan zakona“. Neopisivo je nasilan, besraman, krvoločan, pohotan, gramziv, pohlepan, zao, podmukao, opscen, lažljiv, kaljav duh. To je duh koji je pokvario materijalnu prirodu i ukaljao čistotu ljudske duše.
Enoh pripoveda da su nadglednici, kada su stupili u zabranjeni ljubavni odnos sa kćerima zemlje, ovima odali skrivena znanja. Pokalazi su im tajne bilja, tajne korenja, šta se, od čega se šta može kuvati i spravljati. Naučili su ljude da tope metale, kako se prave sablje, oružje, štitovi, strele, alati, nakit; naučili su ih tajnama ozvezdanog neba, zvezdočatnji, šminkanju lica, spravljanju opojnih sredstava. Nadglednici, koji su u svetu duhova bili sudeonici misterije aditon i poznavali tajne Boga obavijene ćutanjem, sada su odali ove tajne. Posle razumevanja Setove baštine i bića anđela sledi treća tačka: treba shvatiti šta znači znanje palih anđela.
Nema sumnje da je čovečanstvo, pre nego što su nadglednici sleteli na zemlju, živelo u blagoslovenoj bezazlenosti. Bilo je bezgrešno, jer je mračno pleme Kainovo iskorenilo nebesko čovečanstvo. Ali nije znalo šta je alat, šta je zanat, nije poznavalo topljenje metala, pismo, krvoproliće, nauku. Svemu su ih naučili pali anđeli. Jedino znanje čovečanstva bilo je Setovo znanje: sećanje na poreklo s neba i zakon čistog života, koji će čoveka ponovo odvesti u svet duhova. Čovečanstvo nije poznavalo zemljodelstvo, zanate, umetnost, alate; živelo je u zlatnom dobu, hranilo se voćem, bilo je bezbrižno i vedro.
Posle zanosa ljubavnih noći nadglednici su kćerima zemlje šaputali prve tajne: kako da udese svoje lice, kožu, kosu i nokte, kako da prevrću očima, kako da hodaju, kako da izvijaju glasom kako bi bile što privlačnije i neodoljivije. Potom su ih naučili korišćenju čarobnih reči i spravljanju čarobnih napitaka i bojenju i izradi nakita, ubijanju životinja i jedenju mesa i izradi noževa i mačeva. Naučili su ih onome što se danas naziva tehnikom. Što je pre toga bilo misterija obavijena ćutanjem Boga, sada je to postao javni zanat. Ali nevolja nije bila u tome što nadglednici nisu znali ključ ni smisao misterije, jer, kao što je rekao Gospod: „boravili ste u Carstvu nebeskom, ali sve tajne ipak ne znate, znate samo za prokleto znanje i to je bilo ono što ste kvarnim srcem preneli ženama“.
A šta je bio taj greh, više ne znamo. Po Baderu, zato što više ne umemo da ga počinimo. Možda su u pravu oni koji kažu: kao uspomenu na ovaj greh uveden je obred obrezivanja. Uspomenu na greh odnela su sa sobom vode Potopa.
Voda presude sprala je greh: sa Sodomom i Gomorom, možda, kao što smatra Mereškovski: s Atlantidom, ali u svakom slučaju sa prvim čovečanstvom koje je živelo pre velike propasti, čovečanstvom koje se još gledalo oči u oči s nadglednicima i koje je neposredno sudelovalo u zabranjenim znanjima, ovaj greh i ovo znalje su se zauvek izgubili.
Ali ako i ne znamo šta je bio ovaj greh, posledice greha i znanja od tada svaka generacija vidi i iskusi. Veoma je lako moguće da je ovo znanje bilo u vezi s onim što danas uopšteno nazivamo nasiljem . Svako zna da je nasilje neka užasna magična sila koja se pobliže ne može odrediti, neko strašno prazno zlo. Počiva na nepoznatim činiocima, ali svi znamo da ni jedan od ovih nepoznatih činilaca nije dobar, nije čist, nije duhovan. Nasilje je demonsko. To je ono što su nadglednici šaputali na uvo tokom ljubavnih noći kćerima zemlje? Od toga su se obeznanile žene? Strašna praznina toga je bila ono što su kćeri zemlje ponajpre poželele kada su počele da izvlače obrve i farbaju lice, počele da se kite perjem pobijenih ptica? „A presuda zavodljivim ženama jeste da večito ostanu sirene“, kaže Gospod: sirene, to jest ptice zavodljivog glasa, čudovišta sa šerenim perjem. Za večita vremena će postati ono što su htele biti: njihova će biti zavodljivost, šareno perje i zamamna pesma i više neće biti ljudi, neće biti duše, nego sirene. To je njihova kazna. Ta sila je počela da kolje životinje kako bi se njihovim plemenitim krznom žene uresile?
Zato je počelo rovanje po planinama za zrnom zlata kako bi se načinio nakit i obesio oko vrata i provukao kroz uvo, kroz uvo u kojem je još odjekivala izdaja nadglednika? Ali je započelo još i od toga strašnije i neizrecivije od čega se čak užasnuo i Car careva kada je ovako rekao: „Uz pomoć ovih tajni žene će počiniti svoja zlodela na zemlji protiv čoveka“ Šta je ta tajna? Šta je taj greh? Šta je ta magija? Svako zna da postoji, ali je niko nikada nije video i ne ume da je imenuje. Šta znači ta strašna magijska sila, to prokleto znanje koje su nadglednici „kvarnim srcem rekli ženama“?
„Nema za njih mira“ – ouk estin eirene, glasi prasuda Gospodara nad Vojskama. Nema više spokoja ni poravnanja na zemlji sve dok i kap ovoga znanja živi u čovečanstvu. Bilo mu je malo Setovo znanje? Malo je bilo ljudima da žive u bezazlenoj jednostavnosti i blagoslovenom spokoju samo zato da bi izvršavali zakon? Trebalo im je znanje? Veština? Trebalo im je šareno perje ptica, zlato, gvožđe, oružje, sablja, nakit, mašina, mastilo, pero, papir, pismo, nauka, tehnika? Trebalo im je ono što je ovim najavljeno i došlo, zakonito i neizbežno: razdor, zavist, pometnja, kvarež? Bila im je potrebna užasna moć? Bila im je potrebna kavga, pobuna, zlo što su nadahnuli demoni koji su bili izvan zakona? Pa ako im je sve to bilo potrebno, neka im bude. Celokupno čovečanstvo je dospelo izvan zakona. I: ouk estin eirene – nema za njega mira. Pa ima li?
Nephilim, neposvećeni, nezakoniti sinovi zle moći, koji su doneli na zemlju krvoproliće, nasilje, nepravdu, pohotljivost i pokvarili čovečanstvo. Zbog toga je čovečanstvo moralo da propadne. Gospod je pustio na zemlju vodu presude i propalo je celo čovečanstvo, izuzev Noja i njegove porodice.
Mereškovski kaže: Enohova knjiga priča o propasti prvog čovečanstva, ali govori drugom čovečanstvu. O tome govori prva rečenica knjige: „Ono što sam video nisam video za današnju generaciju, nego za one koji će doći u dalekoj budućnosti“. Namenjeno drugom čovečanstvu? Ali koje je to drugo čovečanstvo? Današnje? Po Mereškovskom, Enohova apokalipsa je najsavremenija knjiga. Čovečanstvo se i danas nalazi tamo gde je onda bilo. Snaga duhova nephilima nije salomljena, čak nikada nije bila veća nego danas.
Zato iz Enohove knjige mi, ljudi koji živimo na kraju drugog čovečanstva, više razumemo nego što su razumeli i mogli da razumeju ljudi koji su živeli u bilo kojem drugom dobu. Više razumemo nego oni. Možda čak i više nego što bismo smeli. Strahovito razumemo u njoj sve rečeno, ali još stravičnije svaku prećutanu reč. O nama je reč? Ne. Ovo čovečanstvo o kojem govori Enoh nismo mi. Ali ono čovečanstvo kojem govori Enoh jesmo mi?
Mi smo ona generacija koja će „doći u dalekoj budućnosti“? Mi smo oni zaslepljeni koji smo ljudsku nezakonitu moć raširili na celu zemlju: na utrobu planina, na dubine mora, na prašume, na životinje, na ribe, na biljke, na ptice, na obojene narode, na siromašne i potlačene, i videći ovu nezakonitost zemlja već doziva nebo?
Šta je ono što je uništilo prvo čovečanstvo, pita Mereškovski, i šta je ono što uništenjem preti drugom čovečanstvu? Enoha su anđeli – anđeli neba – posvetili u čitanje tajni zvezda i tu je video da će svet jednom propasti od vode i jednom od vatre. U grčkoj baštini to je objavljivao i Orfej: smrt prvog čovečanstva od vode (hidatosis) i smrt drugog čovečanstva od vatre (ekpirosis).
Ali isto to se znalo i u Maksiku i znao je i egipatski prvosveštenik Tot i znao je i Zaratustra. Po Mereškovskom, Enohova apokalipsa je najsavremenija knjiga, jer je upozorenje nephilimima, njihovoj silnoj, nezakonitoj moći, deci novca, taštine, gramzivosti, nauke da posle davne smrti od vode sada jena pragu smrt od vatre, ekpirosis, sagorevanje sveta koje će od grešnika očistiti zemlju koja leleče.
Ima još jedna reč koju kod Enoha treba razumeti, mada reč ni jedan jedini put ne iskrsava u knjizi. Ta reč je: apokalipsa. Apokalipsom se naziva ono delo koje govori o sudu natprirodnih duhovih sila. Apokalipsa doslovno znači: revelatio, odnosno objavljenje, otkrovenje. U prenesenom smislu konačna reč, strašni sud. Enohova knjiga je apokalipsa, odnosno neopoziva, objavljena presuda duha nad životom i postupcima čovečanstva.
Savremeni čovek, koji je od detinjstva navikao na misao da se čovečanstvo razvilo posredstvom odabiranja vrsta u borbi za opstanak iz životinjskog sveta u ono što je i u šta ga njegova civilizacije visoko uzdiže iznad primitivnog drevnog čovečanstva, ovaj savremeni čovek ovu apokalipsu ili razume veoma teško, ili uopšte ne razume. Kada čuje tu reč, nikada ne može da priguši neko uzbuđenje koje se razlikuje od svih drugih. Radoznao je, ali je istovremano i užasnut. Kakva zagonetna i strašna reč!
Želeo bi da je razume. Smeška joj se i pravi cinične primedbe, ali u srcu zna da je smešak lažan i opaske bez značaja. Na ovom mestu, razume se, nema čak ni pokušaja da neko pokoleba modernog čoveka u njegovom napredovanju. Reč je o jednoj jedinoj stvari: razumeti. Razumeti Enoha i šta znači reč: apokalipsa.
Ne samo Enoh i zajedno s njim prednjeazijska baština, nego celokupno drevno čovečanstvo jednodušno su učili da je prilikom stvaranja sveta svako duhovno i prirodno biće i stvar bili na svom mestu i postojanje svega ovoga određivala je mera večitih zakona stvaranja. Ovu zakonitu meru Heraklit naziva logos. Međutim, Tvorac nije stvorio bića kao sredstva kako bi zakon slepo i mahinalno ispunjavali; svako biće je raspolagalo slobodom i ispunjavanje zakonske mere svako je dobrovoljno i budno trebalo da prihvati.
U uvodu Enoh govori o ovoj meri. Pogledajte, kaže, zvezde, Sunce, Mesec, godišnja doba, životinje, biljke, sve postojeće održava zakon i svi žive u nepromenjenom poretku. „A vi niste ispunili zapovest Gospoda, nego ste je prekršili.“
Odmah na začetku vremena bilo je stvorenja koja su ovu njima darovanu slobodu iskoristila ne za ispunjenje zakonske mere, nego za njeno kršanje. Tokom putovanja po drugom svetu Enoh je iznad haosa video sedam ogromnih zvezda koje su lebdele iznad ništa vezane jedna za drugu. Na pitanje šta to znači, Enohu je anđeo pratilac rekao: ovih sedam zvezda je napustilo putanju koju im je zakon odredio i htele su da odu na samostalnu putanju; po naređenju Gospoda vezane su i kao kazna okačene su iznad haosa.
Kada su nadglednici napustili nebo i stupili u nedopuštene odnose s kćerima čoveka, takođe su prekršili zakon. Celokupno biće zemlje postalo je nezakonito. Kada su žene uz pomoć tajnog znanja počele da se šminkaju i da se kite krznom i perjem i da čine svoje opačine protiv ljudi i kada su ljudi uz pomoć anđela izdajnika počeli da pljačkaju dubine zemlje, planine, šume, mora, životinjski i biljni svet, prekršili su zakon. Čovečanstvo je dospelo u stanje izvan zakona, jer je, kao onih sedam zvezda, na nedopušten način iskoristilo slobodu i prekršilo meru.
Postoje ljudi koji zapažaju ovu situaciju i smatraju je nepodnošljivom.
Osećaju da je situacija, ma i na trenutak, nepodnošljiva, nezakonita, večita mera bića je prekršena. To su oni koje Enoh naziva pravednim i svetim i odabranim. Ti ljudi već tokom svoga života preduzimaju sve kako bi ponovo poštovali zakon, kako bi svojim mislima, rečima i postupcima ponovo održali večitu meru. Celokupna grešnost na zemlji postala je nemoguća zbog kvarnog bića koje je nastalo posredstvom Kaina i Nadglednika. Jer se nije pokvarilo pojedino biće čoveka, nego se uopšte celokupno ljudsko biće iskvarilo.
Pravednici su, međutim, duboko pa tili u ovom kvarežu i na svaki način su želeli da ublaže grehove. Ovde na zemlji niko ne može živeti bez greha: na drugom svetu se nalazi ono mesto gde će se „u mudrosti sudelovati i više se neće grešiti ni u nemaru, ni u strasti… kada se više neće grešiti i neće se ispaštati kazna… i neće se iskusiti sud srdžbe. ljudi koji greše samo iz nehaja ili strasti, odnosno greše samo zbog slabosti, a ne žive iskvarenim srcem“, oni neće iskusiti sud srdžbe. Ovi ljudi koji se još za života vrate zakonu, koji svom snagom žele da ispune meru, koji nezakonito biće u sebi ozakonjuju ponovo, oni će izbeći sud.
Oni ljudi, međutim, koji u svom životu bezbrižno žive u nezakonitom zemaljskom životu, koji ni ne primećuju ovo kvarno biće, koji mirne savesti greše, gomilaju greh na greh, nasilni su, tašti, gramzivi, pohotni, slavohlepni, lažu, razmeću se, oholi su, zavidljivi, pohlepni, vlastoljubivi, oni će biti osuđeni. Jer čovek je slobodan i zakon se, istina, može prekršiti, ali jaoj onome ko zloupotrebi svoju slobodu i prekrši zakon.
Jedan deo ljudi već u životu biva osuđen, jer neprekidno sudi sebi, odnosno sebe osuđuje priznavajući večiti zakon nad samim sobom. To su pravedni i izabrani. Drugi deo ljudi pak, kao što kaže Enoh: „ako u životu ne potpadne pod sud“, ipak neće moći izbeći sud, nego će biti kao sedam zvezda koje su prekršile meru, biće vezani i okačeni iznad haosa. Ovi će ljudi biti podvrgnuti sudu. Sud nije ništa drugo do što Gospodar Duhova lično svakoga ispita da li je živeo po zakonu, ili protiv zakona, da li je poštovao meru, ili ju je prekršio. Ko ju je poštovao, odnosno ko je još u svom životu sopstvenom voljom i odlukom „dospeo pod sud“, on će na drugom svetu zauzati mesto među svecima i pravednicima. Ko nije poštovao zakon, odnosno biće u sebi nije ponovo učinio zakonitim, „nije dospeo pod zakon“ kada „dobro i zlo bude razdvojeno“, kada se „dobri predaju večnom životu, a zli večnoj smrti“.
Savremeni čovek veruje da je sudnji dan preterano užasno priviđenje religiozne mašte, neka strašna masovna tragedija. Prema drevnom čoveku, ono što se zbiva na sudnji dan beskrajno je jednostavno: nezakonito ljudsko biće vraća se zakonu. To znači: sud. Smisao sudnjih dana: zakonitu suštinu bića čoveka ponovo vaspostaviti na celoj liniji. Kvarno biće učititi opet istinitim. To je univerzalni i kolektivni sud: apokalipsa. Apokalipsa je konačni sud izrečen čovečanstvu, ljudskom biću koje su Kain i nadglednici iskvarili, njegovo vraćanje zakonu: oni koji su pravedni, biće podržani, koji nisu pravedni, biće predati ništavilu.
Eto specifičnog razmišljanja drevnog doba koje je za savremenog čoveka postalo tako strano. Eto smeše neobične poezije, mita, metafizike i vizije, od koje ništa nije tako daleko kao današnje razdoblje. Do kraja prošlog veka moderni čovek je bio raspoložen da ode samo do Grka; samo je još Grke bio sklon da prihvati ozbiljno. Situacija se od tada bitno izmenila. Otkrivene su velike kulture Azije, Afrike, Amerike i naučili smo da poštujemo duh Crnaca, Arapa, Iranaca, Tibetanaca, Indijanaca. I otkrivaju se spomenici drevnog doba pre Grčke: egipatska, kineska, indijska dela. Svet se proširio i produbio. Najpre smo otkrili kulture stranih naroda; i otkrili smo drevno doba. Po svom značaju nema tome sličnog modernog otkrića.
Među velikim knjigama drevnog doba kineski Tao te đing sačuvao je misteriju drevnog čovečanstva; Veda je sačuvala takvu svetlost da je u odnosu na to sve što je čovek mislio – tama; Hermes Trismegistos sačuvao je takve tajne do kojih smo tek na kraju prispeli da ih sričemo. Enoh je iz drevnog doba sačuvao nešto sasvim drugo: strogu i čistu jednostavnost prvog patrijarhalnog čovečanstva.
Prvi deo, koji govori o pobuni anđela, pun je pojedinosti koje su uzvišenije jedna od druge. Nebeska vizija je tako potresna i moćna, malo je takvih ljudska ruka ispisala. Drugi deo, proročke vizije i besede, objavljuje ozbiljan i dostojanstven moral Setove ostavštine. Savremeno doba ovde može da stupi u neposrednu blizinu čoveka drevnog doba. Treći deo, snoviđenja, naročito će umeti poštovati oni koji su vični modernoj psihologiji. Ovo je takva simbolična vizija čija tajna i nije tako velika. Čovek čija se mašta samo malo uzdiže iznad proseka, već će na drugoj stranici razumeti o čemu je reč i nehotično će dati za pravo Heraklitu kada kaže: granice duše nećeš dostići čak i ako prevališ ogromne puteve.
Objasniti sve delove knjige bio bi takav zadatak koji bi zahtevao dvadeset puta duži uvod. Sasvim je stilsko obeležje što Enih čas govori u prvom, čas u trećem licu. Na više mesta se poistovećuje s Nojem. I reč Gospoda je katkada u prvom, katkada u trećem licu. Posebno bi trebalo govoriti o simboličnom značenju pojedinih reči, kao što je, na primer, Mudrost koja, kao što knjiga kaže, „ne nastava na zemlji“ i preselila se na nebo među anđele.
Ova Mudrost nije ništa drugo do Hohma koju je Filon kasnije nazvao Sofija i sve do Jakoba Bemea bila je stalno jedna od glavnih ličnosti mistike. Trebalo bi progovoriti i o tome kako se spomeni na potop javljaju u egipatskoj, iranskoj, kineskoj, induskoj, indijanskoj baštini i kako Enohov Noje odgovara induskom Manuu, meksičkom Kvecalkoatlu, peruanskom Manko-Kapaku, egipatskom Manesu, iranskom Džem Šidu. Naravno, trebalo bi progovoriti i o ulozi „belog bika“ u snoviđnjima, životinje koju u Iranu poštuju pod imenom Kaimorts, ali se može susresti i u Egiptu, na Kritu, u Grčkoj, Indiji i Kini. Trebalo bi pomenuti važnije stanice u literaturi o Enohu, počev od aleksandrijskog razdoblja do 19. veka, do Jakoba Lorbera, do velikog mistika koji je celu knjigu posvetio Enohu i do Dimitrija Mereškovskog koji u knjizi Tajna zapada govori u duhu Enohove apokalipse. Veze i objašnjenja mogli bi mnogo toga da raščiste, ali je sada cilj jedan jedini: baciti pogled na duh drevnog čovečanstva. A to je dobro učiniti što nepristrasnijim okom na koje se što manje utiče.
Bela Hamvaš
