Komentar
Vaxračedika nije verodostojan Budin govor čak ni u onom smislu kao mnogi poznati kraći ili duži govori zbirke. Budini govori su napisani posle prelaska Uzvišenog u nirvanu, a njihova verodostojnost je stilska verodostojnost.
Ko je ikada čitao ovakav govor, on zna o čemu je reč. Nepatvoreni je ton kako Uzvišeni govori neiscrpnog daha posedujući takvo znanje o podnošenju patnji života, koje se ne može ocenjivati, jer je to ono što ocenjuje čoveka. Rečitost Vaxračedike je suvlja i kruća, njena teorija je pak jasnija. Po svoj prilici pisao ju je takav učitelj mahajane, prilično pozno, koji je veoma dobro poznavao celokupno Budino učenje, i želeo je da ga iskaže u koncentrisanoj jedinici jedne jedine misli. Kvintesencija je savršena i više kazuje nego što čovek očekuje. Ovde nije reč samo o Budinom učenju, nego o tome kako se nužno dodiruje s onom starijom hindu baštinom s kojom obično Budu suprotstavljaju oni koji misle da je budizam u indijskoj baštini ista ona pojava rascepa kao reformacija u evropskom hrišćanstvu.
Nedavno je Hajnrih Cimer u svojoj knjizi o hindu filozofiji postavio najjasniju teoriju od do sada poznatih o poreklu budizma. Svako je znao da Buda nije pošao od Vedante, od baze indijske baštine, nego od sankhje. Cimer sada kaže da sankhja a otuda i poreklo budizma i nije hindusko, nego eventualno dravidsko, a sama teorija u svakom slučaju potiče iz vremena koja prethode upadu Arijaca u Indiju. Arijci su, kada su zauzeli Indiju, već tamo zatekli sankhju. Kasnije su ona i Vedanta jedna drugu na više načina preslikavale tako da su dve vrste metafizike preuzimala elemente jedna od druge, mada je svaka sačuvala samostalan karakter. Iz sankhje se razvila joga, kasnije brojni elementi budizma, čime su Budina baština Vedanta i hinduizam odbacili koncepciju duše. Moguće je da se zbog toga zbilo da se u arijevskoj Indiji učenje Bude nikada nije ukorenilo, i dok se u Kini, Japanu i na Tibetu širilo, među Indusima mu takoreći nije ostalo ni traga.
Baština hindu Vedante ima mnogo dela u kojima se oseća uticaj sankhje ili budista. Vaxračedika je pak takva budistička knjiga koja bitne misli preuzima iz baštine Vedante. Već je i sama glavna teza takva da je uvek bila jedna od najvažnijih postavki arijevske baštine, i ona je kasnije postala osnovna misao Šankarinih komentara Vedante. Vedanta nije religija i nema ništa s filozofijom. Ne saopštava sadržinsko znanje, nego pruža metod kojim čovek može da izmeni sklop svoje svesti. Proces se naziva prosvetljenjem, na jeziku Vedante vidja, odnosno buđenje. To je i tema Vaxračedike.
Šankara buđenje određuje tako što, za vreme dok se ono događa, ništa se ne dogodi. Sve ostaje po starom, drvo ostaje drvo pod mojim prozorom, i ptica čuči na grani, a ja je iz svoje sobe vidim, iza nje je plavi nebeski svod i sunce sija. Jesam i ostajem onaj koji sam bio, a i svet je onaj koji je bio. Samo što upravo drvo više nije drvo, ptica nije ptica, sunce nije sunce, i ja više nisam ja. Za desetohiljaditi deo trena umeo sam da zbacim i umeo sam da zaboravim i umeo sam da odbacim sve što sam video i naučio i čuo, i svoje uspomene i želje i strasti i ambiciju, i sve što je svet i život mog ličnog ja, i moja svest u istom tom desetohiljaditom trenu, kao što kaže učitelj zena, umela je da bude naga kao od majke rođena i u toj nevinosti umela je da zadobije od stvarnosti jedan jedini dodir. To je vidja.
Veran prevod smisla reči vaxračedika jeste: tvrđe od dijamanta. Odnosno onaj lomni tren za vreme kojega sam saznao stvarnost i za vreme kojega se sklop moje svesti tako izmenio da sam se razbudio, drugačije rečeno pribavio sam osetljivost za saznanje stvarnosti, ona se neprolazno smestila u središte moga bića kao zrno tvrđe od dijamanta, ne može ga razbiti ni udar sudbine, ni bolest, ni smrt, ni ponovno otelotvorenje. U novije vreme moderni čovek bi mnogo dao kada bi ovo posvećenje mogao da otkrije. Ne mogu dovoljno da ga objasne.
Pretpostavka je da je čovek svesno konkretno živo biće, svojim prirodnim datostima u život utkano individualno ja, ali istovremeno čovek je lični nosilac takvih podsvesnih i nadsvesnih nesamerljivo nevidljivih sila koje se prema njegovom svesnom ja u svojoj veličini i moći odnose kao Antares prema jednom zrncetu zamnog maka. Karakteristično je, međutim, da neuporediva većina ljudi nikada ni ne nasluti da se ovaj Antares nalazi u njima. Samo je veoma malo, i u svim vremenima je bilo veoma malo onih koji zavesu između svesnog ja i transcendentne stvarnosti, istina, ni za trenutak ne umeju da uklone, a da tragom uklonjene zavese od stvarnosti podsvesti i nadsvesti, naime, ne pribave saznanje, ali o tom iskustvu ipak imaju neku maglovitu slutnju.
Hindu metafizika materijalnom svetu ne pridaje stvarnost potpune vrednosti. Za pojam materija sanskrit i nema reč. Za krug materijalnog sveta obično se koristi samskara, što znači posledica uzroka stvaranja sveta, to jest ono što sledi iz misli o stvari. Međutim, Vaxračedika piše da „vera u misli o stvari se ne može ni izreći“. Ima onih koji samskaru prevode kao zakržljali ostatak misli. Nešto što je nekuda krenulo, ali je na tom putu stalo i okrenulo se i iskrivilo se. To je misao „s efeom“ koja nije stigla na cilj. Recimo, misao-bogalj. U svakom slučaju misao koju je čovek stvorio o nepostojećoj stvari, ili u najboljem slučaju o realitetu koji nema potpunu vrednost, s kojim se ne vredi baviti, jer nema ozbiljnog uticaja na egzistenciju.
„Svaku stvar treba napustiti i mnogo više svaku ne-stvar.“ Hindu baština se bitno razlikuje od Evrope novijeg doba po tome što svet ne smatra stvarnošću. „Svet nije svet, zbog toga je svet“. Skriveni aksiom celokupne Evrope jeste da svet postoji nezavisno od čoveka, i to je prećutna teza od čije pretpostavke polazi, uz malo izuzetaka, svaki evropski mislilac. Mišljenje hindu baštine, kao što izražava Vaxračedika, „formira nezavisan smisao koji nema pretpostavke“. Danas za to kažemo da za ono što je rečeno ne postoji skriveni aksiom. Indija ne drži pouzdanim nikakvo znanje koje ne pribavlja ona dotična svest naga kao od majke rođena. Svaku stvar treba napustiti. Svet nije svet. Vera u materiju se ne može ni izreći. „Vizija, rosa, mehur, sumaglica iz sna, bljesak munje, oblak, od toga je nastao svet.“
Ali ne samo što svaku stvar treba napustiti, nego i svaku ne-stvar. Ono što se danas ovde u Evropi naziva duhovni i psihološki svet, njegov je realitet isto tako nepouzdan kao i svet materije.
Nema u meni ja, ata na me ti. „Onaj ko drži za stvarnost misao o ja, o živom biću, o ličnosti, ne može se smatrati bodhisatvom.“ Rosa, mehur, oblak, sanjanje are such stuff as dreams are made of, kao što éekspir kaže u Buri. Materija je puka slika u ogledalu jedinog postojanja. Od svih stvari treba odustati, ali i od svih ne-stvari treba odustati. Vera u materiju se ne može ni izreći. Onaj ko govori o materiji, ili duhu, glasno sanja. „Misao o ja, o biću, o ličnosti nema stvarnosti.“ Sve je to samo samskara, odnosno misao-bogalj, koja nema ništa sa stvarnošću. Sve je to nekakav apriorni uslov, posledica samskare. Ko stvarnost uzima ozbiljno, on formira elemente koji nemaju preduslove. Čuvajmo se skrivenih aksioma. A vera u duh i dušu nije ništa drugo do li skriveni aksiom, posledica mišljenja o preduslovima koji nisu primljeni k znanju, mišljenja koje čovek prihvata bez ispitivanja i kritike i smatra ga istinitim. Svest naga kao od majke rođena ne zna za duh ni za dušu. Jezik sve to teško izražava. Reči, i to reči novijih jezika mnogo više nego onih starijih, u svakom slučaju lepe se na spoljnje predmete, odnosno polaze od prećutnog priznanja stvarnosti spoljnjeg sveta. Zbog toga onaj ko ovaj jezik smatra verodostojnim izvorom informacija i nehotice mora da prihvati spoljnu stvarnost koja je nezavisna od čoveka. Ako nisam u stanju da prihvatim punu vrednost stvarnosti spoljnjeg sveta, na ovome jeziku ne mogu učiniti ništa drugo nego ga poricati. A to ne znači mnogo. Izvornu situaciju, međutim, ovim poricanjem ne mogu da razumem. Ne mogu ostati na poricanju. Treba da budem pozitivan.
Reči treba da primenjujem na taj način da ne poričem stvarnost spoljnjeg sveta, nego da prećutno priznavanje stvarnosti dovedem u sumnju takvom formulom kao što čini Vaxračedika kada kaže „ja nije ja, zato je ja“. „Svet nije svet, zato se naziva svet.“ Istina, ovaj dvostruki paradoks nema nikakvog gramatičkog smisla, ali ko ga čuje, u njemu može da se probudi sumnja da iza igre, koju označava sklop izraza, postoji neki drugačiji saznajni sklop koji je u drugačijem odnosu sa stvarnošću. Izražajna forma svest naga kao od majke rođena jeste paradoks. U Evropi je jedini znao za to Kuzanije, niko drugi.
Za paradoks i misaoni akt koji je nastao iz jedinstva istovetnosti Vaxrač edika kaže da je to znanje koje prevazilazi um. Istovremeno osnovno stanje ove nevine svesti, prema govoru je ekačita, neposredno shvatanje. Naravno, znanje koje prevazilazi um nije znanje koje se može poreći, koje nije znanje, jer se ništa ne događa, a to što se ne događa, to je postojeće koje je nepostojeće, zato se naziva postojećim. Nema u njemu nikakve istine, niti ne-istine. U ovoj logici veze nisu kao u racionalnoj logici. Ovo je takav misaoni preplet koji povezuje paradokse i poistovećenja. Ova tehnika mišljenja znanja koje prevazilazi um jeste mišljenje koje izvire iz neposrednog iskustva stvarnosti znanja nagog kao od majke rođenog, koje ne polazi od nekog skrivenog i nepriznatog aksioma, nego je u svakom misaonom aktu ekačita, odnosno opet i snova nastupa iz osnovnog stanja svesti. Ova logika je lišena samksare, drugačije rečeno ne koristi se mislima-bogaljima. „Od svake stvari treba odustati, a još više od svake ne-stvari.“ Neću da saznajem snove i vizije i oblake, nego stvarnost, i neću da zijam u slike u ogledalu, nego hoću da realizujem stvarnost. Neću da konstruišem pogled na svet, nego želim da izmenim sklop sveta. Neću da budem filozof, nego hoću da pribavim znanje tvrđe od dijamanta.
Logiku lišenu samskare treba nazvati logikom ekstaze, a tako je treba nazvati zato što je lišena samskare, ne koristi misli-bogalje, koja zbog prećutnog priznavanja bilo materijalnog, bilo duhovnog sveta, i upravo zato u svakom slučaju polazi od stvari – nego oformljuje takav smisao koji nema preduslove i na koje se oslanjaju, sama samcita svest naga kao od majke rođena, to jest osnovno stanje. To je ono što se nalazi izvan sveta, i nalazi se izvan ja, i zato je ekstatično. Od svake stvari treba odustati, a još više od svake ne-stvari. Nema preduslova. Postoji neposredno shvatanje, ekačita koja je s druge strane sveta i ja, znanje koje prevazilazi svest. To je logika ekstaze.
Svet samskare nije suštastven svet, nego svet pojmova koji je stvoren od stvari, takvih pojmova čiju ispravnost nemam prilike da kontrolišem, ali sam nepoverljiv prema njihovom smeru, i takav treba da budem s punim pravom, zato što su oni nastali iz skrivenih preduslova i lako je moguće je da sam ih stvorio od nepostojećih stvari. „Ovde sada nema ni traga misli o ja, o biću, o svetu, o duši.“ „Ni ideja, ni ne-ideja.“ Uzalud ispitujem misli i kontrolišem ih i čistim. Uzalud izgrađujem egzaktne operacije. Jedino što mogu da učinim jeste da ne uzmem u obzir svaki prećutni preduslov, i da realizujem neposredno shvatanje. A za realizaciju neposrednog shvatanja pak postoji jedan jedini način, da zauzmem poziciju osnovnog stanja, odnosno da realizujem nevinu svest. Ko je to uradio, nije uradio ništa. Ko je to postigao, nije postigao ništa. Ništa se nije dogodilo. Ko to vidi, ne vidi ništa, i postiže ono što je tvrđe od dijamanta.
Vaxračedika je posvećenje bodhisatve. Biti bodhisatva znači „slobodan sam od sebe sama, slobodan sam od egzistencije, slobodan sam od života, slobodan sam od ja“. A ono s čime sam istovetan, to je ne-ja i ne-život i ne-biće.
Nema sveta, nema stvari, nema ja, nema duše, nema duha. Svako je istovetan po tome što nije duša i nije ja. Ogroman broj ljudi za to ne zna i živi u maštarijama. Ali onaj ko je pribavio znanje tvrđe od dijamanta, on se poistovetio s ne-bićem. I ko to učini, on ne čini ništa, jer sve ostaje po starom, i ništa se nije dogodilo. Bodhisatva je došla zato da bi oslobodila svako živo biće.
Ali nema bića i nema oslobođenja. „Onaj ko veruje da ima bića i ima oslobođenja, ne može se nazvati bodhisatva.“ [ta i ko da bude bodhisatva? Bodhisatva neka bude Tathagata.
Tat znači „onaj“. Onaj koji sebe poistovećuje. U celokupnoj Vaxračediki to je najteže mesto. Niko ne zna šta znači poistovećivanje. Baština stalno govori o njemu, ali ga nigde ne objašnjava. Moderna psihologija ga koristi kao opšterazumljivi pojam, ali nikada nije ni pokušala da ga ispita. Lako je moguće da je reč o nesvesnom psihološkom elementu složenom od učenja hindu metafizike tat tvam asi (to si ti) i aristotelovskog logičkog principa istovetnosti, principa u kojem je potpuno neraščišćeno da je to sudelovanje, ili jednakost, ili jedinstvo, ili nekakav odnos koji više nije odnos zato što je samo prividno reč o dva, a u stvari dva su jedno. Teškoća je ovde u tome što se paradoks poklapa s istovetnošću. Kao što Vaxračedika kaže, ja nije ja, zato se naziva ja. Svet nije svet, zato se naziva svet. Odnos između to dvoje je takav odnos koji nije odnos. Ono što je u odnosu celina-deo, to je u odnosu celina-deo. Ono što je unutar jedinstva, to još može da preuzme odnos jedno prema drugome. Ako je nešto istovetno, znači da unutar istovetnosti nema nikakvog odnosa. Tat znači Onaj. A Tathagata onaj koji je Istovetan.
Hindu metafizika polazi od toga da, dok čovekova svest proizvodi samskare, odnosno dok čovek koristi misli-bogalje, on živi u onom stanju san-oblakmehur koje nema punu vrednost realiteta. Taj svet se naziva maja, ili opsena.
Onaj ko rasprši maju, on doseže nevinu svest, što je nirvana. Ta nirvana je ne-ja, ne-svet i ne-stvar. Čovek se oslobodio tako da se nije oslobodio, jer nema sveta i nema oslobođenja i ništa se nije dogodilo. Čovekovo ja u maja stanju, koje živi među mislima-bogaljima san-oblakmehur, naziva se dživa. Džva znači živo biće. Dživa pipka u tami, misli da je ja, da je oko njega svet, da živi, da će umreti, da će se iznova otelotvoriti, i veruje da postoji duša i duh i stvar i svet. Kada se čovek oslobodi, Dživa prolazi kroz tajanstvene promene, više nije Dživa, nego Atman. Atman je onaj koji je dosegao nirvanu.
Dživa koja živi u maji živi u degradiranoj budnosti. Ova degradirana budnost naziva se avidja. Ovo je pospanost i zatupljenost i lunatičnost kada se mislima-bogaljima i sablasnim slikama i fiksnim idejama pripisuje puna vrednost stvarnosti, i kada se bludi u nestvarnosti. Bludi se u ovoj otelotvorenosti, i greška se gomila na grešku, istina se smatra neistinom, neistina istinom, ne ume da se razlikuje stvarnost od ne-stvarnosti, naseda se na zablude, veruje se u to da postoje stvari i ja, i zbog počinjenih grešaka iznova treba da se otelotvori, i dalje se bludi, kroz bezbroj života, kao što kaže Vaxračedika, kroz deset miliona puta sto miliona svetskih vekova otelotvoruje se i umire i ponovo se otelotvoruje. Ovo zabludelo kruženje hindu metafizika naziva samsara. Čovek kruži ovom samsarom sve dok je Dživa, to jest dok maji pridaje vrednost stvarnosti. U onom trenutku kada u desetohiljaditom deliću trena ume da zbaci, i ume i da odbaci, i ume da zaboravi sve što je video i naučio i čuo, i svoje uspomene i želje i strasti i ambicije, i sve što se u njemu nagomilalo i otelotvorilo tokom sto puta stotinu miliona svetskih vekova, i u istom trenutku desetohiljaditog trena kada njegova svest ume da bude naga kao od majke rođena, on zadobija jedan jedini dodir stvarnosti: u tom lomnom trenu DŽiva se probražava u Atmana. Budi se iz lunatičkog stanja, maja nestaje, i nirvana se realizovala.
Za Evropejca je naročito teško razumevanje ovoga koraka koji nije korak. Čak i za takvog čoveka kome je jasna svaka misao metafizike i koji sve svoje snage usredsređuje na njenu asimilaciju, čak ni on nije u stanju da shvati da je Tathagata u svojoj istovetnosti nirvana i samsara, ili nevina svest i zabluda, kako one mogu biti istovetne, i kako se to može primeniti na neposredno iskustvo datih slika. Onaj ko ima ovakve teškoće razumevanja, ako ovako postavi pitanje, već je počinio gomilu grašaka. Pre svega on govori o neposrednom iskustvu datih činjenica. U međuvremenu, prirodno, datim činjenicama i neposrednim iskustvom naziva ono što seznualistička i empirijska nauka drži za to. Naravno, Buda za tako nešto ne bi rekao da je sve to samsara, odnosno misao-bogalj koja je ostala zarobljena u opseni materijalnog sveta, i nije umela da probije zid lunatičnog stanja. Neposredno iskustvo je sasvim drugačije. To i nije sadržinsko znanje, nego primanje k znanju posle promene sklopa svesti da nema ništa što bi se promenilo, i nema ništa što bi se moglo primiti k znanju. A potom Evropejac sve to želi i da primeni. Nema šta da primenjuje, i nema na šta da primeni. A na koncu i naročito nema za koga da primeni. Nema oslobođenja. „Onaj ko veruje da postoji biće, i da postoji oslobođenje, ne može se nazvati bodhisatva.“ Tathagata znači istovetnost sa svim što postoji, odnosno neistovetnost s onim ne-svim čega nema.
Nirvana nije drugi svet i nije spasenje i nije znanje i nije postojanje, i ne može je niko posedovati, i nije primenljiva, i njome se ne može steći neposredno iskustvo. Kada bi nirvana bila bilo koja od toga, onda onaj koji je dosegao nirvanu, dosegao bi tek jedno stanje postojanja. Ali nirvana označava znanje koje prevazilazi um, drugačije rečeno ne-znanje koje ne-prevazilazi ne-um, zato se naziva znanjem koje prevazilazi um. U Evropi nekoliko mistika govori o tome da u ovakvom znanju koje prevazilazi um sudeluje duša na drugom svetu.
To je karakteristično za misli koje je religija iskvarila. Indija kaže da vekovečnost ne počinje posle smrti, nego nikada i nije bila ništa drugo do vekovečnost, i čovek postaje toga svestan onda kada ju je pribavio: ovde i sada, u ovom trenutku, odnosno ne budi se ni na šta, jer nema ništa i nije ni bilo.
Čovek je uvek bio slobodan od sebe sama, i bio je slobodan od postojanja, i slobodan od života, i slobodan od ja. Čovek je uvek bio istovetan sa svim što postoji. I to svaki čovek. Svako je Tathagata, tim pre što nema svakoga, i nema Tathagate, zato se naziva svako i Tathagata.
To je znanje koje prevazilazi um.
Bela Hamvaš
