Dvadeset osmog maja (1940), pred veče, Albanka, žena mog prijatelja, amerikanskog novinara, telefonira mi. Kaže: svršeno je.
Rat je na našem pragu. Pitanje je sad dana.
Da dođem, posle večere, da popijemo nešto i porazgovaramo. Biće naše uobičajeno društvo.
Odlazim, dakle, opet u tu kuću, u ulici gde su stanovali slikari iz severnih zemalja, a koja je sad ulica starinara i garaža. Sedimo opet na terasi mog prijatelja, koja je na krovu. Pincio, sa svojim stenama, visi nad našim glavama. Sobarica domaćice — bivša seljanka iz sabinskih brda — obilazi nas i spušta nam leda, u čaše.
Moj prijatelj je ubledeo. On je Talijan — ali Amerikanac. Neće mu biti, u ratu, lako. Dva oficira, koji su česti gosti u toj kući, ćutljivi su. U novinarskim krugovima se govori, da će Francuzi, ovih dana, zasuti Rim, bombama. Možda će i engleski bombarderi doći. Izgorećemo, kao što je izgoreo Roterdam, kao što je izgorela Varšava.
Oficiri nas još teše, da to nije sasvim sigurno. Niko neće rado zapaliti Rim.
Kći pomenutog predsednika vlade, emigranta, sasvim je utučena. Atentatori, sunarodnici njenog oca, poručuju joj, da će ga sad ubiti, makar se skrio u mišju rupu.
Oba oficira, koji se udvaraju tim lepim ženama, ne kažu, ni ono, što sigurno znaju da se sprema. Ali, mlađi, manji, koji je konjanik i aristokrat, ne može da skrije nepoverenje, koje Talijani imaju, uvek, prema strancima, pa me, tako reći, ispituje: da li se i moja zemlja sprema da uđe u rat? Na čijoj strani?
Kažem: ne znam. A kad bih znao, ne bih rekao.
Stariji oficir, plebejac poreklom, Alpinac, na odsustvu, pita me: da li mi je žao što ću, uskoro, morati da idem iz Italije, koju sam, kažu, mnogo voleo. Takvu, kakvu sam je video, nećemo više videti, nikada. Bilo je veselo. Kad sam je prvi put video?
Ja onda pričam, kako sam je video, slučajno, pre dvadeset i osam godina, a došao sam bio u
Veneziju, gde je more tako zeleno, a varoš, kao san. Možda je to zato, što sam bio mlad. Intenzitet osećanja i percepcije, meni se čini da su jači, u mladiću.
Stariji oficir na to kaže: najjači su, kod svakoga, u ratu.
More moje zemlje, kažem, mnogo je lepše, nego venezijansko, ali je more svake zemlje lepo, ako je ulaz u neku nepoznatu zemlju.
Moj prijatelj, jako načitan, a poliglot, ima običaj da svoje asocijacije, pri razgovoru, govori, samom sebi, kao u vetar. Sad deklamuje nešto, što ne znamo šta je — a što su bili stihovi jednog, venezuelanskog, pesnika: No hay quien… nos dice mas de lo quel el mar nos dice! Niko nam ne kaže više, nego što nam more kaže! Zatim dodaje, o pristaništu: I ta tuga pristaništa… gde se vidi, hiljadu puta, čovek koji odlazi! Y ese dolor de puerto.. donde se ve mil veces el hombre que se va!
Zatim dodaje, neočekivano, da je Venezia bila šampion katolicizma.
Njegova žena nam skreće pažnju na sirotinju u Veneziji.
Na radove koji se vrše, na isušivanja, i cementiranja, tla.
Njen muž se nada, kaže, da će, na strani Italije, ući u rat i ostale katoličke zemlje, mora: i Španija! I Portugal.
Njegova žena, kaže, da to nisu katoličke zemlje, nego fašističke.
Mali oficir, konjanik, pita me: jesam li bio u Portugalu?
I ne sanjajući da ću, već iduće godine, živeti, mesecima, u Portugalu, kažem da nisam i da je slabo verovatno, da ću ići tamo.
Kći predsednika vlade kaže, da joj se čini, da smo svi mi, deleći se, na katolike, marksiste, Slovene, fašiste, ludi! U ratu, zemlje menjaju mesta, u Evropi, kao u kadrilu. Portugalci su, u prošlom ratu, ratovali protiv Nemaca, i izgubili dve divizije, koje su Nemci pokosili kao decu. Sad će u rat na strani Nemačke. Rusi su, u prošlom ratu, ušli u Nemačku, sad su sa njom u savezu. Italija je, stolećima, Nemce, smatrala za varvare, sad ih obožava. Obožavala je Francusku, sad će u rat protiv nje. Ko zna na čijoj strani ćemo biti, u idućem ratu, kad ovaj prođe. Mi smo ludi! Ona ne razume to. Što se pak tiče Venezije, nju je u Veneziji naročito razveselila, gondola. Bila je tamo na bračnom putovanju. Šta sve gondolijeri imaju da vide. A što je najlepše, bračni parovi plove u gondoli kao u crnom, mrtvačkom, sanduku.
Ja kažem, da volim gondolu, jer liči na preistorijske čunove, jer ima u sebi nečeg polinezijskog. Kao morski konjići, u akvarijumu. Prošle zime, bio sam, sa svojom ženom, u Veneziji. Videli smo zavejane gondole pod prozorima hotela ,,Danielli“. Ne verujem da ću ih, takve, videti, ikad više.
Mali oficir kaže kćeri predsednika vlade, da bi trebalo, sad, kad se razvodi od muža, još jednom, da ode u Veneziju. Da oseti razliku. On, kaže, ne voli gondolu. Stranci su od gondole načinili komediju.
Kći predsednika vlade ne trpi da iko vređa gondolu, i Veneziju.
Ona, kaže, voli Veneziju, voli gondolu, voli i gondolijere, koji tako lepo pevaju. To je varoš, koja, vekovima daje utočišta ljubavnim parovima, u gondoli — iako je malo neudobno. Ali je tako čudno. Nezaboravno. Uživala bi, da, još jednom, čuje, gondolijersku pesmu!
Domaćinu je sve to dosadno, pa me pita: Znam li bakarne konje, na Svetom Marku? Antički su! Doneti iz Konstantinopolja godine 1204. Napoleon ih je odveo u Pariz. A kad je Napoleon pao, vratili su se u Veneziju. U prošlom ratu, sklonjeni su u jedno malo mesto. Sad će opet da idu. Pita se, kaže, šta li osećaju, pri tom, stalnom, premeštanju? U istoriji čovečanstva, kaže, stalno je samo to, da se konji premeštaju, u ratu.
A konj, kažu, oseća prisustvo smrti.
On voli Veneziju, kaže, jer je bila vojnik Italije na Istoku: na Kipru, na Kritu, na Rodu!
Mlađi oficir me pita: da li mi, u našoj zemlji, mrzimo Veneziju? Ona je, kaže, držala našu obalu — lav Svetog Marka držao je Slovene u kandžama, Venezija je pobedila, kod Lepanta, godine 1571, tursku flotilu.
Zašto bismo je mrzeli, kažem, za ono, što je, zauvek prošlo? A kod Lepanta, naš je brod plovio ispred flotile Španije, Rima, i Venezije. Da nije bilo nas, Venezija ne bi bila ono, što je bila.
Mali poručnik — ili kapetan — Giorgio, strašno se ljuti na to, ali se stariji oficir, Alpinac, smeje, dobroćudno. U svojoj velikoj inteligenciji, Talijani se smeju, i šalama na svoj račun.
Valjda da bi se izbegla svađa u njenoj kući, domaćica nas umiruje. Ćerka predsednika vlade kaže, da je žalosno, što ne možemo, kao u nekoj azijskoj priči, na ćilimu koji leti, da obiđemo, još jednom, sva ona mesta, koja smo u Italiji voleli. Sva će ta mesta, možda, već kroz koji dan, sagoreti. Englezi će ih spaliti. Nećemo ih nikad više videti.
Poručnik Giorgio se onda smeje, i uzvikuje, da je on gotov da pođe, koliko sutra. Ima kola, a prima obe dame koje mogu u kola stati. Kroz koji dan njemu se može desiti, da ga otprave u Afriku, ali sutra, prekosutra, još bi mogao poći.
Iako je ta misao luda, svi smo ushićeni a domaćin donosi geografsku kartu, na kojoj otpočinje jedna luda šetnja, prstima. Svaki predlaže da se, još jednom vidi, ono mesto, gde je bio sretan — koje ne može da zaboravi.
Mali poručnik me pita, da li bih opet, išao u Veneziju?
Bih, kažem — to je ružičast oblak koji se diže iz mora, cveće, fatamorgana, mramorne senke u hladovni. San.
Na putu za Kinu, Marco Polo, nije mogao da je zaboravi, priviđala mu se u zelenilu Jadrana, i tamo, daleko, na Severu, gde su oko njega pasli irvasi. Gde i nema drugog zverinja. Otišao je bio, tako daleko, da je polarna zvezda bila ostala prema Jugu, u zaleđu. A kad se sa tog puta, iz Azije, vratio, niko mu u Veneciji nije verovao da postoje ti polarni krajevi, za koje se tada mislilo, da su u Kini.
Domaćica smatra, da je ta naša želja za putovanjem, samo egoizam, eskapizam, buržujski. Niko normalan u mozgu ne želi da ode i nestane u daljini. Samo nenormalni i nekorisni ljudi putuju.
Ja se onda branim, da ja ne kažem da želim da zaista nestanem u daljini, nego samo da je Venezija, katkad, isto takav san, kao i polarni krajevi. Eto, uoči rata, prošle zime, video sam je, u snegu.
Gondole su bile zamrznute, pred hotelom ,,Danielli“, a Ezra Pound kaže, da su bile pre prvog rata skupe, u Veneziji. Beskorisno je to što rade ljubavnici u Veneziji, u gondoli. Gondola je kao kovčeg mrtvački. Ali, eto, nosila je bezbroj ljubavnika, pre nas, pa će ih, i kad nas više ne bude bilo, nositi. Gondola plovi kao malajski čunovi, nečujno.
Plovi kao kineski čunovi, po nebu, glavačke, a gondolijeri uzvikuju samo kad ugao ulica treba obići. Toliki su bili sretni u gondoli.
Alpinac, stariji oficir, kaže mi, da i on voli gondolu, iako zna da je smešan kad to kaže, ali, da, ne valja, što smrt dovodim u vezu sa ljubavnicima u Veneziji. Treba se protiv takvih misli boriti. Smrt treba vezivati za sneg, za planine. On ima samo jednu želju. Ako mu je pisano da pogine u ratu, da to budu Alpi.
Tamo želi da umre.
A kad bi se oženio, tamo bi želeo i da živi.
Mlađi oficir viče: jesam li video spomenik velikog, talijanskog vojskovođe, koji se zvao Colleoni, u Veneziji? Kažem: video sam.
A jesam li video spomenik onog, koji se zvao Gattamelata — u Padovi?
Kažem: video sam.
Je li poznato u mojoj zemlji, koliko je Talijana, u prošlosti, bilo, koji su bili čuveni generali?
Najčuveniji generali u Evropi.
Stariji oficir, Alpinac, obično prati rodomontade svog mlađeg druga, sa osmehom. Svi znamo, kaže, da su te čuvene vojskovođe, u srednjem veku, retko učestvovale u bici. Nisu se izlagali. Umirali su najčešće od noža ubica, i otrova, poslodavaca. Retko su gledali svojoj smrti u oči. Broj poginulih, i inače, u tim bitkama, bio je mali. Tek je naše doba izmislilo bitke, rat, u kom su Talijani, u prošlom ratu, dali, sedamsto hiljada mrtvih. A zna se, kažem, i koliko je mala Srbija dala.
U tom smo svi jednaki. Iako su brojevi različiti.
Mlađi oficir, međutim pita: da li sam video, u Bergamu grobnicu Colleoni? Grob Medeje Colleoni?
Taj strašni čovek bio je neutešan, kad je izgubio kćer, tako mladu. Talijani, kaže, i kad su strašni, vole svoju decu. A jesam li zapazio, koliko su antički? Daju antička imena svojoj deci.
Bio sam, kažem, u Bergamu. Austrijski garnizon, koji je držao Bergamo sve do 1859, sačinjavali su moji sunarodnici. Išao sam tamo i da vidim portret jedne naše žene (La Schiavona), koju je slikao Cariani. Hteo sam da pronađem, ko je bila ta žena — ali nisam uspeo. Ne znam ni ko je Cariani. Znam samo da je umro godine 1542. Mene su zanimale takve veze, iako su besmislene. Ima tamo i jedan svetac, vrlo čudno slikan, koji je delo slikara, koji se zvao Andrea Schiavone, a koji je Šibenčanin i meni drag. Malo se o njemu zna, u Italiji.
Mali poručnik se, na to, ljuti. Kaže, svi smo mi šoveni. Idemo po Italiji i tražimo trag svojih sunarodnika, koji su mali, mali. A ne gledamo gorostasne umetnike, koji su Talijani.
Ni to nije tačno, kažem.
Mi, Sloveni, nikad nismo šoveni, kao, da ne kažem koji sve, takozvani, veliki narodi. Na tom putu, kad sam išao da gledam slike dvojice, koji se kriju pod imenom Schiavone, cilj mog putovanja nije bio Bergamo, ni taj portret, koji je delo slikara, koji se zvao Cariani, nego jedna izložba u Turinu, prva izložba skupljenih dela, velikog slikara, o kome se dotle malo znalo, a koji se zove Gaudenzio Ferrari. Priznajem, međutim, da bi bilo krajnje vreme, skupiti jednom sve te slikare i skulptore, koji su umetnici Italije, ali koji su, rođenjem svojim, pripadali onoj drugoj obali. Ima ih toliko, toliko.
A što se tiče imena Colleonijeve kćeri, ja ne mogu da verujem, da je otac znao šta ime, Medea, znači. Koliko je znam, Colleoni je bio odan crkvi. Teško je verovati, da bi otac, makar i tog vremena, dao ćeri ime one, koja želi da zakolje svoju decu, u ljubavnom besnilu i očaju. Nomen est omen.
Poručnik me, nabureno, pita a jesam li bio u varoši Brescia ?
Bio sam, kažem, imam tamo prijatelje — jednog imućnog bakalina i njegovu kćer, koje sam upoznao pri obilasku iskopina u Pompeji. To su vrlo skromni, a vrlo prijatni, Talijani. Veseli. Lepi.
Išao sam u tu varoš i zato, da vidim kapije na tvrđavi u toj varoši. Broletto. Tu kapiju su otvorili, revolucionarima, moji sunarodnici, koji su tu garnizonirali, godine 1849.
Kao što se vidi, sve je u vezi, sa Schiavonima, u Italiji.
Stariji oficir mi onda kaže, da su ti moji poznanici, taj otac i ta kći, propustili, da me poprave, oduševljeni što su moji sunarodnici tu kapiju otvorili. On ne zna o tome. Broletto, međutim, ime je, koje samo srednjovekovna opština u toj varoši nosi, a ne i tvrđava. A što se tiče mojih, poštovanih, sunarodnika, oni su sačinjavali, koliko mu je poznato, trupe austrijskog generala Haynau — hijene u ljudskom obliku. Brescia se držala deset krvavih dana, u martu 1849. Nije bio čuo, dosad, da su austrijske trupe otvorile, igde, kapiju, revolucionarima.
Kći predsednika vlade viče da se, već jednom prestane sa brbljanjem o prošlosti, o ratovima, o revolucijama, pa da se pređe na glasanje o spisku talijanskih varoši, koje želimo da još jednom vidimo. A kad se moja žena bude vratila, ona će joj skrenuti pažnju na to, da, u varoši Brescia, ima jedan bakalin, koji ima lepu kćer, sa kojom sam išao u Pompeju i Herkulanum.
Domaćica kaže da bi bilo bolje da posetimo radnička predgrađa Genove, uoči rata. To bi bilo i čovečnije, nego da idemo i obilazimo grobnice kondotijera, koji su bili šakali i hijene. Ja, u svom traženju prošlosti, gubim, kaže, iz vida, sadašnjost.
Ja se branim, da ne gubim iz vida sadašnjost — samo o njoj ćutim.
O sadašnjosti govorim, kad treba, gde treba, i kome treba.
A što se tiče radničkog kvarta Genove, iznenadiće se. Ja sam tamo išao tražeći podatke o svojim sunarodnicima, u austrijskoj vojsci, koji su u Genovi bili, za vreme austrijske okupacije. Istina njih nisam našao, nego sam provodio vreme u malom, zapuštenom, ali i vilo bogatom, muzeju, kineskih i japanskih stvari (Museo Chiassone). A da je taj muzej bio, u Koelnu, cela bi Evropa govorila o tim stvarima. A što se tiče Genove, ići ću, vrlo rado, da je još jednom vidim — da prođemo kroz Karuge, i da se kupamo na Albaru. Možemo otići, uveče, i u Nervi, gde sam završavao dan, u opštinskom vrtu koji mi se činio lepši od svih drugih u Italiji. Začudiće se, kad budu videli, da imam poznanika baš i u radničkom kraju. Svud sam kod kuće, u Italiji.
Mali poručnik, Chiaramonti, onda počinje da viče, da je Colleoni svoj dvor poklonio sirotinji, kad mu je umrla kći, i, da su Talijani, svi, Talijani, i jednaki. A domaćica mu ljutito skreće pažnju, da će i u ratu, on i njegovi konjanici, jesti, sa dva lonca, iz dve kujne. Neće biti svi jednaki. Mali poručnik, valjda da to zabašuri, viče, da idemo u Mondovi. To je, kaže, najlepše bojište Napoleona. Stranci prećutkuju da je Napoleon bio Talijan. Kći predsednika vlade ućutkuje malog poručnika, pa traži, da se ide u Milano, u Scalu. Njen otac je, kaže, upoznao njenu mater u Scali. Tamo su se zavoleli. I sad čuva ulaznicu, koju je kupio to veče. Domaćica kaže njen muž obećava da će ići u Operu, u Milanu, svaki put kad krenu u Milano, a završi u biskupiji.
Stariji oficir, koji jedini ćuti, dok svi viču, predlaže, da se prvo pita — kuda ćemo — domaćin. Ne znam zašto, domaćin nas posmatra tužno, i kaže, da smo svi nezajažljivi u svojim željama, jer nismo religiozni. On želi da se, pre svega, ode u Genovu. Nije mu to, ni rodno mesto, niti je tamo odlazio u Operu, ali to pristanište je ono mesto, koje mu je najmilije u Italiji. Voli da vidi nebo iz Genove. Voli da vidi more iz Genove. Voli više svega velike, talijanske, prekookeanske, brodove. Voleo bi da umre i da bude sahranjen u Genovi — kad ostari.
Pošto je on amerikanski državljanin, i neće učestvovati u ratu, iako je Talijan, mali poručnik mu kaže, da će, svakako umreti, kad ostari u postelji. A domaćin mu odgovara, odmah, da će, čim se svrši rat, naći jedan veliki talijanski brod u Genovi i ukrcati se.
Nije ni sanjao šta ga čeka i šta to govori.
Ja sad, u sećanju, vidim njegovo bledo lice, osvetljeno fenjerom, jer je neko bio pogasio ostalo osvetljenje. Vidim kako se smeši. Želi da zastane u Genovi. Oseća se ponosit, što je Talijan, u đenovskoj luci. Veliki brodovi. Brodovi.
Ja sad zamišljam to lice kako se, u samrtničkim mukama, grči, satima, u ogromnom, talijanskom, prekookeanskom, brodu, koji se sudario sa jednim, belim švedskim, brodom, pa je tonuo. Skoro svi putnici sa talijanske grdosije bili su spašeni. Moj prijatelj je bio uklješten u jednu smrvljenu kabinu i nisu ga, u toj strahoti, uspeli da izvuku. Bio je izlomljen i umirao je, satima, dok voda nije, sasvim, potopila kabinu, i povukla ogromni brod na dno mora, nedaleko od New Yorka.
Jedina sreća u svakom ljudskom životu jeste: da se budućnost ne zna.
Svi, međutim, to veče, viču, i dalje, kuda bi da idu, još jednom, u Italiji. Padova, kaže, domaćica. Padova, kažem i ja. Pavia, kaže stariji oficir. Pavia, kažem i ja. Pred očima mi se žuti reka i nad njom most, stari most. Ispod njega žene peru rublje u vodi. U Padovi je fiziku predavao Galilej. U klupi je sedeo i jedan švedski kralj.
Svi ponavljamo, tako, po nešto, o svakoj talijanskoj varoši. Bergamo, viče mali poručnik, kao na loteriji. Talijani su, kaže, tukli Francuze, kod Pavie, tako, da su im i kralja zarobili. Šta kažu na to stranci? Kažu, da je taj gospodin onda napisao pismo svojoj majci: sve je izgubljeno osim časti. Talijani mu skinuli čakšire, a on priča o časti i ostaje živ. Svi stranci to ponavljaju, kao papagaji. Ovoga puta gospoda Francuzi neće imati vremena, da bombarduju Rim. Danas je kapitulirala Belgija. Skoro će i Francuska.
Stariji oficir, koji ne voli rodomontade svog mlađeg druga pita, ima li nešto, osim violina, da se vidi u Cremoni? Jesam li bio u Cremoni? Ima nešto da se čuje, kažem, u Cremoni. Tamo se rodio jedan veliki Talijan, koji se zvao Monteverdi. Prvi put sam ga slušao, u mladosti, u Parizu. Zatim, sa svojom mladom ženom, u Fiorenzi. Vanredno su ga svirali, iako ne meni, nego svima u Štokholmu. A sa gospođom Martom, sa domaćicom, išli smo, da ga slušamo, i u Rimu, u Svetoj Ceciliji.
Domaćica na to kaže tužno: Nećemo više slušati Monteverdija u Rimu. Rat je. Gleda nas. Pita se gde ćemo kroz godinu dve biti?
Ljudska reč, čovečji glas, katkad, i pri običnom razgovoru, može da unese u razgovor neku jezu.
Duboku. Tako i ta fraza domaćice, sa tim imenom, unosi među nas reč, „nikad više“, jezivo. Došao je kraj jednoj Evropi. Došao je kraj i našem krugu u Rimu. Ona zatim, valjda i sama uplašena, uzvikuje: Dosta s tim — basta! Uplašili se smrti buržuji. A smrt je prirodna pojava, kao i rat. Umire bilje, umiru laste, zašto bi ljudi trebalo da budu besmrtni? Za nama će ostati, lešina, smrad, kaljuga, hemijska formula. Milioni će, međutim, opet živeti. Večno živeti. Nijedna violina u Cremoni ne zvuči lepše, nego detinji plač — prvi. Pošto se zna, među nama, da ta žena nema dece, taj uzvik nam je tim tužniji i neshvatljiviji.
Njen muž, ušeprtljivši, predlaže, da prekinemo te lude razgovore i da se to ostavi, a reši sutra, a da se sad čita, malo, Vergilije.
Domaćica, koja se valjda zastidela, od svog sopstvenog uzvika, o detetu, trči po knjigu, i vraća se, i seda, i traži da se čita dijalog o Slobodi. Dijalog između Melibeja i Titira. Melibej je, kaže, selja, kome je, posle rata, u kolonizaciji veterana, uzeta zemlja. Ali su mu ovce ostavili. A Titir je mužik, rob, kao što su bili seljaci u Rusiji, pa je došao u Rim, da se, kod vlasti svog vremena, otkupi.
Domaćin kaže to treba da čitamo u Mantovi.
Njegova žena, međutim, nastavlja da priča, kako se Titir oslobodio, i, sad živi kao pastir koza, i svira u diple, ceo dan.
Njoj se, kaže, dopada kako Vergilije — čankoliz Avgusta — ipak, lepo o Rimu govori.
Bio je, kaže, priprost, a mnio je, da taj grad, koji zovu Ruma, liči na palanke kud novorođene jaganjce donose na pazar. Tolkovao je onako, kako je svojim mozgom znao. Da keruša mora ličiti na kučiće, a koza na kozliće, pa je tako merio i veliko, sa malim. Ali je brzo uvideo da se Ruma uzdiže iznad svih drugih gradova, kao što čempres izraste nad korovom.
Melibej ga pita: a što dođe u Rim?
A Titir odgovara: Čuh zov Slobode. Ona me je zvala, iako dockan, ali me pozva.
Domaćin onda kaže, da je nemoguće, o idejama od pre dve hiljade godina, suditi savremenim merilom. Današnjim političkim idejama. Sloboda Vergilijeva, nije sloboda Tassa, niti Carduccija.
Njegova žena se ljuti na to: Da, da, Vergilije laže. Bio je ulizica na carskom dvoru. Nema slobode u doba Avgusta i Tiberija. Koješta. Nema ni kod papa. Smešno je.
Domaćin kaže da njegova žena ne zna Tiberija, ali da, svakako, kad je reč o papama, njegovu ženu ne treba slušati. Nije objektivna. Vergilije je, kaže, bio plemenit čovek i znao je šta je sloboda. Nije to krio, ui na carskom dvoru. A predskazao je i katolicizam. Možda čak i Madonnu. Dolazi, kaže, jedno novo doba. Detence se na mater osmehuje.
Njegova žena se smeje mužu i kaže da treba da čita dalje. Predskazuje Vergilije i ratove. Kakvo hrišćanstvo! Koješta! Brzonogi Ahil, kaže Vergilije, opet će biti poslat, da opseda Troju. Jaganjci će se pojaviti, opet, u crvenom runu na paši. Njen muž joj upada u reč, pa kaže, da marksisti to mesto tumače Pythagorom. Kažu: to je azijska ideja, o ciklusu. O povratku.
Poručnik me onda pita, podrugljivo, da li se Vergilije, zna, u mojoj zemlji? Velim: kao i u Italiji, u školi — van škole, slabo, kao i u Italiji. Tako mi se bar čini.
Rimski pesnici, latinski klasici, svakako su nam, Slovenima, tuđi?
Zašto bi nam bili tuđi? Ljudi su svud ljudi. Eto, ja, koji živim u Rimu, ja nisam svojim mislima, ovde, nego čak na dalekom Severu. Još dalje, negde, u polarnim krajevima, u Hyperboreji. Pripremam o tom knjigu, ali i Vergilija čitam, baš zato. Pitao sam se: da li je i Vergilije znao Arktik? Da li je znao za polarne krajeve, za ledena mora?
Domaćin onda kaže, da Rimljani nisu mogli znati više od Crnoga mora i obala Crnog mora. Ja tvrdim da su znali dalje. Vergilije, na primer, laska caru Avgustu, da će, kad umre, sedeti među bogovima. Pretvoriće se u boga okeana i pokoriće mu se čak i Thule. A Thule je, u ono vreme, označavalo, Farerska ostrva, ili Island, ili Greenland. Thule, piše. za Island, i na jednoj geografskoj karti koju imam. Iz godine 1581. Spitsbergen još nije na toj karti. Na njegovom mestu piše: Ledeno more. Vergilije je, znao, da je tamo kraj sveta. Hyperboreja.
Stariji oficir u našem društvu, Alpinac, smatra da preterujem. Kaže, slabo je verovatno, da se u Rimu, u vreme Vergilijevo, moglo čuti nešto o teritoriji današnje Rusije, a još manje o predelu arktičkom.
Ja mu onda skrećem pažnju, na nekoliko mesta, u Svetoniju i Tacitu, iz kojih sam bio zaključio, da je Rim, zaista morao nešto Čuti, već u ono doba, o zemljama, iza Bosfora (Azovskog) i večnoj zimi i večnom ledu.
Pišući o Germaniji, Tacit je stigao, do Venda i Fina, ali za one, još više na Severu, za Helusije i
Oxione, kaže, da imaju lica ljudi, ali tela životinja — što nije čudo.
U svakom slučaju, pišući o Avgustu — meceni Vergilija — Svetonije, izričito, kaže: da su mu Skiti slali ambasadore.
Pomislio sam, da su priče o Arktiku, o večnom ledu, o zavejanom Severu, u večnom snegu, morale biti poznate, u tom krugu literata i filosofa, koje je Avgust — a posle njega i Tiberije — bio zavoleo. Grčke kolonije na Crnom moru bile su poznate, od šestog stoleća, pre naše ere, a Rim je te kolonije nasledio.
Znamo, sigurno, da su se rimske legije pojavile, na obali Crnog mora, već u našem prvom stoleću. Jedan od najstrašnijih rimskih poraza, bio je godine 86. Pogibija pretorijanskog prefekta, u Dobrudži — Comelija Fusca. U svakom slučaju, ako se na grčkim ostrvima — na primer u Miletu — znalo nešto o Severu, iza Skitije, znalo se to, svakako, i na carskom dvoru, u Rimu.
Pomislio sam da je, već u Vergilijevo doba, Rim morao čuti, ponešto, o zemlji iza grčkih kolonija, na Crnom moru, pa se pričalo o tom svetu, koji se nalazi u večnom snegu, negde, iza grčkih varoši, koje su se zvale: Olbia, Chersones, Panticapeum, Tanais na Donu. Rimske trupe pojavile su se, u prvom stoleću, i na Krimu.
Stariji oficir ponovo izražava sumnju.
I on smatra, da je ceo antički svet bio, samo oko Sredozemnog mora.
Ne veruje, da je Vergilije mogao išta čuti, o Slovenima.
Još manje o Severnom polu.
Ja onda tvrdim, da sam našao, u prvoj knjizi Vergilijevih ,,Georgika“, jasan dokaz, da je pesnik, znao, da se nebesa dele na dve sfere, od kojih za jednu kaže, izričito, da je to mračna zona sveta, koja se nalazi u večnom ledu.
Kaže, latinski: glacie concretae!
Za nebo kaže, da se uzdiže prema Skitiji, a spušta se prema Libiji! Severni pol je, kaže, iznad naših glava!
Domaćin onda prelistava knjigu, pa nalazi, posle, ta mesta, u Vergiliju, i viče: tako je!
U trećoj knjizi ,,Georgika“, kažem, pesnik pominje i Azovsko more, pa dodaje, da je u tim zemljama večna zima!
Kaže: semper hiems!
Dabogme, u njegovo vreme, pesnik nije mogao biti tačno obavešten o svakom detalju, geografskom, na našem globu. Za Rimljane je zima počinjala severno od Rodopa, što nije sasvim netačno. Vergilije kaže, da je, iza Rodopa, sve, u snegu!
Nema tamo, niti bilja na ravnici, ni lišća po drveću!
A zemlja, koja se prostire, UNEDOGLED, sva je zavejana, u snegu.
Strašan severac tamo duva. Sunce ne uspeva da rastera SENKE.
Odeća se na telu smrzava, a vino se razbija sekirom.
Dah se ledi iz nosa i visi sa brada.
Mećave traju tamo bez prestanka!
Oficir mi kaže, da tu nema pomena, izričito, Skita.
Ja tvrdim da ima. Evo kako Vergilije govori o današnjoj Rusiji:
Tamo se gomile jelena muče, uzalud, da grudima probiju brda snega, što im puteve preprečava.
Kad ih lovci sustižu ubijaju ih nožem.
Klik radosni čovekov meša se sa divljom rikom divljači.
A što se tiče Skita, (kaže Skita), oni žive pod zemljom, u zemunicama, mirno i bezbrižno.
Provode duge zimske noći uz ogromne panjeve, na ognjištu.
Pijuckaju medovinu.
Tako živi, kaže, ta vrsta neobuzdanih naroda pod sazvežđem Medveda!
Večno ih bije vetar sa Riphejskih planina!
A te planine, kažem, smatrale su se, u antičko doba, kao severna granica sveta.
Sve je u vezi, kažem, i Skitija Slovena i pesnici Rima!
Oficir se na to smeje i kaže da nisam jasan, u tom, ko su Hyperborejci ?
Ja kažem da priznajem, da je to teško reći.
To ime ima nekoliko tumačenja u nauci o čovečanstvu.
Za Rim je to bio svet iza severnog vetra, borealnog, u večnoj zimi.
Za Grke, Hyperborejci behu neka čudnovata, ali ljudska bića, koja žive u nekoj vanrednoj zemlji, iza arktičkog leda.
Pod večnim Suncem!
U večnoj radosti!
U večnoj sreći!
Kći predsednika vlade, iz one male balkanske zemlje, kaže, na to, da su to prazne reči, ludorije, snovi, gluposti, uobraženja!
Da toga nema!
Ni onaj mladi, manji, oficir, ne veruje da je Vergilije mogao nešto znati, o Hyperborejcima, to jest polarnim predelima. Hteo je prosto da laska Avgustu i da ga očara tim frazama.
Ja onda kažem, da pesnik, izričito, kaže, da postoji ta veza među narodima i zemljama. Dok u Italiji sviće zora — kaže pesnik — tamo počinje da sja, večernjača! Vetar nam, kaže, donosi oluj, iz Skitije!
Oluj skitski, kaže, izričito! Suhe oblake, iz kojih kiše nema. Sve nam, kaže Vergilije, dolazi iz tih severnih, zemalja, Hyperborejaca!
Sobarica naše domaćice, stoji u vratima, pa nas sluša. Vrti, zatim glavom, pa kaže, da ne može dalje, i da ide da spava.
Domaćica, koja je marksist, smeje se, pa je otpušta.
Iako je ponoć davno prošla, nama se ne odlazi kući, pa se razgovor nastavlja, sanjivo, beskrajno.
Domaćinu je pesnik Katul miliji od Vergilija.
Mlađi oficir priča o jezeru Garda, burnom, hladnom, gde je Katul imao svoju kuću, i kuda se vratio, da umre. Okolina je brdovita, divlja. Stranci bi, kaže, želeli, da Italija ostane neka vrsta zimske bašte za kretene iz inostranstva. A ne voli Katula. Plačevan je.
Domaćin mu odgovara da Rimljani nisu voleli to jezero, kao mi, u naše doba, zbog lepote prirode i jezera, nego zbog sumpornih izvora na obali, jer je sumpor bio, jedini lek, za bolest Rima, za reumatizam u nogama. Katul je bio nesretan, ali ne plačevan. Pesnik koji se usudio da napada Julija Cezara, ne može biti plačevan. Cezar je hvalio njegove pesme, a Katul je napisao, da mu je svejedno da li se Cezaru dopada. ,,Da li si, Cezare, crn, ili beo, baš me briga“. U svakom slučaju, treba se držati klasika, treba se držati Katula, Propercija, Horacija, Vergilija, i imati u prošlosti prijatelja. Treba držati vezu sa mrtvima.
Domaćica se smeje mužu, pa kaže, da je njen muž dobar čovek, ali šta je pravi život i ne zna. On je crkven čovek, a crkva, kao na steni, nazidana je na mrtvima.
Domaćin onda trči niz stepenice i vraća se, sa knjigom pesama Gaja Valerija Katula. Kći predsednika vlade viče da prestanemo govoriti o mrtvima.
Da bih je umirio, ja tražim od domaćina da čita onu pesmu Katulovu, koja govori o proleću, o putovanju, o želji odlaska. Nismo samo mi, moderni ljudi, željni putovanja po svetu, niti je to počelo u doba romantizma. Domaćin onda — koji zna rimske pesnike, u prste — čita: Iam ver egelidos refert tepores… Već se vraćaju blagi vetrići proleća, zimska se oluja istutnjala… Već misao treperi željna plavih daljina… Noge su željne lutanja…
Njegova žena protestuje. Neka njen muž, kaže, ode pred kasarne, gde se žene, plačući, praštaju, od mobilisanih vojnika, bivših radnika i neka pita taj svet, da li je željan odlaska, u Afriku, od svojih…
Stariji oficir, Alpinac, predlaže, da se čitaju pesme Katulove, o ljubavi. Iako mu se to, očigledno, ne sviđa, moj prijatelj onda priča, kako je ljubaznica Katulova, koju, u stihovima, naziva, Lezbija, bila velika dama, iz porodice Klaudija, iz koje je i Tiberije, a kako je Katula i varala i iznurila, i, kako je sve niže padala, završivši kao drolja.
Ja branim tu ljubav, i kažem, da nije sigurno da je Lezbija: — Klaudija — sestra onog ludaka, koji je kriv za rđav glas žene Cezarove, i koji je proterao Cicerona. Ma kakva da je bila, Katul je, u prvim stihovima, Lezbiji, govorio, da mu dah zastaje kad je ugleda, da mu tama noćna pada na oči, da, zanemi od divljenja.
Kći predsednika vlade viče da su to fraze, laži, zaljubljenog muškarca, a takvi su svi muškarci, s početka.
Domaćin joj onda čita stihove, koje je Katul pisao onda, kad je Lezbija počela da se podaje muškarcima, koje je, i po ulicama, lovila. A kći predsednika vlade viče, da su to laži, laži, ostavljenog i ljubomornog muškarca.
Domaćica onda kaže, da je dosta. Sad bar znamo društvo rimskih aristokrata, Cezara, i imperatora, i
Tiberija. Ona bi takve žene dodelila, na upotrebu, armiji i proleterima.
Pošto sam i ja proučavao, pomalo, Katula, a pošto i mene pitaju, šta mislim o rimskim pesnicima, ja kažem, da pređemo preko podataka o životu i nemoralu tog vremena. Sve što znamo, o tom, nije sigurno. Nego se zasniva, uglavnom, na rekla-kazala. Glavno je da nam Katul kaže, da je tu ženu voleo više od svojih, više od sebe samoga. U jednoj pesmi, o sastancima sa njom, u kući koju je, za te sastanke, dobio od jednog prijatelja, on opisuje, tihi korak te žene, koja prilazi pragu u toj kući koja je bila u brdima, kraj jednog potoka,van varoši.
Pesma se završava stihovima, u kojima svetlost obasja, na pragu, vrh njene noge, u lakim sandalama.
Kad je počela da ga vara, on u besnilu kaže: sad te znam — nunc te cognovi. On je nju voleo onako, kao što otac dete svoje voli, kaže. To nije važno. Važno je kako taj korak, ta sandala, kad mu dolazi, biva osvetljena u zelenilu šumskom, ispod drveća, od Sunca.
Manji oficir mi odobrava. Antički Rimljani, i Rimljanke, kaže, mnogo su prirodniji, nemoralniji, od nas. Nisu nosili masku na licu.
Stariji oficir, koji je mnogo više čitao nego što smo mislili, kaže, da su to sve prolazni momenti u životu žena i ljudi. Nego da čitamo ono, što taj pesnik kaže, toj ženi, o smrti i ljubavi.
Domaćica, koja je socijalist, ali koja isto toliko zna o prošlosti Rima, koliko i njen muž, uzima onda knjigu i nalazi tu pesmu, na koju Alpinac cilja, pa nam čita, potresena: Vivamus mea Lesbia, atque amemus. Treba živeti Lezbijo moja, treba se voleti. Sunca mogu da zađu i da se rode ponova, ali kad naš mali plamičak bude zgasnuo… u noći jednoj koja nema kraja ćemo spavati… Nobis cum semel occidit brevis lux, nox est perpetua una dormienda.
Mlađi oficir viče da su rimski pesnici najveći. Da su u Italiji kazane najuzvišenije misli. Da su se u Rimu odigrali najveličanstveniji događaji. Ja kažem: možda u Aziji?
I ja sam, kažem, učio Katula, u školi, a znam i ja neke njegove stihove, koji su mi dragi. Najdraži su mi oni, koji su bili poslednji o Lezbiji. Njegov poslednji pozdrav Lezbiji. U toj poemi Katul ređa daleke predele, kuda će možda otići, Indiju, Persiju, Alpe, pa i britanska ostrva — koja su onda bila vrlo daleka. Ma kuda da ode — kaže prijateljima — neka kažu Lezbiji, da je došao kraj njihovoj ljubavi, koja je umrla njenom krivicom, kao cvet, koji je, ukraj polja, u prolazu, dodirnuo plug orača… Arnorem, qui illius culpa cecidit velut prati ultimi fios, praetereunte postquam tactus aratro est.
Kako je Klaudija završila ne znamo, ali je lako zamisliti. Što se tiče Katula, znamo da se vratio u zavičaj, i umro mlad.
Mlađi oficir mi kaže da je sve to lepo i krasno, ali otkud možemo, mi Sloveni, voleti Katulovu poeziju — čoveka koji o nama nije ni sanjao da postojimo. Ja mu kažem da se vara. Katul, u toj poslednjoj pesmi o Lezbiji, pominje zemlju „divljih Saca“. I narod Chaliba, u današnjoj Rusiji. Ja ne mogu dokazati da su to bili naši preci, ali mu mogu skrenuti pažnju na fakt, da arapski putopisci, docnije, na tom mestu govore o Slovenima, pod imenom Sakalib. Sve je na svetu u vezi. I rimski pesnici, i Sloveni. Hyperborejci.
Zašto bi inače Italiju toliko voleli, i Gogolj, i Blok, i Gorki, koji su u Italiju dolazili.
Kći predsednika vlade viče da se prestane sa politikom. Nego da idemo u Veneziju, u hotel ,,Danielli“.
Domaćin onda nastavlja — kao da je neki vodič turista — svoju šetnju prstom po mapi Italije i predlaže, da se, autom, ode u Veneziju, a zatim da se zastane u Katulovoj Veroni. Kći predsednika vlade pristaje, jer je u toj varoši grob, kaže, Romea i Đulijete. Pitaju i mene da li da zastanemo u Veroni. Kažem, vrlo rado — moji sunarodnici su bili garnizon u toj varoši.
Mali oficir želi da zastanemo, na putu, u Salsomaggiore. Želi da još jednom vidi prepone, koje je jahao. Želi i svoju školu jahanja, Pinerolo, da vidi.
Domaćica predlaže radničke kvartove u Milanu, i Genovi, i Bologni, da se vidi svet, koji odlazi u rat, a ostavlja familije, u bedi. Domaćin želi da vidi Vicenzu. Stariji oficir kaže, kad svaki ima želju, onda on traži da, još jednom, vidi, takozvanu Zona sacra, svetu zonu Italije ispod Pasubija, u kojoj su grobovi onih, koji su, u prvom svetskom ratu, pali.
Želi da vidi sneg na vrhu planina.
Domaćin traži da zastanemo u Ferrari, i Piacenzi, i u Parmi.
Mladi oficir protestuje. Neće da zastanemo u Parmi, gde je živela druga supruga Napoleonova, kći austrijskog imperatora, koja je bila neverna Bonaparti. A saživela se sa generalom austrijskim, koji se zvao Neiperg. Žene nemaju pojma, o tom, šta im vrede muževi. Biti udata za Napoleona, najvećeg Talijana u istoriji, a zameniti ga, i varati, sa tim austrijskim generalom.
Ja, uzgred, kažem, da bismo mogli, kad smo već u Parmi, da odemo do siromašnog sela, gde se rodio onaj, koji je slikao gole boginje, lepše, nego iko drugi. Correggio.
Poručnik Giorgio, koji, očigledno, želi da vidi gole boginje, na slici, a valjda misli, da se sve nalaze okupljene u Parmi, menja mišljenje, pa viče da, kad je tako, pristaje, da se zastane u Parmi.
Ispada, kao da svaki među nama želi da pokaže, da je čitao što više iz raznih bedekera, o Italiji. Bilo je i toga, ali nije bilo TO što nas je navelo, na tu ludu misao, da se, što pre, još jednom, obiđe, sve ono, što smo u Italiji videli i voleli. Tih dana, svet je, zaista, bio obuzeo strah, da će bombarderi, kad započne rat i u Italiji, sravniti sa zemljom sve te lepe, varoši, spaliti sve te spomenike prošlosti, u arhitekturi i slikarstvu.
Zbilja se mislilo da će Francuzi i Englezi spaliti talijanske varoši. Svi smo ZATO trčkarali, kao miševi u mišolovci, prstom, po geografskoj karti, i spominjali, Turin, Genovu, Milano, Paviju, Bergamo, Bresciju, Cremonu, Modenu, Pistoju, Fiorenzu, Ravenu, Pisu, i tolika druga mesta, koja bi trebalo, još jednom, uoči rata, videti.
Prvi se, sred tog brbljanja, osvestio, Alpinac.
On pruža ruku i skida naše šake sa karte, pa kaže, da smo zaboravili, da nemamo više mnogo vremena, za sve to — možda samo dan-dva.
Nego da se sporazumemo i obeležimo dve-tri varoši, kuda bismo još mogli stići. Pre nego što se, zauvek, raziđemo.
On predlaže da se priredi loterija i vuku imena varoši.
A glavno je što pre poći.
Kao da smo prisutni nekom plebiscitu, na geografskoj karti se prima: Venezija. Ćerka predsednika vlade kaže, radosna, da kola možemo ostaviti na suvu, izvan varoši, a ući u Veneziju, u gondolama.
Pomešaćemo se u gomilu, na Merceriji, kaže Albanka.
Domaćin kaže da ćemo ići u teatar, da gledamo Goldonija. Stariji oficir kaže da će zasesti u neki botegon, da večera. Mlađi kaže, da treba da čitamo D’Annunzija. Ja dodajem: i Casanovu.
On je Venezia.
Domaćica dodaje da je radnička Venezija, aktuelna.
Kći predsednika viče, da se izostavi istorija i politika. Nije, kaže, važna, ni prošlost, ni budućnost, nego sadašnjost. Ja kažem: važno je da uobrazimo, da je sadašnjost, večna. Da ćemo, na karnevalu, pojaviti se, i iz groba. Kanali će biti osvetljeni i kroz sto godina, lampionima, a gondole će biti pune i tada, zaljubljenih parova. Svetiljke će treperiti u mraku. Zvezde na nebu. A pesma gondolijera odjekivaće među mostovima.
Mlađi oficir kaže: neće vise biti gondolijera, nego avionskih gondola. Ćerka predsednika vlade kaže, da je to svejedno. Ljubavnih parova će biti i onda.
Stariji oficir kaže da će naše gondole biti prazne, ali da će drugi ulaziti u njih, da se ljube, sasvim sigurno. Oni, koji se još nisu rodili. Koji su preživeli ovaj rat. U prošlom ratu bačeno je, na Veneziju, nekoliko stotina bombi, ali su bombe, u prošlom ratu, bile, male. Venezija je bila jedva oštećena.
Ćerka predsednika vlade kaže: samo ludaci žele da spale Veneziju.
Domaćica kaže, da je sramota, da zaboravljamo, svi, Veneziju revolucionara, Veneziju Manina.
Ćerka predsednika vlade se smeje i kaže, da ne zna, ko je to.
Domaćin kaže, da je rat, sad, pitanje, ne više dana, nego, možda, sati. Treba da požurimo sa našim obilaskom Italije. Kroz koji dan, možda već sutra, Englezi će, i Francuzi, spaliti Veneziju. Stariji oficir kaže da se treba nadati u životu, do kraja. Jest, kažem, ja, Sansovino je, u Veneziji, izradio kip Nade, kad mu je bilo osamdeset godina. Što se mene tiče, voleo bih da vidim još jednom zelenilo Jadrana.
Da nije bilo Sciavona, kažem opet, ne bi bilo ni Venezije.
Mlađi oficir glasno protestuje protiv toga.
Zatim, neočekivano, seda, i spušta ruke, kao obamro, i gleda nekud, kao da mu se Venezia, u čaši, priviđa. Čaša mu je poluprazna.
Videvši iznenada, čoveka, inače tako drskog i veselog, kako je klonuo, sve se stišava. Domaćin nas začuđeno gleda. Stariji oficir pita svog druga, šta mu je? Valjda tek neće zaplakati, za Venezijom? Chiaramonti, onda, kao neko nabureno dete, kaže, nije u pitanju Venezia, nego jedna Venezijanka.
Kaže da je divna. Nju bi hteo da vidi još jednom, uoči rata.
Na to nastaje smeh, a domaćin ga prezrivo gleda.
Zatim ga pita: A kako se zove ta Venezijanka? Oh! Oh! Oh!
Mali poručnik, snuždeno, kaže: Pia di Valmarana.
Ko je to, niko ne zna među nama.
Plamen sveće osvetljava lice naše domaćice, koja je sve tužnija. Gleda nas, kaže, a sigurno je samo to, da nas, uskoro, u Rimu, neće biti.
Rat je.
Možda bi bilo bolje, kaže iznenada, da se ostavimo te lude nade, da još jednom obiđemo Italiju, koja će sagoreti. Da obiđemo sva ta mesta, gde smo nekad boravili i kud smo išli, kad smo bili mladi.
Možda bi bilo bolje da pokušamo da ostvarimo ono što je moguće.
Ona predlaže obilazak Rima.
To je bliže i brže.
Da obiđemo, bar u Rimu, ona mesta koja su nam bila draga.
To bismo mogli, i za dva-tri dana, i na bicikletima.
Ona predlaže da se sastanemo, sutra, tu, pred njenom kućom, pa da pođemo u razgledanje Rima.
Nemamo da gubimo vremena. Ona će naručiti velosipede.
Za trenut-dva nastala je bila tišina, a zatim graja.
Predlog se prima.
Oficiri kažu da će, do sutra, izraditi plan obilaska Rima.
Domaćin kaže da će on poneti knjige, pesnike Rima.
Treba svi, da do sutra, pročitamo nešto, što nam se dopada, što rado čitamo, možemo to deklamovati. Da idemo do Monte Marija kud je išao Carducci. Da odemo do manastira San Onofrio, gde je sahranjen Tasso.
Kći predsednika vlade onda kuka, jer se boji da ostavi samog oca.
U tom trenutku zvoni telefon ispod nas u drugoj sobi.
Domaćin odlazi do telefona, a zatim se čuje kako dovikuje mene, i kaže, da me traže. Traži me poslanstvo moje zemlje.
Ja onda silazim, uznemiren, do telefona i prilazim slušalici, koja leži na stolu, kao neka crna kost, koju su psi oglodali.
Iz poslanstva mi javljaju da je naš ministar pozvat, sutra, u ministarstvo. Treba da dođem u kancelariju, rano.
Spuštam zatim slušalicu i pitam se: je li to rat?
Vraćam se, zatim, u društvo, i izvinjavam. Sutra ne bih mogao poći. Oni mogu otpočeti obilazak Rima sutra, ali bez mene. Ne mogu sutra.
Zašto? Zašto?
To ne mogu da kažem. Ni kad bih hteo.
Onda u našem društvu nastaje prigušena diskusija, o tom, šta da se radi. Kći predsednika vlade kaže, da ne treba poći, ako ne mogu svi da pođu. Ili svi, ili niko.
Oficiri, vrlo uljudno, predlažu, da mi se odobri jedan dan. Da se polazak odloži za prekosutra, pa, ako ni prekosutra ne bih mogao, da javim, pa će se poći bez mene.
To se onda prima i mi se razilazimo iz te kuće ispod Pincia.
U kapiji, u opštoj graji, mlađi oficir me pita, kakav sam na točku? Ima nekoliko opasnih nizbrdica, a saobraćaj je gust i ima mnogo teretnih kamiona, koji jure. Talijani su ludi na točkovima. Ne može da se koči, nego se pedalira.
Ja obećavam da ću se truditi.
Domaćin nam dovikuje da pročitamo Tassa, Carduccija, Marcijala, a domaćica nam dovikuje, da budemo tačni.
Miloš Crnjanski
Kod Hiperborejaca
