Verner Hajzenberg – Fizika i metafizika
Odlomak
Da bi čitaocu bilo razumljivo kako mi je sećanje na proučavanje Timeja u tom trenutku veoma mnogo značilo, moram ga ukratko obavestiti i o čudnim okolnostima pod kojima sam čitao to delo. U proleće 1919. vladale su u Minhenu prilično haotične prilike. Na ulicama se pucalo a da se nije tačno znalo ko su borci. Na vlasti su se menjale osobe i ustanove koje smo jedva poznavali po imenu. Pljačke i otimačine, od kojih je jedna zadesila i mene samog, učinile su da izraz “Sovjetska republika” izgleda kao sinonim za bezakonje. Kada je naposletku izvan Minhena obrazovana nova bavarska vlada, koja je uputila svoje trupe da osvoje Minhen, ponadali smo se da će se prilike srediti. … Uznemirenost je ostala i postala za mene deo onog opšteg nemira koji je obuzimao omladinu u Nemačkoj. Ako je filosof Platonovog značaja verovao da u prirodnim zbivanjima uočava poredak koji je za nas sada izgubljen ili nedostupan, što onda uopšte znači reč “poredak”? Jesu li poredak i njegovo poimanje vezani uz neko vreme? Odrasli smo u svetu koji je izgledao dobro uređen. Roditelji su nas učili građanskim vrlinama, koje su pretpostavka za održavanje tog poretka. Da povremeno može nastati i potreba da se za takvu uređenu državnu celinu žrtvuje sopstveni život, to su znali već i Grci i Rimljani, to nije bilo ništa naročito. Smrt mnogih prijatelja i rođaka pokazala nam je da je svet, eto, takav; ali sada su mnogi tvrdili da je rat bio zločin, i to zločin upravo onog vodećeg sloja koji se pre svega osećao odgovornim za održanje starog evropskog poretka… Stara struktura Evrope bila je sad razbijena usled poraza. Ni to nije bilo ništa što iznenađuje. Gde ima ratova ima i poraza. Ali da li je time vrednost stare strukture načelno dovedena u pitanje? Zar nije sada stvar naprosto u tome da se iz ruševina izgradi nov, snažniji poredak? Ta pitanja su u glavama mladih ljudi stvarala veliku zbrku, a ni stariji nisu više mogli da nam na njih odgovore.
Tako se u vreme između čitanja Timeja i šetnje po brežuljcima na Štarnberškom jezeru desio još jedan doživljaj koji je imao snažan uticaj na moje docnije mišljenje i o kojem moram da obavestim čitaoca pre nego što nastavim razgovor o svetu atoma. Nekoliko meseci posle osvajanja Minhena trupe su se opet povukle iz grada. Pohađali smo školu kao i ranije, ne razmišljajući mnogo o vrednosti onoga što radimo. Tada me je jedno popodneva u Leopoldovoj ulici oslovio neki meni nepoznat mladić: ”Znaš li da se omladina iduće nedelje okuplja u dvorcu Prun? Svi ćemo ići, a i ti treba da dođeš. Svi treba da dođu. Hoćemo sami da razmislimo kako da se sve ovo nastavi”. Glas mu je imao zvuk kakav dotle nisam čuo. Tako sam odlučio da otputujem u Prun…
Voz, koji je tada još neredovno saobraćao, dovezao nas je tek posle mnogo časova u donju dolinu Altmila. … Poslednje kilometre do dvorca Pruna morali smo da prepešačimo; već smo videli mlade ljude kako sa svih strana žure ka zamku, na visini, koji je smelo podignut na okomitoj steni, na ivici doline.
U dvorište zamka, sa starim bunarom na sredini, već su se bile sjatile veće grupe. Većinom još učenici, ali bilo je među njima i starijih, koji su kao vojnici preživeli sve užase rata, pa se vratili u izmenjeni svet. Održani su mnogi govori, čiji bi patos danas ostavio čudan utisak na nas: da li nam je važnija sudbina našeg naroda ili sudbina celog čovečanstva, da li je žrtva koju poginuli prineli svojim životima postala besmislena usled poraza u ratu, da li omladina sme da prisvoji pravo da svoj život uredi sama, po svojim merilima vrednosti, da li je unutarnja istinitost važnija od starih kalupa po kojima je stolećima uređivan ljudski život – o svemu tome govorilo se i strasno prepiralo.
Bio sam odveć nesiguran da bih učestvovao u tim raspravama, ali sam pomno slušao i razmišljao o samom pojmu ”poredak”. Zbrka u sadržini pojedinih govora kao da mi je otkrivala da i oblici pravog poretka mogu doći u sukob jedni s drugima i da se onda tom borbom postiže upravo ono što je suprotno poretku. To je, učinilo mi se, bilo ipak mogućno samo ukoliko se ticalo delimičnog poretka, odlomaka koji su se izdvojili iz sklopa središnog poretka, koji, doduše, još nisu izgubili svoju stvaralačku snagu, ali im je nedostajala usmerenost ka središtu. Što sam duže slušao, sve više me je mučilo saznanje o nedostatku tog delotvornog središta; patio sam zbog toga gotovo fizički, ali ni sam ne bih bio kadar da iz gustog spleta suprotnih mišljenja nađem put povratka u središnju oblast. Tako je prolazio čas za časom, držani su govori i vođene su raspre. Senke na dvorištu zamka izdužile su se i naposletku je posle vrelog dana nastupio sivkastomodri suton, spustila se mesečinom obasjana noć. Još jednako su trajali razgovori, a onda se na balkonu iznad dvorišta pojavio neki mladić sa violinom, i kad se sve utišalo, iznad nas su se začuli prvi veliki de-mol akordi Bahove Šakone. I veza sa središtem odjednom je neosporno uspostavljena. Mesečinom prelivena dolina Altmila pod nama bila bi već dovoljan razlog za romantičnu začaranost – ali nije to bilo to. Jasni su oblici Šakone kao svež vetar razvejali maglu i otkrili oštre obrise što ih je ona bila prekrila. Moglo se, dakle, govoriti o središnoj oblasti; to je u sva vremena bilo mogućno, kod Platona i kod Baha, na jeziku muzike ili na jeziku filosofije ili religije; moralo je, prema tome, da bude mogućno i sada i u budućnosti. To je bio doživljaj.
Verner Hajzenberg
ulomak iz Verner Hajzenberg, Fizika i metafizika, Beograd 1972., str. 30., 33.-36., prevela: Vera Stojić, izvornik: Werner Heisenberg, Der Teil und das Ganze (1969)
