Šta može čovek među ljudima,
osim da voli?
Voli i zaboravi,
voli i omrze,
voli, omrze, voli?
Da uvek, čak i staklastih očiju, voli?
Šta može, pitam, biće koje voli,
usamljeno, dok se svet okreće, osim
da se i samo okreće, i voli?
Voli ono što more ostavlja na plaži,
ono što sahranjuje i na morskom povetarcu
suši, ili potrebu za ljubavlju, ili samo
želju?
Uzvišeno voleti pustinjske palme,
prepuštanje i obožzavanje puno iščekivanja,
i voleti sav nemir i grubost,
vazu bez cveća, gvozdeno tle
i nepomične grudi, i ulicu iz sna, i pticu grabljivicu.
To je naša sudbina: neograničena ljubav
prema nevernim i ništavnim stvarima,
večno predavanje potpunoj nezahvalnosti,
i u praznoj školjci ljubavi strašljivo strpljivo
traganje, za sve većom ljubavlju.
Voleti i samo odsustvo ljubavi u nama, u naašoj jalovosti
voleti prećutne vode, tihi poljubac i beskonacnu žeđ.
Cvet i mučnina. Pesme. Prevela s portugalskog
Nina Marinović. KOV, Vršac, 2005.
Osećanje sveta
Već samo ime brazilskog pesnika budi brojne asocijacije: tvorac impozantnog opusa, ogromnog motivskog raspona i izuzetnog unutrašnjeg talenta. Neumoljiva potreba za variranjem forme i tona, ritmova i verbalne strukture pesme, učinila je svaki pokret njegove reči neiscrpnim izvorom promena – optike, raspoloženja, pa i neposrednih slika koje se dinamično smenjuju u prostoru oslobođenom formalnih stega i zakonomernosti versifikacije.
Po obrazovanju farmaceut, marljivi državni službenik i cenjeni novinar (dobitnik ne samo književnih već i značajnih novinarskih priznanja, za gotovo deceniju posvećenu novinarstvu), istovremeno je pisao poeziju i prozu, prevodio Opasne veze, kao i dela Balzaka i Prusta. Ipak, upravo je pesničkim delom osvajao neslućene prostore monumentalnosti svog dara i duha – monumentalnosti lišene kićenosti, koja se rastvara u bezbrojne fenomene svakodnevnog života i, u istom dahu, doseže do najmučnijih pitanja individualnog postojanja: u sebi samom, u svetu, u samom srcu egzistencije.
„Ponosni i setni“ građanin, rođen u Itabiri, ali zaljubljenik u Rio, osećao je i čar ulice i tegobnost urbanih sputanosti. Iznad svega, bio je „Brazilac / koji ne poznaje granice ljudske ljubavi“. Dugim životnim vekom (1902–1987) spoznao je dinamiku uspona i kriza čitavog dvadesetog stoleća i postao jedan od najznačajnijih latinoameričkih stvaralaca, čija su dela objavljivana u Nemačkoj, Francuskoj, Španiji, Švedskoj i Sjedinjenim Američkim Državama.
„Brazilski Bodler“, nakon čije pojave ništa više nije bilo isto, ostavio je snažan trag na potonje generacije. Svoju prelomnu ulogu u brazilskom modernizmu ostvario je već na samom početku spisateljskog rada. Pesmu „Na sredini puta“, neobične sintaksičke strukture, koja varira osnovno značenje i zatvara ga u kružni tok, minimalistički dočaravajući „ulovljenost“ u samo postojanje, poslao je još 1924. godine Máriju de Andradi, s kojim je, kao i s drugim modernistima iz São Paula, bio u stalnoj vezi. Osvald de Andrade objavio je ovu pesmu 1928. godine, u julskom broju časopisa koji je uređivao, izazvavši lavinu polemika, negodovanja i odobravanja, kasnije obuhvaćenih knjigom Biografija jedne pesme (1967).
Za jedne primer „ludosti i nedostatka imaginacije“, za druge paradigma modernističke invencije – „nimalo značajna po sebi“, osim kao znak „mentalnih razlika“, kako je sam autor rezimirao – ova pesma postala je povod dugotrajnih sporova između tradicionalista i modernista, ali i orijentir pesnicima koji su umeli da slušaju sopstvenu pesmu: „Sastavi se sa svojim pesmama“, „Primakni se bliže i posmatraj reči“. Prvu knjigu, Nešto poezije, objavio je 1930. godine, a iza sebe je ostavio više od četrdeset knjiga i pet neobjavljenih rukopisa.
Izbor iz ovakvog opusa neminovno je težak, čak i samom autoru, koji se u tom poslu okušao 1962. godine, a podjednako je zahtevan i za priređivače i prevodioce. Nina Marinović nije pogrešila u suštini svog izbora, uzevši reprezentativne pesme i poeme iz nezaboravnih zbirki, zaključno sa knjigom Telo (1984), podstičući tako žeđ da se ova poezija upija punim plućima – iznova, dublje i šire.
Godina 2002. u Brazilu je proglašena Godinom Drumonda de Andradea. U zemlji u kojoj se s preciznošću pamti kada je napisao prvu pesmu (1918), a kada poslednje stihove (31. januar 1987, pola godine pre smrti), s posebnom pažnjom vraćen je dug pesniku koji se uvek nalazio „usred goleme stvarnosti“. Njegova percepcija ticala se sadašnjosti – tako velike da je, poput poezije, nesameriva. Jer „stvarnost odevena u stvarnost“, čak i kada potvrđuje svoj usud praznine, porobljava samu sebe: društvenim nemirima, siromaštvom, represijom i egzistencijalnom mučninom.
Posthumno objavljena zbirka Oproštaj (Farewell), koju je pesnik brižljivo pripremao, donosi pesme poređane abecednim redom, ali se „Ujedinjenost“ („Unidad“) nalazi na samom početku. U poslednjem intervjuu Drumond de Andrade, skeptičnog stava i tona, priznaje da ga istinski uzbuđuje još jedino tajna veza između bića, njihovo jedinstvo i spona. „Uvek ostaje nit života / tamo gde dvoje sede zajedno“, potvrđuju njegovi stihovi – tamo gde su čovek i žena, telo i njegovo sećanje, oko i njegov sjaj, glas i njegov odjek.
Kao da je u tom stavu sažeta čitava njegova pesnička misija: posvećenost stvarima svakodnevice, sagledanim s posebnim osećanjem sveta, kojim je „prekrio čitavu gomilu / slučajno nezavisnih stvari“, pružajući im, svojim pesničkim jezikom bezbrojnih nijansi, uvek nov i drugačiji dijalog, posebno utočište.
„Ljubav se uči voleći“ – ostao je njegov pesnički kredo: neograničena ljubav prema neverovatnim i ništavnim stvarima, traganje za sve većom ljubavlju. Stvarnosti, tom „bolu razdešenih stvari“, odgovarao je kao „brat sveta“, rečima koje imaju bezbroj načina da saopšte ljubav – jedini smisao u besmislenom postojanju.
Tanja Kragujević
Jul 2005
