Prepoznavanja (engl. The Recognitions) je prvi roman američkog autora Vilijama Gadisa objavljen 1955. godine. Roman je u početku bio loše prihvaćen od strane kritičara. Nakon što je Gadis 1975. godine dobio Nacionalnu nagradu za knjigu za svoj drugi roman, J R, njegovo prvo delo postepeno je dobijalo novo i zakašnelo priznanje kao remek-delo američke književnosti.
Godine 2005, časopis Time uvrstio je Prepoznavanja na svoju listu “100 najboljih romana na engleskom jeziku od 1923. do 2005.”
Radnja
Radnja se labavo prati život Vajata Gvajona, sina kalvinističkog sveštenika iz ruralne Nove Engleske; njegova majka umire u Španiji. On planira da karijeru nastavi očevim stopama. Ali nadahnut slikom Sedam smrtnih grehova čuvenog slikara Hijeronima Bosha, koju je posedovao njegov otac, odlučuje da postane slikar. Gvajon napušta Novu Englesku i putuje u Evropu da studira slikarstvo. Obeshrabren od strane korumpiranog kritičara i frustriran svojom karijerom, seli se u Njujork.
Upoznaje Rektala Brauna, kapitalističkog kolekcionara i trgovca umetninama, sa kojim sklapa faustovsku pogodbu. Gvajon će stvarati slike u stilu flamanskih i holandskih majstora iz 15. veka (kao što su Boš, Hugo van der Gues i Hans Memling) i krivotvoriti njihove potpise. Braun će ih prodavati kao novootkrivene originale. Gvajon postaje obeshraben i vraća se kući kako bi otkrio da se njegov otac preobratio na mitraizam i propoveda svoje nove ideje svojoj kongregaciji, dok postepeno gubi razum. U Njujorku, Gvajon pokušava da razotkrije svoje krivotvorine. Putuje u Španiju gde posećuje manastir u kome je sahranjena njegova majka, radi na restauraciji starih slika i pokušava da se pronađe u potrazi za autentičnošću. Na kraju kreće dalje da živi svoj život “namerno”.
U tri dela knjige (i nenumerisanom epilogu) isprepliću se priče mnogih drugih likova, među kojima su Oto, pisac koji se bori; Ezme, muza; i Stenli, muzičar. Epilog prati dalje Stenlijeve avanture. On postiže svoj cilj da izvede svoje delo na orguljama crkve u Fenestruli “povlačeći sve registre”. Crkva se ruši, ubijajući ga, ipak “najveći deo njegovog dela je pronađen …, i još uvek se o njemu, kada se primećuje, govori s visokim poštovanjem, iako se retko izvodi.” Glavni deo romana se odvija u kasnim 1940-im i ranim 1950-im godinama.
Pozadina
Gadis je radio na pisanju Prepoznavanja sedam godina. Započeo ga je kao znatno kraće delo, zamišljeno kao eksplicita parodija na Geteovog Fausta. U periodu u kome je pisao roman, putovao je u Meksiko, Centralnu Ameriku i Evropu. Dok je bio u Španiji 1948. godine, Gadis je pročitao Zlatnu granu Džejmsa Frejzera. Naslov za svoj roman Gadis je pronašao u Zlatnoj grani, budući da je Frejzer primetio da je Geteova radnja za Fausta proizišla iz Klementinskih prepoznavanja (lat. Recognitiones Clementinae), teološkog traktata iz trećeg veka: Prepoznavanja Klementa Rimskog su prvi hrišćanski roman; a ipak je to delo koje se predstavljalo kao da ga je napisao učenik svetog Petra. Dakle, originalno delo se predstavljalo kao nešto drugo, i bilo je na neki način prevara koja je postala izvor za legendu o Faustu.
Od tog trenutka, Gadis je počeo da širi svoje delo u potpuni roman. Završio ga je 1949. godine.[4] Dokazi iz Gadisovih sakupijenih pisama ukazuju da je revidirao, proširivao i radio na dovršavanju rukopisa gotovo neprekidno sve do početka 1954. godine, kada ga je predao izdavaču Harcourt Brace kao rukopis od 480.000 reči. Prema Stivenu Muru, lik Ezme je inspirisan Šeri Martineli, a Oto je bio autodepresivni portret autora. “Dik”, sveštenik, aluzija je na Ričarda Niksona.
Stil
Gadis je nameravao da njegov složeni roman, pun likova čiji se životi isprepliću, bude izazovan. Kasnije je rekao:
“Zaista tražim nešto od čitaoca i mnogi recenzenti kažu da tražim previše… i kao što kažem, nije prilagođen čitaocu. Iako mislim da jeste, i mislim da čitalac dobija zadovoljstvo iz učestvovanja u, saradnje, ako hoćete, sa pisce, tako da na kraju ostane između čitaoca i stranice… Zašto smo izumeli štamparsku mašinu? Zašto smo, zašto smo pismeni? Zato što je zadovoljstvo da budeš sasvim sam, sa knjigom, jedno od najvećih zadovoljstava.”
Godine 2002. pisac Džonatan Franzen rekao je da je ovaj roman bio “sa udobnom razlikom, najteža knjiga koju sam dobrovoljno pročitao.”
Knjiga ima tri dela i organizovana je kao triptih: svaki deo sadrži mnogo većih i manjih scena, koje su sve međusobno povezane. Teme krivotvorenja, falsifikovanja, plagijata i pogrešnog identiteta obiluju. Gadis stvara brojne i duge dijaloge. Poput Džejmsa Džojsa, koristi crticu (em-dash) da označi početak govora, a ne standardne navodnike. Prepušta čitaocu da dedukuje ko govori prema stilu govora, drugim osobinama govornika ili kontekstu. Neki likovi menjaju imena tokom romana; tako, Vajat Gvajon se tako zove na početku romana, potom gubi svoje ime, da bi mu na kraju – lažno – bilo dato ime Štefan Aše, švajcarskog državljanina. Gadis je majstor kumulativne sintakse, obogaćujući svoje rečenice književnim, kulturnim i religioznim aluzijama.
Prijem
Knjiga je bila loše prihvaćena nakon objavljivanja. Godinama kasnije, Džek Grin (Kristofer Karlajl Rid) je ispitao prvobitnih 55 recenzija u svom eseju “Otpuštajte budale!” (engl. “Fire the Bastards!”). On je kritikovao recenzente, govoreći:
“Dve od 55 recenzija bile su adekvatne, ostale su bile amaterske i nekompetentne, propuštajući da prepoznaju veličinu knjige, da prenesu čitaocu kakva je knjiga, koje su njene suštinske kvalitete, falsifikujući ovo stereotipnim predrasudama – standardnim klišeima o knjizi koja je “ambiciozna”, “učena”, “duga”, “negativna”, itd., falsifikujući kompetentnost nehumanim žargonom.”
Činilo se da Gadis poziva kritičare na odgovornost u romanu. Kada se kritičara pita da li čita knjigu, koja je opisana kao iste veličine, cene i izgleda kao Prepoznavanja, on kaže:
Ne. Samo je recenziraм… Jadnih 25 dolara. Oduzeće mi ceo večeras veče. Zar je nisi kupio? Bože, po toj ceni? Šta misle, ko će da plati toliko samo za roman. Bože, mogao sam ti je dati, samo mi treba podatak sa omota da napišem recenziju.
Grin je primetio da se podatak sa omota ponavljao u nekim recenzijama.
Vremenom, delo je postepeno postajalo prepoznato po svom značaju. Dejvid Maden je primetio da ga je “podzemna reputacija držala na ivici zaborava.” Toni Tener je rekao da je ono započelo novi period u američkoj prozi, nagoveštavajući i ponekad direktno utičući na rad kasnijih ambicioznih romanopisaca kao što su Džozef Makelroji, Tomas Pinčon, Don DeLilo i Dejvid Foster Volas.
Franzen je uporedio roman sa “ogromnim slikom pejzaža modernog Njujorka, naseljenom stotinama osuđenih ali energičnih malih figura, izvedenim na drvenim pločama od strane Bruegela ili Bosha.” Verovao je da je njegov razočaravajući prijem negativno uticao na Gadisov budući razvoj kao romanopisca. Gadis nije objavio drugi roman narednih 20 godina.
Spisateljica Sintija Ozik rekla je 1985. da se “o Prepoznavanjima uvek govori kao o najviše zanemarenom važnom delu poslednjih nekoliko književnih generacija… Kroz čuvenu nejasnoću Prepoznavanja, gospodin Gadis je postao čuven po tome što nije dovoljno čuven.”
