Van Gogova pisma bratu Teu
Pti Vam, 26. decembra 1878, Borinaž-Eno
Ti mora da znaš da u Borinažu nema slika, i da uglavnom uopšte ne znaju šta je to slika, pa se samo po sebi razume da ja od svog odlaska iz Brisela nisam video ništa što se tiče umetnosti. Ali, bez obzira na to, kraj je veoma karakterističan i veoma živopisan, sve ovde takoreći govori i sve je puno neke osobenosti.
Ovih poslednjih dana, tmurnih dana pred Božić, pao je sneg. Sve je podsećalo na srednjovekovna platna Brojgela Seljaka i tolika druga na kojima su slikari uspeli da izraze na jedan začuđujući način karakterističan efekat crvenog i zelenog, crnog i belog.
Ono što se ovde vidi, uvek me podstiče da mislim na radove, na primer Tejsa Marisa ili Albrehta Direra. Ima ovde usečenih puteljaka obraslih kupinama i starim drvećem sa njihovim neobičnim korenjem, koji strašno liče na onaj put sa jednog Direrovog bakroreza: Vitez i Smrt.
Ovih poslednjih dana posebno je bilo zanimljivo videti rudare kako se uveče na belom snegu, u sumrak, vraćaju kući iz rudnika. Ti ljudi su posve crni kada izlaze iz mračnih rudnika na dnevnu svetlost, izgledaju poput dimničara. Njihovi stanovi su uglavnom mali, pre bi se reklo da su to čatrlje duž tih usečenih puteva i u šumi i na padinama brežuljaka. Tu i tamo vide se i krovovi prekriveni mahovinom, a uveče kockasti prozorčići bacaju ljupku bledu svetlost.
Oko bašti se ovde vide polja i oranice sa živicama od crnih kupina, kao što se kod nas u Brabantu može videti lug i hrastov mladik, a u Holandiji krošnjasto potkresane vrbe. Ovih poslednjih snežnih dana to je pružalo utisak pisma na beloj hartiji, poput stranica Jevanđelja.
Vam, april 1879.
Nedavno sam napravio jedan jako zanimljiv izlet, lično sam proveo šest sati u rudniku. I to još u jednom od najstarijih i najopasnijih rudnika u okolini, po imenu Markas. Taj rudnik je na veoma lošem glasu zbog niza mnogobrojnih nesreća koje se u njemu dešavaju, bilo na silasku, bilo na izlasku, bilo zbog zagušljivog vazduha ili eksplozije metana ili zbog podzemne vode, ili zbog rušenja starih galerija itd. To je mračno mesto i sve što ga okružuje ima na prvi pogled sumoran i zloslutan izgled.
Radnici iz tog radnika uglavnom su ljudi ispijeni i bledi od groznice, izgledaju umorno i iscrpljeno, pre vremena su ostareli i pocrneli u licu, a žene su uglavnom blede kao krpe i uvele. Oko rudnika su bedna rudarska naselja, sa ponešto mrtvog i potpuno čađavog drveća, živice od kupina, gomile đubreta i šljake, brda otpadaka uglja itd. Maris bi to divno naslikao.
Vam, juni 1879.
Ne znam bolju definiciju reči umetnost od ove:
“Umetnost je čovek pripojen prirodi, prirodi, stvarnosti, istini, ali sa jednim značenjem, shvatanjem i karakterom koje umetnik ističe, kojima daje izraz, “koje izvlači”, koje razrešava, oslobađa, ukrašava bojama. Jedna Movova ili Marisova ili Israelova slika kaže više i govori jasnije nego sama priroda.
Juli, 1880.
Dragi moj Teo,
Pišem ti pomalo teška srca pošto to nisam već tako dugo činio iz više razloga. Ti si donekle postao za mene stranac, a i ja, i ja sam to možda postao za tebe više nego što misliš, možda bi za nas bilo bolje da ubuduće ne bude ovako.
Moguće je da ti ja ne bih ni sada pisao da nisam dužan, prisiljen da ti pišem, da me, velim, ti sam nisi na to primorao. Saznao sam u Etenu da si poslao 50 franaka za mene, pa eto, primam ih. Doduše, teška srca, doduše u dosta setnom raspoloženju, ali ja sam u nekoj vrsti ćorsokaka ili škripca, kako drugačije da postupim?
I pišem ti, dakle, da ti na tome zahvalim.
Ja sam se, kao što možda znaš, upravo vratio u Borinaž, otac mi je govorio da radije ostanem u blizini Etea, rekao sam ne i mislim da je to najbolje što sam mogao uraditi. Nehotice sam postao neka vrsta nemoguće i sumnjive osobe u porodici, bilo kako bilo, neko ko ne uživa poverenje, a u čemu bih ja bilo kome i na bilo koji način mogao biti koristan?
I zato je pre svega, sklon sam da to verujem, prednost i najbolje moguće i najpametnije rešenje, da odem i da se držim na poželjnoj udaljenosti, kao da ne postojim. Ono što je mitarenje za ptice, vreme kada one menjaju perje, to su zla kob ili nesreća, teška vremena za nas, ljudska bića. Može se ostati u tom vremenu mitarenja, može se takode iz njega izaći kao preporođen, ali to se ipak ne čini javno, to nije mnogo zabavno, eto zato je bolje da se tada izgubimo.
Dobro, neka bude tako.
Sada moram da te gnjavim izvesnim apstraktnim stvarima pa ipak bih jako voleo da ih strpljivo saslušaš. Ja sam strastven čovek, sposoban i podložan da činim više ili manje nerazumne stvari, zbog kojih mi se čini da se više ili manje kajem.
Često mi se dešava da govorim ili radim malo suviše brzo, kada bi bilo bolje čekati malo strpljivije. Mislim da drugi ljudi mogu takođe ponekad činiti slične nepromišljenosti.
Sada, pošto je to tako, šta treba da radim, treba li da sebe smatram opasnim čovekom koji ni za šta nije sposoban? Ja to ne mislim. Ali, radi se o tom da treba da se trudim svim silama da izvučem iz tih strasti ono što je dobro. Na primer, da navedem jednu strast između ostalih, osećam više ili manje neodoljivu strast prema knjigama i osećam potrebu da se neprestano obrazujem, da, ako hoćeš, studiram, isto kao što osećam potrebu da jedem hleb. Upravo ti ćeš moći to da shvatiš. Kada sam bio u drugoj sredini, okružen slikama i umetničkim predmetima, dobro znaš da me tada obuzela žestoka strast prema onome što me je okruživalo, koja je išla do oduševljenja.
I ne žalim zbog toga, pa još i sada, daleko od zavičaja, osećam često nostalgiju za tim zavičajem slika.
Ti se možda dobro sećaš da sam ja dobro znao (i vrlo je moguće da to još uvek znam šta je Rembrant ili šta je Mile, ili Žil Dipre ili Delakroa ili Milas ili gospodin Maris? Dobro. – Sada nemam više sve to oko sebe, a tvrde da to nešto što se zove duša nikada ne umire i da to uvek živi i uvek i uvek traga, i još uvek. Umesto da podlegnem nostalgiji, rekao sam sebi: “Zavičaj ili domovina je svuda”. Dakle, umesto da dopustim da padnem u očajanje, opredelio sam se za aktivnu setu, onoliko koliko sam mogao da budem aktivan ili, drugim recima, draža mi je bila seta koja se nada, koja stremi i koja traga, od one koja je umorna, bez napretka i koja očajava.
Dakle, proučavao sam više ili manje ozbiljno knjige koje sam imao pri ruci, kao na primer Bibliju ili Mišleovu Francusku revoluciju, a onda prošle zime Šekspira i malo V. Igoa i Dikensa i Bičer Stou, a potom nedavno Eshila, a za njim mnoge druge koji su manje klasici, mnoge male u stvari velike umetnike. Ti dobro znaš da su neki od onih koje svrstavaju u male umetnike Fabricijus ili Bida.
I evo ja sam sada već možda pet godina, ne znam tačno, bez nameštenja i potucam se tamo-amo; vi sada kažete, od toga i toga doba ti si se srozao, ugasio si se, ništa nisi uradio. Je li to sasvim tačno? Istina je da sam koji put zaradio sam koricu hleba, nekad bi mi je kakav prijatelj dao iz milosrđa, živeo sam kako sam mogao, i dobro i loše, kako je već išlo, istina je da sam izgubio poverenje nekolicine ljudi, istina je da je moja novčana situacija u žalosnom stanju, istina je da je moja budućnost prilično crna, istina je da sam mogao bolje da postupim, istina je da sam gubio vreme upravo koliko da bih zaradio svoj hleb, istina je da su moje studije i same u dosta žalosnom i beznadežnom stanju i da mi nedostaje više, beskrajno više nego što imam. No, zar se to naziva srozavanje i zar se to naziva besposličenje?
Ti ćeš možda reći: Ali, zašto nisi nastavio, kao što su hteli da nastaviš, univerzitetske studije? Na to ću ti odgovoriti samo sledeće: to je suviše skupo, a osim toga, ta budućnost ne bi bila ništa bolja od ove na mom sadašnjem putu.
Ali, ja moram nastaviti put koji sam izabrao – jer ako ne budem ništa radio, ako ne budem studirao, ako ne budem više tražio, tada ću biti izgubljen.
Tada, teško meni.
Evo kako zamišljam celu stvar: nastaviti, nastaviti, eto to je neophodno.
Ali, koji je tvoj krajnji cilj, reći ćeš ti? Taj cilj postaje sve određeniji, polako i sigurno će dobiti obrise kao što kroki postaje skica, a skica slika, u toj meri u kojoj budemo radili ozbiljnije, u kojoj budemo dalje produbljivali u početku nejasnu ideju, prvu neuhvatljivu i polaznu misao, sve dok ona ne bude utvrđena.
Treba da znaš da je sa propovednicima isto kao i sa umetnicima. Postoji jedna stara akademska škola, često grozna, tiranska, sve u svemu strava i užas, ljudi imaju kao neki oklop, čelični oklop predrasuda i konverzija, a kada su na rukovodećim položajima, rasporede mesta, i sistemom okolišenja nastoje da podrže svoje štićenike i da isključe iz škole prirodnog čoveka.
Njihov je Bogpoput boga Šekspirovog Falstafa “unutrašnjost crkve”, “the inside of a church”; u stvari izvesna gospoda propovednici ? ? ? zatekli su se čudesnom igrom slučaja (ne bi li možda i oni sami, da su sposobni za neko ljudsko osećanje, bili malo iznenađeni što su se tu našli) na istom stanovištu po verskom pitanju kao i ovaj pijanac. Ali, malo je bojazni da bi se o tom pitanju njihovo slepilo ikada moglo preobraziti u oštroumnost.
Takvo stanje stvari loše se odražava na onoga ko se sasvim s tim ne slaže i koji celom svojom dušom i celim svojim srcem i sa gnevom za koji je sposoban protestuje protiv svega toga.
Ja lično poštujem akademike koji nisu poput ovih pomenutih, ali akademika dostojnih poštovanja ima manje nego što bi se moglo u prvi mah pomisliti. Jedan od uzroka što sam sada bez nameštenja – što sam godinama bio bez nameštenja, to je sasvim jednostavno zbog toga što imam drugačije ideje nego ta gospoda koja zapošljava osobe koje misle kao oni. Nije to samo obično pitanje moje spoljašnjosti, kako su mi licemerno zamerili, u pitanju je mnogo ozbiljnija stvar, uveravam te.
Za vreme tvoje poslednje posete prošloga leta, kada smo se zajedno šetali pored napuštenog okna koji zovu Veštica, podsetio si me da smo se jednom davno, takode skupa šetali pored starog kanala i mlina u Rejsvejku, “i tada smo se”, govorio si, “slagali u mnogim stvarima”, ali dodao si čini mi se , “od tada si se mnogo promenio, nisi više onaj isti”.
E pa dobro, to nije baš sasvim tako. Promenilo se to što tada moj život nije bio toliko težak, a moja budućnost naizgled nije bila toliko crna, ali što se tiče unutrašnjeg života, što se tiče mojih pogleda na svet i mog načina mišljenja, to se nije promenilo, samo ako zaista postoji neka promena ona se ogleda u tome što sada ozbiljnije mislim, verujem i volim ono što sam već tada mislio, verovao i voleo.
Bio bi to, dakle, nesporazum kada bi ti ostao pri svom mišljenju da ću ja sada biti manje zagrejan za Rembranta ili Milea ili Delakroaa ili za bilo koga ili bilo šta, jer upravo je obratno, samo pazi, ima više stvari u koje treba verovati i voleti ih, ima Rembranta u Šekspiru i Koreda u Mišleu, i kod Delakroa u V. Igou, a osim toga ima Rembranta i u Jevanđelju i Jevanđelja u Rembrantu, kako god hoćeš, to ti se manje-više svodi na isto, pod uslovom da dobro razumemo stvar i da joj svesno ne damo pogrešan smisao i da imamo na umu približne vrednosti onoga što poredimo, bez ikakve namere da umanjimo zasluge originalnih ličnosti. I u Banjenu ima Marisa i u Bičer Stou ima Arijal Šefera.
Ako sada možeš oprostiti jednom čoveku što temeljito proučava slike, dozvoli da je i ljubav prema knjigama isto tako sveta kao i ljubav prema Rembrantu, čak mislim da se ove dve ljubavi dopunjavaju.
Strašno volim onaj Fabriciusov portret muškarca koji smo jednog dana, dok smo se zajedno šetali, dugo posmatrali u Harlemskom muzeju. Dobro, ali isto toliko volim Dikensovog Ričarda Kartona u njegovom Parizu i Londonu 1793. i mogao bih ti ukazati na druge uzbudljive ličnosti u nekim, opet mojim knjigama, sa više ili manje upadljivom sličnošću. I mislim da je Kent, onaj čovek iz Šekspirovog Kralja Lira, isto tako plemenit i uzvišen lik kao neke figure T. de Kejera, iako su Kent i Kralj Lir, razume se, živeli mnogo ranije. Da ne dužim više, Bože moj kako je divan taj Šekspir! Ko je tajanstven kao on? Njegova reč i njegov način stvaranja sasvim su ravni kistu koji drhti od groznice i osećanja. Ali, treba naučiti čitati kao što treba naučiti videti i naučiti živeti.
Dakle, ti treba da misliš da ja odbacujem ovo ili ono, ja sam jedna vrsta vernika u svojoj nevernosti i premda sam se promenio, ja sam isti i muči me samo ovo: za šta bih ja mogao biti dobar, zar ne bih mogao na neki način služiti i biti koristan, kako bih mogao produbiti znanje i temeljno proučiti ovaj ili onaj predmet? Vidiš, to me neprestano muči, a osim toga čovek se oseća zatočenikom u nemaštini, isključen je iz učešća u ovom ili onom delu, a ove ili one neophodne stvari su izvan njegovog domašaja.
Zbog toga je neizbežna seta, što više osećaš praznine tamo gde bi mogla biti prijateljstva i uzvišena i ozbiljna osećanja, i osećaš da strašna malodušnost nagriza i samo moralnu snagu, a čini ti se da se sudbina može preprečiti potrebi za ljubavlju i u tebi raste plima gađenja. A onda kažeš: Dokle, Bože moj?
No, šta ćeš, vidi li se s vama ono što se dešava unutra? Neko ima veliko ognjište u duši a neko nikada ne dođe da se kraj njega ogreje, a polaznici od svega primete samo malčice dima gore iznad dimnjaka, a onda odu svojim putem. I šta sada učiniti, zadržati to ognjište unutra, imati duha, ipak strpljivo čekati, ali sa koliko nestrpljenja, čekati čas, velim ti, kada će kogod hteti da kraj njega sedne – da tu ostane, šta ja znam? Neka svako veruje u Boga, neka čeka čas koji će doći pre ili kasnije.
Ali, reći ćeš, ti si ipak užasno stvorenje, pošto imaš nemoguće shvatanje o religiji i detinjaste moralne skrupule. Ako su nemoguće i detinjaste, kad bih samo mogao da ih se oslobodim, ne bi mi trebalo ništa bolje. No, evo šta ja otprilike o tome mislim.
Naći ćeš u Suvestrovom Filozofu pod krovovima kako je jedan čovek iz naroda, jedan obični, ako hoćeš, veoma bedni radnik zamišljao domovinu. “Ti nisi možda nikada mislio šta je domovina”, nastavio je on, spuštajući mi ruku na rame, “to je sve ono što te okružuje, sve što te je odgojilo i odbranilo, sve što si voleo, to polje koje vidiš, te kuće, to drveće, te devojke koje tuda smejući se prolaze, to je domovina”. “Zakoni koji te štite, hleb kojim se plaća tvoj rad, reči koje izmenjuješ, radost i tuga koje ti dolaze od ljudi i stvari medu kojima živiš, to je domovina. Sobica u kojoj si nekad gledao svoju majku, uspomene koje ti je ona ostavila, zemlja u kojoj ona počiva, to je domovina. Ti je vidiš, ti je svuda udišeš. Zamisli prava i dužnosti, ljubavi i potrebe, uspomene i zahvalnosti, ujedini sve to jednim imenom i to ime će biti domovina.”
Sada opet za sve što je istinski dobro i lepo, sa unutrašnjom moralnom, duhovnom i uzvišenom lepotom u ljudima i u njihovim delima, mislim da dolazi od Boga, a sve što ima loše i zlo u ljudskim delima i u ljudima, nije od Boga, a ni Bog ne smatra da je dobro.
Ali, nehotice sam uvek sklon da verujem da ćemo najbolje spoznati Boga ako mnogo volimo. Voli nekog prijatelja, neku osobu, neku stvar, šta god hoćeš i bićeš na dobrom putu da o tome kasnije znaš više, eto šta ja sebi kažem. Ali, treba voleti uzvišenim i ozbiljnim prisnim osećanjem, sa voljom, sa razumevanjem i treba da se uvek trudimo da o tome steknemo veće, bolje i šire znanje. To vodi Bogu, to vodi nepokolebljivoj veri.
Neko će, da navedem jedan primer, voleti Rembranta, ali ozbiljno, dobro će znati da postoji Bog, i u njega će verovati. Neko će bolje proučiti istoriju Francuske revolucije – on neće biti nevernik, videće da i u velikim stvarima postoji jedna vladajuća sila koja se ispoljava.
Da je neko prisustvovao samo kratko vreme besprekornom kursu velikog univerziteta bede i da je obratio pažnju na ono što vidi svojim očima i čuje svojim ušima i da je razmišljao o tome, na kraju bi, tobože, poverovao i naučio bi o tome možda više nego što bi znao da izrazi. Pokušaj da shvatiš poslednju reč onoga što kažu veliki umetnici, ozbiljni majstori, u svojim remek-delima, u njima će biti Bog. Neki su to napisali ili rekli u knjizi, a drugi na slici.
Zatim prosto naprosto čitaj Bibliju i Jevanđelje, jer to navodi na razmišljanje, na dugo razmišljanje i razmišljanje o svemu. E pa, razmišljaj mnogo, razmišljaj o svemu, to uzdiže misao iznad običnog nivoa, i protiv tvoje volje. Čitajmo, dakle, pošto znamo čitati.
Sada posle na trenutke, čovek može postati pomalo apstraktan, pomalo sanjar, ima ih koji postanu pomalo odveć odsutni, pomalo suviše sanjari, to se možda meni dešavalo, ali to je moja greška, a onda, na kraju krajeva, ko zna nije li postojao za to uzrok, bio sam zanesen, zaokupljen, uznemiren iz ovog ili onog razloga, ali čovek se vraća na to. Sanjar ponekad pada u neki bunar, ali posle, kažu, iz njega izađe.
A i apstraktan čovek je prisutan duhom u nekim trenucima, kao za nadoknadu. To je ponekad ličnost koja ima svoj raison d’etre’ iz ovog ili onog razloga, koji se ne vidi uvek u prvi mah ili koji se zaboravlja zbog rasejanosti, najčešće nehotice.
Neko koga je olujno more dugo valjalo i kao da ga je bacalo tamo-amo, napokon stiže na svoje odredište, neko za koga se činilo da nije ni za šta i da je nesposoban za bilo kakav posao ili službu, na kraju nađe službu, a aktivan čovek sposoban za rad pokaže se sasvim drugačiji kakav nije izgledao na prvi pogled. Pišem ti pomalo nasumce ono što mi dođe pod pero, bio bih veoma zadovoljan kada bi ti mogao videti u meni nešto drugo, a ne samo neku vrstu besposličara.
Jer, postoje dve vrste besposličara koje čini kontrast. Ima neko ko je besposličar zbog lenosti i slabosti karaktera, zbog niskosti svoje prirode, ti me možeš smatrati takvim ako tako sudiš.
Osim toga postoji i drugi besposličar, neko ko je besposličar protiv svoje volje, koga iznutra izjeda velika želja za akcijom, koji ne radi ništa jer nema mogućnosti da bilo šta radi, jer je kao nečim zarobljen, jer nema ono što bi mu trebalo da bude plodan, jer ga kobne okolnosti dovode u taj položaj, neko takav ne zna uvek ni sam šta bi mogao da radi, ali to instinktivno oseća. Ja sam ipak za nešto dobar, osećam da imam raison d’etre, znam da bih mogao biti sasvim drugi čovek. Za šta bih ja, dakle, mogao biti koristan, čemu bih mogao služiti, postoji nešto unutar mene samog, a šta je to?
To je jedan sasvim drugi besposličar, ti me možeš smatrati takvim, ako tako sudiš.
Ptica u kavezu u proleće vrlo dobro zna da ima nešto za šta bi ona bila dobra, ona snažno oseća da može nešto učiniti, ali ne može to da učini, šta je to? Ne može da se doseti; zatim ima nejasne ideje i pomišlja: “Druge ptice grade svoja gnezda i legu svoje mlade i podižu ih”. Onda ona lupa glavom po rešetkama kaveza. A kavez ostaje tu i ptica je luda od bola.
“Evo jednog besposličara”, kaže jedna druga ptica koja tuda proleće, a koja je neka vrsta rentijera.
Zatvorenik ipak živi i ne umire, ništa se ne pojavljuje spolja od onog što se odvija unutra, on se dobro oseća, više je ili manje veseo kad zasija sunce.
Ali stiže doba selidbe ptica. Spopade ga tuga – “ali” kažu deca koja ga neguju u njegovom kavezu, “on ipak ima sve što mu treba”, ali on gleda napolje na natmureno, olujno nebo i oseća pobunu protiv kobi, u dnu duše. “Ja sam u kavezu”, “ja sam u kavezu, i dakle ništa mi ne nedostaje.” “Ja imam sve što mi treba.” “Ah milosti, slobode, da budem isti kao druge ptice.”
Poneki besposlen čovek nalikuje ovoj beposlenoj ptici.
A ljudi često nemaju mogućnosti da išta učine, zatvorenici su u ne znam kakvom strašnom, strašnom, veoma strašnom kavezu.
Postoji, ja to znam, oslobođenje, zakasnelo oslobođenje.
Nepravedno, ili s razlogom izgubljen dobar glas, nemaština, kobne slabosti, nesreća, to stvara zatvorenike.
Ne bismo znali uvek reći šta je to što zatvara, ograđuje, to što kao da pokopava, ali ipak se osećaju ne znam kakve ograde, rešetke, zidovi.
Je li to sve izmišljeno, fantazija? Ja to ne mislim; a onda se čovek pita: Bože moj, biti brat, voleti, to otvara tamnicu nesavladivom silom, veoma moćnom čarolijom. A onaj ko to nema ostaje u smrti. Ali, tamo gde uskrsava osećanje, uskrsava i život. A onda, tamnica se ponekad zove: predrasuda, nesporazum, kobno nepoznavanje ovoga ili onoga, nepoverenje, lažni stid.
Vinsent
Prevod: Vesna Cekeljić
