1899. Rođen 22. aprila u Sankt-Peterburgu, kao najstarije dete u bogatoj aristokratskoj porodici. Naučio je da čita i piše prvo na engleskom jeziku (uz francuski, koji je uvek bio drugi jezik ruskog plemstva). Detinjstvo i prva mladost u carskoj Rusiji za njega su zauvek ostali izgubljeni raj.
1919. Nabokov sa porodicom emigrira u Englesku, preko Carigrada i Atine. Nikada više neće videti Rusiju. Jednom prilikom, zapisao je: „Moja čežnja za domovinom samo je hipertrofija čežnje za izgubljenim detinjstvom.“ U izgnanstvu će napisati osam romana na ruskom (tokom 14 godina života u Berlinu), i isto toliko romana na engleskom. U Engleskoj studira u Kembridžu, na čuvenom Triniti koledžu, gde je diplomirao rusku i francusku književnost (na početku studija upisao je ihtiologiju, nauku o ribama, da bi se u životu posvetio lepidopterologiji – još je u srednjoškolskim danima tragao za leptirovima u peterburškoj oblasti i na Krimu, a kasnije po Nemačkoj, Francuskoj, Italiji i Španiji, da bi u Americi čak otkrio jednog leptira koji je po njemu dobio ime).
1922. Otac Vladimira Nabokova, koji je bio urednik ruskog emigrantskog lista Rul’ u Berlinu, gde je tada živeo sa porodicom, ubijen je na zboru kadetske partije, kada je pokušao da od dvojice ruskih ekstremista zaštiti vođu stranke.
1923. Nabokov prelazi u Berlin, tada najveći centar ruske emigracije. U Berlinu je, po nekim podacima, živelo oko dvesta hiljada Rusa. Zato ne čudi izjava Nabokova da za sve te godine u Berlinu nije naučio ni reč nemačkog, niti se družio sa Nemcima. Ali nije se mnogo družio ni sa ruskim književnim krugom, i bio je tretiran kao elitista i narcisoidna ličnost. Sam je o sebi rekao: „Objektivno govoreći, nikada nisam video pronicljiviji, samotniji, uravnoteženiji i luđi um nego što je moj“. Ubrzo po njegovom dolasku, majka odlazi s mlađom decom u Prag, a Nabokov ostaje u Berlinu do 1937. godine. Sve romane iz berlinskog perioda potpisuje pseudonimom Vladimir Sirin. (Sirin je naziv mitske ptice iz ruskog folklore, neka vrsta sirene sa ptičjim repom.) Iste godine prevodi na ruski „Alisu u zemlji čuda“ Luisa Kerola, poeziju Kitsa i Bodlera, i objavljuje dve knjige pesama.
1925. Ženi se Verom Slonim, sestrom ruskog kritičara i istoričara književnosti Marka Slonima, s kojom de ostati do kraja života.
1926. Objavljuje svoj prvi roman, „Mašenjka“, koji se odvija u ruskom pansionu u Berlinu. Glavni junak saznaje da njegova prva ljubav iz mladosti u Rusiji dolazi sa mužem u Berlin, i seća se prošlih dana. Nabokov unosi filmsku dinamiku u roman, tehnikom smenjivanja kadrova, što je odlika još nekoliko romana iz berlinskog perioda.
1928. Novi roman Nabokova „Kralj, dama pub“, priča o ljubavnom trouglu, već je pravi avangardni roman, ekspresionističko i eksperimentalno delo. Kako u ovom, tako i u sledećim romanima, Nabokov, kao izuzetno maštovit i inventivan pisac, pokazuje svoj raskošni talenat, uz poseban humor i tendenciju shvatanja umetnosti kao igre. On je pre svega majstor jezika i stila, i pravo je čudo da je podjednako dobro pisao na engleskom kao i na ruskom, što je jedinstven primer u celokupnoj svetskoj književnosti. Za njega stvarnost postoji samo pod navodnicima, a kroz pukotine te „stvarnosti“ nazire se nova, umetnička stvarnost. Po rečima Bunjina: „Nabokov je otkrio čitav novi svemir, na čemu treba da mu budemo zahvalni.“
1929. Objavljuje „Čorbov povratak“ (15 priča i 24 pesme).
1930. Piše „Lužinovu odbranu“, roman u kome junak, nekadašnji vunderkind, sada genijalni šahista, vidi život kao partiju šaha s nepoznatim protivnikom, dok se u svakodnevici vrlo teško snalazi. Beskrupulozni menadžer ga odvodi iz Rusije i iskorišćava njegov talenat. U romanima Nabokova svakodnevni život često je prikazan kao apsurdan u poređenju sa drugim svetovima koji imaju mnogo više smisla, a kojima se pristupa putem umetnosti (ovde šaha), smrti ili ludila.
1931. U romanu „Podvig“, iskoristio je mnoge epizode iz ličnog života. Ponovo je prisutan ljubavni trougao i neuzvraćena ljubav.
1932. Nastaje roman „Camera obscura“, koji posle pet godina ponovo piše na engleskom, i tada mu daje naslov „Smeh u tami“. Margo, glavni ženski lik u romanu, anticipira Lolitu, a situacija u kojoj su dva muška aktera gotovo je identična onoj u „Loliti“.
1934. Rađa mu se jedino dete, sin Dmitrij, koji će kasnije postati operski pevač i prevodilac njegovih dela. Iste godine objavljuje roman „Očajanje“, koji će 1937. godine ponovo napisati na engleskom jeziku, i ponuditi ga, zajedno sa romanom „Smeh u tami“, američkim izdavačima i holivudskim producentima. Ali tek posle svetskog uspeha romana „Lolita“, sve tri knjige doživele su filmske verzije. Najgore je, iako najpogodniji kao filmska priča, prošao „Smeh u tami“ (u režiji Tonija Ridaidsona), „Lolitu“ je uspešno snimio Stenli Kjubrik, a „Očajanje“ Verner Fasbinder.
1935. Piše kafkijansko-gogoljevski roman „Poziv na pogubljenje“.
1937. Objavljuje svoj osmi roman na ruskom jeziku: „Dar“. Pred narastajućim nacizmom preseljava se sa porodicom u Pariz (Vera Slonim je bila Jevrejka). Prethodno odlazi u posetu majci, i u Pragu upoznaje Marinu Cvetajevu.
1939. U Pragu umire majka Vladimira Nabokova. Piše nedovršeni roman „Čarobnjak“, neku vrstu predloška za „Lolitu“.
1940. Piše prvo poglavlje romana „Solus Reks“, koje kasnije prerasta u roman „Pod znakom nezakonito rođenih“, kao i poglavlje „Ultima Tule“, koje je osnova romana „Bleda vatra“. Iz Pariza emigrira sa porodicom u Ameriku, gde stiže kao potpuno nepoznat pisac, mada njegovo dotadašnje delo seže do najviših dostignuća moderne književnosti. Zauvek nestaje ruski pisac Vladimir Sirin i rađa se američki pisac Vladimir Nabokov.
1941. Objavljuje prvi svoj roman izvorno napisan na engleskom: „Stvarni život Sebastijana Najta“.
1944. Piše veliki književni esej „Nikolaj Gogolj“. Omiljeni ruski pisci Nabokova bili su Puškin, Gogolj i Tolstoj, a od evropskih Flober, Džojs i Prust.
1945. Saznaje da je mlađi brat Sergej (koji je jako ličio na njega) umro u koncentracionom logoru.
1947. Objavljuje drugi roman na engleskom: „Pod znakom nezakonito rođenih“, koji predstavlja konačnu osudu ruskog i nemačkog totalitarizma. „Moje političko vjeruju slično je granitnoj steni – nastalo je u mladosti kada sam sa 19 godina napustio Rusiju, i otada se nije menjalo. U svojoj banalnosti ono je čak klasično: sloboda govora, sloboda misli, sloboda umetnosti.“ Ali Nabokov je oduvek zazirao od angažovane literature. „Umetničko delo nema nikakvog značaja za društvo, već samo za jedinku, i samo pojedinačni čitalac ima značaja za mene.“
1948. Počinje da predaje književnost na univerzitetu Kornel, u državi Itaka, gde će ostati do 1958. Jedan od njegovih studenata bio je Tomas Pinčon, na koga je Nabokov očigledno izvršio veliki uticaj.
1951. Piše autobiografiju „Govori, sećanje“. Rusku verziju iz 1954. nazvao je „Druge obale“. Gostuje kao profesor na Harvardu.
1952. U Parizu objavljuje na ruskom „Pesme 1929-1951“. 125
1955. „Lolita“ je objavljena na engleskom u Parizu, kod izdavačke kuće Olimpija près, i ubrzo zabranjena, kao pornografsko štivo, jer govori o fatalnoj ljubavi sredovečnog čoveka prema 12-godišnjoj devojčici.
1957. Objavljuje četvrti roman na engleskom: „Pnin“.
1958. U Americi konačno objavljuju „Lolitu“, i roman, zahvaljujući fami i skandalu, doživljava veliki uspeh. Izdavači se otimaju za sve što je Nabokov napisao pre „Lolite“ i unapred otkupljuju prava za ono što će tek napisati. Tako su najzad na svetske jezike prevedena njegova dela. Sve to spada u bajku o „američkom snu“, i svet je konačno otkrio jednog od najvećih pisaca XX veka, a Nabokov, posle 40 godina u izgnanstvu, najzad može da se posveti pisanju knjiga. „Nikada nisam verovao“, izjavio je, „da ću modi da živim od književnosti, a sada me hrani mala devojčica po imenu Lolita.“
1960. Seli se sa suprugom u Švajcarsku, gde će ostati do smrti, punih 17 godina. Boraviće na šestom spratu hotela „Palas“, u Montreu, s pogledom na Ženevsko jezero.
1962. U Americi izlazi roman „Bleda vatra“.
1964. Na engleskom je objavljen njegov prevod „Evgenija Onjegina“ sa komentarima, u četiri toma.
1967. U Americi izlazi verzija „Lolite“ na ruskom jeziku.
1969. Objavljuje roman: „Ada ili strast“.
1972. Na engleskom izlazi roman „Prozirnost stvari“.
1973. Nova zbirka priča na engleskom: „Ruska lepotica“.
1974. Objavljuje svoj poslednji roman, parodiju autobiografije, pod naslovom „Pogledaj harlekine!“
1977. Umire od zapaljenja pluća, oštećenih prekomernim pušenjem, kao još jedan veliki ruski pisac u emigraciji, Gajto Gazdanov. Početkom osamdesetih u Americi objavljuju njegove eseje o ruskoj književnosti, kao i eseje o romanima „Uliks“ i „Don Kihot“, a od 1984. konačno se štampaju knjige Nabokova u Rusiji.
