Reč o otporu
Godine 1942. u okupiranoj Francuskoj pojavila se jedna knjiga koja je oduševila sve one koji se nisu mirili sa sramotom poraza – tim rečima počeo je Radivoje Konstantinović svoj pogovor knjizi Ćutanje mora francuskog pisca Žana Brilera, poznatijeg pod pseudonimom Verkor. Šta je Ćutanje mora?
U najkraćem, to je knjiga o otporu, bolje reći o jedinstvenom obliku otpora koji jedna francuska porodica pruža svom tadašnjem porobljivaču – Nemcima. Okupator, oličen u pojavi mladog, uljudnog, obrazovanog oficira Vernera fon Ebrenaka – taj uglađeni čovek je u svom građanskom životu kompozitor – dolazi početkom Drugog svetskog rata u rekviriranu seosku kuću gde zatiče samo kućevlasnika i njegovu sinovicu. Fon Ebrenak svake večeri pokušava da, na savršenom francuskom, zametne razgovor pričajući o svojoj ljubavi prema zemlji koju je porobio, o njenim duhovnim vrednostima, prirodnim lepotama, kućama koje “imaju dušu”… najzad i o svojim očekivanjima, o svom najvećem snu, da će se te dve zemlje, Francuska i Nemačka, u tom ratu venčati i tim činom podariti jedna drugoj sva svoja blaga, sjediniti ih u nešto Veliko i Dobro; ukratko, da će izgraditi novu Evropu.
Na sve to kućevlasnik i njegova sinovica odgovaraju – ćutanjem. Svaka Ebrenakova priča razbija se o ledeno ćutanje mora. I oficir se svake večeri oprosti od njih lagim naklonom i rečima: “Želim vam laku noć.” Što takođe biva ispraćeno ćutanjem mora. Iz večeri u veče, “nešto više od sto večeri”… Da bi Verner fon Ebrenak na kraju ipak shvatio da njegovi sunarodnici nisu ništa više od običnih razbojnika koji pljačkaju tuđu zemlju i čiji je jedini naum da je potpuno unište. Zato od svoje komande zatraži da bude poslat na front, to jest da ode iz te kuće koja ga je porazila ćutanjem mora.
Tumačenje priče je lako: “Da je pisac umesto tragičnog fon Ebrenaka prikazao nekog mračnog hitlerovca koji najpre glumi iskrenost da bi se na kraju pokazao u svoj surovosti, pripovetka bi bila već odavno zaboravljena, a ni u trenutku pojavljivanja ne bi toliko uzbudila duhove. Ali pisac je sjajno izrazio ono što je svaki francuski rodoljub osećao: s okupatorom, čak i najboljim, ne može biti dijaloga; dok nije borbe, jedino je ćutanje dostojno.”
Razume se da ova stoicistička filozofija, poznata još od Zenona iz Kitije (treći vek pre n. e.), koja podrazumeva čoveka nepokolebljivog, prezirnog prema bolu, odrešitog u suzbijanju svih mekušnih i slabih osećanja, ne može biti jedini i univerzalni recept za otpor; ali pošto se prethodnom pričom o Ćutanju mora uspostavlja jasna analogija sa sadašnjim vremenom (osvajački pohod na Jugoslaviju, stvaranje nove Evrope, to jest novog svetskog poretka), ona je tu da podseti da oblici otpora mogu biti vrlo raznoliki – oni čak i treba da budu raznoliki, jer sve što je jednoglasno i jednobojno brzo se pretvara samo u puku formu – ali da će izgled na uspeh, na trajno urezivanje u svest, čak i na delovanje preko fizičkih granica zemlje, imati samo oni obrasci otpora koji će nicati iz duboke osmišljenosti i iskazivati duh lišen vulgarnosti i primitivizama. Dakle, nadmoćan duh. A on se svakako ne iskazuje rastezanjem harmonike i stihovanim pretnjama tipa “Oj, Genseru, Genseru/poješću te za večeru!”
To sigurno nisu stihovi kojima će jedan narod u budućnosti dokazivati svoju premoć, kao što to i danas dokazuju Mažuranićevi stihovi iz “Smrti Smail-age Čengića”: “O, da vide svijeta puci ostali/krst ov’ slavni nepobjedjen ikada/svrh Lovćena što se nebu vije/pa da znadu kako turska neman/grđenjem silam’ progutati radeći/ne bi trome prekrstili ruke/dok mi za krst podnosimo muke/nit bi zato barbarim ne zvali/što mi mrsmo dok su oni spali.”
Nije neprirodna težnja da se otpor omasovi i postane svenarodan, i čini se da je ovde i sada ta težnja ostvarena. Duh tog sveopšteg otpora održava se raznim manifestacijama – gotovo da se ostvaruje Aristofanova zamisao da svaki trg postane pozornica – ali iskustvo i ovde opominje da “sve što je preterano, postaje beznačajno”. Škola bezbožništva koju smo prisilno pohađali pola veka morala je da urodi nekim plodom – kvrgavim, naravno. Jedan od tih plodova jeste i probuđeni nagon da se duh pravoslavlja izražava svuda i na svakom mestu, s razlogom i bez razloga. Pa tako gledamo amaterska društva koja crkveno pojanje spajaju s novokomponovanim pesmama, amatere preobučene u odežde koji sasvim ozbiljno (imaju li pravo na to?) krste publiku znakom krsta, dok u pozadini momci u narodnim nošnjama skaču jedni drugima na leđa i prave piramide kao pod cirkuskom satrom.
Pažnja! Niko ovde ne zagovara elitističku kulturu, elitistički oblik manifestacija otpora, mada i elitizam, sasvim sigurno, treba da nađe svoje mesto u tome, jer on (elitizam) ne tvrdi da su domaćica ili radnik bolji ili lošiji u odnosu na druge kategorije stanovništva, već da se te kategorije razlikuju između sebe i da stvaraoci moraju biti svesni tih razlika da bi znali na koji način da priđu tom delu naroda. Iz toga proizilazi da ono što se, često i olako, krsti “kičem”, ne treba zbog tog predznaka prebrzo odbacivati. Jer, kič je, po definiciji, “odgovor umetnosti na povećanu potražnju potrošačke mase” i već po tome on mora da sadrži kvalitete koji odgovaraju masi.
Reč je samo o onoj tankoj crti koja u izrazima otpora deli ukus od neukusa. I nije tačno da “O ukusima ne treba raspravljati”. Evo, raspravljali smo – u najboljoj nameri.
Oblici otpora mogu biti vrlo raznoliki – oni čak i treba da budu raznoliki, jer sve što je jednoglasno i jednobojno brzo se pretvara samo u puku formu – ali izglede na uspeh, na trajno urezivanje u svest, čak i na delovanje preko fizičkih granica zemlje, imaće samo oni obrasci otpora koji niču iz duboke osmišljenosti i iskazuju duh lišen vulgarnosti i primitivizama. Dakle, nadmoćan duh.
Đorđe Dimitrijević
Časopis NIN
