Sufi
Možda se i ne bi mogla nazvati shvatanjem, sasvim je druga vrsta viđenja, zanos, pojednostavljenje, produhovljenost, želja da čovek bude dotaknut, smirenost.
Najveći napor da čovek postane jedno i ako je moguće da bude oči u oči s onim što krije svetilište. Ali ako bi čovek zavirio u njega, ništa ne bi video. Pa ipak, veliki vodovnjaci ovakvim poređenjima upućuju na to kako treba pristupiti Bogu i ko shvati takvo znanje ako prodre do svetilišta, može pribaviti o njemu stvarna iskustva.
Znamo za četiri psihološka remek-dela. Patanđalijeve joga-sutre, zen, sufi i hasidizam. Razlike su velike, jedva da bi i mogle biti veće između arhaič ne Indije, budističke Kine i Japana, muhamedanskih Arapa i poljskih Poljaka. Ali nije bilo ni doba ni mesta kada duhovna celina nije bila savremena. A celina je uvek bila u znaku religije. I sva četiri se slažu u nečemu,to je znanje koje pomaže čoveku u njegovom oslobađanju. U odnosu na njih filozofije, kao što kaže učitelj zena, služe samo za to da stišavaju plač dece. Ovde se zbiva nešto drugo. Emocije otvaraju put celovitosti, i to bez bilo kakvih prethodnih principa i time čovek postaje nezavisna celina. Danas se ovakva delatnost naziva i individualizacija. Ako nešto želiš da razumeš, kaže zen, ništa ne smeš primiti od drugih.
Bilo s kim da se susretneš spolja ili iznutra, ubij ga. Ako se susretneš s Budom, ubij Budu, ako se susretneš s patrijarhom, ubij partijarha. Samo tako možeš postati slobodan. Nikakve ceremonije, nikakvi danasi, nikakva dobra dela. Nikakva institucionalnost, nikakavo načelo, princip, teza.
Nije moguće ni zamisliti veću napetost nego što je između jogina i vlasti.
Vlast nikoga ne voli manje od nezavisna čoveka, a jogin nikoga ne voli manje od vernog sluge. U napetosti vlast ostaje na nižoj razini, jer ono što ona ima samo je vlast.
Sufiju pripada ceo svemir, pa i njega odbacuje. Tvoje je biće, kaže Haladž, dubina zemlje i krov neba su dve tvoje odeće. Ali mu ni to ne treba. Živeti tako da nemam ništa, i da sam niko. Čovek misli da to čini za svoje spasenje. Ne, uopšte. Bilo šta da si hteo da mi daš na Zemlji, kaže Rabija, podeli među mojim neprijateljima, bilo šta da si hteo da mi daš na nebu, podeli među mojim prijateljima, ja ću se zadovoljiti samim tobom. Nije potrebno čak ni sapasenje. Više sam nego svoje spasenje, kaže Ibn Karam. Indus zapisuje da je živeti ispravno moguće samo ako se čovek unapred odrekne svake zemne nagrade i nagrade na ovome svetu.
U Kini znak za istinu izražava postupak bez protivusluge.
Svaka velika metafizika je uzbuđenje nekoliko velikih reči. Buber je hasidizam sažeo u četiri reči. Suzuki zen u pet reči. Ko je razumeo ove osnovne reči, može da se prihvati čitanja učitelja. Vedanta je zapravo samo jedna jedina reč, atman. Ali nije verovatno da sav napor moderne nauke o jeziku ume da približi ove reči. Neophodna bi bila sakralna filologija Origene da bi neko mogao da razreši ove emocije.
Za sufi bi se moglo reći da nije ništa drugo do određenje reči sufi. Bilo je onih koji su brojali definicije, i baština kaže da postoji sedamdeset osam ovakvih određenja. Ali bi se isto to moglo reći i za jogu i za zen.
Sama definicija bi bila celo učenje. Ako čovek posle temeljne klasifikacije i filtriranja odabere tri reči, pretpostavimo fana, hak i ahad, neophodno bi bilo bar devet pojmova kako bi objasnio ove tri. Ali bi ovih devet mogao da rasvetli tek s nove tri. Sufi ne zavisi od reči, nego od muzike.
Nije uzbuđenje nekoliko reči, nego celokupnog jezika. U izuzetnim muzičkim delima postoje izuzetno veliki delovi, samo delovi, katkada samo taktovi, ili samo tonovi kada se muzika odvaja od nota, od istrumenta, recimo potpuno se dematerijalizuje i leti i postaje nadmuzička muzika. Kao kada se ekstatična duša odvaja od čoveka i leti u nematerijalne visine. Sufi je već takav jezik koji slobodno govori ne vezujući se za slovo, glas, ni za čoveka koji govori, on je takav jezik koji je iznad sebe pojačan nadjezički jezik. Drugde je možda dovoljno kao uvod ako čovek razume nekoliko reči. Ovde se mora razumeti određeni ekstatički viši stepen. Ne metafizika, jer je pesnička. Ne poezija, jer je metafizika. Ne jezik, nego muzika. Ne muzika, nego jezik. Ona muzika za koju Ibn al Farid kaže da je „tuga zbog toga što je čovek izgubio svoj nebesni dom“. Ko to ne čuje, on ništa ne razume od sufija. Svaka reč je superlativ. Pio sam vina u spomen svoje ljubavi, kaže isti ovaj Ibn al Farid, opio sam se pre nego što je grožđe bilo stvoreno. Kažu, pio si greh. Pio sam ono što bi greh bilo ne piti.
Opio sam se time pre nego što sam se rodio i tako će večno ostati, čak i onda kada mi se kosti u prah pretoče.
Jedostavnost i izvornost kojima se divimo u delu genija, zapravo su učenost i golema zamršenost ljudi koji nisu privabili veliko znanje, ipak naizgled kazuju nešto izvanredno, to je po pravilu osrednje. Divlja genijalnost je fantazija onih koji ni ne slute šta je duhovni rad. Civilizacije nisu same iz sebe zahvatale svoje bogatstvo. Ono zbog čega se danas oduševljava helenstvom, to su znanja preuzeta od civilizacije Pelazga, Feničana, Egipćana, eventualno od Haldejaca i Etruraca, i ono što u Orfeju izgleda tako praizvorno, nije naivna genijalnost, nego stvoreni red u zamršenoj materiji posredstvom čoveka nečuvene obaveštenosti u svim smerovima i na najvišoj razini doba. Ima slučajeva kada je građa prikupljena, ali nije uspelo ostvarivanje nove sređenosti. Taj nered se naziva sinkretizam. Više slučajeva znamo tokom istorije, najkarakterističnija takva zbrka bila je Aleksandrija, i 19. vek u Evropi. Što stvara genijalni čovek i civilizacija, to je uvek hijerarhija. Kažu šta je važno, šta je drugorazredno i trećerazredno. U sinkretizmu to niko ne zna.
Jednostavnost sufija, i njegova izvornost, jedna je od najsloženijih duhovnih pojava. Već je to i sam muhamedanizam. Sufi, ako i ne preuzima mnogo iz Muhamedovog učenja, tim više uči iz hebrejske kabale, i veoma mnogo od Grka, naročito od novoplatonista, i od hindu baštine.
Sufi je u prvom redu ljubav prema Bogu, potom poznavanje Boga. Ali nikada niko nije mogao da razdvoji ljubav od poznavanja. Dokaz je i semitski jezik. Ako neko kaže da se neko u ljubavi spojio sa ženom, on kaže da ju je „poznao“. Pojačana ljubav kojom se sufi približava Bogu gotovo je u potpunosti sistem saznanja kabale. Preuzima i stalno koristi učenje o deset sefira. U vezi s arapskom matematikom posebno treba govoriti o vanrednom značenju toga preuzimanja. Ono što je sufi preuzeo suvereno koristi, što znači da ga produbljava. Postoji ponešto što izostavlja, kao onu od deset safira koju herbrejska baština naročito naglašava, malkhut, misao o svetskom carstvu, kraljevstvu.
Sufi se ne bavi idejama vlasti.
Jedna od najvažnijih reči sufija jeste hak, to je hebrejsko knohmah, druga safira koja znači znanje, istinu, stvarnost, mudrost. Reč je igrala vanrednu ulogu u Aleksandriji i kod gnostičara. Kasnije u srednjem veku, u novije doba kod Bemea, i kod ruskih mislilaca kao što su Florenski, Solovjov, Bulgakov. Hak se u Evropi nazivao Sofija. Sufi neprekidno govori jezikom ljubavi, jer to odgovara onoj strasti koju oseća prema Bogu. Sanjarenje, meditacija, žudnja, izvansebnost i opijenost i afekat i oduševljenje i pokornost. I u ovom zanosu je svaka druga njegova reč hak, stvarnost, istina, znanje, mudrost. „Ja koji njega volim jesam on, i on koji mene voli jesam ja.“ ljubav se ne može učiti, ona je dar Boga, i pruža je milost. Jedan jedini tren biti zajedno s Bogom više je nego poštovanje celog čovečanstva od stvaranja do konca sveta. Biće koje se nalazi u Bogu više je od najvećeg arhanđela izvan Boga. Mistika je znanje graničnih područja. Ono što je iznad i ispod, ispred i iza, što se zaboravilo i što je izostavljeno. Naročito ono što je nezgodno i pod znakom pitanja i strašno i neizvesno. Mistika nije maglovita po svojoj prirodi, nego po svom predmetu, jer se uvek bavi onim što je – bilo namerno, bilo nesvesno – ostalo u tami.
Ko jednom bude napisao ozbiljno delo o mistici, mnogo će raspravljati o racionalizmu, pozitivizmu, materijalizmu, o iskustvu, i veoma malo o neobrazlož enoj fantaziji po kojoj uopšte znamo mistiku. Svako znanje, pa čak i najegzaktnije, ima svoje granično područje i njegovi produbljeni rezultati i otkrić a gotovo u svim slučajevima iskrsavaju na ovim graničnim područjima.
Džojs je za umetnost rekao, a odnosi se to na svako znanje, da joj je jedini zadatak buđenje svesti o skrivenim sadržajima svesti, sve ostalo je uzaludno i prazno. Mističar je onaj ko vodi računa o onome što je iznad i ispod i iza njega. Njega ne interesuje samo stvar, nego i njena senka. On ne podnosi da se nešto izostavi. On ne podnosi da ne postoji jedinstvo u svetu gde je sve jedan. On ne podnosi da nema svetlosti. Svet će sazreti kada od dva postane jedan, spoljašnje će biti kao unutarnje i muškarac će biti jedno sa ženom tako da neće biti ni muškarac ni žena.
Najsvojstvenija mistika se nalazi na graničnom području matezisa. Ovo iskustvo, ako ne drugde, čovek može pribaviti u velikom delu Rasl-Vajthed Principia mathematica. Rasl se poziva na Fregea, koji je, po njemu, postavio osnove moderne matematike. Onaj koga ne ograničava suženo shvatanje stručnjaka i upućenih odmah će otkriti da Fregeove matematičko-logičke operacije, koje se mogu geometrijski predstaviti, imaju veoma snažan afinitet za mistiku brojeva. Polazeći od Rasla, Vajthed svoje mišljenje gradi na decimalnoj aritmologiji. Karnapova logistika pak u celini je pitagorejsko-kabalistička. A što se sve to moglo smatrati egzaktnijim mišljenjem od prethodnoga, bilo je moguće samo zato što su prećutana veoma važna delanja.
Problem mistike i matematike uznemiravao je Rasla celog života, naročito kad se sve više postavljao na stanovište čiste logike ova uznemirenost je postajala sve veća. Ko želi da se uveri u to, neka pročita njegove knjige o mistici i logici, ili ono što je napisao o značaju svojih saznanja o spoljnjem svetu. Pojačani sens pur (Malarme) koji strahuje od sopstvene tame. Jer postoji i egzaktna mistika i mračna matematika, a gde postoji vanredna svetlost, tamo je i senka vanredna. A sve to zavisi od toga ko je šta prećutao.
Ne bi imalo ni smisla ni ozbiljnosti ako bi čovek u nekoliko reči pokušao da istražuje granična pitanja mistike i matezisa. Sve u svemu samo toliko da je moderna matematika (vidi Rasl-Vajthedov aksiom) nulu potvrdila kao broj, a nulu su, kao što se zna, otkrili Arapi. Čak nemamo ni pojma kakva je bila veza između matezisa i mistike u vreme sufija. Ali jednu stvar pouzdano znamo. Arapsku civilizaciju je u to vreme karakterisao nedostatak scijentifizma intenzivno suprotstavljenog metafizici. Dakle, matezis i mistika su tada bile u takvom pozitivnom i plodnom odnosu kao što su sada u neprijateljskom i negativnom odnosu. Misli začete u mistici nalazile su neposredan put u matezis i obratno. Na taj način se može pretpostaviti da je sens pur koji se očituje u sufiju nadahnuo matematiku, recimo isto uživanje u apstrakciji koje je preko Skota Erigene i Kuzanskog prispelo u Evropu i posredstvom Paskala-njutna-Lajbnica dospelo do modernih.
Nesumnjivo je da nula nije u tom smislu broj kao ostali. Prećutno to priznaje i najnovija matematika kada je u potpuno posebnom aksiomu opravdava i mora da je opravdava. Nula se nalazi ispred jedan. Uvek ispred njega. To je početak. Još pre nepočetak. Čovek ne može da pobedi u sebi misao da nula nije par exellence matematički pojam. Možda je srodan s onim što Kinezi nazivaju vu i određuju da se o njemu ne može tvrditi ništa ni pozitivno ni negativno.
Vu je nešto, kaže Fong-ju Lan, o čemu se ne može reći ništa, jer bilo kako da ga nazovemo, već bismo definisali ono što se ne može definisati. Pojmu vu u Indiji odgovara aditi, u Grčkoj apeiron. Ali je sve to tradicionalna analogija. Hebrejsko en sof pak precizno jeste pojam koji u arapskoj matematici odgovara nuli. Ni o en sofu se ništa ne može reći. I on se nalazi pre početka, na graničnom području. Sof znači osnovu, bazu. En je negacija.
En sof je dakle bez osnove, odnosno bez baze, nepočetak. Ima kabalista koji ga nazivaju kadmon. To je „non ens primodialis“. Beme ga prevodi kao Ungrund, i to bez ostatka. Ovaj realitet sveta svaki jezik izražava s negacijom. Nula je matamatički simbol ovoga nepočetka. Egzaktizacija onoga što je neodredljivo. Arapi su nulom načinili sredstvo računanja i brojanja onoga što je neizračunljivo i neizbrojivo. Znali su da uvedu u računanje ono što se ne može uvesti u računanje.
U Kini vu, u Indiji aditi, kod Grka aperion nikada nije bio ni u kakvoj vezi s nekom teorijom brojeva. Međutim, u Judeji je en sof bio aritmološki pojam. Aritmološka arhaička teorija brojeva. En sof je bio pojam koji je preduhitrio deset sefira i stajao je ispred jedan kao početak, odnosno nepočetak. Kinezi i Indusi i Grci nisu mogli naći nulu, jer su imali svoju metafiziku, ali nisu imali ni mistiku, ni matematiku. Arapi su ih imali, i na graničnom području su otkrili nulu. Zato bi se moglo tvrditi da se plodna matematika razvija samo tamo i u ono doba gde i kada i mistika i obratno, jer su obe čisto (nečitljivo…?) osobeno područje, i obe (…?) su neprimenljive.
Misao, naravno, nije prosta. Prihvaćeno moderno stanovišta jeste da broj nema kvalitet, a upravo beskvalitetni puki kvantitet je ono što je broj. zato se može nazvati čistim smislom. Ali ako i nema nikakvog kvaliteta, nešto ipak postoji, a to je kvalitet broja. U smislu sans pur i broj je kvalitet, i zato, kada je neuhvatljiv i nepočetak, ono što je ispred i uvek ostaje ispred, u znaku nula postalo je broj, ono što izvorno i prema prirodi nije imalo nikakvog kvaliteta, jer je bila nepočetak i o njemu se ništa nije moglo tvrditi, jer je sve bilo s ove ili s one strane iskustva, ovaj broj je uzeo na sebe kvalitet. Svaki broj je atribut. Nula nije. Ali počev od tada postala je kao ostali brojevi, jer je s njom računato, nasuprot tome što je naročito ova mogućnost računanja ostala nemogućnost računanja, i ostala je ono što je izvorno bila; nešto što se ne može definisati, i o čemu se ništa ne može znati, i što svaki jezik može da izrazi kao poricanje, jedino ima ulogu u matematici i u mistici kao pozitivni realitet. Nula je broj, ali je baš samo broj. Granično broj, ali niko ne zna gde se nalazi ta granica. Nalazi se na početku nepočetka, ili na liniji beskrajnog kraja, na graničnom području matezisa, ali niko ne zna da li je najmanji broj, ili polovina najvećeg broja, ali je u svakom slučaju izvan toga.
Kada je Kantor zamislio Alef nulu, jednu od genijalnih koncepcija modernog matezisa, zapravo nije učinio ništa drugo nego sekundarno razvio teoriju arapske nule. Alef nula je po Kantoru matamatički znak zbira svih zamislivih brojeva. Alef nula se ne menja kada se pomnoži, ili podeli sama sobom i posle svake operacije ostaje Alef nula. Odnosno ponaša se tačno onako kao tri znaka u matematici, Jedan, nula i beskonačno. Iz čega se može izvesti i zaključak da je ovde reč o istom realitetu tri matematička znaka.
Nula prvobitno nije bila matamatički već aritmološki pojam, i Arapi su je načinili matamatičkim. A učinili su to zato što svaka druga metafizika počinje s Jedan, samo arapska počinje s nepočetkom. Drugačije rečeno, u svim drugim metafizikama, u Kini, Indiji, Grčkoj, Judeji, čovek je sebe poistovećivao s Jedan, samo se u arapskoj metafizici poistovećivao s nulom. Nula nije ništa. Nula je nepočetak i neodredljivost, ono što se nalazi ispred, ispred Jedan i uvek ispred. [ta je početak? pitao je učenik. „Kada bih ti kazao, već to ne bi bio početak, nego drugo. Nula je ono što se ne može izreći.
Jednom sam dosegao krajnju granicu Nebića i deset godina sam leteo kako bih presekao Ne kroz Ne, u Ne.“ Zaogrni se plaštom ništa, kaže Farid Edin Atar, pij iz pehara poništenja, zagrli ljubav raspada i ustakni kapuljaču nebića – izbrisao sam sebe i nestao sam i ništa od mene nije preostalo, bio sam samo senka, ni zrnce praha nije preostalo. Bio sam kapljica vode izgubljena u okeanu misterije, a sad više ne mogu da nađem ni tu kapljicu.
A sada evo tumačenja fane, jedne od osnovnih reči sufija: fana (fana al fana) – prolaznost prolaznosti
– odbacivanje svega što nije Bog
– odbacivanje svakog svojstva
– odbacivanje svakog kvaliteta
– odbacivanje svakog ličnog ja
– odbacivanje individualnog ja, utapanje u univerzalno ja
– bez stanjas
– lišavanje pomisli na predmete
– znanje poništenosti
– utapanje u čistu potencionalnost
Jedina delatnost sufija jeste fana. U ljudskom biću jedino je važno lišavanje, kao što kažu na Tibetu. Sufi se poistovećuje s onim što nije ja, jer se nalazi ispred ja. Ispred bez stanja. Skida sa sebe sve što je svojstvo, što je kvalitet, što nije Bog. Fana je znanje poništenja, vraćanje u primordalni nepočetak. Matematički znak ovog osnovnog stanja jeste nula. U svim drugim baštinama osnovno stanje jeste Jedan, sjedinjavanje s najvišim duhom, s Brahmanom, Atmanom, Bogom. Samo se sufi ne sjedinjuje, nego zaranja u fanu. „Stanje stvorenja je promenljivo, sufi nama stanje.“ Na ovom mestu se ukida viđenje i neviđenje je ono što uči viđenje. Živeti tako da nemam ništa i da budem niko. „Takav sam kao nepočetak i beskrajno i bezdanje more. Nisam hrišćanin, nisam Jevrej, nisam ni Pars, ni musliman. Nisam istočnjak, zapadnjak, kopneni, morski. Ne potičem iz zemlje, ni s nebeskih tela koja kruže… nisam kod svoje kuće na ovome svetu, ni u paklu, ni u raju… moje je mesto ne-mesto, moj trag je bez traga, ni telo, ni duša…“ Poricanje vodi postojećem tragu…
Sufi se poziva na osamdesetu pesmu druge sure Korana: „Ko zemni život kupuje cenom života na drugom svetu, neće dobiti blagu kaznu i nema mu pomoći.“ To je dogmatski osnovni stav, nema srednjeg puta. Ili svoj zemni život žrtvujem za spasenje, ili spasenje za zemni život. „Drugo je spas i drugo je uživanje“, kaže Kathaka upanišada. Ko izabere zemni život, izgubljen je.
Nadahnuće kod svakoga naroda je na karakterističan način sasvim drugačije, pa ipak je na celoj zemlji jedoobrazno. Što se eventualno odnekuda preuzima, svuda se nalazi i ako se zakopa dovoljno duboko, svuda se nalazi i isto se nalazi. Ako se i preuzima, zapravo nije to ni potrebno. Koren svakog ljudskog bića hrani se iz istog gornjeg tla. Ovo što je kod svakog naroda drugačije, pa ipak na celoj zemlji istovetno, naziva se baština.
Sufi je mnogo učio od Grka, naročito od Plotina, Prokla, Porfirija i Dionisa Areopagita. Ali čovek uči samo ono što već i onako zna. Pre svega koncept držanja preuzet naspram materijalnog sveta. Arapski jezik prvobitno, kao i sanskrit, nije imao reč za materiju, preuzeo je iz grčkog hile i načinio od nje hula. Materija je gomila ruševina svega postojećega. Ali čovek ni u ovom materijalnom životu ne čini ništa drugo do što gleda vizije. I praksa je teorija, ali theoria asthenstates, odnosno najbezvrednija teorija.
Ono čime se neoplatonizam najviše bavi jeste megale arcne, veliki početak, koji je „pre svega“, i koji se naziva Hen, odnosno Jedan. Nekoliko definicija ovoga Hen naročito je srodno onome što se nalazi u središtu arapske fane. Ali ako i postoje svi razlozi da čovek pretpostavi tešnje veze između Hen i nepočetka, ipak je to nemoguće, već i zbog toga što Plotin i Proklo uvek govore o Jedan, a sufi uvek o onome što je „ispred“ toga.
Nekoliko određenja: „Jedan je izvan toga da ga čovek može saznati ili pribaviti znanje o njemu. Jedan je iznad svega izrecivog. Jedan je izvan postojećeg i izvan razuma.“ Niko ne može posumnjati kako ovo gotovo pokriva pristup da „sufi nema stanja, viđenje na ovom mestu prestaje i neviđenje uči viđenje, moje mesto je ne-mesto, trag mi je ne-trag.“
Masinjon, kome zahvaljujemo za dve sjajne knjige o muslimanskoj mistici i Haladžu, priredio je mali rečnih uzajamno odgovarajućih pojmova arapske i hindu baštine. Najvažnije takve reči su atman nafs, manas kalb, puruša ruh, satva nazar, budhi manzur, dhjana nazir, samadhi tadžrid, tafrid, džam. Pored toga preuzeta su učenja o karmi i o samsari i mnoge misli koje se ne mogu uneti u rečnik.
Indija je znala više metoda joge, kao što su karma, džnana i hatha joga koje potiču iz Patanđalijeve joge-sutre. Takav je metod i bakhti joga. Joga je tehnika ekstaze. Znamo da ekstaza znači biti „pre toga“, ili biti „izvan toga“, da čovek nema „stanje“, kada je „neviđenje ono koje uči viđenje“. To je ono o čemu piše Plotin da je „sasvim druga vrsta viđenja oduševljenje, pojednostavljivanje, produhovljenost“.
Kao što sufi kaže da je „svaki tren novo vaznesenje“. Induska šantabakhta (u kojoj gori vatra ljubavi Boga) kaže da ne smemo da potisnemo nijedno svoje osećanje, čak naprotiv, treba ih pojačavati i usmeravati prema gore. „Jedina velika vrednost života jeste ljubav prema Bogu. Sva snaga čoveka, njegova sposobnost, znanje, talenat, instinkt izviru otuda što traži Boga. Prvi uzrok svakog duhovnog i duševnog pokreta jeste bogotraženje. To je ekajana, odnosno jedini put. Svako znanje i filozofija i umetnost i svaki jezik i muzika jesu bogotraženje.“ Samo ako čovek ide ovim putem može razumeti da je „sve postojeće sveto, jer je sve Božije.“ Ili kao što sufi kaže: „Nikada nisam video ništa izvan Boga. Sve želim tebi da darujem i za to ne želim ništa. S radošću primam siromaštvo i nemaštinu, jer dolaze od Boga, bolest i bedu, jer dolaze od Boga, patnju i smrt, jer dolaze od Boga.“ To je bakhti. To je sufi. Samozaboravna odlučnost i izvansebnost i samopregor.
Baština zna za dva puta posvećivanja, veliki i mali put. To je kod budista mahajana i hinajana. U Grčkoj to je put ezoteričara i egzoteričara. Kod Arapa tarikah i šarijah. Mali put posvećuje u društveni život, kazuje šta je poštenje, iskrenost, strpljenje, humanost, razum, trezvenost, čast. Veliki put bi se mogao zvati oboženje. Bahavadgita ga nasuprot putu predaka naziva putem bogova. Sufi je takav tarikah, veliki put, čiji je najviši rezultat, njegov cilj i logos: „ama hoa“, odnosno „ja jesam“. U Indiji: „ovo si ti“, tat tvam asi. U drugačijem izrazu: ana lžhak, „ja jesam znanje, istina, mudrost“. U Indiji: „ja jesam Brahman“ – ham, brahma asmi.
Mali put doslovno tumači sveto pismo i kaže da izvan spoljnjeg razuma ništa drugo nije dopušteno (zahir). Veliki put uči da je pravi smisao objavljenja podizanje čovekove duše na stepen spasenja (batin). Ovaj drugi svako treba sam da nađe. Oni koji idu malim putem tonu u istoriju. Veliki put još nikada nije postao nesavremen. Od Jevreja je preuzeto osnovno stanje, od Grka metafizički pojmovi, od Indusa tehnika ekstaze, a nasuprot tome onome ko čita sufi čini se da mu u tom trenu sam od sebe, jedan jedini put, sada i neponovljivo izvire iz ljudskog srca. Posle krstaških ratova takoreći pod potpunim arapskim uticajem u celoj Evropi se raširilo mišljenje kao što je Al Gazalijevo, koji kaže da je puka dijalektika traćenje uma koje nema nikakvog uticaja na unutarnjost religioznog života i njegovu čistotu, čak ga i ometa, to je potrebno samo onima koji ne znaju da razlikuju nebitno od bitnoga – puko objašnjenje zakona (fika) ne pokazuje put ka spasenju. Oni Evropljani koji su bili osetljivi na misli kao što su bile Al Gazalijeve, kao skolastičari, tražili su argumente protiv skočanjenog malog puta. Arapski uticaj se izmešao s kabalističkom baštinom koja se probijala iz Španije, putem koji do sada nije razjašnjen, ali je verovatno takođe posredstvom Arapa prispeo s alhemijom i s uticajem Dionisija Areopagite koji ni za trenutak nije prestajao.
Koliko god je Evropa potpuno umela da asimiluje klasičnu grčku i rimsku misao za vreme i posle renesanse i, istina, krišom, alhemiju (jer je poznato da su i veliki učitelji skolastike pisali mnoštvo alehmijskih rasprava), toliko je malo obradila kabalu, ali manje i od toga sufi. Nekoliko sekti, nekoliko osamljenih mistika, kao Ekhart, Tauler, Toma Kempijski, ili kasnije Molinos i njegovim posredstvom sveti Jovan od Krsta i u delu Lojole onaj koji ima osećaj za ovakve stvari, čuje daleku muziku sufija. Kako je nezamislivo siromašan ovaj svet koji nije ništa drugo do samomučiteljski napor zbog ranga, zbog imanja, zbog uživanja i vlasti koja sve gazi, iz kojega nedostaje onaj stepen ekstaze ljubavi o kojoj govori sufi. „Znam da sam jedno s tobom, neodvojivo jedno, ali hoću da se odvojim od tebe kako bih uživao u divoti svoje ljubavi.“
Bela Hamvaš
