Disertacija o državnoj administraciji (6)
Prikaz jezika državne administracije ne bi bio potpun ako se ne pomene studija M. K. Eksetera, koju je podneo na kongresu za nauku o činovništvu, i koja je objavljena i u godišnjaku. Autor polazi od toga da je na području štampe radio označio novo razdoblje. Do tada je državna administracija dospevala do čoveka samo posredstvom slova, dakle samo preko očiju, oči se, međutim, mogu i zatvoriti. Radio je omogućio da se administracija približi čoveku preko mnogo sugestivnijeg čula, i čovek ne može da zatvori uvo. Po pukom tonu pojedinih državnih radio-stanica sasvim pouzdano se može utvrditi stupanj laži kojom se oglašava državna uprava. Jednostavniji i suvlji, objektivniji i smireniji glas svedoči da je država sklona da primi ozbiljnije određene stvarne činjenice. I najmanje odstupanje od ovog pukog informativnog glasa, koji je malko siv i monoton, ali teži egzaktnosti, prema patosu i retorici, ili čak i prema lirici označava da država ima lošu savest. Pojava osećanja je uvek sumnjiva. Što je glas s radija više oduševljen, laž je veća. Ovaj put ne govorimo o rečima i o stilu. Već odavno i svi znamo šta znači ako radio priča o čovečnosti i kulturi, o miru i bratstvu. To je onda skrivena muzika štampe. Ton je konkretniji od svega drugog. Postoje države koje s naročitom ljubavlju zapošljavaju žene kao spikere. O ulozi žena u državnoj administraciji već je ranije bilo reči, i čuli smo da određene veoma visoke valere podlaštva samo žene mogu da ostvare na zadovoljavajući način. Domišljatost žena na području mučenja ljudi gotovo je neiscrpna. Blaži i muzikalniji glas žena došao je do izraza na radiju. Postoje države čije su spikerke i dosegle zahteve koje postavlja vlast.
Njihov slatki glas sve gušće leti kroz vazduh. Ovaj glas laska, malko se koleba od tronutosti kao da je očaran onim što govori. Kao da i ne može da poveruje sasvim u celu fenomenalnu i blistavu stvarnost koju razneženo saopštava. Kao veštica iz bajke koja Ivicu i Maricu mami očaravajućim rečima ispred kućice od medenjaka. Kao zabavljačica koja umiruje dečicu da će odmah dobiti hleb s puterom I medom, i da će tada sve biti u redu. Glas podrhtava i prigušen je, inspirisan onim što govori. Ovaj glas ima neki opojni miris, neka je rafinovana omama. Krem od banane s pavlakom i malagom. Toliko je pristojan da bi ga čovek najradije popljuvao. Glas je sama čeznutljivost i potresnost kada najavi da su krivci dobili dostojne kazne. Kada govori o tome da je vlada podigla cene, gotovo da zaplače. Tronut je, ali pazi da ga osećaji ne povuku, i da se ne udavi od zagrcnute divote blaženstva. I sve to sa sentimentalizmom provincijske učiteljice ili loše glumice studentkinje pozorišne akademije, i s proračunatim cinizmom ostarele kurve. Ovaj glas saopštava najnovije vesti o svim svečanim nitkovlucima, zvučno i meko kao umirujući radosnu vest, da smo konačno, konačno eto i to postigli, s mnogo šećera, s nepristrasnom okorelošću, to je onaj glas koji ne ume da bude objektivan, i koji s bujnim emocijama kazuje najnovije zločine inkvizicije, ali zna da će mu njegovi slušaoci i to oprostiti. Gde se na radiju čuje ovaj glas, znamo da u državi nema jezovitog užasa koji ne bi bio počinjen. To je glas koji svojim uspavljujućim tonom može da kaže svaki užas i da ga prikaže kao spasenje. Tinejdžer govori svojom jednostavnošću i lakom pometenošću, onim tonom uspavanke koja ne ubeđuje svojim sadržajem, nego simfonijskim zvučanjem. Ubeđuje nas da život u kome sada učestvujemo više i nije stvarnost, nego jedna vrsta poezije i ako se vlada održi ostvariće se rajski vrt.
Zbunjenost u glasu svakoga ubeđuje. Ovom glasu se ne može ne verovati. On je više nego objektivan.
To je eutanazija laži. To je sodomski glas. Dok se čovek poziva na razum, nema veće nevolje, jer on prozire podlost. Nema odbrane od pokvarenosti srca.
Sve ovo što sada sledi – kaže g. Torndajk u istaknutom poglavlju svoje knjige – ne može se dovoljno jednostavno izraziti. Naslov poglavlja je sasvim verovatno aluzija na stih Džona Kitsa, gde pesnik govori o ogromnom uživanju (joy for ever). Pesma je izvorište takve neprolazne radosti. Cilj svakog umetničkog dela jeste da svetu pruži jednu čašu uživanja koja će večno potrajati. O tome govori Šiler u odi o radosti, a o tome se ori hor Betovenove Devete simfonije. Niče kaže da sve ono što susrećemo hita u prolaznost, samo radost želi da živi večno – will tiefe, tieffe Ewigkeit. Prema učenju Upanišada, ovaj život je med za svako biće. To je jedina pozitivnost u našem životu. Sve ostalo bismo smesta napustili, samo ne ono što je otvaranje cveta, osunčano more, lepa devojka, dobro vino, dete, prijateljstvo, pesma, slika, ljubav, vedrina, slatko grožđe. Uživanje je u nama najskrivenije svetilište. Uživanje nije stvar mozga, nego srca. Zbog toga za davne ljude najdublje u čoveku nije bio mozak, nego srce. Med, madhu, ne žudi za njim um, nego srce, koje zna da postoji zlatno doba i raj i spasenje, kao što postoji mlak vetar i zrelo voće i pesma i smeh. Najviše što čovek može da uradi jeste da pribavi uživanje, i jedini ispravan život jeste pribaviti uživanje što većem broju ljudi, i što veće uživanje. Zbog toga je najveći stepen čovekove egzistencije spasitelj koji će čoveku doneti večno blaženstvo, koji će pomiriti rasrđenog Boga sa čovekom, i koji će u čovekovo srce umesto straha od kazne usaditi radost ljubavi. Razveseliti srca. Hasidi uče da se kapije predvorja za molitvu na nebu otvaraju, ili zatvaraju, prema tome kako se čovek duboko moli, ali kada poleti molitva radosti, širom se otvaraju sva vrata predvorja. I najveće prokletstvo života grešnog čoveka jeste da je sam život koji je sam med, madhu, izgubio svoju čisto uživalačku suštinu, da ume biti gorak i slomljen, mutan i prevreo, taman i otrovan. Zbog toga je dobro stostruko i hiljadostruko pribavljati radost. I čovek bi ovako i sada još mnogo više trebalo da živi zato da pribavi radost, i samo radost. I kao da i ne bi bio zao i grešan, samo patnik, onaj koji više ne ume da pribavi radost ni sebi ni drugima, pogotovo od kako je bogočovek otkrio izvor uživanja za svakoga u pustinji patnje, i svako iz njega može da pije koliko god želi. Kao da postoji samo jedan jedini greh, ne radovati se, i ne pribavljati radost. Jedino je svetogrđe narušiti sakralnu radost života, i probuditi patnju u srcima, i zagorčati u njemu postojeću kap meda. Tkanje našeg života je tkanje duže, i za nju je, kao na kristalnu rešetku, prirasla misterija našeg tela, i telo nije ništa drugo do radost duše, ali sve što telo dodirne, dodiruje dušu, i zbog toga ono što budi patnju, ono ranjava svetost duše.
Ako pojedinci narušavaju radost, treba to smatrati izuzetkom, a i jeste izuzetak, u svakom slučaju, čak i kad neko počini to unapred smišljeno, iz tamnog poriva. U sledećem trenutku čovek se pokaje zbog učinjenog, i ponekad sve može i ispraviti. Kao što se u najvećem broju slučajeva i kaje, i pokatkad i popravi. Za institucionalno rušenje radosti nema opravdanja. Niko ne može osloboditi odgovornosti takvu organizaciju čiji je cilj: umešati se u život čoveka pod izgovorom da će ga tako olakšati, odnosno da će mu pribaviti zadovoljstvo, ali s prećutnom namerom da čoveka svesno namuči. Uživanje u mučenju naroda nije običan zločin koji neko počini omamljen survavanjem s visine čovekovog dostojanstva. Sistematičan rad i praksa, smišljeni polako i hladno, proizvod su promućurnosti i intuicije, sistem koji počiva na iskustvu generacija. Nije se našao niko ko bi opisao istoriju mučenja. Bio bi to dostojan i prikladan zadatak nekog modernog učenika Markiza de Sada, koji bi opisao zašto su moćnici zapošljavali s naročitom ljubavlju baš kineske dželate, i kakvim su oni znanjem raspolagali. Ko bi po muzejima pribrao sredstva za mučenje, nimberšku verenicu i klupe s ekserima, vrelo kamenje i raspinjanje na točak, i uzeo u obzir olovne komore, sibirske rudnike, koncentracione logore i gasne komore. Možda ovakvu zbirku vlast ne bi rado gledala, jer bi pružila uvid u metode vlade, i nepodozrive bi osvestila kakva praksa krije odozgo objavljivani humani svet ideja. Znamo da naša nauka nikada nije spavala, i gomilala je svoja iskustva, i inkvizicija bi posramljeno primila k znanju koliko ju je prevazišlo moderno doba. Ni jedna od srednjovekovnih fantazija, koja se bavila mučenjima paklenih đavola, nije pronašla ni jedan jedini od policijskih metoda dvadesetog veka. To nije kancelarija. To je brižljivo čuvana tajna kancelarije, koja se krije, i od koje u svakoj kancelariji, čak i u najnevinijoj, postoji nešto u izgledu, jer svuda mogu tražiti neki papir, i već može da iskrsne neka sumnja, i nema te kancelarije gde se protiv bilo koga ne bi pojavila neka sumnja. U narušavanju radosti, međutim, u demonskom mučenju ljudi činovnici pakla, đavoli su časniji, jer oni priznaju da su tu zato da bi krivce mučili. Međutim, činovnicima je poverena gomila ljudi, čije stvari treba srediti u državnoj administraciji koja je neodbranjivo i opako rafinovana. Kada bi delo činovnika vizantijske kancelarije “Iščekivanje u predsoblju” bilo osamljeno ili tek redak i izuzetan slučaj, čovek bi duboko ćutao. Ali znamo da svakog dana u mnogo hiljada gradova i sela postoji mnogo stotina hiljada predsoblja, gde sede stari ljudi i žene i majke s decom i mladi pre venčanja, i čekaju, i zidovi su prekriveni tablama zabrane, i izlazi činovnik, i pogleda naokolo, s punim delokrugom patosa, i zadovoljno vidi lica obuzeta torturom iščekivanja, i sive oči lišene ljudskog svojstva, sa srozanošću u bezradost, i vidi da se guše u ludilu dosade, i zna da unutra činovnici s istom tom dosadom žvaću jedan jedini zalogaj kore hleba samo zato kako bi što duže čekali oni iz predsoblja. Prilazi ženi koja čeka s decom, i upozorava je takvim glasom da se njeno dete uplaši i rasplače, a činovnik onda udalji majku. Nije to osobenost vizantijskog činovnika. U milionima predsoblja odvija se ovakvo kaljanje ljudske radosti. Možeš mu govoriti o medu i cveću, o ljubavi i o zvezdama, i o molitvi radosti, pred kojom se širom otvaraju vrata svih nebeskih dvorana. Ovo ovde je kancelarija, ovde je govor zabranjen, i ne sme se kucati, i treba čekati sve dok unutra činovnik grize koru, i zija kroz prozor, i treba potonuti u vlažnu prazninu dosade, i treba potonuti u paralizovano i tamno nepostojanje, i treba podnositi da se osmudi srce žedno radosti, i sve to bez apelacije vlastima, s hiljadugodišnjom tradicijom, u ime viših interesa, kao poredak i disciplinu i zakon i pravo i istinu.
Bela Hamvaš
Nastavić se
