režija: Met Mahurin; kamera: Met Mahurin; montaža: Met Mahurin; muzika: Kris Toland; uloge: Iv Šopsin, Keni Šopsin; trajanje: 80 min; MPAA rejting: R; producent: Met Mahurin; ThinkFilm; 2004.
„Hrana izgleda izvrsno, a video održava snaga idiosinkratičnog i bučnog šefa kuhinje.“
Dokumentarac Meta Mahurina („Mugshot“), sniman direktno na video traci, ljubazan je portret jedinstvene, skoro poslednje te vrste, male gostionice u Grinič Vilidžu. Restoran se poslednje 32 godine nalazio na uglu ulica Bedford i Morton, ali je zbog pohlepnih hirova neprijateljski nastrojenog novog stanodavca, ogromnog povećanja kirije i uvredljivog ugovora na samo godinu dana, vlasnik bio primoran da se preseli u obližnju ulicu Karmin u ime urbane džentrifikacije. Svrha filma je da zabeleži ovaj monumentalan događaj za vlasnika i njegove lojalne mušterije, i da ukaže na to da je reputacija grada kao svetske prestonice restorana stečena upravo preko nezamenljivih neortodoksnih ličnosti kao što je vlasnik „Shopsin’s“-a.
Restoran vodi Keni Šopsin — čovek koji vozi motor, nosi crvene tregere, ima dugu raspuštenu belu kosu, ratoboran je, frojdovski orijentisan, gojazan, ubija muve mlatilicom, filozofira i psuje (skoro svaka rečenica sadrži reč na „F“). On je ekscentrična i legendarna ličnost koja radi uz suprugu Iv i petoro odrasle dece. U njegovoj gostionici, koja je svojevrsni omaž antiburžoaskom establišmentu, mušterija nije uvek u pravu; on zadržava pravo da ne usluži one koje ne odobrava (kaže nam vrlo direktno: „mušterije moraju da mi dokažu da su u redu da bih ih nahranio“) i striktno sprovodi pravilo da ne prima grupe od petoro ili više ljudi. Čudna ali dobra atmosfera, izuzetno privlačna i široka ponuda od 900 „fjužn“ jela na dnevnom meniju, kao i preporuke „od usta do usta“, učinili su ovaj restoran nezaobilaznim mestom za raznolike Njujorčane. Hrana izgleda izvrsno, a video održava snaga idiosinkratičnog i bučnog šefa kuhinje. Krene mi voda na usta na samu pomisao da li bi bilo moguće da takvo mesto nekako pronađe put do mog rodnog sela.
Kalvin Trilin je 2002. godine napisao tekst od preko 4.000 reči za The New Yorker, čime je zacementirao kultni status ovog mesta. Članak govori o tome kako je sve počelo 1982. godine preuzimanjem jedne bakalnice i kako je restoran sa 34 mesta opstao zahvaljujući inventivnom geniju Šopsina, koji je podjednako vešt u pravljenju improvizovanih naprava i kuvanju kulinarskih poslastica kao što su „fluffernutter“ sendviči, „Blisters on My Sisters“ (kukuruzne tortilje sa više od 20 mogućih punjenja), „Piaf“ jaja (sos od grijer sira, prženi luk na tostu) i „Deborah“ (tabule sa povrćem, tahini sa pitom).
