Dualističko gledište na čovekovo biće, bilo ono samo filosofsko ili i religiozno, opravdano je jer ga psihička realnost stalno potvrđuje. Čovek je najsloženije živo biće u prirodi, ono je i telesno i duševno i duhovno. Podela čovekove suštine na telo i dušu, kako je Platonova filosofija smatrala, za neke filosofsko-religiozne mislioce značajno je dopunjena, za druge nepotrebno komplikovana, Aristotelovom tezom o čoveku kao jedinstvu tela, duše i duha.1
Razvoj psihologije kao nauke, iako prividno zakasneo (u odnosu na razvoj drugih nauka) – naročito razvoj tzv. dubinske psihologije od početka XX veka – prećutno je potvrdio spomenutu Aristotelovu postavku o stvarnom postojanju (i razlike i jedinstva) telesnih, duševnih i duhovnih funkcija u čovekovoj prirodnoduhovnoj suštini. U Novom zavetu ima mesta koja bi govorila u prilog ovakve tročlane podele ljudskog ipostasa (naročito primetno u Pavlovoj poslanici Solunjanima 5, 43).
Bilo kako bilo, niko od ljudi ne može da posumnja (iz ličnog doživljenog iskustva) da se unutar čovekovog bića vodi, gotovo neprekidno, jača ili slabija, svesna ili nesvesna borba „duše sa telom” („U nj ratuje duša sa tijelom… borba neprestana” Njegoš). Šta to hoće duša (a tek duh!) što neće telo, i obratno? Koji je od ova dva (ili tri) entiteta bliži „principu zadovoljstva” (ovome je principu podvrgnuto svako živo biće i to od samog rođenja), a koji „principu realnosti”? Ali, postavlja se mnogo teže pitanje: Šta je realnost? Da li samo ono što vidimo, čujemo, dodirujemo, dakle ono što je čulima vidljivo, ili postoji i nešto čulima nedohvatljivo, nevidljivo, pa i nerazumljivo? Kada ljudi govore o duši i/ili duhu, malo je njih koji bi znali i umeli, bar približno, da bliže odrede šta podrazumevaju pod pojmom duše. Znači li ovo da svaki čovek (bio on toga svestan ili ne) stoji pred trajnom zagonetkom unutar sopstvenog bića koje se neprestano oglašava, čas telesno, čas duševno, a onda i duhovno? Samo retko (u nekim blaženim trenucima) čovek doživljava jedinstvo (slogu, pomirenje) tela, duše i duha. Svi ostali, daleko brojniji dani, godine, vekovi u životu čoveka (njegovog naroda i opšte istorije) ispunjeni su i prepunjeni su, stalnom borbom borbom zahvaljujući kojoj se jedino možda može dostići željeno, čežnjivo željeno J(j)edinstvo tela, duše i duha.
Ovaj kratak Uvod bio mi je potreban da predočim čitaocu neophodnost, još i više, smisaonost, više puta ovde spominjane, neprestane borbe suprotstavljenih sila unutar našeg nevidljivog i vidljivog bića. Pošto je apsolutno nemoguće da čovek ostane celog života u „principu zadovoljstva” (kao prisutnog biološkog stožera bliskog nagonu samoodržanja) mada neki savremeni psiholozi tvrde da je od samog početka života deteta u njemu uporedo prisutan i „princip realnosti” pored „principa zadovoljstva” zadatak je čoveka („čovek je dat i zadat!”) da u toku svog života istražuje suštinu tzv. realnosti, tj. da otkriva realnost postojanja u njemu, duše i duha. I, da ponovimo: ovo doživotno upoznavanje tzv. realnosti (vidljive i nevidljive), nemoguće je zamisliti bez borbe, odnosno bez dijaloga sa suprotnim u sebi. Ovo suprotno, i vidljivo i nevidljivo, prisutno je kako unutar sopstvenog telesnoduševnodu hovnog života, tako je ono prisutno i u bližem ili daljem okruženju čoveka, u spoljašnjem svetu; taj spoljašnji svet predstavljen je (već od rođenja) roditeljima, narodom u kome je čovek rođen, njegovom tradicijom, religioznom i svetovnom.
Odavno znamo da je proces sazrevanja čovekapojedinca (a tek sazrevanje naroda, ako postoji!) veoma složen i doživotan proces. Nikad nije postojao neki čovek (neka je on bio i genijalan) koji je dostigao neki zamišljeni stupanj potpune zrelosti (od Hrista jasno postavljen cilj čovekovog života). Mi smo svi samo na putu sazrevanja (da li svi?), a prema kome ili čemu je upravljano sazrevanje, kakvog smisla uopšte ima proces zrenja? Odgovor na ovo, mislim, zbilja važno pitanje za svakog čoveka, nalazi se u prirodnom (i natprirodnom) traženju i nalaženju „pogleda na svet” svakog čoveka. Do određenog „pogleda na svet” (uslovno rečeno pozitivnog ili negativnog) dolazi se, najčešće postepeno, opet vidljivom i nevidljivom borbom, podjednako sa samim sobom (ova borba je važnija i presudnija za ishod borbe) i sa ljudima iz svoje bliže i dalje okoline.
Kad god se čovek umori od borbe (a ne postoji čovek koji se povremeno ne umori), prete mu brojne opasnosti u njegovom daljem životnom toku, kao što su: ravnodušnost, apatija, depresija (uninije), kao ishod razočarenja u sebe, u druge, u Boga (ako se u Njega verovalo), odnosno negiranja bilo kakvog smisla života.
Čovek je pozvan (od koga?) na neprekidno usavršavanje (sreatio continua, creatio nova – i u samom Bogu prisutna, jer „Bog ne spava”, kako veli jedna od duboko smislenih srpskih narodnih poslovica). Ako čovek ne sledi „progresivno” u sebi, osvetiće mu se ono „regresivno” u njemu.
Pa, kako čovek najuspešnije napreduje ka zrelosti (duševnoj, ali značajnije, ka duhovnoj zrelosti)? Jedino u „borbi mišljenja”, u kojoj borbi, razume se, da i čovekove emocije igraju značajnu ulogu – „emotivna inteligencija”. Dakle, iracionalni deo njegove ličnosti koji je naravno značajan, ali iracionalno u nama koje se može i mora kontrolisati, popravljati i bogatiti. Ova neophodna „borba mišljenja” odigrava se najpre i najbolje u dijalogu. Ne može se dovoljno pozitivno oceniti uloga i značaj vođenja dijaloga u čovekovom životu, upravo na putu njegovog i stvarnog sazrevanja.
Definiciju dijaloga treba da odavno znamo: Razgovor vođen sa čovekom suprotnog mišljenja od našeg (nije bitno da li je to suprotno mišljenje religiozne, filosofske, naučne ili političke prirode); razgovor treba da bude više puta ponavljan i, važno je, lišen prisustva afekata. Rezultat ovako vođenog dijaloga, takođe je poznat: obogaćivanje ličnosti oba učesnika u razgovoru, bilo u smislu delimično ili potpune promene dotadašnjeg mišljenja (naša misao često postaje i naša vera, pozitivna ili negativna, tolerantna ili netolerantna), ili plodnog jačanja i učvršćivanja dotadašnjeg mišljenja.
Da li je ovako definisan pojam dijaloga moguć jedino sa sobom samim, vođenjem unutrašnjeg dijaloga? Da, moguć je, i on je poznat kod većine velikih stvaraoca, naročito u umetnosti; među ovakvim ljudima dosta je introvertovanih (prema Jungovoj podeli tipova ljudi na introvertovane i ekstravertovane). Njihova, često dramatična i doživotna borba sa samim sobom u samom sebi, doživljava kao plod nekada veliko stvaralačko delo. Zar je moguće zamisliti da su Geteov „Faust”, Šekspirov „Hamlet”, Miltonov „Izgubljen i ponovo nađen raj”, Njegoševa „Luča mikrokozma”, ili Betovenove simfonije, Vagnerove opere i mnogo drugih dragocenih dela u oblasti umetnosti, u kojima zbilja uživaju ljudi od uma i srca (iako sami nisu stvaraoci) mogli da ugledaju „svetlost dana”, bez spominjane dramatične, često i tragične borbe prisutne u ovakvim stvaraocima.
Zašto toliko mnogo ljudi u svetu beži od dijaloga koji ih može najbrže da povede (ne do kraja i dovede) putem sazrevanja? Strah je uvek bio i ostao onaj najgori mač koji vitla nad glavom svakog čoveka. Strah od upoznavanja samog sebe! Božanskog i đavolskog – skoro bih rekao da je taj strah podjednako jak i opasan i pri pokušaju stvarnog upoznavanja (približavanja) sebe, i Bogu i đavolu. Nije bitno da li đavola ima ili nema ovakva sumnja postojala je, možda, oduvek u čoveku, ali naročito se osnažila u toku trajanja istorije religija, naročito hrišćanske religije, u kojoj se preterivalo sa pretnjama ljudima đavolom i paklom svaki čovek, bez obzira kojoj je religiji pripadao ili ne pripa dao, bez obzira u kome se narodu rodio i kakvo je vaspitanje dobio, sluti, ali i zna ( ako hoće da zna!) da je u njemu stvarno prisutan i Bog i đavo, ili (manje strogo rečeno) Dobro i Zlo.
Prvi korak ka istinskom upoznavanju sebe („Poznaj samog sebe”, od delfijskog proročišta, mada verovatno i pre starih Grka, pa do gotovo svih hrišćanskih svetitelja) jeste upoznavanje (prepoznavanje) u sebi samom vrline i mane, dobrostivosti i greha, jednom reči, prepoznavanje u sebi dobrog i zlog čoveka. Traženje pomirenja Boga i đavola, Dobra i Zla u sebi i u svetu (da li je moguće?) takođe je prirodna (često i nužna) potreba, ali i zadatak koji stoji celoživotno pred Č(č)ovekom. Mali je broj religioznih mislilaca, filosofa i velikih umetnika koji posvećuju ceo svoj život odgonetanju ove vrhunske Tajne.
Završiću ovaj moj pokušaj pokazivanja (da li i dokazivanja?) neophodnosti čoveka na putu sazrevanja (a svaki je čovek, bio on toga svestan ili ne, na putu prelaženja iz nižeg razreda u viši) da smelo i iskreno vodi dijalog sa suprotnim u sebi i kod drugog čoveka (čoveka druge nacional nosti i naročito druge religije) pozivanjem na apostola Pavla iz njegovih poslanica. Pažljivo i ponovljeno čitanje većine, uvek aktuelnih poslanica apostola Pavla namenjenih svim ljudima i u svim vremenima može čoveka da ohrabri da nastavi onu „neprestanu borbu” za koju zna da je prisutna i u njemu i u svim ljudima i narodima. Nastavljajući je, čovek sve bolje osmišljava potrebu da želi (svim bićem svojim) da sazreva, što ne znači drugo nego da se približava svome Tvorcu koji ga voli i koji od njega očekuje da prestane da se boji, jer tek tada čovek može da postane ono najlepše da postane „prijatelj i saradnik Božiji”. Evo tih reči apostola Pavla (iz poslanice Rimljanima 8, 15, Galatima 4, 7 i II poslanice Timoteju 1, 7):
„Jer ne primiste duha ropstva, opet da se bojite, nego primiste duha posinačkog kojim vičemo: Ava oče!
Tako već nisi rob, nego sin; a ako si sin, naslednik si Bo žiji, kroz Isusa Hrista.
Jer nam Bog ne dade duha straha, nego sile i ljubavi i či stote”.
Zaključak
Telesno duševnoduhovno sazrevanje pojedinca /ne i naro da/ dug je, mučan i celoživotan proces. Mnoštvo je čini laca u toku života čoveka koji ovaj proces sazrevanja, odnosno osmišljavanja života /„volja za smislom”/ mogu daubrzaju ili uspore. Malo je sumnje bilo i ostalo kod psi hologa, psihoterapeuta, filosofa i religioznih misli laca da je dijalog sa ljudima drukčijeg životnog uverenja /religioznog i idejnog/ pouzdan put stvarne individuaci je i/ili oboženja čoveka. Stalno životno bogaćenje svoga duhovnog, intelektualnog, ali i emotivnog/iracionalnog/ bića, na trnovitoj stazi čoveka putnika /homo viator/ uslo vljava porast tolerancije prema Drugom i Drugačijem.
Vladeta Jerotić
1 Na VIII Vaseljenskom saboru u Konstantinopolju 787. godine, koji pra voslavna crkva ne priznaje, pomenuta Aristotelova teza i zvanično je za rimokatoličku crkvu (mnogo kasnije i za protestantsku) prihvaćena, iako do podele crkava još nije bilo došlo.
LITERATURA:
Sveto pismo, Novi zavet Gospoda našega Isusa Hrista, Poslanica Svetog apostola Pavla Solunjanima 5, 43
Sveto pismo, Novi zavet Gospoda našega Isusa Hrista, Poslanica Svetog apostola Pavla Rimljanima 8, 15
Sveto pismo, Novi zavet Gospoda našega Isusa Hrista, Poslanica Svetog apostola Pavla Galatima 4, 7
Sveto pismo, Novi zavet Gospoda našega Isusa Hrista, Druga poslanica Svetog apostola Pavla Timoteju 1, 7
Vladeta Jerotić
