Postoji, ili je upravo uvedena od strane tih mojih tzv. oponenata, jedna nova kritička metoda koju bih nazvao – i koja se sama definisala kao – zaglupljivanje ponavljanjem. To zatupljivanje ponavljanjem, kao vrsta intelektualnog terora i pranje mozga, jeste samo striktna primena jednog ideološkog metoda na književnu kritiku.
Jedan od oblika totalizirajuće svesti i intelektualnog terora, jedan sasvim nov kvalitet u, istorijskom razvoju totalitarnog terora, jeste zapravo negiranje digniteta protivnika: sovjetski režiser Paradžanov nije ideološki nepodoban nego je pederast, švercer stranim devizama, prodavac droga; Solženjicin je Solženjicer (dakle nije Rus, nije naš) i, naravno, u službi stranih sila; Babelj je japanski špijun . . . Ja, u konkretnom slučaju, nisam bio samo sumnjiv kao književna pojava, nego sam još i, po tužbi mojih tužilaca, delinkvent čije knjige izdaju sumnjivi, politički sasvim nepodobni američki izdavači, ja sam, po njima, davao politički sumnjive izjave američkim novinarima, omalovažavao svoj narod itd.
Uzajamna sprega tih dvaju elemenata – zaglupljivanje ponavljanjem i moralna diskvalifikacija, jesu tipični fenomeni jednog totalitarnog nasleđa i primena tog nasleđa u praksi moći će jednom da posluži za jednu sociološku analizu našeg književnog života. Ako ništa drugo, moj sudski proces i moja polemika, sasvim u sprezi jedno s drugim, moći će da posluže jednog dana u te svrhe: da detektuju u socijalnom i sociološkom spektru našeg društvenog života prisustvo te tanmoljubičste boje.
Danilo Kiš
(1982)
