Uvođenje u posao
Mnogo je naivnih pripovedača, mnogo ljubitelja priča, a sasvim malo onih koji znaju nešto o suštini pripovedanja. Svi pripovedaju, a niko ne zna kako ona nastaje i šta je pokreće. Mnogo je kandidata za pripovedače, ali sasvim malo majstora koji će ih uvesti u posao. Susret sa dobrom pričom pravi je praznik za čitaoca koji ne mora da se zamara detaljima o tome koje su neophodne veštine pripovedanja. Pojedini elitni pripovedači skloni su da kriju tajne svoje umetnosti. Iz slavnih, iz klasičnih dela svetske književnosti, počev od mitova, epova, filozofskih dijaloga, tragedija itd, teško je dokučiti kako su ona nastala. Često se ne zna ni ko je njihov autor; nerazjašnjeno je da li ih je sročio genijalni pojedinac (bard, slepi pesnik, eod, neko treći, četvrti?) ili su nastala kao plod dugog, vrludavog i neizvesnog procesa, rituala, kolektivnog nasleđa, beskonačnog ponavljanja ili selektiranja, sve do otkrića-dolaska do savršeno skladne varijante. Najbolji pripovedači, poput onih koji su stvarali kolekciju poznatu pod naslovom Priče iz 1001 noći ili Istočnjačke priče, potonuli su u kovitlac vremena, a da nisu otkrili tajne svojih poetika. Čak ni to da u donjim slojevima zapamćenih povesti ima i zlih namera, i političkih igara, i mutnih zavera, problematičnih karijera, loših individualnosti; sve je prekrio pesak vremena i zaborava. Kao i u drugim umetnostima, nigde nije dokazano da idealan pripovedač mora biti i dobar čovek, solidan građanin, uzoran član obitelji. Pradavni pripovedači se nisu bavili samom pričom i nisu davali recepte za uspešno pripovedanje; oni su se držali teme i pratili sudbine svojih junaka (obično teškoće koje su ih pratile ili njihove sukobe sa drugim likovima). U Ilijadi sve je podređeno ratu između Grka i Trojanaca. Povod je bio banalan ili sasvim lirski: Grci su smatrali da se radi o otmici, a Trojanci da je u pitanju ljubav. To je bilo dovoljno za jedan mali rat koji je, u međuvremenu poprimio epske razmere. Odiseja je prvi spev o putovanju, dok se savremena dela (romani, filmovi) takođe bave „dešavanjima na drumu“. Promenila su se prevozna sredstva; nekada se putovalo-plovilo-lutalo na galijama i na jedrenjacima, a u naše vreme dovoljno je sesti u automobil ili uzjahati motocikl; junaci prolaze kroz ista iskušenja, uspone, padove, i priča je, u suštini, ista… Kreatori drevnih povesti ništa nisu objašnjavali; oni su samo pričali. Nisu imali svoje škole, ni učenike. Nisu razmišljali o sledbenicima, niti o tome koliko će potrajati sećanje na njihove podvige ili poraze. Jedino što su činili to je da u momentu pripovedanja budu svoji, skoncentrisani i najbolji; da izvuku maksimum iz sebe; da budu ubedljivi; da opčine slušaoce; da ih zadive, oduševe, uznemire; da pokrenu njihova osećanja. A šta će biti sutra, nije ih interesovalo. Praktično, u najvećem broju slučajeva, oni su opušteno ćaskali u senovitim šumarcima maslina ili palmi. Zametnuli bi razgovor sa slučajnim prolaznicima, a dobra, zanosna povest činila je da ovi zaborave na svoje svakodnevne obaveze. U časovima sijeste prisećali su se prošlih vremena ili puštali svojoj mašti na volju. Tek poneka od mnogih priča bila bi zapamćena, prepričavana i prenošena dalje. Sve ostalo bilo bi zaboravljeno. Tako je bilo…
Eonima potom mi se bavimo bledim tragovima, sitnicama i začkoljicama. Od rasutog šljunka na brežuljcima Elade, od prašine i peska Vavilona, od rasutih kockica rimskih mozaika pokušavamo da sklopimo sliku-priču o suštini, nastanku i značenju prozne umetnosti. Zalažemo se svojski mada slutimo da je taj posao neizvestan, uzaludan, a najverovatnije, cikličan i beskrajan, kao i sama priča… Zato je bitno da se i ovde, kao i toliko puta do sada, još jednom podsetimo šta je priča i da preispitamo opšta, tuđa i svoja razmišljanja o tom pitanju.
O veštini pripovedanja
Pripovetka (legenda, bajka, povest, mit) sastoji se od više bitnih elemenata; u tom mnoštvu, važniji od ostalih su tri koja uvek imamo na umu; od prve, namah, oni nam, padaju na pamet: priča (tema, motiv, naracija, ono što razabiramo kada postavljamo pitanje – šta?), vreme (jer tema, ipak, mora biti situirana u nekom vremenu, ma šta ono bilo; dakle – kad?) i mesto (kota, tačka, lokacija, geo- ili kosmo-grafija, koordinate u stvarnom ili u virtuelnom prostoru, tj. – gde?).
Pišući (ovaj ili bilo koji) tekst mi, unapred (često intuitivno), znamo kako on nastaje. Neophodno je da budu ispunjeni, i ispunjeni su, neki važni preduslovi: svest (svetlost, osvešćenje), mišljenje, pamćenje, pismenost, obrazovanje, sklonost ka stvaranju (stvaralaštvo, kreativnost, a ne nihilizam i dekonstrukcija), oglašavanje, govor, govorenje, razgovaranje, pričanje, prepričavanje… Iz ovog niza nastaje (proističe) pripovedanje (kao umetnost, ali i kao preterivanje u proizvodnji reči, poplava praznih reči, logoreja i sl); dakle, pripovedanje kao rezultat i sadržaj zajedničkog pamćenja. Priča (zapis, poruka, program ili kod) tako je stara, drevna, neophodna i sušta, da je upisana-ugrađena-sadržana i u genetski kod svake naše ćelije, uključujući i ćelije čovekovog mozga, kao jezgra pametne biološke mašine. To moramo znati i uvek uzimati u obzir – da je priča (šifra, informacija) istovremeno i suština i elementarni sadržaj Sveta i svesti; Sveta svesnog sebe, bića koje razume i Svet i sebe; priča je ogledalo osmišljenog svemira. Najkraće i najsažetije rečeno (bez obzira na redosled, bilo kojim redom, ovako ili obratno):
logos = sve(s)t = reč = kod = hromozom.
Suština priče svodi se na kolekciju (slučajan ili osmišljen izbor) apstraktnih ideja; kostur povesti (kompozicija) ne vredi mnogo bez jezičke mase („mesa“, „krtine“, užitka, naslade), bez atmosfere, bez opšteg fona; gola naracija, izvedena direktno (bez posrednika, simbola, asocijacija, poetike, melodije), može delovati (pro)hladno, kruto, a često i dosadno. Da bi bila zanimljiva, posebna, topla, izazovna, privlačna, priča u sebe upija i psihologiju pripovedača, a njegova svest (kao i pod- i nad-svest) obojena je izuzetnošću pripovedačeve individualnosti. Originalnošću svoje priče pripovedač ojačava svoje Ja. Iz spektra njegove osećajnosti proističu dugine boje, prefinjene nijanse i sve neverovatno bogatstvo njegove naracije. Pripovedač je bogat čovek. Riznica njegovih priča je neiscrpna. Ali taj trezor nije statičan, nije samozadovoljan, nije zaleđen i konačan u svom sjaju. Najlepše u njemu je što se on stalno menja, pokreće, preobražava, zaleće, obrće-okreće – živi! Usmena, pismena, narodna i književna baština ispunjene su beskrajnim mnoštvom subjektivnih verzija istih povesti. Sve u skladu sa i u zavisnosti od duha vremena; sve pod uticajem mode, ideologije, aktuelnih modela i pripovedačkih tehnika, politike, dejstva medija i propagande, spekulacija i mistifikacija. Ipak, na kraju krajeva, sve zavisi od onoga ko pripoveda (ko govori, ispisuje ili čita tekst) i od njegovog dobrog ili lošeg raspoloženja. Od njegovih namera, ambicija, ciljeva, od njegovog stila. On odlučuje koja je tema vredna priče, on rešava koju će varijantu povesti plasirati u određenom momentu (dan, veče, noć?), pred određenim društvom ili za samo jednog čitaoca. Ubedljive, atraktivne, zaokružene, jednom rečju – uspele priče privlače i drže našu pažnju. One najbolje među njima izgledaju nam sveže, zanosno, opojno i stolećima po svom nastanku. Naspram njih, neuspele priče su mlake, mlitave, dosadne. A to je, naravno, nedopustivo…
U dobroj priči naracija se ne odvija linearno, pravolinijski, jednosmerno. Naprotiv! Ona rado osciluje, vibrira, vrluda, kruži. A, možda je najsličnija spirali koja se okreće?! Vrtlogu, viru koji se vrti oko jednog (dva ili više) središta. Približava se centru (temi, motivu, suštini), pa se udaljava od njega. Teži dalekom spiralnom sazvežđu! Kosmičkom viru koga pokreću (stvaraju i uništavaju) nepoznate sile (crne rupe, gama zračenje, siva materija…). Zvezdano nebo je slika-zapis-priča koju su prethodne generacije umele da rastumače-pročitaju-oslušnu-čuju i razumeju. Slike zodijačkih znakova na sferi vidljivog kosmosa samo su jedna od bezbroj mogućih priča u n dimenzija mikro- i makro-kosmosa…
Vreme u priči ili u mitu nije nikada identično sa stvarnim vremenom; ono se ubrzava, usporava; ono zastaje pa se potom nastavlja. Vremenom se manipuliše, ekonomiše, ono se relativizuje. Tako, u 1001 noći, princeza Šeherezada vešto produžava priču; ona živi pričajući i priča da bi (pre)živela; priča je sav njen život; priča = život. U domaćoj bajci Baš Čelik noć se produžava onoliko koliko je potrebno da se priča dovede do kraja. U pripoveci Zmija mladoženja vreme (opet noć, senke, priviđenja, strah, što svakako pogoduje da se razigra, raspali mašta pripovedača, ali i slušaoca) se kupuje, prisvaja, prekraja, kako bi likovi mogli da se uobliče u svim brojnim detaljima; da poprime konačan oblik kako bi priča mogla biti dovršena…
Prostor u priči – ni sa njim nije ništa drugačije; on je u mitu, povesti ili pripoveci sasvim drugačiji od onog u realnosti. Taj imaginarni, virtuelni prostor (definisan rečima, a ne osama i koordinatama), ne poklapa se, i nikada se nije poklapao, sa uvreženim shvatanjem geografije (ili, bolje: zemljoopisanija). Prostor u narativnom svetu rastegljiv je, stišljiv, porozan, (ne)prohodan (po volji naratora); sunđerast, koralan, slojevit; (ne)probojan, (ne)proziran, (ne)verovatan; kompaktan, fragmentaran, cikličan, beskonačan… U tom i takvom svetu (relativnom i virtuelnom) jedno isto telo može se naći istovremeno na dva (ili više od dva) različita mesta. Jedan isti događaj (slučaj?) može se odvijati simultano, zatim sukcesivno, na različitim mestima; takođe, može se, po ćefu pripovedačeve mašte – ponoviti ili zaboraviti.
Sve tačke-teme-motivi u volumenu naracije povezani su (ili zauvek rastavljeni) pripovedačkim nitima-strunama, koje se pletu, prepliću i raspliću, čineći potku- -ekran na koji se projektuje i na kome se odvija priča. U najuspelijim, najubedljivijim i najuzbudljivijim povestima sve je zaista povezano, motivisano, logično (indukovano ili ponovljeno, re-konstruisano dedukcijom), opravdano, objašnjeno i podržano narativnom poetikom, estetskim dometima, umetničkim kvalitetima. Obojeno snovima i tajnama, zagrejano osećanjima…
Priča-mit, vreme (vek ili samo jedan tren), mikro-makro-prostor – kako da ih poređamo, kako da ih rasporedimo na mapi naše memorije? Kakav im je redosled? Šta čemu prethodi? Ko je prvi, ko drugi, ko poslednji? Šta je iz čega proisteklo?… Kao da nema zauvek utvrđenog reda? Ili, to i nije najbitnije?! Ako je ljudima važno, nije važno za suštinu Sveta. Ni ništavilo, ni haos nisu uređeni (bar ne po čovekovoj meri). Pre će biti da se mi moramo pokoriti njima, a ne oni nama (nadobudnima, obuzetim sopstvenim zabludama i svojom neverovatnom nadmenošću!). Koliko mi znamo (a naše znanje nije bog-zna-kakvo), beskraj (dakako, bez utvrđenih dimenzija) se vrti (Eureka, ipak se okreće!) i (najverovatnije) – podložan je ponavljanju; stvari se u njemu odvijaju u ciklusima: od ništa ka sve, od puno ka prazno, od tišine do eksplozije, od mraka do bleska. Kretanje između ovih krajnosti predstavlja neku vrstu sadržaja. Pokret, bilo da je linearan, u vidu talasa ili kružni ima neki smisao-sadržaj-tajnu koju treba otkriti-pročitati-razumeti. Dolazimo do nasušne potrebe da se sadržaj poruke spozna-zabeleži-zapamti. Kako? Pričom! U te svrhe izmišljena je – priča! Da ne bismo sve zaboravili, mi pričamo. Kad ponestane svega, imamo bar priče. Ako ništa drugo, tu je ona – priča! Ona može sama, mi ne. Ona može bez nas, mi bez nje ne možemo. Priča, pre i posle svega!
Teslino obrtno magnetno polje
Pokušavajući da objasnim suštinu naracije, tragao sam za zgodnom (atraktivnom, pogodnom, slikovitom) analogijom među prirodnim zakonima ili negde, bilo gde, drugde… U tom procesu dobrodošlo mi je izvesno poznavanje elektrotehnike i Teslinih otkrića. U dobri čas setio sam se srednjoškolskih lekcija o Teslinom obrtnom magnetnom polju! Setio sam se i čitavog niza električnih motora naizmenične struje koje je on patentirao. Te sprave i sada su iste kao i one koje je Tesla zamislio i izradio u svojim laboratorijama pre više od 120 godina. Još kao deca od jedva 17-18 godina morali smo sa razumevanjem znati odgovor na pitanje: Kako radi trofazni asinhroni elektromotor? Potražio sam i našao stari udžbenik iz 70-ih godina prošlog veka, koji sam u to vreme znao gotovo napamet (Vladimir V. Petrović: Električne mašine, Zavod za udžbenike SR Srbije, Beograd, 1967). Ovaj udžbenik bio je među najboljima u svojoj oblasti, čuven po preglednosti, jasnoći iskaza, opremljenosti odličnim ilustracijama, dijagramima i električnim shemama. Osim svega toga, inženjer Petrović se u svojoj knjizi veoma brinuo za čistoću srpskog jezika; gde god je mogao pronalazio je sjajna rešenja i odgovarajuće izraze u duhu maternjeg jezika; za pojmove koji nisu imali usvojene, prihvaćene i odomaćene termine u naučnom i tehničkom rečniku srpskog jezika ovaj čuveni profesor plasirao je čitav niz novih reči (ili je već postojećim davao nova značenja), a zatim insistirao na tome da se njegova rešenja poštuju i upotrebljavaju u praksi. Tako je fluks postao upliv, izolacija – osama, kontakt – sprega, povezivanje – sprezanje, konstantno – neprestano, instrukcija – uput, definisanje – omeravanje, kompaktnost – ispuna, izolovana bakarna žica – sprovodnik, maksimum – vrh, maksimalno – vrhunačno, amplituda – poteg itd. Neki termini su bili prihvaćeni i zaživeli, a neki drugi su vremenom nestali. Bilo je tu i preterivanja i nepotrebnog čistunstva. Tehnika i nije bila neko mesto naročito zahvalno za lingvističke egzibicije. Ako ništa drugo, upliv je ostao, pretrajao. Jedna nova, tačna reč – upliv. I to je dosta. Mada, da bi se izbegli nesporazumi, moramo imati na umu da je magnetni fluks tj. upliv po profesoru V. V. Petroviću, tj. polje kako je najšire prihvaćeno i odomaćeno – jedna te ista stvar… (Digresija: Šta znači makedonska reč ravenka? Ne možete da se setite? Samo razmišljajte logično. Pokušajte ovako: ravenka – ravno – jednako… Jednačina! Tako je. Slovenski jezici su puni sličnosti, pretapaju se jedan u drugi, melodični su, pevljivi. Zašto ravenka ne bi bila jednačina? Ili obratno? Jezik je živa struktura – hrvatski rečeno: sustav; procesi koji se u njemu neprestano odvijaju vrlo su dinamični, živahni; u njemu se stalno nešto dešava, odvija, obrće, okreće, premeće, vrti…)
U jednoj drugoj, staroj knjizi (H. Vahid – J. Danon: Električne mašine, Tehnička knjiga, Beograd, 1972) pronašao sam priču o otkriću tj. o otkrivanju magnetnog polja: kako je ono primećeno, kako je objašnjen magnetizam, kako se, korak po korak, došlo do koristi od te prirodne pojave… Evo kako je bilo. Prvo je izvesni Gambij, 1824. godine, uočio da magnetna igla u kompasu brže postiže pravac sever-jug kada je ispod nje položena-podvučena bakarna pločica. Potom Arago izvodi ogled „obrtnog magnetizma“. Sedam godina kasnije Faradej zapaža pojavu koju naziva „elektromagnetna indukcija“ i uspešno objašnjava ono što su otkrili Gambij i Arago. Nekako odmah zatim, Lorenc je definisao zakon koji veli: „Indukovane vrtložne struje suprotstavljaju se svome uzroku – okretanju magneta.“ Drugim rečima: da se magnet nije okretao, struje u bakarnoj ploči ne bi se ni pobudile; ali, kada su se pojavile, one su uvek u malom zakašnjenju, u klizanju; nešto su sporije od upliva magnetne igle i nastoje da je zaustave. Poslednji korak u istraživanju magnetizma načinio je Tesla, godine 1887. On je izveo eksperiment kojim je dokazao da se obrtno magnetno polje može dobiti bez okretanja magneta – pomoću višefaznih naizmeničnih električnih struja. Taj fenomen dobio je Teslino ime – Teslino obrtno magnetno polje (dalje: TOMP). Njegova ideja je blistava, jasna, zapravo – besprekorna. TOMP je čista apstrakcija, lucidan koncept. Nema ničega što bismo mogli videti. TOMP je čista sila (sada možemo reći – potpuno ekološka), koju možemo upregnuti da radi umesto nas; koju možemo iskoristiti za pokretanje beskrajnog niza aparata i mašina. TOMP je nevidljivo; da bi pokazao njegovo prisustvo Tesla je izradio jednu naročitu spravu; pretvorio je TOMP u cirkusku atrakciju; njegovo gvozdeno jaje kotrlja se, kruži i, na kraju uspravlja; svako može da se uveri da gvozdeno jaje stoji u središtu sprave ne prestajući da se okreće oko svoje ose. Teslin blistavi um uzeo je u obzir onaj čuveni Kolumbov trik; svetski avanturista kucnuo je malo jače šotku kokošijeg jajeta, tako je ono dobilo maleni kružni oslonac i održalo se uspravno; bila je to sjajna dosetka i neophodna prevara kako bi se impresionirao neupućeni kralj-sponzor; Kolumbovo jaje bilo je iznuđena iluzija-ilustracija tačne ideje: „Zemlja je okrugla! Mogu stići u Indiju i ako krenem na zapad!“ Reče Kolumbo i otkri Ameriku! Tesla nije bio klovn; gnušao se cirkusa, pretvaranja i lagarija. Ono što je on uradio to je neophodno prikazivanje, izložba, promocija jedne prirodne, do tada – nepoznate, sile (koja zaista u sebi ima i elemente iluzije)… Osim što je nevidljivo, TOMP je i nečujno! Kada rade, električne mašine ne zuje zbog TOMP, nego zato što su oslonci osovina, tj. ležajevi, nesavršeni i zato što vazduh struji, ventilira, niz žlebove, jer je neophodno i hlađenje elektromotora. TOMP se ne može osetiti ljudskim čulima: nevidljivo je, nečujno, bez ukusa i mirisa, a ne može se ni opipati. Jedino se može registrovati po efektima koje proizvodi, po okretanju osovine rotora, po radu koji obavlja, po snazi koju ima. I može se iskazati i stvarno izmeriti njegova gustina; i izraziti u jedinici gustine magnetnog polja koja je dobila ime naučnika koji je tu pojavu otkrio. 1 T/cm2 (jedan Tesla po cm2), 2 T/cm2, 3 T/cm2 itd…
Uz pomoć TOMP realizovane su mnoge familije elektromotora, pa i asinhroni. Ono što je bitno u Teslinom naučnom i tehničkom opusu jeste da su njegove ideje postajale patenti, a od patenata, preko prototipova, veoma brzo stizalo se do konkretnih i upotrebljivih proizvoda-sprava. Važna lekcija u udžbeniku Električne mašine imala je naslov: „Kako radi asinhroni elektromotor?“ Pre no što odgovorimo na to konkretno pitanje, potrebno je da identifikujemo glavne delove svakog elektromotora. Ta električna mašina (osim nje, električne mašine su transformatori i generatori) sastoji se od statora i rotora. Naizmenična električna struja dovodi se u namotaje statora. Stator i rotor nisu povezani električnim vezama. Njih povezuje isključivo TOMP. Kratko spojeni rotor veoma je nalik kavezu koji okreće veverica, pa je zato i nazvan kaveznim.
Slika 1 – Kavezni motor
(Ova slobodno izabrana asocijacija, ovo poređenje rotora sa kavezom navodi nas da, uz ozbiljno razmatranje suštine TOMP, uvek imamo na umu i jednu vedru sliku; živahna veverica u toj viziji pokreće i beskonačno dugo i uporno vrti svoj žičani kavez; iako zarobljena, ona ima iluziju da se pravolinijski kreće, pa čak izgleda i da se igra; svaki posmatrač vidi da veverica nikuda ne odlazi, da se samo okreće u mestu; njen elan koji izaziva simpatije ipak je zasnovan na prevari, na zabludi koju ona nije kadra da prozre; to krhko, beskrajno simpatično, nemušto biće, posle izvesnog vremena, pomalo ošamućeno, biva izbačeno iz obrtnog dela kaveza i on se polako zaustavlja; slika veverice u kavezu koji se okreće postaje neka vrsta zaštitnog znaka svih električnih motora; lakoća i upornost sa kojom ona izvodi svoju tačku može, doduše na detinjast način, da objasni suštinu TOMP: u središtu sprave nalazi se jedna mala, vedra veverica koja trči, koja vredno radi i prosto ne ume da se zaustavi; nikad joj nije dosta skakutanja i okretanja; ona ne može da se nasiti igre i slobode, iako su, i ta igra i ta sloboda, samo iluzije. Šta možemo da naučimo od veverice u kavezu? Potrebno je da dobro utuvimo da će svaka ideja ostati samo nerazumljiva koncepcija, neshvatljiva iluzija, sve dok se ne ovaploti u nekoj konkretnoj, materijalnoj formi. U slučaju obrtnog magnetnog polja pojavio se Teslin blistavi um, njegova beskrajna mašta, brižljivo pripremljena i navežbana u detinjstvu uz pomoć njegovih roditelja; u fragmentima njegovih memoara zapazili smo savršenu sintagmu – vežbanje mašte, od koje se može razviti osoben stil edukacije mladih naraštaja; njegova prirodna i spontana kreativnost učinila je da Tesla, sasvim sam, reši još jednu tajnu prirode, da shvati i upregne u korist čoveka i u službu čovečanstva: Tesla je morao biti – i bio je – veoma maštovit i kreativan, jer kako bi, inače, mogao da, tako brzo, prevali put od ideje o TOMP do elektromotora sa kaveznim rotorom. Da on nije bio genije mi bismo nemoćno zurili u magnetnu iglu, zanosili se igrarijama vesele veverice i pojma ne bismo imali šta smo izgubili…)
Da bi ulio neophodno znanje u mlade glave budućih elektrotehničara i elektroinženjera, profesor V. V. Petrović uvodi još nekoliko pojmova: magnetno kolo, prvobitni magnetni upliv, induktor, indukat, pobudni navoj itd. U poglavlju „Obrtna magnetna polja“ on veli:
Magnetno kolo svake električne mašine sastoji se od dva glavna dela: statora i rotora. Stator je nepokretan deo mašine. U unutrašnjosti njegovoj nalazi se rotor koji se, zajedno sa svojim vratilom, može obrtati. I u statoru i u rotoru smešteni su namoti. Induktorom se naziva samo onaj namot statora ili rotora koji stvara prvobitni magnetni upliv, dakle pobuđuje magnetno kolo. Namot u kojem se pod uticajem magnetnog upliva induktora indukuju električne sile i struje naziva se indukat. Navoj induktora kojim teče električna struja zvaćemo pobudni navoj. Kada kroz pobudni navoj induktora teče električna struja, javlja se magnetni upliv koji izbija iz severnog pola (N), prodire kroz međugvožđe, ulazi u indukat, kroz koji se prostire u vidu dva jednaka polusnopa, koji na izlazu iz indukta ponovo prodiru kroz međugvožđe i vraćaju se u južni pol (S) induktora. Jačina magnetnog upliva najveća je pod polovima, opada van polova; ona je nula i menja znak u ravni koja stoji upravno na osu polova i polovi je. U stvarnih mašina – prema Teslinom principu – kroz navoje induktora teku naizmenične struje iste učestanosti, ali perioda koje nisu jednovremene, nego jedna prema drugoj zakašnjavaju. Takav induktor stvara Teslin obrtni magnetni upliv. Tesla je prvi došao na misao da stvori obrtni magnetni upliv pomoću nepokretnih navoja. On je prvi uvideo i pokazao da se takav upliv može dobiti samo pomoću višefaznih naizmeničnih struja, koje jedna prema drugoj zakašnjavaju. Stvorio je generatore, motore, transformatore… čitav jedan sistem, tzv. Teslin višefazni sistem. O nastajanju obrtnog magnetnog upliva možemo se uveriti posmatrajući sledeću sliku:
Slika 2: Grafički prikaz Teslinog obrtnog magnetnog polja
Da sada vidimo kako radi asinhroni motor i šta ga goni da se okreće (gledaj sliku). Pošto rotor stoji a upliv se okreće nizovi magnetnog upliva seku sprovodnike te će se u njima javiti indukovana električna sila. Pod uticajem te električne sile javlja se struja u sprovodniku A, jer je kolo rotora zatvoreno ili je u kratkom spoju (kavezni rotor). Ta struja će u istom trenutku imati isti smer kao i elektromotorna sila zato što je skoro jednovremena sa njom. Upliv i struja moraju delovati jedno na drugo te će i na sprovodnik delovati mehanička sila elektromagnetne prirode. Mi vidimo da elektromagnetna sila goni sprovodnik da se okreće u smeru u kojem se okreće obrtni upliv. – To isto važi za svaki sprovodnik po obimu rotora (omega). Sve te sile obrazuju momenat pod čijim uticajem rotor teži da se obrće za obrtnim uplivom.
Slika 3: Kako radi asinhroni elektromotor
Rotor teži da stigne obrtni upliv, ali ne može. Kada bi ga stigao, sprovodnici i polje ne seku se, u njima nema indukovane sile ni struje. A kad nema struje elektromagnetna sila je nula, kao i obrtni moment. Rotor će tada početi da zaostaje iza obrtnog upliva. Ali, čim se brzina rotorova smanji, pojavljuje se presecanje magnetnog upliva i sprovodnika. Zbog toga se u ovima javljaju utoliko veća elektromotorna sila i struja; one su sve veće ukoliko je zaostajanje veće. Obrtni upliv okreće se sinhronom brzinom i neprestano goni rotor da se okreće. Brzina rotora nije sinhrona i otuda naziv asinhroni motor. Razlika između sinhrone brzine i brzine obrtanja rotora zove se klizanje. Kada bi se rotor obrtao sinhronom brzinom klizanje bi bilo nula. Pri normalnom radu klizanje je sasvim malo. Ako se motor preoptereti klizanje raste. Kada je preopterećenje tako veliko da rotor stane, klizanje je jednako jedinici i to bi onda bio kratki spoj. Klizanje može biti i veće od jedinice kada mašina radi kao kočnica. Kada je ono negativno mašina postaje generator i vraća energiju u mrežu na koju je priključen njegov stator.
I, da rezimiramo: TOMP statora okreće se stalnom, sinhronom brzinom. Rotor uvek nešto malo zaostaje iza njega. I baš to je suština Teslinog otkrića! On je prvo u svojoj glavi izveo seriju mentalnih eksperimenata. Imao je snažnu moć vizuelizacije. U gradskom parku Budimpešte, vrhom štapa po šljunku, nacrtao je shemu svog motora. U jednom lucidnom trenutku shvatio je princip delovanja jedne prirodne pojave. Da bi TOMP nastalo neophodne su naizmenične električne struje (i to najmanje dvofazne, najčešće trofazne: R-S-T), međusobno pomerene u vremenu. U njegovoj mašti sve je besprekorno funkcionisalo. Onda je, u mislima, zamenio redosled faza: umesto R-S-T sprovodnike je povezao redosledom R-T-S. Rotor je počeo da se okreće u suprotnom smeru. „Vidiš li kako je to jednostavno? – pitao je vernog prijatelja. – Sada se okreće u suprotnom smeru! Moćan, bešuman, neumoran. I lep!“… Svoje vizije Tesla je razradio do najsitnijih detalja i primenio u patentu indukcionog, asinhronog elektromotora. Ono što je najčudnije i najlepše u njegovom otkriću jeste to što je njegovo OMP nepomično u prostoru, a promenljivo u vremenu. Spolja se ništa ne događa, ništa se ne vidi, ali – magnetno polje se ipak okreće!
Obrtno narativno polje
Da bi smo doprli što bliže samoj suštini priče, posežemo ovde i za jednim efektnim poređenjem. Naravno, ovu komparaciju nikako ne treba shvatiti bukvalno. Radi se o jednoj igri ideja, o montaži-atrakciji nekoliko koncepata. O prožimanju makrokosmosa, spoljnjeg Sveta u kojem deluju brojne sile, zračenja, talasi, uplivi, i mikrokosmosa, unutrašnjeg, duhovnog sveta, sveta vizija, iluzija i snova. Prirodom se zaista šire, kolaju, trepere valovi: atoma, sunčevog vetra, magneta, gama-zračenja… Dočim čovekovim umom snatre svetovi naracije, ovaploćeni u strukturi jezika. Svesni smo da poređenje koje imamo na umu nije moguće sprovesti sasvim i do kraja, u svim detaljima i elementima; mi nastavljamo dalje, vođeni radoznalošću i slutnjom da ćemo na ovaj način ipak učiniti bar mali pomak, da ćemo načiniti još jedan korak u nastojanju da još bolje razumemo suštinu, tajnu i magiju pripovedanja. Često se osećamo kao oni speleolozi na kraju poslednjeg hodnika, koji čuju hučanje ponornice i slute da pećina i dalje krije mnoge tajne. U svetu apstrakcija, na idejnom polju, pojmovi i fenomeni prirodnih i društvenih nauka kao da se dodiruju, preklapaju, mešaju? Naivno, pojednostavljeno i prenategnuto bilo bi insistirati na identičnosti termina i zato to nećemo ni činiti, ne po svaku cenu. Ozbiljnost nauke i preciznost tehnike pomaže nam tek da domislimo do kraja (ili bar do izvesnog nivoa artikulacije), da indukujemo nove snopove smisla, da cimnemo zapretane veze, da zategnemo (do samog pucanja) skrivene prečice i dragocene zvučne strune. Cilj naš je da upalimo svetiljku i da je na misaonoj vrpci spustimo u mitske slojeve. Naše razmišljanje i grubo prisustvo neće uvesti ni tračak reda u kosmički haos. Ići što dalje, prokrčiti nove staze, sići što dublje po spiralnim basamacima vremena, što bliže onoj tački u kojoj se začela, zarotirala prva priča.
Priču možemo posmatrati kao narativno polje u kojem kolaju sižejni fragmenti, smisaoni rukavci, nepouzdani smislovi, mutna značenja, manje ili više uspeli simboli, neodgonetnute šifre, slepe poruke, kitnjaste prikaze, na brzinu sklepani košmari, sladunjave emocije, naslage kiča, sumnjive stilske figure… Nemojmo biti sitničavi, pročitali smo tolike divne knjige, divili se sjajnim pripovedačima. U našem Svetu, kao i u onim koji su mu prethodili i onima koji mu slede, nastaju, čuju se, ispisuju – divne priče. Okeanom jezika plivaju poruke uma i zauma. Prostorom teksta, a još više konteksta, gnjuraju nikad neispričane (divlje, otrovne, nedozrele) ribe-priče, čudo-priče, ale-priče… Da li bi nam jedan blistavi um, genije, ludi naučnik, mogao bar malo, bar posredno, pomoći da se u tom haosu bolje snađemo? Nažalost, u nauci o jeziku, u nauci koja prati i tumači književnost, nema autoriteta-naučnika planetarne slave, poput Tesle u elektrotehnici. Oprezno kažem „u elektrotehnici“, jer suština njegove misli, njegova filozofija još nije protumačena, nije dokučena, nije rekonstruisana njegova izvorna misao. Da nije imao opšti uvid u suštinu života i sveta, on ne bi mogao tako uspešno da reši konkretne probleme: prenosa energije, pokretanja mašina, slanja poruka preko okeana itd. On je razgovarao sa gromovima, divio se munjama. Njegov sagovornik bio je slovenski bog groma Perun. On je planetu Zemlju doživljavao kao svoj dom; njegovi poduhvati bili su globalni; u njegovim očima Glob(us) je bio muzički instrument; njegov um svuda je pronalazio harmoniju, njegove misli uspostavljale ravnotežu sa silama do tada nemerljivim; njegov oscilator stupio je u rezonanciju sa zemaljskim šarom… Jedino što su mu savremenici zamerili to je što mu ideal nije bio Kapital, što nije hteo da bude američki Kir Janja; radio je za dobrobit ljudskog roda, a ne za profit nekolicine zlostarih individua…
Da bi se jasno istakla poenta ovog književnog ogleda, neophodno je i dalje se pozabaviti pričom o Tesli; važno je što preciznije reći u čemu se sastoji njegov doprinos i koje su njegove prave zasluge. Sve što se o njemu kaže vrlo je bitno, iz prostog razloga što se on nikada nije ni bavio sitnicama. U njegovom opusu sve što ga je okruživalo imalo je idealnu formu; njegovi aparati, sprave i mašine na skicama izgledale su vrlo jednostavno; sadržale su u sebi ili bile istovetne sa: krugom, sferom, torusom… Njegovi talasi pulsirali su u skladnim sinusoidama precizno definisane amplitude. Na primeru otkrića OMP, a zatim i asinhronog elektromotora, mi vidimo kako funkcioniše njegov blistavi um. Šta je konkretno uradio? Trofazne naizmenične struje (radijalno međusobno pomerene za Pi/trećina) sproveo je kroz bakarne namotaje formirane oko gvozdenog torusa. Naizmenične električne struje, pravilno pulsirajući, indukuju magnetno polje koje se okreće. To polje, praktično je idealan magnetni medijum, koje svoju snagu prenosi na metalni valjak – rotor (kao što je ranije već rečeno). Rotor počinje da se okreće. U tom pokretu, u toj rotaciji, u tom zamahu je suština Tesline misije. On je u mislima prešao dug, težak i neizvestan put. Taj njegov pomak je epohalan, progres – civilizacijski. Njegov korak bio je veliki za njega, ali značajan i za ceo Svet. Sledili su, ga hteli ili ne, ne razumevajući tačno o čemu se radi. On je zakoračio kao Marko Kraljević u legendi, sa brda na brdo, sa planine na planinu, sa litice na liticu; posle toga ceo svet je dalje napredovao mnogo lakše, sa mnogo manje napora. Od sklepanog vodeničkog točka na zelenoj matici reke Korane, iz zavičaja u Lici na Balkanu, preko parnog kotla koji je stenjao i purnjao, zatim preko kaišnih transmisija i zupčanika itd. itd… Tesla je dojezdio do hidroelektrane na slapovima Nijagare. Sve gubitke snage i tehničke probleme rešio je na idealan način. Njegovo OMP veoma je blisko ideji beskonačnog okretanja. TOMP je realna varijanta nedostižnog i nemogućeg rešenja poznatog kao perpetuum mobile. Kakvo je TOMP? Kako ga možemo zamisliti, opisati? Ono je: nevidljivo, bešumno, prozirno, a silno; nema nepoželjnih efekata, kao što je škart, dim, pepeo, smog, prašina, pregrevanje, rasipanje energije… Ništa od svega toga. Samo jednostavna, delatna, čista, jaka, snažna, silna – ideja…
Magnetno-narativno polje
Da probamo još jedanput, ponovo iz početka, Da Capo al Fine.
Naspram Sveta nalazi se čovek. Naspram prirode – priča o njoj… Naspram magnetnog polja postavljamo narativno polje. Onako kako se ono obrće, na isti način funkcioniše i naracija. Ništa nije sličnije suštini i slici te ideje od delovanja prirodnog magneta. Ljudska misao, dakle priča, određuje joj identitet i daje sadržaj. Magnetne sile koje se okreću čine središte-pupak priče. Kako drugačije, tačnije, lepše možemo zamisliti suštinu-jezgro priče? Stalni magnet ima statičan, neiskorišćen potencijal. Da bi se pokrenuo, potrebna mu je pobuda naizmenične struje. I priči je neophodno zaletanje. A kada zađe u jezičke i tekstualne matice, tokove i rukavce, ona napreduje i razvija se sama. Između rotacije polja i rotora uvek postoji mali pomak, neznatna ali bitna razlika. To kašnjenje ili proklizavanje karakteristično je i za unutrašnje narativne procese. Vešt pripovedač neprestano odlaže svršetak svoje povesti. Dobra priča uvek nešto malo zaostaje iza početne ideje, iza sižea. Dug je put od prve reči do srećnog ili tragičnog kraja. OMP obrće se u praznom hodu kada ni na koji način nije iskorišćeno, kada na vratilo rotora ništa nije priključeno. Analogno, neuspela, neubedljiva, nemotivisana, nedelatna, nečitljiva naracija dobija pežorativno ime – prazna priča. Kada se preoptereti, električna mašina ulazi u kratak spoj, biva oštećena, spaljena i, što je najgore, zaustavljena. Na sličan način doživljavamo i priču koja se nasilno prekida, zaustavlja; nedovoljno osmišljena, ona je mrtvorođena, suicidna; nije daleko odmakla, a već je urušena; promašena tema vodi je u osipanje i samodestrukciju…
Teslino OMP, i kao savršena ideja, i kao adekvatna primena u praksi, deluje i dan danas nekako uznemirujuće i inspirativno. Da bismo dokučili šta je OMP, napregli smo svoju maštu do krajnjih granica. I opet nam konačni opis izmiče; naše umovanje nije potpuno zaokruženo, definicija nije savršena. Kao da nedostaje još nešto nestvarno, fantastično? Ali šta je to? Možda još samo slika leteće veverice u zlatnom kavezu? To se ne zna, to niko ne zna…
Takva je i priča. Suština joj je glatka i obla. Postoji od davnine i toliko je stara da se može reći da je večita. Neprestano se prazni i puni, puni i prazni. Izvire iz sebe i uvire k sebi. Nikad-uvek ista. Uvek-nikad nova! Ne prestaje da se okreće. Toliko je velika da može da ispuni večnost. Svi pričaju priče i dok priča traje, dok se okreće, znaju šta rade, šta pričaju i znaju šta je priča. A kad zastanu, završe, ispričaju sve što su hteli, opet ne znaju njenu bit. Zato nastavljamo da pričamo. Njen najdublji smisao je u neprestanom pričanju, u okretanju, u prepričavanju, i u iščekivanju produžetka i u izbegavanju kraja.
Nastaviće se. Uvek se nastavlja…
Milenko Pajić
Avgusta-septembra, 2012. godine, u Požegi.
