Studija
Od šest škola hindu pravovernosti (šadaršanam) Sankhja-karikom su se s naročitom ljubavlju bavili u svim vremenima, a ona je i u Evropi bila u središtu interesovanja, pogotovo što je vladalo uverenje da je Sankhja dualistička, matarijalistička i ateistička. O nečem takvom, naravno, nema ni govora. Jedna stvar je nedvosmislena. Onih sedamdeset dve arja-pesme (ukupno 141 stih), u kojima je, prema samom delu, Išvarakrišna zapisao učenje verno baštini, pre nego što je shvatio konačni smisao (sidhanta), zrače izvanredno moćnim jezikom.
Hindu baština objavljenje naziva šruti. O hindu šruti, kao ni o hebrejskoj Tori, ne može se prosuđivati, jer svakim elementom svoga bića unapred smo pod njenim sudom. Jedini način kako se s njome možemo baviti jeste tumačenje. Naziv tumačenja u hindu baštini je smriti. To je i hebrejska Kabala.
Razlika između šruti i smriti nalazi se na razini jezika. Objavljenje je verodostojan jezik gde se na moć logosa ne može apelovati. To je sidhanta, to jest krajnji smisao. U četvrtoj i petoj pesmi Sankhja karike govori se o meri saznanja (pramana), i kaže (jer: stvarnost se može utvrditi samo saznavanjem) da postoje tri pramane: iskustvo, upoređivanje i ispravno saopštavanje. A ispravno saopštavanje jeste ispravno protumačeno objavljenje. Cela zabluda je mogla nastati zato što je smatrano da se ova činjenica može zaobići. Naglašavam ponovo: objavljenje je verodostojan jezik. Verodostojno očitovanje logosa. Jedinstvo egzaktnosti i poezije. [ta to znači verodostojan logos? Jednostavnu činjenicu da onoga ko je u jeziku jači, treba slušati. Zato je uzaludan napor baviti se prosuđivanjem objavljenja. Nezamisliv je takav akt kojim bismo mogli stvoriti viši intenzitet jezika nego što je jezik objavljenja. Treba da prihvatimo činjenicu da naše biće u jeziku usmeravaju jače sile koje kazuju šta da činimo, i šta da mislimo. Jer niko ozbiljno ne veruje da to čovek sam čini.
Sankhja je takav komentar (smriti) – tesno dograđen uz objavljenje – odnosno takva tradicionalna škola iz koje zrači retka snaga jezika. Zato treba da toliki slušaju Sankhju. To je objašnjenje činjenice da su se njome s naročitom ljubavlju bavili u svim vremenima. Jedinstvo egzaktnosti i poezije, odnosno metafizika i konkretnost. Jedinstvo ovih krajnosti je tako tesno, to jest oblikovanje moći bivstva je tako nadmoćno da se reči gotovo ne mogu ostaviti bez odgovora.
Pokušaji Evrope da razume Sankhju, završili su se fijaskom, jer niko nije otkrio da je Sankhja-karika: aritmologija. Kao i u toliko drugih slučajeva, i ovde je Rene Genon prozreo situaciju. O ovom predmetu je, nažalost, ostavio samo nekoliko opaski, ništa više. Dvadeset pet tatvi (principa, začetaka) treba tumačiti po analogiji s Orfejevom, Pitagorinom astrologijom, s kineskom Ji đing, hebrejskom Kabalom i haldejskom astrologijom. Time je nestala već polovina teškoća. Počev od tog trenutka shvatićemo da je reč o takvom arhaičnom jedinstvu matezisa i metafizike koji je tako star kao čovečanstvo. I ovde se javlja univerzalno i zajedničko osnovno znanje celokupnog čovečanstva. Ovo osnovno znanje čuvaju Grci, Jevreji, Kinezi, kasnije evropski srednji vek, na koncu Beme. Jer je za svakoga i u prvom trenutku nesumnjivo da su dela varijante istovetnog znanja. Jene Henrik [mit piše da postoji samo jedna matezis-metafizika, to je baza ljudskog poretka života, i u svim vremenima je i bila jedna. To je temelj koji su Jevreji s punim pravom nazivali Adamovom knjigom, jer je to ono znanje bez kojega se ljudsko postojanje ne može ni zamisliti. Ovo temeljno znanje s večitom vrednošću pripada čoveku, živi neraskidivo, neizbežno, neporecivo, nepatvoreno zajedno s čovekom. Ono što se od početka istorijskog doba naziva filozofija, ili religija, nije ništa drugo do osiromašenje ovog principijelno matematičko-metafizičkog jedinstva, njeni suženi, u više slučajeva deformisani, na koncu u Evrpi počev od Platona – sa sasvim malo izuzetaka – površni i neznalački oblici prema čijim zabludama čovek ne može biti dovoljno oprezan. Filozofije i religije su takvi proizvodi krize koji, istina, označavaju prirodu istorijskih pitanja koja se javljaju u dobu, ali ne raspolažu jasnošću osnovnog znanja koja bi bila u stanju da razumeju situaciju. Kao posledica udaljavanja od baštine (objavljenja) i najosnovnija pitanja bivstva postaju nerazrešiva, a mala i velika, individualna i zajednička pitanja postaju rešiva samo u onoj meri u kojoj se čovek približava baštini (objavljenju).
Rene Genon kaže da su Indusi sačuvali u čistom obliku primordijalnu metafiziku čovečanstva bez bilo kakve religiozne i filozofske deformacije. Prema tome, Adamova knjiga, o kojoj govore Jevreji, sačuvana je u Indiji. I ako čovek uporedi najstarije baštine Egipta i Judeje, Irana i Kine, Haldeje i Grčke, treba da zaključi da niz analogija u baštini, ako i ne upućuje na zajedničko poreklo, ukazuje u svakom slučaju na zajedničku osnovu. Ova zajednička osnova možda je hindu baština, ali je pouzdano da se ona najbolje primiče osnovi. U Indiji se nalazi baština koja je najbliža primordijalnom objavljenju.
Čovek u središtu baštine Judeje, ili Egipta, ili Grčke neka je varijanta grčkog dikaiosa, hebrejskog cadika, iranskog gaja maretana. To je istinski čovek, i on je to po stražarskom mestu koje je zauzeo u poretku sveta. Izvorno sigurno nije, ali je kasnije postao društveni ideal i u svetskom poretku bio je na vrhuncu hijerarhije. Istinski čovek je konačno omogućio i ostvario društvenu hijerarhiju, a hebrejska baština izrazito je učila da je cadik ješod, to jest fundament. Celokupan način života zajednice počiva na tome da li ona ume da prizna visoki stupanj cadika kao evidentnu činjenicu. Kod Platona je dikaios već zakasnelo nasilan, i ovde je istinski čovek nesavremen, gotovo da je pedagoške prirode. Od tada se situacija u Evropi bitno nije izmenila.
Razlika između dve velike škole baštine u Kini, između tao i Kung-ce, bila je upravo na ovoj tački. ^ovek u središtu taoa nije želeo da bude povezan sa zajednicom. Kin-ce Kung-cea pak je gotovo tačno onaj isti istinski čovek koji naginje ka politici kao i drugde. Ovaj čovek je i Egiptu i u Kini u krajnjoj liniji dvorski, još višečinovnički ideal.
U hindu baštini ovaj čovek je nepoznat. Onaj ko je ovde u središtu ne kao da je apolitičan i kao da protestuje protiv društvenog ustrojstva. Nije takozvani Gegentyp. Za razliku od svake druge baštine i pozitivnosti na svakoj tački ovde je reč o čoveku koji nije izvan društva, nego on predstavnja takvu ljudsku razinu koja sama po sebi označava ukupno čovečanstvo. A označava ga ne posredstvom neke sposobnosti, veličanstvenosti, nego zato što ostvaruje onoga čoveka koji je bio pre od društva. To je Adam Kadmon, o kojem govori i Kabala – primodrijalni čovek.
Pored politički istinskog čoveka uvek se nalazio drugi pol, religiozni svetac. Isto takav društveni obrazac kao cadik, a Čuang-ce ga smatra isto tako štetnim kao zlotvora. Hindu baština ne imenuje primordijalnog čoveka. Ponajvećma ga naziva mukti, i ta reč označava oslobođenog, otprilike u onom smislu kao u grčkom eleutheros koji isto tako znači iskupljenog kao oslobođenog čoveka. Nije to blago odvajanje od društvenog uređenja niti dobronamerna ravnodušnost što ga karakteriše, nije to što ne objavljuje preuranjenu ideju iskupljenja, nema u njemu prinude spasenja, profetske egzaltacije, kletvi, negodovanja i grdnji. Nema stav poricanja u društvu, nego je slobodan. Nije on izvan društva, nego je društvo izvan nečaga što je važnije od društva.
Ni najmanje nije mudar. Duboka čovečnost. Čovečnost koja poznaje svoje granice i prema gore i prema dole, i pridržava ih se. Raspolaže takvom merom čoveka po kojoj svako na prvi pogled zapaža da ni za dlaku ne odstupa od stvarnosti. To je čovek. Svakom oznakom više već bi se reklo manje. Pa ipak. Kao što je ovaj čovek čovek, onaj božanski čovek, naravno bez bilo kakve prenaglašene uvredljivosti, božanski, s malo b, bez lažnog nasilja i grča, bez fantazma i fiks-ideje. Tek kada njega vidim, mogu imati pojam o čovekovom biću, tek onda mogu da vidim da je aham Brahma asmi – moje biće božansko.
Ono što je u Indiji bitno, to izvire iz ovoga izvora. Nigde drugde tako odvažno i tako prosto i tako pravo, uzimajući samo ovo jedno za cilj, a sve ostalo zanemarujući kao sporedno uz nedostižnu otmenost. Nigde tako pouzdano i tako duboko nije izgovorena ova jedna jedina apsolutna činjenica. Svuda drugde bi bila huljenje. Bila bi hula zato što je nedostajao fundament koji pripada ovom znanju: objavljenje. Nedvosmisleno je da je večno i besmrtno znanje čovek ovog bića koje govori o njegovom božanskom svojstvu najvažnije i u drugim baštinama. Ali je nesumljivo da drugde, u velikim ljudskim držanjima (mahamudra) ovo znanje nema stvarnih tragova. Ni hebrejsko nabi, ili hasid, ili maskil, ni bilo koje egipatsko, ili iransko, ili grčko, pa čak ni kinesko veliko držanje ne liči na hinduski mukti. Svaki od njih se negde oklizne prema nekoj vrsti pseudohumanosti, pogotovo ako ih zavede praksa istine pa počnu da se aktivno prilagođavaju.
Prilagodljivost vodi ka malim stvarima, piše u Tao te đingu. Ali se oklizne prema profetizmu, prema mistici, prema znanju, prema ispaštanju, to su u najboljem slučaju putevi koji vode ka oslobođenju, ponajčešće pak zamke. Mukti nema negativan stav u svetu, nego slobodan. Oslobođenje ne zavisi od kaste. Oslobođenje ne zavisi od nauke. Oslobođenje ne zavisi od dobrih postupaka. Oslobođenje ne zavisi od starosti ni od pola ni od rase ni od sposobnosti. Oslobođenje je moguće i otvoreno u svakom trenutku za svakoga. Kako se možeš osloboditi? Ako shvatiš da je tvoje biće božansko. Aham Brahma asmi. Ja sam brahman. Tako prosto? Da, tako prosto. To je najprostije na svetu, to je otkrivanje stvarnosti, to je najlakše. I kad si se oslobodio, ostaješ čovek, ne zoveš se ni svetac, ni pravednik, ni mudrac, ni moćnik, samo si prosto slobodan, i ništa više, ali znaš da od toga nema ništa više.
Hindu metafizika je zapravo antropologija. Nije antropocentrična, kao što kaže evropski scijentifizam. Iz ove antropološke situacije sledi da čovek uređuje svoje vrednosti toka života. Postoji jedna jedina bitna i važna stvar. Ova bitna i važna stvar nije život, nego spas. Znanje o mom sopstvenom božanskom biću. Život nije vrednost po sebi. Život ne može biti sopstvena mera. Život služi da bih pribavio znanje o njegovom pravom biću. To je vidja – budnost. Ako ga nisam pribavio, vrednost i najblistavijeg života prema zemaljskoj meri jeste nula. Bitna i važna stvar za čoveka jeste njegovo znanje o sopstvenom biću. Sve ostalo je drugostepeno, a znanje koje nema veze sa spasenjem – uzaludno je. Mera je jedna: da li pribavljanje jedinog znanja vodi napred, ili ne vodi. Ako nema budilačko dejstvo, bezvredno je.
Središte hindu metafizike nije antropološko zato što je jednostrano i pristrasno, i što se bavi samo čovekom, nego zato što na prvom stepenu postojanja njene skale vrednosti nalazi pitanje spasa čoveka (oslobođenje). Sve ostalo sledi potom. Mikti je čovek koji na skali vrednosti bira ono što je prvo, to jest što je najskuplje, odnosno što je najvrednije, i izvan toga neće ništa, samo ovo jedno.
Glavnu tezu hindu metafizike [ankara je formulisao oštro na sledeći način: dnjana mokša – oslobađanje posredstvom saznanja. Sankhja piše ovako: utvrditi stvarnost moguće je samo saznanjem. Ili Tora: Duša bez saznanja ne može biti dobra (Ecclaesiasticus 19, 2).
Sankhja karika je jedan od načina saznanja, to jest oslobađanja. U intenzivnoj atmosferi-slobodi hindu baštine nezamislivo je ono nestrpljenje čiji svedoci možemo biti svuda drugde na svetu. Reč je o spasenju. O onome što je najvažnije. Nezamislivo je da bude potisnuta bilo koja misao koja je ovako važna. U Indiji nije bilo verskih ratova, jer nikada nisu bile suprotstavljene verske teze političkih moćnika, već je ljude prožimao zajednički napor spasenja. Čak niko nije ni priželjkivao prednosti. Preduslov razlikovanja večnih i prolaznih stvari jeste odricanje od nagrada na ovom i na drugom svetu (Sadananda 14).
To je misao koja se može izreći samo u Indiji, nigde drugde. Sankhja je na više veoma bitnih mesta suprotstavljena verodostojnom objavljenju (šruti). [ankara je u svojoj Vedanta-sutri analizirao ove suprotstavljenosti s nedostižnom egzaktnošću i rekao da je Sankhja karika ašabda, to jest antizapis. Međutim, ima nekoliko elemenata koje niko nije pomenuo i to, ako i treba u punoj meri zadržati sud [ankare, opravdava Sankhja kariku, to jest njeno dejstvo.
Prvi ovakav elemenat, o kojem je već bilo reči, jeste aritmologija Sankhje. Jedinstvo (ako i nije praizvorno i objavljensko, ali je svakako arhaično) matezisa i metafizike. Vedanta govori o tome da je prostranstvo sveta nastalo od pet puta pet elemenata (Sadananda 142). Govori o budhi, o ahamkari, o tanmatrama i indrijama.
Govori i o gunama, a među osnovnim pojmovima nema ni jednog koje Sasnkhja nije preuzela iz objavljenja.
Po Sankhji, svet je tvorevina dvadeset pet tatvi (početak, princip).
Tvorevinu ovde treba shvatiti u onom smislu kao što Kabala koristi reč aciluth. Aciluth znači zračenje, emenaciju, isto kao što i reč sargah u Sankhji znači i stvaranje, ali se u Evropi obično uzima u obzir samo značenje stvaranja. Mada je ispravan prevod rečenice tat rita sarga: ovako nastaje zračenje. Ne stvaranje (berija), ne oblikovanje (jecira), ne izrada (asija). Svet nije ništa drugo do neprekidno zračenje dvadeset pet paralelnih početaka. Svet od dvadeset pet glasova. Stvar treba zamisliti tako što u čoveku vid, sluh, dodir itd. simultano idu s razmenom materija, s kretanjem, s raspoloženjem, sa svešću o ja itd., isto tako paralelno ide u svetu dvadeset pet početaka Sankhje. Onako kao što istovremeno kruži sedam planeta. Kao što o istovremenim počecima govori Ji đing, Sefer Jecira, ili orfička desetka.
Aritmologija kineskog Ji đinga počiva na broju 64. Time je gotovo iscrpljeno naše znanje o Ji đingu. Jer sve što kažu stari i manje stari komentari, delom novi i evropski, podrazumevajući i objašnjenja King-cea, suštinu neposredno ne dotiču. Ne raspolažemo razrešenjem Ji đinga, čak ni s pokušajem njegovog razrešenja. Knjiga prikazuje svet kao svet od šezdeset četiri glasa, u šezdeset četiri simultana glasa koji u svakom slučaju prema arhaičkim analogijama u više dimenzija znače razne stvari. Verovatno je reč i o matafizičkim, političkim, religioznim, kultnim, sudbinskim, možda astrološkim, karakterološkim i drugim analogijama, ali ni ne slutimo kako su one uzajamno povezane.
Aritmologija, to jest sasvim verovatno baština haldejskog porekla koju smo prihvatili, sačuvala je aritmološku skicu dvanaestice koju od tada niko nije umeo drugačije izraziti. Haldejska baština je izgradila analogiju slika zvezdanog prostora, godišnjih doba i osnovne prirode čoveka i učila je da čovek koji je rođen u znaku ovna, ili lava, ili kentaura nikada neće moći da odbaci svoju vatrenu prirodu koja tačno odgovara nebeskom vatrenim znacima. Rak, škorpija, ribe su vodeni znaci, bik, devica i jarac su zemni znaci. blizanci, vaga i vodolija su vazdušni znaci. Naravno, tri vatrena znaka nisu istovetna. Ovan je porolećni znak i zato je žestok, uporan, nepromišljen i temperamentan. Lav je letnji znak, smiren je, živahan, vedar. Kentaur je zimski znak, i njegova vatra je hladna, žilav je, ambiciozan, s instinktom vladavine. Ovih dvanaest znakova sačinjavaju, prema tome, takvih dvanaest kategorija karaktera kojima onda odgovara dvanaest metala, dvanaest dragih kamenova, dvanaest životinja, dvanaest biljaka itd. itd. i tako je nastala osnova univerzalnog sistema analogija.
Dvanaestica ujedinjuje brojku prostora i vremena i zato je dvanaestica onaj oblik Jedinstva koji znači potpunost. Pogodan je da predstavi celinu kosmosa u dvanaest znakova, ili celokupni proces sveta kao u dvanaest aleksandrijskih eona. Celinu označava još i u tradicionalnoj jedinici mere, u tucetu. Vreme ni danas ne umemo drugačije meriti već dvanaesticom. U Kabali ovu pojavu posebno ističu poglavlja koja govore o dvanaest prostih samoglasnika. Gnostička teorija o dvanaest eona kod Valentina i Vasilidesa inače je isto tako problematična kao i moderna gnoza Henrika Šmita Jenea. Najsavršenija među znanim aritmologijama jeste po svom sklopu aritmologija Kabale izgrađena na broju trideset dva u Sefer Jeciri. njena metafizika je čista. Razlikuje četiri stupnja nastanka sveta: zračenje (aciluth), stvaranje (berija), oblikovanje (jecira) i izrada (asija). Broj trideset dva, o kojem govori Kabala, prvi je postojeći, to jest zračenje, ali usmerava sva četiri stupnja nastanka sveta, jer ni stvaranje, ni oblikovanje ni izrada se ne mogu zbiti drugčije nego s ovom brojkom trideset dva. Trideset dva se ovako deli:
– deset osnovnih brojki (deset sefira),
– tri majke (trojstvo neočitovanog sveta),
– sedam dvojstava (prodor protivrečnosti očitovanog sveta),
– dvanaest prostih (dvanaest graničnih stubova svemira).
Savršenstvo Sefer Jecire jeste ona jednostavnost kojom se slova i brojevi mogu održati u takvom metafizičkom jedinstvu koje obuhvata svaki bitan sadržaj arhaičke baštine, i to:
– učenje o En Sofu, to jest učenje o neimenljivom i neuhvatljivom i bezimenom Nezačelu,
– učenje o moći deset zračenja koji stvaraju svet,
– dinamički poredak sedmostrukog sistema suprostavljenosti sveta koji se međusobno uzajamo prožima (vreme-glasovi-svojstva-periodi, itd.),
– na koncu kosmičke granice i stubovi svemira onako kako to uči astrologija.
Sve to tako sažeto i sa istinitošću koja čini verovatnim vanrednu starinu knjige i njenu blizinu objavljenju.
Umesto da je prikupio rasuti materijal veoma bogate orfičko-pitagorejske aritmologije, moderni scijentifizam se iscrpljivao u kritici teksta i u polemici protiv aritmologije. Upravo zato više znamo o dalekoistočnim aritmologijama nego o onoj koja je živela ovde u Evropi.
Orfika (pitagorejizam) je vertovatno izgrađen na broju deset i tako je u srodstvu s hebrejskih deset sefira. Ne znamo za aritmološko vrednovanje samoglasnika, ali se ono pretpostavlja budući da je grčko pismo nastalo tragom semitskih pisama, pa ako su preuzeta slova, prihvaćeno je i vrednovanje koje pripada slovima, onako kako se može naći u Sefer Jaciri, trebalo bi da ima traga i u grčkom. Ovakve tragove, međutim, za sada nismo uspeli da otkrijemo.
Ima pak nešto drugo što orfičku baštinu razlikuje od druge baštine. To je geometrija. Orfejeva izvorna aritmologija verovatno je izgrađena na tako očiglednim slikama koje odgovaraju predstavi brojeva Jedan-Dva-Tri-Četiri itd. Raspolažemo takvim zapisima na osnovu kojih:
1 tačka
2 linija
3 ravan
4 telo
5 pokret
6 život
7 smisao
8 privlačnost
9 mera
10 ispunjenje.
Brojevima su odgovarali mitski bogovi (1 Apolon, 2 Artemida itd.). Poseban značaj je imao Jedan koji je broj središta Sveta – Vatra, a Dva je broj Zemlje i Prirode. Broj četiri (tetraktus) je entelehija, četvorostruko ispunjenje duše. Četiri jesu: nous, episteme, doksa i aisthesis (smisao, saznanje, učenje, iskustvo). U srodstvu s pramanom Sankhje. Sedmica je broj melosa. Melos je pak označavao kosmičku melodiju koju pevaju nebeska tela (sedam tonova, sedam boja itd.). Deset je potpun rasplet jedinstva. Istovremeno proizvod četvorke. (Deset je jednako jedan plus dva, plus tri, plus četiri.) Deset je inače psukhogonos, to jest ovaj broj čuva misteriju ponovnog rođenja.
Sve je to zapravo aritmološko opšte mesto i ako bi samo to bio sadržaj orfičke aštine, ne bi bilo šteta što nije otkrivena. Međutim, verovatno je da u Orfejevom učenju ne samo da nije bilo (kao što je Pitagora koristio) zajedničkog poretka i društvene hijerarhije izgrađenom na aritmologiji, nego je u njemu bio kanon grčke skulpture i arhitekture, čak i jezgro grčke poezije i mita.. Grčka poezija ostvarila je takve ritmove koji su svojim sistemom zvučanja saopštavali duhovne pokrete koji se nigde drugde nisu ponavljali, i otuda je u punoj meri mesna Novalisova primedba da Orfejevo učenje o muzici kao o moći stvaranja sveta i oblikovanju sila sveta nije ništa drugo do ispoljavanje duboke akustične prirode duše, odgovarajući talasi zvuk-svetlo-misao.
U kakvom je odnosu orfički broj deset s hebrejskih deset sefira, s iranskih deset amšaspanda, s hinduskih deset paraxapatija docnije je pitanje.
Među svim baštinama postoji saglasnost da u svim slučajevima nije reč o aktivnom stvaranju, nego o zračenju aktivnih stvaralačkih snaga (asciluth). En Sof, Nepočetak, kod Orfeja Haos, nigde nije neposredan tvorac, manje je od toga jer nije očitovana stvarnost. Haos ne tvori, samo brojevi, tonovi koji iz njega zrače ostvaruju one sile koje oformljuju i prave svet.
Za vreme krstaških ratova došlo se u dodir s Arapima pa su naročito ideje hebrejske, aleksandrijske i grčke baštine ponovo dospele u Evropu i jatimice je došlo do navale manje-više dubokih aritmologija. Jedna od njih, ona Agripe fon Netešhajma je ukratko ovo:
Broj nije drugo ponavljanje Jedan. Jedan potpuno prožima svaki broj, zajednička je mera svag broja, njegov izvor, poreklo, on sobom sjedinjuje sve brojeve, isključuje svako mnoštvo, sa samim sobom je uvek jednak i nepromenjen. Broju Jedan u jeziku odgovara Jod, u intelektualnom svetu odgovara mu svetski razum, u kosmosu Sunce, u elementarnom svetu kamen musdrosti, u čoveku srce.
Dva je prvi broj. Jer je prvo značenje množine. Dva nije suma brojeva, nego dve naporedne jedinice, zato se ne naziva složenim brojem. Dva je prvi izdanak Jedan. Ime mu je: Geneza (Junona). Otelotvorenje. Prvi pokret i jednakost. Broj nauke, sećanja, svetlosti, čoveka, mikrokosmosa. Broj odvajanja, razlikovanja, materije, razdora, nemira i nečistote. U pitagorejskoj tradiciji dva nije broj, nego poremećeno jedinstvo. njegovo slova su Jah i El. U svetu uma dva je anđeo i ljudska duša. Na nebu Sunce i Mesec. U elementarnom svetu zemlja i voda. U čoveku srce i mozak.
Tri je prvi složeni broj, sveti, savršeni, najmoćniji broj. Svet održavaju tri sile: sudbina, neminovnost i red. Postoje tri vremena: prošlo, sadašnje, buduće. Svako telo ima tri dimenzije. Harmoniju čine tri tona. Broj zajednice je tri. Tres faciunt collegium. Životni duh je trojstvo, vegetativni, emocionalni i misleći. Svet je sačinjen od trojstva, prema broju, težini i meri.
Četiri, tetraktus pitagorejaca, koren je svakog broja koji iza njega sledi. Značenje: zajednica. Četiri znači društvo. Gradove opasuju četiri zida, sobe, kuće imaju četiri zida. Kosmos je u obliku lopte, ali je čovekov svet kocka. Prvi očigledni kvadrat jeste znak dvostrukog napredovanja i odnosa. To je Jahva (JHVH). Biće, život, osećanje, mišljenje. ^etiri strane sveta i četiri godišnja doba i četiri elementa.
Pet je zbir prvog parnog i prvog neparnog broja i otuda jedinstvo muških i ženskih elemenata. Pet je broj braka. Polovina od deset, broja svemira. Pet čula. Pet prstiju na nogama i rukama. Pet planeta. Elohim.
Šest je broj savršenstva. Zbir prva tri broja (jedan plus dva, plus tri). Broj čoveka, jer je čovek stvoren u šesti dan. [est radnih dana. Zato je broj rada i službe.
Prema pitagorejcima sedam je pokretač čovekovog života, jer svoju snagu ne uzima iz njegovih delova (2 i 5, 3 i 4), nego svoju celinu sam tvori. Zbog toga se u krugu ne može načiniti pravilan sedmougao. Trojstvo duše i četvorstvo elemenata. Sedam boja duge. Sedam tonova skale. Sedam dana sedmice. Sedam je broj nevinosti i zakletve. Broj slobode.
U učenju pitagorejaca osam je broj istine i potpunosti budući da se deli na jednake srazmere. Orfej je svoju zakletvu položio pred osam sila: vatra, voda, vazduh, zemlja, Sunce, Mesec, Phanes (Svetlost) i Nuks (Noć). Kod Jevreja broj saveza i obrezivanja.
Devet je broj otelotvorenog sveta, harmonije, reda (muza). U sudbini se razlikuju periodi sedam (kriza) i devet (olet). Anđeli imaju devet redova.
Deset je univerzalni broj. Preko deset se ne može brojati, jer je čovek prinuđen da se opet vrati u jedan. Veliki obredi su u baštini obično trajali deset dana. U starini se razlikovalo deset glavnih delova čovekovog tela. Kao i Jedan, i Deset je broj u obliku kruga, završetak i ispunjenje svakog broja. To je broj zakona (deset zapovesti).
Mišljenje Jakoba Bemea počiva na aritmologiji broja deset. Ova aritmologija je u veoma dalekom srodstvu s deset sefira Kabale i s tetraktisom pitagorejaca. Bemeova aritmologija je jedina koja je nastala u Evropi, i to u novije doba, pa nasuprot tome može se postaviti uz bilo koju arhaičku aritmologiju. Isto to drugačijim rečima, aritmologija Jakoba Bemea počiva na svetim knjigama.
Broj stvaranja (njegove povesti, iskupljenja) jeste deset. U poretku brojeva proteže se logika alhemije, Kabale, astrologije i Sankhje: brojevi se uzajamno prožimaju svojim delovanjem na takav način da ne postoji nijedan broj bez ostalih devet. Ako se drugde ne ispostavlja, ovde se vidi da brojanje od jedan do dva, od dva do tri itd., koje je za nas najbezazlenije moguće, ni izdaleka nije to. Niz od prvih deset brojeva samo zato izgleda racionalan, delom jer im je koren dubok, delom jer je brojanje istorijski veoma staro. S obzirom naduhovnu operaciju brojanja u krajnjoj liniji nema većih problema sem kako od jedan postaje dva, od dva tri i više. Ovu operaciju smatrati samo pukim razumom znači zabašuriti istinski smisao problema.
U svakom pitanju u Kabali, prema zajedničkoj primeni hohme i binaha (univerzalni smisao i diferencirani um), deset je dato istovremeno i u jednom jedinstvu i jednom komadu, ali istovremeno i u deset delova (u deset brojeva kao razlučivanju na deset jednakih delova). To je zapravo osnovno pitanje svake aritmologije. Broj trideset dva u Kabali jeste jedinstvo od trideset dva glasa. Sankhja je jedinstvo od dvadeset pet glasova. Zbir brojeva uvek je jedna celina (Sen Marten). Celina i razlučivanje celine na određen broj jednakih delova celine dat je istovremeno, ali tako da je u ovom razlučivanju odnos svakog dela prema svim ostalima takav kao tonova u muzičkom akordu prema drugim tonovima u akordu, jer celina istovremeno zvuči.
Delovi se međusobno prožimaju, što znači održavajući sebe same razrešavaju se u drugima, drugačije rečeno, razrešavajući sebe drugima održavaju potpunost svoga bića. [to se i ne može drugačije, jer sebe treba da oslove kako bi jedinstveno mogli zazvučati i to jedinstveno zvučanje ne čine tonovi posebno, već jedinstvo posebnih tonova koje je bilo pre nego posebni tonovi. To inače nije ništa drugo do istovremeni i istovrsni problem besmrtnosti ljudske ličnosti i istodobno razrešenje u božanskom duhu: ljudska duša samo u razmeri i meri razrešenja u božanskom duhu dobija lični večni život, odnosno održavanjem ličnog bivstva može da se razreši u božanskom duhu, i to dvoje skupa čini jedno jedino.
U Bemeovim delima raspolažemo s primenom aritmološkog mišljenja, to jest s takvim simultanim korišćenjem univerzalnog smisla i diferanciranog uma s kojima se čovek može snaći na ovom mestu. Svaki drugi put vodi do mračnog zida.
Baza stvaranja je Ungrund. Ungrund je savršen prevod hebrejskog En Sof. Naravno, ne znamo čak ni to da li je Beme poznavao Kabalu. Baza je Nepočetak, aperion, ili Haos, kao što kaže Orfej, neuhvatljivo. Das enjige Nicht. Kao u Sefer Jeciri i u Sankhja kariki, i ovde je reč o dve stvari. Jedna je ona koja prethodi svakom početku, ona koja se nije očitovala (aperion). Plotinov hen, to jest Jedan koji je fundament svakog broja, ali je i on sam isto tako malo broj kao Beskraj, ili Nula. Druga stvar je očitovano Jedan, prvi broj. Das enjige Nicht, Nepočetak (Ungrund). Prvi broj je Jedan koji Beme naziva njille. Volja je ono što je ništa, odnosno neuhvatljivo. Sve mogu dostići, volju ne mogu. To je nerasprostarena centralna moć. To je matematička tačka. To je Jedan.
Očitovano i neočitovano u Jedan odnose se jedno prema drugom kao misterija i postojeći oblik sveta, to jest, kako kaže Beme: vrtlog heimlich, doch auch offenbar (skriven, pa ipak otvoren), to jest: das heimlichste auch das offenbarlichste (nevidljivo nam se nalazi pred očima). To je ona misterija koja je ovde pa i ne umemo drugo da vidimo nego nju, mada je neuhvatljiva tajna. To je Mysterium Magnum – Sod Gadol.
Beme Dva naziva Begierde. Srodan je Orfejevom erosu i hinduskoj kami. To je glad. Volja je neuhvatljiva, i za sebe samu je takva, i kada se u njoj probudi osećanje nedostatka i samu sebe uhvati i pogleda, čak ni tada ne može da uhvati, jer ono što uhvati to je sopstvena požudna glad, ali nije volja. Ova glad je pritiska kao senka. Ali ne nalazi ništa, samo je prazna i gladuje. Ali se već pokrenula. A taj pokret jeste Tri. Ovaj pokret je za požudnu glad prva pozitivnost. To je ono što nalazi prvo. To je napetost i volja koja je suprotna samoj sebi i koja samu sebe zasenjuje. To je volja koja guta i posmatra samu sebe, ali ne ume da uhvati samu sebe, i strepeći tako napeto gorko ujeda cvokoćući u senci. To je Angst – strepnja.
Odatle sukne poput munje prva zvučna reč (njort, Schall), oslobađajuća i sve što je bilo strepnja i senka i gorko i ujed i glad, to je sada svetlost i uzvišenost, gromovita moć prodorne munje-reči: Neka bude! I bi. To je broj četiri.
Pet je olakšana i pobedonosna radost. Devica, Dvojnik, kristalno čisti Um u čijim očima duh vidi samog sebe i razume ga večito u svakom njegovom čudu i u kojem se on otvara i što se dublje otvara, postaje sve bogatiji. Sada može da se pokrene okretanje točka.
Broj Šest. Točak istovremeno ima drostruko okretanje, svet duha i svet prirode se i u tome razlikuju. U prirodi točak se vrti ili napred, ili nazad, u duhu istovremeno i ujedno i napred i nazad, i svaki okret napred oslanja se na prokret nazad, i obratno. Jer kretanje sveta i duha nije pravolinijsko (razvoj), ali nije čak ni talasasto, ali nije čak ni spiralno. Počeci sveta i duha prolaze neprekidno kroz uzajamno prožimanje takvih muzičkih (alhemijskih) zapleta, komplikacija i trajnih mešanja koje su u službi jedinog cilja sveta i duha, njihove zrelosti (budnosti, oslobođenja). Priroda postoji radi oslobađanja, kaže Sankhja.
Sedam je broj otelotvorenja. U onom smislu kako kaže Novalis: tkivo je pravi elemenat aktiviteta duha, tkivo vrši najprivlačniji uticaj na duh (226. fragment). Za Bemea je simbol broja sedam Luna, feminino nebesko telo, i Saturn (znak zemlje). Nema oslobođenja bez otelotvorenja, nema otelotvorenja bez oslobođenja. Upotreba reči njesen u Bemeovom rečniku upućuje da ovde iskrsava i misao suštine i otelotvorenja forme, kao da bi duh samo u telu mogao postati substancijalnost.
Osam je znak praslike i potrage za praslikom. Upadljivo je slično tumačenje osmice u svim aritmologijama. Kod Bemea je Osmica otkriće ljudske praslike (Sofija – Pleroma – hohma – božanski androgin) koja se polarizuje s elementarnim poremećajem ljudskog duha, s turbom. Ova turba u Sankhji odgovara bhavi (narušenost, defekat, slomljenost, slabost).
Devet je kod Bemea broj Tinkture. Na osnovu promene koje je usledila tragom nekog dodira Tinktura je slobodno disanje, ili tečnost krvotoka, ili daha koji su nastali iz slobodnog saobraćaja među zajednički usklađenim elementima. Mi ljudi, koji smo ispali iz istinskog bivstva, ne raspolažemo Tinkturom. Samo izuzetno možemo sudelovati u takvom dodiru čije je dejstvo takvo da čoveka protrese u njegovom celokupnom bivstvu (Rilke: Du musst dein Leben ndern – promeni svoj život).
Devet je devičanski broj Tinkture, broj Muza. U ovom znaku ispunjava se Osam – otelotvorenje. Ovde postaje ono što jeste: delo muza. Beme kaže: Ako telo postane istinsko, više nema niti može imati cilja ni smera. Slobodno stoji u vrtlogu, ništa mu nije potrebno da se drži i očuva. To je istinski život u Uzvišenoj Svetlosti. To je potpunost umetničkog dela za sebe sama. Ovu misao, naravno, treba shvatiti tako da upotpunjeno i ostvareno telo prve (nekvarne) prirode nije ostvareno u interesu nekog cilja, nego radi sopstvenog blistavila. Otprilike to je ono uverenje koje čovek svojim prstima kože da iskusi na delima velikih skulptora. Ovo telo nije mehanizam koji rađa ili začinje, nije pogon za razmenu materija, nije podređen nikakvim ni biološkim, ni psihološkim, ni sociološkim prinudnim postupcima, nego steht frei im Abgrunde – samo po sebi i slobodno stoji u vrtlogu. Od svetlosti smo, a i svet je svetlost, i ona nas održava. Materija je ohlađena svetlost.
Broj Deset je osnovno stanje Bića. Beme ne stiže do Deset preko Jedan, Dva itd., nego od Deset kao jedinstva stiže do deset delova koji naravno nisu jednaki. Od Deset oduzima Devet devetina, Osam osmina itd. Deset je upotpunjeno Biće Tvorca (panteleja), i otuda je ostvaranje aktivnih sila (esencija).
Ko u Bemeovoj aritmologiji samo jedan jedini broj zamisli bez ostalih devet, zatvara sebe od razumevanja celine.
Deset je paralelno i simultano i ono je harmonizovana jedinica u zamišljenom ukupnom sazvučju, kao što je Ji đnng broj šezdeset četiri, Safer Jecira trideset dva, Orfej deset, odnosno kod Bemea Jedan, koji je stalno tu i prisutan je, on je svet, i koji jesmo mi, i koji ne možemo da ne vidimo i koji je na koncu Mysterium Magnum, Velika misterija. Ovo Jedan večiti je početak paralelnog deset, i večiti završetak paralelnog deset, odnosno paralelno večito trajanje kojem je vreme samo narušeni oblik, jer je neprolazni trenutak.
Večito sazvučje i međusobna „narazmislovost“ početaka ni u jednoj drugoj aritmologiji nije na tako presudnom mestu kao kod Bemea, i zbog toga se Beme zapravo može tumačiti kao ključ za sve ostale aritmologije. Aritmologija je znanje koje opisuje osnovnu operaciju duha i kaže da je ova osnovna operacija brojanje. Sankhja ne znači ništa drugo do brojanje. Brojanje je zračenje – stvaranje – oblikovanje – ostvarenje, odnosno ona operacija kada duh istupa iz neograničenosti (aperion, En Sof, Ungrund) i preko Jedan-Dva-Tri-Četiri dospeva do deset. Ovaj elementarni pokret duha može se potpuno razumeti samo kod Bemea. Zašto? Jer bez poznavanja misli i oparecije o uzajamnom zajedničkom prožimanju (inljualiern) izgledalo bi kao puki automatizam, mada je upravo tome suprotan jer je to najuzvišenija duhovna operacija najvišeg reda.
Najmanja jedinica u kojoj se javlja zajedničko prožimanje jeste Tri. Zato je i najjednostavnija aritmologija trojka, čak više sistema aritmologije održava kostur osnovnog trojstva (Beme, Kabala, Sankhja). Takvom najjednostavnijom aritmologijom treba smatrati alhemiju. U alhemiji su odnosi sala, sulfura, merkura jedni prema drugima tačno onakvi kao u Kabali Alef-Mem-Šin, i kao odnos satva-rađas-tamas u Sankhji. Nema jednog bez preostala dva. „Trojstvo je osnovno svojstvo svega postojećeg, a to je baza supstancije.“ Kasnije, u srednjem veku trojstvo duh-duša-telo oslabljena je kopija ovoga osnovnog trojstva, ali je osiromašena i suprotnost dvojstva telo-duša, ili telo-duh, iz kojega su nastale samo hiljade zabuna i nesporazuma. To je nerazrešivi dualizam evropskog mišljenja, objekat-subjekat, pozitivno-negativno, ja-ti, itd. Itd.
Tajna alhemije, koja je uporno i dugo istraživana, ali bez rezultata, jeste da se prilokom nastanka sveta, kao što kaže hebrejska baština, istovremeno i paralelno ispoljavaju tri „majke“, na taj način što srazmere spoja ove tri majke stvaraju sal, sulfur i merkur. I po tome stvar nije uzastopna, nego simultano nastaje jedna iz druge. Kao što se za učenje o izolovanosti elemenata u prošlom veku kasnije ispostavilo kao irealno, a posle otkrivanja razbijanja atoma znamo da su i fizički elementi nastali jedni iz drugih.
Alhemija se samo sekundarno bavila elementima prirode, i samo je u veoma obezvređenom stanovištu želela da načini materijalno zlato. Izvorno je to bilo istraživanje „zlata“, odnosno kamena mudrosti i alhemija je za to koristila trojstvo osnovne materije (prima materia). A kamen mudrosti nije ništa drugo do pouzdano znanje koje vodi oslobođenju.
Skriveno trojstvo, ali u krajnjoj liniji aritmologija koja počiva na Jedan, jeste Plotinovo. Hen-Nous-Psuhe (Jedan-Razum-Duša) nije ništa drugo do spuštanje, odnosno uzdizanje do stadijuma tri, njegova progresija. Jedan je neuhvatljiv i neimenljiv, transcendentna bezimenost, jedina stvarnost, zapravo postojanje. Odavde se čovek spušta, i ako odavde istupi, postaje duh, razum. Napredujući odavde i prema dole postaje duša. Jer materija više nije zapravo postojanje, nego polomljeno bivstvo. Duša je najmaglovitiji oblik Jedan. Ako se prosvetli, opet postaje Nous i, ako se potpuno probudi, oslobađa se i vraća u Jedan.
Aritmologija koja je nedvosmisleno u znaku Jedan jeste muhamedanski sufi. O sufiju traba govoriti i zato što, ako je po svojim istorijskim počecima veoma pozan, sudeći prema dubinama njegovog osnovnog tona, on je drevan u svojim pravim korenima i pruža se u preistorijska vremena. Središte sufija je Jedan, neuhvatljivost. [to je izvan toga, za nas je bezvredno. Sufi odbacije svakovrsne umne operacije. „Kalam (racionalizam) je puko traćenje uma, on nema uticaja na unutarnjost religije ni na čistotu života, čak ih time remeti.“ (Al Gazali). Um je naophodan onima koji ne umeju da razlikuju bitno od nebitnoga, pa imaju vremena time da se bave. Sufi je izradio brojne metode kako bi ostvario jedini cilj, sjedinjavanje s Jedan. Govori o četrdeset puteva (tarika) baštine. Cilj je svuda jedan. Ovaj jedan cilj jeste Zavhid, što nije ništa drugo do latinsko unio, grčko henosis, hebrejsko jihud, hindusko joga, to jest sjedinjavanje (fana) s Jedan. Vaspostavljanje izvornog rajskog bivstva. Sufi, kao i ostale velike baštine, polazi od Adama Kadmona.
Domašiti Jedan (gde se u mračnom danu nalazi osunčana noć). Stajati suočen sa zračenjem Početka tako da i čovekova duša-duh postane ovaj početak, gde „delo viđenja prestaje, a iz neviđenja počinješ da učiš šta je viđenje“. Budući da nema sistematičnog mišljenja bez osnovne operacije uma, nezamislivo je da bilo gde na svetu može nastati sistem bez aritmologije. Verovatno je, čak pouzdano, samo to da tvorci sistema, pa bili oni ma koliko sjajni mislioci, nisu znali da, kada obračunavaju, onda računaju, još intenzivnije nego kada očima brojimo boje slike i ušima tonove muzike i umom samoglasnike govora, i u njihovom zajedničkom prožimanju svodimo ih opet na izvorno: na Mysterium Magnum, koji je nerazotkriveno skriven, ali je pred našim očima, i ne možemo da vidimo dugo, samo njega (offenbar, doch Heimlich). A da deset kategorija Aristotela nije drugo do li pseudoaritmologija nastala tragom orfičke baštine, jasno je od prvog trenutka. Ne samo zato što je i sama filozofija nastala iz orfike, nego što je nemoguće ne otkriti tri stadijuma umnog zatamnjenja:
– kada su drevne reči metafizike (Haos, Nuh, Phanes, itd.) još živele u punoći svoga smisla, to jest svoje moći, reči su korišćene u svom izvornom značenju,
– kada su drevne reči metafizike postale mitološka bića, bogovi kao Zevs, Apolon, Dionis itd., i svoje izvorno značenje razrešile u čarobnim slikama,
– kada su drevne reči postale racionalni pojmovi, tako izgubile i odlomke svoje očiglednosti.
Grčki jezik za nas čuva mitološki stadijum. Značenje hebrajskog je tako veliko zato što, mada je osiromašio i deformisao se, još je i u svojim ruinama ostao u krugu drevnih reči.
Aristotelove kategorije su izbledeli bogovi koji su pak izbledele drevne reči. Substancija i njeni doprinosi: količina, kvalitet, mesto, vreme i ostalo označava takav niz brojeva deset u kojem se gotovo izgubio inljualieren između brojeva (međusobno uzajamno prožimanje) zato što je sagrađen sasvim na elementima koje može da zapazi spoljni um. A puko ređanje deset prema umu bezrazložno je isto kao i trideset tri, ili sto, ili deset hiljada. Prema hinduskoj metafizici ono čime se bavi Aristotel jeste puki upadhi (hebrejsko binah), odnosno datost koja služi spoljnom opažanju, i otuda celu ovu operaciju iscrpljuje Al Gazalijeva misao „kalam“: traćenje uma, što je nepogodno za saznavanje suštine života, čak je ovaj dualizam ono što ometa ispravno saznavanje.
Isto to uglavnom važi za kasnu hindu tzv. logiku, naročito za Kanadinu Vaišešiku i Gotaminu njaju, s tom razlikom što manje mitologizirani i baštinom dublje prožeti sanskrt nije mogao da se toliko obezboji i sasuši kao grčki kod Aristotela.
Vaišešika je učenje o razlikovanju. Višeša znači duhovu delatnost usmerenu na razlikovanje, i po tome je srodna hebrejskom binah koji označava um koji razlikuje. Učenje razlikuje šest klasa. Nazivi klasa su padartha, koja verodostojno prevedena znači stvar, reč, i otuda je srodna hebrejsom dobar. Nema potrebe da se nabroje šest padarthi. Dovoljno je što ovde mislilac već ni ne naslućuje osnovnu operaciju brojanja. A šestnaest kategorija Vaje već i prema sopstvenom priznanju nije ništa drugo do silogizam. Međutim, za hindu mišljenje je karakteristično da još i u ovom svom osiromašenom vidu neće da se odrekne krajnjeg cilja svakog mišljenja, oslobođenja (apavarga). I započinje time što duša otrovana afektima (doša) sprečava ljude u otkrivanju mere saznanja (pramana). Iako je cilj ispravo saznavanje, kao što Sokrat piše: dvana mokša – dosezanje „oslobađanja od saznavanja“.
Dvedeset pet tatvi Sankhje
1. Puruša (pakšin, akritri, dsištri – posmatrač, nedelatnik, gledalac)
2. Prakriti (njegova dva oblika: avjakta, vjakta, neočitovani i očitovani.
(Sadržina su tri majke: satva raxas, tamas – blaženstvo, strast, tama)
3. smisao budhi
4. tvorac ja ahamkara
Deset indrija – (čula)
5. pet budhindrija čakšus (vid)
6. štotra (sluh)
7. gharna (miris)
8. rasna (ukus)
9. tvak (dodir)
10. pet karmenindrija vak (govor)
11. pada (noga)
12. pani (ruka)
13. paju (pražnjenje)
14. upastha (rađanje)
15. manas unutarnje čulo
Deset tanmatri (praelemenata)
16. akaša (etar)
17. vaju (vazduh)
18. agni (vatra)
19. apas (voda)
20. prithivi (zemlja)
Tri bhute (sadržaja)
21. tanano telo sukšma
22. telo oca i majke matapitrija
23. jezgrovito telo prabutha, kao i
24. tkivo linga, i
25. skelet lingin
Dvadeset pet tatvi Sankhja karike već se i na prvi pogled razlikuje od ostalih aritmologija po tome što su po svojoj gradnji isključivo antropološke. Kabala računa s tri kruga mere, tri svedoka su uvek: svet, vreme i duša. Ova tri kruga mere sasvim pouzdano nalaze se i u haldejskoj baštini. Orfička baština više posmatra sklop sveta, i po tome pripada krugu asija. Bemeova aritmologija je najjedinstvenija među svim ostalima, a istoveremeno je i najuniverzalnija, a da se izrazito ne odnosi na čoveka, na vreme, na svet, a po sebi se razume da je stvaranje, ali još više u svojoj viziji stvaralačkog duha obuhvata sva tri. Zašto je Sankhja ovako izrazito antropološka, nije nerazumljivo i pogotovu to nije nešto što je izvan namere dela. Zadatak je otkriti ovu nameru. Novovekovno evropsko mišljenje, koje je dobilo pregnantan obliku u scijentifizmu, u svim slučajevima polazi od toga da, kada pravimo razliku između unutarnjeg i spoljnjeg sveta, unutarnji je posledica spoljašnjeg, i unutarnji teče i formira se sasvim po uzoru na spoljne utiske i podsticaje, njegove slike i stvarnost. Ovo shvatanje – naročito u tumačnjenju jezika – stvara takve situacije koje ne samo da su smešne i neprijatne, nego najčešće vode ka zastrašujućim banalnostima. Da se i ne govori o tome kako se imena bogova žele izvesti iz prirodnih pojava (grmljavina, sevanje, kiša itd.), i bitni metafizički pojmovi objašnjavanjem iz spoljnjeg sveta. Takav je u prvom redu i prevashodno u svakom jeziku krug reči duha i duše, pneuma, ruah, Atman, psukhe, nešmah, Seele, spiritus, anima, geist, nefeš. Ove reči su u nesumnjivom srodstvu s dahom, vetrom, vazduhom. Ali što zalazimo u dublju prošlost, razlika između odnosa duhovnog i prirodnog (unutarnjeg i spoljašnjeg) u rečima ne da nije veći, naprotiv, sve je manji. U starim tekstovima postoji množina mesta gde bilo u slučaju ruah, bilo nešamah, bilo pneuma, ili psukhe, ili spiritus reč istovremeno znači i spoljašnje i unutarnje, duh i prirodu, dušudah-vazduh. Znači treba pretpostaviti da su i u ne tako drevnom, ali za nas još razumljivom vidu jezika, živele takve reči u kojima se spoljnje i unutarnje savršeno međusobno prožimalo i poklapalo. Dakle, nema ni govora o tome da duhovne pojmove možemo izvesti iz prirodnih pojava. Svaka reč koja pripada krugu duh-duša tako je središnjeg značenja da, kao što piše Sefer Jecira, u sva tri kruga mere sveta, u svetu, u vremenu i u čoveku označava skupa i istovremeno sve što je dah-duh-vetar-duša.
Scijentifizam u razrešavanju reči neprekidno čini grešku viparjaje, želi da iz vremenski i redosledom kasnijeg razjasni ranije. Jer ako se jezik, pogotovo njegove arhaične reči, podjednako i centralno odnose na unutarnji i spoljni svet, drevna slika o kojoj je reč uvek je unutarnja bez izuzetka.
Ne potvrda ove elementarne činjenice, već njena upotreba se događa u hebrejskim tumačenjima tekstova, gde je zadatak tumačenja uvek da iz spoljnjeg oblika reči možemo slediti unutarnji, duhovni smisao. Ovaj metod je svesno i sistematski poslednji koristio Origena, od tada se izgubio. Primordijalni sadržaj reči je bez izuzetka duhovni sadržaj. Izvorno značenje pneume i psukhe i nešamah i ruah i spiritus dakle nije vetar, nego duh, i nije prenet sa spoljnjeg na unutarnje, nego s unutarnjeg na spoljnje, tako da je potom označavalo i unutarnje i spoljnje. Stvari ne rastu spolja prema unutra, nego iznutra prema spolja. Čovek ne govori spolja prema unutra, već iznutra prema spolja. Baza nije spolja, nego unutra. Primordijalna stvarnost nije spoljašnja, već unutarnja.
Evropsko mišljenje pokušava da dvopolnost, isto kao i drugo, protumači projektivanjem unazad u duševno-duhovni svet konkretnog i spoljnjeg i prirodnog muško-ženskog dvojstva. Tako je počinjena ista viparjaja kao i drugde: ranije po smislu i redosledu pokušava da se razume iz kasnijega. Nije dostojno naročite pažnje do kakvih se užasa sve stiže.
Sankhja karika je jedno od onih dela koje najčistije i najjasnije otkrivaju metafizički temelj muško-ženskog dvojstva, i čine vidljivim duhovnu osnovu dvopolnosti u prirodnom svetu. Pred prirodom koja je postala muška i ženska nalazi se takav duhovni svet koji stvara prirodne mogućnosti ove muške i ženske prirode. A pre nje se nalazi takav metafiziki svet u kojem su muško i žensko nerazdvojivo jedan. Advaita, kao što kaže [ankara: svet nedva. Advaita u kojoj su duša i priroda jedno, spoljnje i unutarnje jedno, gore i dole jedno, muško i žensko jedno. A taj svet je metafizički svet. Prva tatva Sankhje jeste Puruša. Puruša u aritmologiji Sankhje jeste Jedan. Unitas infinitatis.
Puruša znači i čovek, ali znači i substancijalni duh, spermatičku pneumu, viđenje i razumevanje svetlog i budnog, prozirnog i blistavog, nepokretnog i bezuticajnog. Reč čovek je u svim jezicima muškog roda. I Puruša je takva. Puruša se ne konkretizuje. Kao što Sankhja kaže, uvek ostaje svedok, i posmatrač i uživalac. Ne uzima oblik, ne zapliće se u tkiva. Nalazi se izvan, i ostaje izvan. Nije joj potrebno oslobađanje, jer je slobodna, nikada drugo ni nije bila, i nezamislivo je da je bilo šta veže, ili zamagli, ili uspava, ili da odbaci svoju suštinu. Ono što nije substancija, kažu kabalisti, ne prima u sebe kvalitet. Ova blistava svetlost je biće muškog roda. To je početak i kraj čoveka i sveta.
Druga tatva je Prakriti. Sanskritska reč je u vezi s produktivnim i plodnim pojmovima. Ovaj produktivitet je dubok i maglovit, plodnost je slepa, delatnost je puki instinkt i tama. Prakriti je reč ženskog roda. Ova tatva
ženskog roda je dahnula i stvorila i oformila i napravila svet, kao što bi rekla Sefer Jecira. Upravo je to biće Prakriti. To je slepi produktivitet. To je tamna i nesvesna plodnost. To je delatnost bez duha, Dve osnovne tatve postaju jasnije uz pomoć nekoliko analogija preuzetih iz drugih baština. U prvom redu iz kineske. Muško je svetlo jang, žensko je tamno jin, naravno ne mogu se pobrkati sa Sankhjom. Već i zato što su u Kini svet zajedno stvorili jang i jin, i zajednički ga održavaju, i usmeravaju, u ritmičkom pulsiranju. Ali ovde trenutno nije pitanje da čovek otkrije zajedničke crte u baštini, nego otkrivanje metafizičke osnove dvopolnosti.
U Kini nije projektivan unazad u metafiziku jang i jin ni iz muškog ni iz ženskog bića, nego je iz primordijalnog janga i jina shvaćena svaka dvopolnost, ne samo čovek, ne samo životinje i rastinje, nego i to da postoje predmeti muškog i ženskog roda i minerali i zvezde i bogovi i boginje, i da postoje reči muškog i ženskog roda. A dvopolnost reči nije nastala iz dvopolnosti muškarca i žene, nego je dvopolnost i reči i ljudi nastala iz metafizičkog muškog i ženskog (iz janga i jina).
Hebrejska baština je i prema ovom drevnom faktu isto tako osetljiva kao i prema drugim temeljnim pitanjima. Hebrejski jezik na svoj egzaktan način gotovo mučno, čak s gotovo patološkim oprezom i glagole drugačije menja ako je reč o muškarcu i drugačije ako je reč o ženi, kao da muškarac drugačije hoda i spava i jede i sedi nego žena. Zašto? Jer hod, san, jedenje i sedenje kod žene zaista ima drugačiji metafizički smisao.
Hebrejska hohma inače je sasvim bliska hindu Prakriti. Hohma je zapravo začelo nastanka sveta. Hohma je začelo koje zrači. U njoj se u slici i klicinalazi svako seme i ideja postojanja. Hohma se nalazi na granici Nepočela (En Sof), i ona iz bujice vrtloga nadegzistencijalne stvarnosti privlači sebi i projektuje sve oblike postojanja. Razlika je samo u tome što je hohma univerzalni smisao, zajedno s ukupnom svetlošću tvoraštva. A Prakrti je tamno majčinsko krilo sveta koje pospano rađa svoje tamne mrlje magle, i njima preplavljuje onu tamu koju nazivamo svetom.
Sofija i Pleroma gnostičara ista je priroda majke iz čije materice ključa svet koji poprima svoje obličje. Sofija (Filonov izaz) je bliska hohmi, odnosno umnoj jasnosti i magijskom ogledalu. A Pleroma u prvom redu zna- či zasićenost na način na koji je zrela žena zasićena klicom i plodna. Misao o subjektu koji je u baštini izvan i koji nije delatan, nego je vidovit u En Sofu i jasan je iz odnosa En Sofa prema hohmi. Hohma nije drugo do očitovanje skrivenih sila iz En Sofa. U hindu mitu pored božanstva se uvek nalazi šakti (supruga) koja nije drugo do realizacija sila božanstva. U šahovskoj igri sve sposobnosti kralja (Puruša, En Sof) zapravo se razvijaju u dami (Prakirti). Glavna ličnost je kralj, ali je dama aktivna moć. U arhaičnim imperijama pored vladajućeg kralja i cara (Jang, En Sof, Puruša) uvek se nalazi vezir (koji je, kao u šahu dama, realizator kraljevih sila, šakti, Prakriti), jer je kralj neaktivni um i subjekat, a vezir shvata kraljeva zračenja i njima upravlja.
Metafizičko začelo, pre nego što se otelotvorilo u prirodi, dvojno je.
Prvo je svetlo-duhovno-budno-svesno začelo. Drugo je tamno-prirodno-nesvesnoplodno- aktivno začelo. Prvo začelo se otelotvoruje u muškarcu, drugo u ženi.. Puruša je neodredljiva i neopisiva i ne može se izraziti. Agrhja, na hi grhjate – kao što Brihadaranjaka upanišada piše o Atmanu: samo se negacijama može imenovati, i kao što Plotin kaže: za Hen (Jedan) možemo reći samo ono što nije on. Ono što on jeste, to ne umemo reći. „Neuništiv je zato što ga niko stvorio nije“. Nije rođen i ne rađa, piše Sankhja karika. Ne može mu se pristupiti i ne može se imenovati i ne može se uhvatiti. O njemu znamo samo da je svestan i budan, bio je i ostao istovetan sebi samom. Duh koji se ne može pomešati.
Prakritiju je najbliži pojam prirode, u smislu, kao što etimologija kaže, ono što nastaje i plodno je i stvara i proizvodi. To je natura, i to u oba smisla, kao natura naturans, stvaralačka priroda, i natura naturata, stvorena priroda. Sankhja pravi istu ovu razliku. Prva je avjakta (neispoljeno stvaranje), drugo je vjakta (ispoljeno stvaranje).
Natura naturans je tvoračka misterija, stvaralačka priroda. Bezgranična je i neprolazna i svuda je prisutna i jednostavna je i samostalna i bez tkiva i nevezana i nezavisna. To je misterija, neostavrena i neprimetna Absconditus omnium absconditorum – skrivenost svega skrivenoga. „Ne zato što je nema, nego što je suptilna“. Prema učenju Sankhje, za postojanje znamo zato što posledica nastanka pretpostavlja uzrok nastanka, koji se nalazi jedan u drugome.
„Delo se nalazi skriveno u sposobnosti“.
A natura naturata je vjakta, stvorena priroda, ostvarena stvarnost. Sankhja je opisuje na sledeći način: ono što je ograničeno, prolazno, nigde nepostojeće, u delatnom, nesamostalnom, tkivolikom, vezanom, zavisnom odnosu.
Prakriti se od Puruše temeljno razlikuje u sledećoj bitnoj tački: Puruša je apsolutna svetlost subjektivnog duha bez kvaliteta, a Prakriti u svakom svom obliku, bilo da je ostvaren, bilo neostvaren, prepoznajem po tri majke (triguna). Postoje tri majke: satva (sreća), rađas (strast) i tamas (tama). Tri majke (gune) treba razumeti onako kako uči alhemija (živa, sulfur, sal), ili Kabala (Alef-Mem-[in). Puruša je iznad tri majke. Međutim, tamo gde se ne može utvrditi prisustvo tri majke, to je Prakriti. Ono što u našem biću liči na Purušu, to je izvan sreće, strasti, tame. Svoj nekvalifikovani duh dobijamo od Puruše, a ono što je u nama sreća-strast-tama, od Prakriti.
Svojim zemnim bićem mi smo ženstveni, ne samo u telu, i ne samo time što se množimo (prasavadharmin). Ženstveni smo posredstvom svojih čula i osećanja i misli i svesti i svoga ja. Sve je to priroda. Sve to pripada svetu tri majke. Ženstveni smo punim svojim bićem, i samo jedna jedina malena iskra u nama jeste muška. Muško smo samo tamo gde smo „čvrsti, nismo pristrasni, budni, ličnost koja je neaktivni posmatrač“.
Prema Sankhja kariki, u središtu erotske metafizike, kao svake hindu metafizike nalazi se akt oslobođenja. U njegovom nastanku meša se Puruša i Prakriti. Puruša se ne može pomešati. Puruša je izvan svake kvalifikovanosti. Puruša nije aktivna i nalazi se sa strane. Pomeša se i preuzima kvalitet onaj ko ne preuzima kvalitet, i ulazi ko ostaje izvan, i aktivan postaje neaktivan.
„Interes (artha) Puruše je da se priroda probudi i oslobodi“. Puruša je nepokretna i zbog toga paralizovana. Prakriti je nesvesna i zbog toga slepa. „One se sjedinjuju kao paralizovane i slepe. Tako nastaje stvaranje.“ (Tat krita sargah). „Svesna Puruša pada u šake komplikacija patnja-starost-smrt“.
Zašto? Zato što se Prakriti poduhvata da „spasi jedinu Purušu“. U interesu Puruše kao da je njen vlastiti. Svaku delatnost Prakriti određuje to da oslobodi jedinu Purušu. njena delatnost je nesvesna, kao što je nesvesno nastajanje mleka u kravi prilikom oplodnje. Što nazivamo tako da postoji očitovani svet (vjakta – natura naturata – stvoreni svet) kako bi se oslobodila jedina Puruša. „Svojim radom trudi se da je spremna na žrtvu.“ Šta je spremnost na žrtvu? Priroda je prima, njeno telo obavija, hrani je, snabdeva je s razumom, s ja, uči je kretanju, jedenju, hodu. Trudi se da je spremna na žrtvu.
O sebi se ne brine. Celokupnim nesvesnim svetom svojih instinkata šta je ono čime bi mogla poslužiti Puruši. „Uopšte nema ništa na svetu što bi bilo osetljivije od prirode.“ Ona je poput igračice koja igrom svojih velova pribavlja radost gledaocu. A igra traje dok se Puruša ne probudi „pomešana s neukim tkivom“. Dok ne bude umela da izađe iz komplikacije patnja-starostsmrt.
Igračica se pokazala i kada ju je Puruša videla, igračica se skrila. Otkrila sam je, kaže Puruša, i ona je izvan toga. Otkrili su me, kaže Prakriti, i prekida. Igri je kraj.
A najveći korak tek sada sledi. „Nije Puruša oslobođena.“ Priroda se oslobađa. Zašto? Puruša je uvek bila slobodna, nedostižna i neuhvatljiva, savršena svetlost, budnost, smisao. Da li se može osloboditi onaj ko je slobodan?
Prakriti postaje slobodna, ona je bludela, bila zarobljenica, opterećena gunama, tamni, nesvesni lunatik. „Postiže cilj, prekida začinjanje-rađanje, povlači se i vidi.“ Ne meša se više. To je metafizika Sankhja karike. To je erotika koja postojanje rodova shvata i tumači iz onoga temelja koji se nalazi pre i iznad rodova. Ne onako kako misli Evropejac kada prirodu rodova projektuje unazad u predprirodu.
Bića ne rastu od spolja ka unutra, nego iznutra ka spolja. Rodovi zrače iz dubine, gde nisu međusobno suprotstavljeni, nego su jedni u drugom, ali još ne kao prirodne pojave, nego kao predprirodne stvarnosti. Gde počiva pravi smisao polnosti. Šta je ta drama? Naša je jedina stvar: osloboditi se. Jedini cilj prirode jeste oslobođenje. Ono što mi nazivamo erotikom muškarca i žene, na razini stvarnosti nije drugo do drama oslobođenja. To je metafizika Puruše i Prakriti. Svetlost subjektivne ličnosti, i njeno sudelovanje u svetu. Muškarac. I njegovo neiscrpno plodno bogatstvo prirode, njegova bezgranična spremnost na žrtvu i njegova osetljivost. Žena. Priroda je ova igračica pod velovima (Izida u Egiptu, maja u Vedanti) koja bi se mogla odmarati u svetu neispoljavanja, ali u interesu Puruše „ono što je bilo skriveno, ispoljava se“. Otvara svet, stvara ga majkama, smisao, ja, čula, tananu i jedru telesnost, elemente i svoja bića rađa i hrani ih i brine za njih. „U interesu drugih, kao da je njen sopstveni.“ Smisao ove fenomenalne erotske čarolije jeste „da oslobodi jedinu Purušu“. „Uopšte nema ništa na svetu što je osetljivije od prirode“. Ovih nekoliko reči sigurno su najlepša himna koja je igda napisano o ženskom biću. O onom žensklom biću koje ovde u očitovanom svetu sebe poistovećuje s igračicom Prakriti, koja svojom plodnošću preplavljuje zemlju, koja svojim čarolojama ostvartuje boje sveta, koja se brine o bićima i od koje nema osetljivije na svetu.
U Sankhja kariki osamnaesta tačka je naročita. Ona govori o jedinici Prakriti i množini Puruše. Ako ne drugde, evropski komentatori se ovde naročito konačno zbunjuju. Svi bi očekivali da, ako ne zbog nečega drugoga, ono zarad udešenosti sistema, postoji jedna jedina Puruša i bezbroj Prakriti.
Filozofska konvencija bi zahtevala da se jedini duh može dovesti u odnos s centralnim božanstvom, a priroda s množinom stvorenog sveta. Sankhja karika ne tvrdi to. Ako je već reč o prirodnoj analogiji, ne treba pomišljati na drugo nego na stotine hiljada spermatozoida naspram jednog jedinog jajašca. Na mnogo miliona prašnika naspram jednog jedinog tučka. Mnoštvo miliona bića i duša naspram jedne jedine majke prirode. Prakriti je jedna. Naspram nje je mnoštvo Puruša. Ravnoteža je tako uspostavljena. A kakve su posledice, dovoljno je izdvojiti samo jednu. Ponašanje muškarca u nijansama individuacije uvek je raznovrsnije i varijabilnije i individualnije i karakterističnije, i uvek je neponovljivije i ne može se imitirati.
Muškarac je prava individua. Karakter. Sve je više muškarac što je više individua. Zato muškarac stvara istoriju. Jednokratnu. U tome je njegova snaga, veličina i slava. A žena je sve više žena što je jače srasla s ostalima, i što je jače srasla s prirodom. Tajna ženske čarolije nije individua, nego što žena podjednako čini, i podjednako čini s prirodom. Ono što se stalno ponavlja i kolektivno je i jednoobrazno. Večito istovetno. Žena nema svoje istorije.
To je snaga žene, njena veličina i slava.
Na koncu upozorenje koje je svamome nužno. Mi ovde, muškarci i žene, živimo potpuno zagnjureni u čaroliju sveta Prakriti, rodile su nas majke, ali u nama živi Puruša. Kada smo muškarci i žene, mi se identifikujemo s počecima metafizike a da i nismo počeci ove metafizike. I ono što se s nama zbiva za vreme erotskog života u ovom svetu isto to se odigrava u nama između nadprirodne svetlosti subjekta i snenih fenomena prirode. Apstraktni Evropejac veruje da je živi muškarac Puruša, a živa žena Prakriti. Ovako je to nezrelo i loše. Između muškarca i žene odigrava se ono metafizičko zbivanje što i između Puruše i Prakriti, ali tako da se i u muškarcu i u ženi odigrava isto zbivanje što i u svetu, i što je na začelima, i što je u fundamentalnom krugi mere stvarnosti, a ovo zbivanje jeste napor za oslobođenje.
Kao u hindu metafizici, naročito u Vedanti, čovekovo izgrađivanje i u Sankhja kariki zbiva se iz središta prema napolju. Čovek izrasta od iznutra prema spolja. Središte su Puruša i Prakriti, odnosno jedinstvo suprotnosti sistema kojima se međusobno prožimaju duh i priroda. Puruša nikada nije aktivna, nikada ne stvara, nikada neće. Prakriti zrači (sarga) iz sebe smisao, smisao tvorca ja, a on zrači iz sebe ostala čula (budhindrija, karenindrija) i drevne elemente i sadržaje. Što je dalje od središta, sve je teža, sve je više omotač i prekrivač ostalih. Prabhuta (jezgrovito telo) na koncu je omotač koji obavija sve ostalo. Reč je o pokrivaču i omotaču i o telu, a ne o materiji.
Reč materija u sanskritu ne postoji. To su očitovanja različite gustine, jezgrovitosti i težine, ali nisu nikako materije, čak ni u smislu kakva je materia (mater – majka). Ali ponajmanje onako kako misli evropski scijentifizam. Mada je više puta pokušao da Prakriti i pradanu prevede i tumači kao pramateriju. Iz te stvari su nastale samo besmislice. Na živom čoveku na duhovno-duševnim tatvama omotač je četvorostruk: sukšma (tanano telo), matapitrija (telo oca i majke), prabuta (jezgrovito telo) i linga (tkivo) koja sve obgrljava. U ova tri pokrivača utkano je ostalih dvadeset tatvi (izuzev Puruše). Prilikom seljenja s čoveka se odvaja prabuta i matapitrija i čovek na drugom svetu živi dalje u lingi.
Važna primedba: reč bhuta (sadržina) Sankhja karika ne primenjuje se na duhovno-duševne sposobnosti, nego na jezgrovita tela. Situacija je znači takva da sadržina nije duh, nego telo. Odnosno nije duša sadržina tela, nego je telo sadržina duše. Sankhja se u ovoj tački doslovno poklapa sa Sefer Jecirom koja kaže: život se nalazi u duhu, telo u duši (Sefer Jecira, III. 5).
Sankhja karika govori o osnovnoj izgradnji čoveka, o osam datosti normalnog čoveka (dharma-adharma, dnjana-adnjana itd.). Ove datosti su normalna držanja i one upravljaju rešenjima ljudske sudbine. Postoje četiri pozitivna puta. Od njih tri vode u nebo. Ali samo jedan jedini vodi spasenju (dnjana).
Međutim, Sankhja karika pored njih nabraja još pedeset bhava. Komentari, čak i Vixnjanabhikšu, na razumeju šta Sankhja tom jednostavnom činjenicom – pošto je razvila čovekovu antropologiju – želi da objasni tim nabrajanjem pedeset bhava.
Pedeset bhava su sledeće:
5 viparjaja – besmislenosti
28 ašakti – nejakosti
9 tušti – tašta nadanja
8 sidhi – obdarenosti
Kao objašnjenje prve tačke.
Oblici viparjaje (besmislenosti): tamas, tama – moha; umna poremećenost – mahamoha; ludilo – tamišra; natmurenost – andhatamišra, mrak.
Viparjaja je pogrešan korak uma kada neko nešto ranije hoće da objasni kasnijim. Ova bhava razlikuje pet gore navedenih vrsta.
Posledica tame je avidja (lunatičnost, smanjena budnost).
Posledica umne poremećenosti je asmita (subjektivizam).
Posledica ludila je raga (bezumna želja).
Posledica natmurenosti je dveša (bezrazložna nenaklonost).
Posledica mraka je abhiniveša (opterećenost brigom).
Komentari razlikuju još osam podvrsta tame, još osam podvrsta umne poremećenosti, još deset podvrsta ludila, još osamnaest podvrsta natmurenosti, još osamnaest podvrsta mraka.
Ašakti (nejakost), tušti (tašta nadanja), sidhi (obdarenost) takođe se na ovaj način granaju. U celini se ovako ocrtava jedna vrsta karakterologije.
Smisao bhava je sledeći: ako bi čovekom upravljale samo tatve „normalnog čoveka“, on bi bio normalan čovek, čak bi i baza bila baza normalnog čoveka. Međutim, znamo da zbog nekog pobliže neustanovljivog metafizičkog događanja koji Jevreji nazivaju sagrešenjem, a drugi drugačije, čovek se odvojio od baze normalnog čoveka. Sagrešio je ili je postao lunatik, ili se na drugi način deformisao i tako je čovek koji ovde živi postao karikatura onoga izvornoga. To je kvarni čovek. Bhave su oni defekti koji označavaju udaljenost čoveka od normalnosti. Učenje bhava znači jeste karakterološka patologija. S gledišta raščišćavanja situacije to je bezuslovno potrebno, jer bez toga ne bismo bili u stanju da razumemo svoju antropološku situaciju.
Prirodno je da je svaki znak patologije negativan. Reč je o bolestima, grehovima, zabludama. greškama, nesavršenostima. Među obdarenostima (sidhi) ima jedna jedina koja može biti podsticaj za oslobođenje. To je put kada čovek raspolaže svojom obdarenošću pisanja-čitanja-učenja, i koristi ga zato da svoj život posveti proučavanju objavljenja.
Svoj komentar geneze, Mysterium Magnum, Beme započinje time da onaj ko želi da poznaje mogućnost oslobođenja, najpre mora da upozna stvaranje. Ova misao bi mogla da se istakne kao lozinka Sankhje. Ne zbog toga što oslobođenje nije ništa drugo do okretanje unazad procesa stvaranja. Obračun sa stvaranjem.
Grešku obično počine oni koji ograničenje smatraju mogućim. Znamo pak da su sile stvaranja nezavisne od čoveka, i tako čovek ne može da ukine delovanje ovih sila. Zato je opis stvaranja neophodan, jer čovek ovde upoznaje one sile kojima može da raspolaže. Geneze su uopšte inventari primordijalnih tvoračkih sila. Čovek ovde saznaje svojstva sila: njihovu upotrebu, prirodu, predznake, težinu, smer, kakvoću, uzajamnu pripadnost, i odnose sila posebice i skupa, u grupama, ili u redovima, njihov sistem, suprotnosti, napetosti, naboje, pravila mešanja i smeša i celinu opšteg delovanja. Nije znači reč o tome da bi se stvaranje i oslobađanje moglo postaviti ma u negativnu analogiju kako bi čovek u oslobađanju odbacio sve ono što su matafizičke sile u stvaranju ugradile u njega i na njega nadgradile. Kada Puruša kaže: saznala je i izvan toga je – odnosno kada je budna i dosegla potpuno saznanje, više nije ona Puruša koja je pre bila. Prošla jer kroz alhemijski proces koji čini suvišnim rad majki. Nisu više potrebni budhi, ahamkara, manas, indrije.
Dospela je do takvog znanja koje bi joj uzalud objašnjavali pre dosezanja ličnog iskustva ovoga znanja, ne bi bila u stanju da poveruje. Sada zna. Put stvaranja i spasenja nije istovetan. Čak ni obratno. Ali saznanje stvaranja pruža znanje čijom pomoći se mogu da oslobodim. Tat krita sargah – ovako je stvoren svet. Po tome saznajem da je dnjana mokša – saznanje je oslobođenje. Šankarini prigovori mogu se sabrati oko jedne jedine tačke. Ta tačka je nesalomljiva advaita Vedante. Advaita doslovno znači ne dva (hen esti, kai oute duo, kako kaže Proko). Ne dva, već jedan. To jedan je u Vedanti Atman. Atman je spiritualni subjekat koji budan (vidja) vidi krizu i zna da postoji jedna stvarnost, a to je on sam, a izvan njega nema ništa niti može biti. Ako se u spiritualnom subjaktu degradira budnost, on postaje lunatik (avidja). Sanja.
Taj san je maja, čarolija, opsena, blistanje slika vrcavih od boja i tela, svet.
Šankara odbacuje Sankhja kariku, jer Sankhja zamišlja svet nastao iz dvojnog početka. Prakriti kao samostalni početak nije potreban. Atman sam sanja svet. „Prvi uzrok sveta je duhovni“ (Vedanta sutra II, II 1) „Obezduhovljena drevna priroda ne može biti stvaralački uzrok sveta“ (I, I 1). Monolitnost prirode nije drugo do znak da prirodu i celokupno stvaranje sanja jedno jedino biće.
Metafizika Sankhje verovatno je veoma rano došla u dodir s jogom. Joga znači ujedinjenje (unio, henosis, tavhid, jihud). Odnosno označava onaj način oslobođenja koji stapa čoveka s Jedan. Već prilikom nastanka joge sasvim pouzdano reč je bila o više puteva. Kasnije se mogla razlikovati hatha joga (zdravlje), bhakti joga (samopožrtvovanje), karma joga (delatnost), raxa joga (samosavladavanje), dnjana joga (saznanje) i njihove brojne podvrste. Glavna teza dnjana joge jeste citirana Šankarina dnjana mokša – oslobođenje posredstvom saznanja. Metod je bio baza više baština (gnoza). Izvan Indije, međutim, u istorijskim vremenima svuda su morali da se pretvore u podzemne pokrete. Ove podzemne gnoze probijale su se povremeno potom pozitivno kao različite mistike, negativno kao okultizmi. Različiti klerovi sveta nisu podnosili da čovek svoje oslobođenje traži ne putem posredstva vere i dobrih dela, nego svojim razumom. To je ovako za njih bilo suviše jako. Smatrali su suviše opasnim da se razum toliko osnaži i to bi stavljalo klerove pred veoma ozbiljne zadatke za koje možda sebe nisu smatrali pozvanim i za koje možda i nisu bili pogodni. njihovoj slavoljubivoj moći više je odgovaralo ako se raširi joga detalnosti. Tako je postala dogma da čovek spasenje zaslužuje dobrim delima. U evropskoj istoriji spasenja zvanično stanovište je postala karma joga, a dnjana najopasniji neprijatelj i jeretik.
Cilj u ovom trenutku nije da čovek pruži opis napora činjenih protiv svetlosti uma, što je Henrik [mit Jene učinio, odnosto započeo, ali nije dovršio. Sada je reč o tome da je Sankhja gotovo sama po sebi baza joge, a joga je postala praksa Sankhje. A zašto se to dogodilo, uzrok bi mogao biti dvojan, što je trebalo istaći prilikom tumačenja Sankhje karike. Prvi uzrok je što je Sankhja aritmologija, odnosno istovremeno pogodan pregled spleta bivstva i spasenja. Drugi uzrok je što u napetosti Puruše i Prakriti čovek oseća dramatičnost svih svojih snaga.
Metode joge se uopšte tumače samo kao napor za oslobođenje. Težište metoda se odista tu nalazi, ali se ne sme zaboraviti da oslobođeni povratno deluju na čovečanstvo. Smisao joge bio bi samo pribavljanje individualnog spasa ako ne bi trebalo položiti račun institucijalnim uticajem onih istaknutih u karakteru i umu, u životnom poretku i svetlosti. Tri gornje kaste u Indiji, duhovnu, upravljačku i ekonomsku (brahman, kšatrija, vaišja) razdvajalo je od donje poslušničke (šudra) što su gornje bile dvixa, odnosno dva puta rođeni.
Po svoj prilici trebalo je da prođu kroz takvo posvećenje čije teškoće su odgovarale prosečnom čoveku, ali je to trebalo da prožive s naročitim značenjem kako bi sve to delovalo na njihov docniji život. Onaj ko nije rođen drugi put, odnosno nije rođen od duha, on nije mogao da sudeluje u životu ljudske zajednice.
U Evropi je ova institucija deformisana u školu gde je naučena materija znanja samo izgovor da oni koji su na vlasti proizvedu za sebe verne sluge. Prilikom drugog, duhovnog rođenja dvixa (dva puta rođeni) se budio sa svešću koja ga je nasuprot svim spletovima socijalne svakodnevice stavljala u trezvenu perspektivu čak u tolikoj meri da on i nije činio ozbiljnije greške. Onaj ko se drugi put, od duha rađao, on vrednosti života nije umeo u punoj meri da daje prednost. Ako ne drugo, posvećenje je postizalo to da čovek svoj životni plan nije zamišljao u vremenskom trajanju ovoga biološkoga života. A time je na sebe sama i na čoveka primenjivao takvu meru koja je viša od života.
Tragovi ovakvog postupka posvećenja u Sankhja kariki (pogotovo zajedno s jogom) nedvosmisleno postoje. Ko živi u smislu Sankhje, on primenjuje takvu meru koja pruža perspektivu zbivanjima njegovog života. Znači koncepciju Sankhja karike treba tako tumačiti da je ona po sebi razumljiva posledica institucije dvixa: eksperimentisanje s nekim novim metodom kako bi se u čoveku produbilo drugo rođenje.
O Sankhji se – naročito u Evropi – tvrdilo da je ateistička zato što se ona oprezno odvaja od religije, ali naročito zato što ishodišna tačka njene aritmologije nije božanska ličnost. Ako bi ovo tumačenje htelo samo da ateizmom kompromituje Sankhju, ne bi trebalo ni reč reći. Međutim, stvar više zavisi od nerazumevanja Sankhje. Sankhja karika je u celini ćutljiva i egzaktna, hladna i kruta. njen ton se ni jedan jedini put ne priklanja i konačno ona je kao izvođenje neke matematičke formule kada autor posebno pazi da u tome ne bude ni traga od vrdanja. Ova dosledna konkretnost i ovaj naglasak umne čistote bude utisak da neko ispituje i opisuje instrument, najviše moguće metodično a da se ne brine o izrađivaču instrumenta, čak u određenom pogledu pretpostavlja da je instrumenat nastao i radi samo od sebe. „Hladnim i objektivnim umom i trezvenom moralnom svrsishodnošću, kaže Novalis, čovek brže stiže do objavljenja nego maštom“. A prilikom čitanja Sankhje čoveka ne dotiče stručnjak suženog shvatanja, nego hladna koncentracija samodiscipline uma, objektivnost bez koje niko dubinski nije ni video, a ni dotaknuo ništa veliko. U tezama teorijske fizike ima više teologije, nego u nedeljnim propovedima.
Bela Hamvaš
