Dragi Ivane, Vama je bilo lako.
Piše: Nenad Šaponja
Često sam čuo da to ljudi govore. Nikad ovakve tvrdnje nisam umeo shvatiti drugačije nego kao primer nemislećeg nehaja. Jer u vašem svetu ne postoji takva stvar kao što je lako. Vi kažete:
Živeti nije lako ni mravu u mravinjaku ni ptici na grani, a kamoli čoveku umetniku u ovom složenom i tvrdom svetu.
Lotikino bogatstvo je stečeno celoživotnim planiranjem i besprimernom radnom energijom.
Gazda Pavle Ranković je stigao u Višegrad kao šegrt, išao na spavanje pod gazdinim stepenicama, bez sveće i ogreva, decenijama nije propuštao nijednu priliku i najposle postao bogat… A i to je ostalo nesigurno.
S mukom i tugom…
Vi ste govorili da u zemlji oskudnoj i ubogoj, tesnoj i mrkoj, kao što je Bosna, ni valija nije lako biti a kamoli raja i redovnik….
Nije lako u tom svetu doći do knjiga a kamoli do ljubavi.
Francuskom i austrijskom konzulima, predstavnicima moćnih imperija, nije nimalo lako.
Veziru u Travniku nije lako.
Sultanu Selimu, reformatoru, nije lako.
Mora da je lako bar plitkovima, koji misle da je vama bilo lako.
A verovatno nije ni njima. Ni njima ne može biti lako. Kako bi im moglo bilo lako propuštati pored sebe sva dublja značenja sveta? Biti nemoćnik i kliziti po površini stvari? Biti kao cimbal koji jeci i mesing koji zveči?
Moćnoj i ćudljivoj Aniki koja vlada kasabom nije lako. Nije lako ni monstrumu kakav je Mustafa Madžar.
Nije lako ni lopovu, nesrećniku kriti svoju mladost danju, na periferiji gradu, po jazbinama, a noću ići na nečastan zanat…
Ispoljavali ste saučešće sa bolom, kojim boluje sve što je stvoreno. (U Bosni se “bolan” kaže kao uzrečica.) Ne samo ljudima, nije lako ni životinjama. I cveće i drveće i mrtve stvari, sve to pati od stida i tuge što nije ono i onakvo kakvo bi trebalo da je, ili ono što je nekad bilo. Nije lako ni suncokretima u oluji ni čempresima pod naletima vetra, ni valovima koji pod senkom straha idu ka obali da se razbiju…
U vašem delu sva bića robuju slepim silama:
Sve rob robu robuje, jer nije rob samo onaj što ga vezanog prodaju na trgu, nego i onaj koji ga prodaje, kao i onaj koji ga kupuje…
Sigurno je u tom izvitoperenom svetu lako bar đavolu?
Grešite. Ni đavolu nije lako.
U romanu Na Drini Ćuprija kockar Milan Glasinčanin je igrao ajnc sa đavolom. Đavo je predložio da odigraju završnu partiju pa ako dobije da sve povrati, a ako izgubi da skoči u Drinu. Glasinčanin je podigao oči očekujući da vidi satanske iskežene zube i oči kao žeravica ali :
pred njim je stajao strančev obični lik, sa napregnutim izrazom čoveka koji radi svoj svakidašnji posao… i kome i samom nije lako ni prijatno.
Nije lako ni đavolu.
U vašem svetu boli sve što živi i što se dotakne.
Nikome i ničemu nije lako.
Postoji jedan upadljiv izuzetak.
Lako je Andriću.
OBLICI ĐAVOLA
Dragi Ivane,
Milan Glasinčanin je u toj toploj višegradskoj noći trebalo da izgubi dušu na kartama.
Izgubio je razum.
Šimunu Pamukoviću nije trebala infernalna partija karata. Đavo ga je kroz Sarajevo povezao u svojoj kočiji. Pričajući o tome, Šimun je obarao lice i čelom strugao pod:
- Jao, jao. Pa goni, pa goni dok ne izbismo na Miljacku. Kad poče preko jalije i preko kamenja i jendeka, pa kroz vodu. Jao, jedva me mrtva isturi na Ćumuriji, a on prste, čini mi se, zajedno sa fijakerom.
Šta mislite ko je onaj školski bibliotekar koji je podrugljivo govorio o knjigama i putovanjima. Ko je gimnazijski profesor Durhcug koji je đake koji pokažu nešto originalnosti podsmehom pobadao nazad u zemlju? Šta mislite ko je onaj učitelj iz priče Osatičani, koji je svemu nalazio ružnu stranu i lagao celom silinom svoje psihičke snage?
Kikot.
Ko ne zna tip našeg čoveka siledžije, sa mrgodnom i dostojanstvenom fasadom iza koje se ne krije ništa. Nekad je njegovo područje cela pokrajina, nekad puk vojske, nekad razred đaka, nekad par članova neke porodice.
Đavo je i gazda Jevrem, sa svojim suverenim prezirom prema ljudima. I gospa Nata Kamenković, sa svojom veštinom da bude samoživa, tvrda i neprijatna. I Zekina Margita, čiji je mrtvorođeni osmeh ličio na hladne, kisele zmije.
Fra Petar je susreo đavola u Samsarinom hanu, gde je sa svojom bandom maltretirao namernike. U tom pojavljivanju đavo se zvao DŽemo Kahriman. DŽemo je bio čovek sa objedenim ustima i borom “kopilicom” među obrvama.
- Ne pamtim da sam licem u lice većeg monstruma i goreg paklenjaka gledao…
Đavo može biti i trenutna uloga. Razočarani gazda Obren Radaković je na samrti nagnao kćerku Rajku da mu se zakune na doživotnu nevelikodušnost.
Igračica na žici, Etelka, koja je mučila direktora cirkusa hladno i veselo nije bila ona. Ona je bila… pogađate…
Kikot.
Đavo je na slikama uvek prikazan kako se ceri, uz neki polukikot – polucvrkut. Tim cerekanjem on snižava kriterijume. Đavo namiguje i dozvoljava neoprostivo. Nema granice koja se ne može preći, hajde pređimo i ovu i ovu i ovu, dok ne dođemo – gde? Prelako lakim dozvolama on vodi čoveka do konačne zabrane.
Federiko Felini je primetio da će vam ljudi oprostiti ako se podsmehnete njihovoj stvarnosti, ali nikad ako se podsmehnete – njihovom snu.
Đavo se podsmeva snu.
Đavo nam zabranjuje najbolji deo nas.
Nekad to čini mrštenjem.
Nekad – smehom.
Tada nas nagoni da se smejemo svojoj želji za slobodom.
Đavo u vašem zatvoru je bio Postružnik, čije je podmuklo ćutanje bilo jednako odvratno kao i pričanje gadnih, dvosmislenih priča. Era iz priče Na državnom imanju kontrolisao je svoj mali pakao. Svoj pakao je imao i Zereković iz Zlostavljanja. Mula iz priče Za logorovanja i Mustafa Madžar su bili još strašniji demoni.
Nisu potrebni rep i rogovi. Čovek najčešće susreće đavola u obliku drugog čoveka.
Konzul Atanacković ga je susreo u obliku Omer-paše Latasa (i taj đavo se krstio). Kao ambasador u Berlinu vi ste susretali đavola svake nedelje, u obliku Himlera, Hitlera ili Gebelsa. Tada ste se, dragi doktore Andriću, poneli bolje od doktora Faustusa.
Đavo se u obliku Ive Andrića ukazivao onima koji su mu zavideli.
Kikot.
ČAŠA NA TAMBURI
Dragi Ivane,
Pogledajmo dve vaše kratke scene iz Travničke hronike:
Scena prva:
Francuski konzul Davil i marsejski trgovac Žak Fresine planiraju posao sa vunom u Ilirskim provincijama. Praveći predračun predviđaju mnoge probleme pa i kradljivost lokalnog stanovništva.
Scena druga:
Na teferiču Muse Krdžalije nema predračuna . Musa pjevač leži na travi sa rukavima i nogavicama punim višegradskog lahora. U stvari ne leži nego lebdi sa pogledom izgubljenim u svetlom nebu. Uz krušku je prislonjena tambura a na nju nataknuta mala čaša.
Tu su i Hamza telal, velikodušan alkoholičar, i Murat Hodžić, zvani LJulj-hodža. Osramoćen svojim pijanstvom, LJulj-hodža mašta da sve vršnjake preskoči nekim izvanrednim podvigom.
Rakije je nestajalo i družina razmišlja odakle da nabavi novca. Odlučili su da taj Murat Hodžić ode i pozajmi od amidže iz Podlugova koji je zaimao na poslu sa vunom. Momci koji provode karavane zaseku vreću na ponekom denjku, vuna ostaje na trnju pa se kupi i prodaje.
LJulj-hodža je čuo da je Napoleon omalen, baš kao on. Pod ljubavničkim dejstvom rakije on uzdiše:
– Ah da mi je se sresti s njime… Da se ponesemo nas dvojica… Pa koga sreća posluži… Ako on mene savlada neka nosi moju glavu… A ako ja njega oborim i svežem ništa mu ne bi…
Dragi Ivane, vi ste u životu cenili meru. Ovde ste hotimično opisali strahotan osećaj nesrazmere. Jedan propali čovek sanja da pozajmi od ujaka, sitnog lopova, čiji su ćar Francuzi već uračunali kao trošak u rubrici “kradljivost lokalnog sveta”. I on hoće da se porve sa onim koji je gospodar braće Fresine i polovine Evrope .
Tako bi se mnogi naš skriboman porvao sa vama.
Pa ako vas obori ne bi vam ništa.
O MAJSTORSTVU
Ja kad činim slabo što činim kome za ljubav
ili za inat već zato što tako valja da se čini.
Vuk Karadžić
Dragi Ivane,
Suprotno Aristotelu, vi ste verovali da i u zlu postoji izuzetnost.
Ciganin Merdžan je mogao da nabije na kolac čoveka tako da živi na kocu dva dana. Strelac Daidžić je umeo da pogodi hajduka u obraz, kroz otvor veličine golubijeg jajeta.
Fra Petar je bio majstor u poslu u kome nema prevare – u popravci satova. Fra Serafin je bio majstor smeha. Kad je slikar-umjetnik Vjekoslav Karas slikao, sve je dolazilo na svoje mesto.
Divili ste se majstorima: Goji, NJegošu, svetom Fransisu, Simonu Bolivaru. Niste verovali da se išta može postići na silu i sprdnju. Nije vas impresionirala oholost i podrugljiva smandrljanost. Niste marili za buffo tragediju i inadžijsku neupornost.
Stanovnici bosanske varoši Osatica bili su sve suprotno od vas. Spori i nevešti u poslu, lako su nalazili podrugljivu reč. Osatičani su se smatrali boljim od svojih poslova. Kao da je svaki govorio: “ja nisam ono što radim”. NJihova gola ličnost pustošila je sve oko sebe, kao najezda skakavaca: “Ja! Ja! Ja!”
A krst na novom kubetu crkve im je postavljao Jakov Bodnar. Majstor Bodnar je radio bez zle misli, posustajanja i sujete. Visoki krst se dizao sam od sebe.
Jede li krmetin? – raspitali su se razmetljivi Osatičani za Bodnara… – Da nije neka druga vera?
Jeste. Majstor.
Majstor je bio i italijanski graditelj mosta na Žepi. Koracima je premerio sva okna velikog mosta u Višegradu. Mrvio je i kušao malter iz sastavaka. Činilo se da je čitav svoj most unapred liznuo i okusio.
Takav je je bio i Tosun-efendija, neimar višegradske ćuprije, koja će Italijanu poslužiti kao uzor. Tosun-efendijine lepe oči kadifasta sjaja, gledale su samo u posao. Kad su skele skinute višegrađani su počeli da hvale ono čemu su se pet godina rugali. Most stvoren… na sliku i priliku najdubljih nesvesnih težnji naroda, počeo (je) da utiče na razvitak naraštaja, slično kao vazduh, zemlja, piće i hrana.
Četiri stotine godina nakon što je napravljena, na Drini ćuprija je stavljena na konačnu probu. Dve haubice sa Panoša deset dana su je tukle, jednomerno i stalno. Granate su odskakale o glatke stubove i eksplodirale u vazduhu. Šrapneli su se odbijali od ograde kao zrna grada.
GLASOM CRNJANSKOG
Izgleda da je još od pojave knjige “Manifesti”, sredinom osamdesetih, Vladimiru Pištalu bila suđena ovakva knjiga. Trebalo ju je samo napisati. A za to je trebalo čak tri i po decenije. I niz drugih i sasvim drugačijih knjiga.
Roman “Sunce ovog dana: pismo Andriću”, duboko, slikovito i emotivno, glasom koji ni za trenutak ne pada, obraća se našem velikanu na način na koji bi možda to učinio njegov prijatelj iz mladosti Miloš Crnjanski.
Smeštajući Andrićevo delo usred ličnog književnog mita, Pištalo je svoju priču o pojačanoj sadašnjici ispisao kao pismo Andriću. Istovremeno vraćajući dostojanstvo mišljenju o književnosti u formu teksta koji je pak književnost sama, on se obraća jednom razigranijem i emotivnijem Andriću u odnosu na onoga koji počiva u kritičarskim stereotipima.
Pišući pismo tajnom elejcu, tajnom mediterancu i tajnom erotomanu, on to čini na način koji našu književnost čini odista velikom. Pred čitaocem je roman ideja, tako redak i tako retko uspešno sproveden u srpskoj književnosti.
Putopis iz sveta Andrićevog književnog dela kombinovan je sa izveštajem iz našeg sveta koji prati sunce ovog našeg dana. Nalazeći se usred “propagandne kiklopizacije današnjice” autor podiže svoju tačku posmatranja i otvara nam analitičke i poetičke prozore, kako prema jednoj književnoj svesti i njenom istorijskom kontekstu, tako i prema projekciji te svesti u ovom vremenu.
Beskompromisno demonstrirajući etiku književne odanosti, ali istovremeno i etiku odanosti književnosti, pripovedanju sveta, Pištalo razgovara sa Andrićem na način blizak onome na koji je mladi Andrić vodio “Razgovor sa Gojom”.
Epistolarni roman toka književne svesti pisan je kroz tuđu svest. Usred mreže britkih asocijacija zamaskiran je u manifestni govor eseja koji u sebi sadrži skrivenu i zbirku priča i zbirku pesama i putopis. Ovaj “razgovor sa Andrićem” sasvim je očišćen od praznih komplimenata, a usredsređen na samu suštinu, na nekoliko do sada nedovoljno prepoznatih slojeva njegovog dela.
Ova knjiga svojom nasmejanom dubinom pokazuje kako se vedro može pisati o Andriću. Ona suvereno svog čitaoca izveštava o Andrićevim prozorima u svet i svest iz panoptikuma, cirkusa i knjiga; o književnim prozorima u strast i u tajnu žene; o onome što zaista jesu mitski heroji njegovog doba; o Gavrilu Principu i “Mladoj Bosni” kao društvenoistorijskom kontekstu nepravde poslednjeg kmetstva u tadašnjoj Evropi; ali i o istini današnjeg sveta i njegovog neokolonijalnog ustrojstva u kome “usrećitelji traže od usrećenih da se odreknu sopstvenih očiju”. Kreativni kontakt sa ovom surovom neokolonijalnom geopolitičkom stvarnošću čini na još jedan način ovu knjigu aktuelnom i poticajnom.
Lociran između konkretnih vremena, Andrićevog i našeg, i bezvremena književnosti, ovaj današnji Pištalov razgovor sa Andrićem, uz korištenje duše kao lampe, pokazuje kako je moguće književno, jezikom slika i emocija, govoriti i o književnosti i o vremenu u kome se govori.
I zaista, nakon čitanja ove knjige, ispisane kao savršeno odsvirana kompozicija, ni čitanje Andrića neće biti sasvim isto. Čini mi se da je upravo ta preciznost muzičko-jezičke kompozicije jedan od ključeva uspešnosti ovog neobičnog romana.
U izdanju Agore
Izdavačka kuća “Agora” ovih dana objavljuje novi roman Vladimira Pištala “Sunce ovog dana: pismo Andriću”. Roman će prvi put biti predstavljen javnosti u utorak, 6. juna, u 12 sati u velikoj sali Biblioteke grada Beograda (Knez Mihailova 56). Tom prilikom o romanu će govoriti urednik Nenad Šaponja i autor Vladimir Pištalo. Danas ekskluzivno objavljuje odlomak iz ovog romana i belešku njenog urednika.
