Padajući s nebeskih visina, talasi sunca oštro odskaču od polja oko nas. Sve se ućutalo pred tim praskom i Liberon21 je, tamo u daljini, ogromna masa tišine, koju osluškujem bez predaha. Čujem, neko mi trči u susret iz daleka, nevidljivi me prijatelji zovu, moja radost raste, ista ona od nekad. Opet mi jedna srećna zagonetka pomaže da sve razumem.
Gde je apsurdnost sveta? Da li to je ovaj sjaj ili sećanje na doba kada ga nije bilo? Kako sam mogao da se s toliko sunca u sećanju kladim u besmisao? Čudi se tome sve oko mene, a i sam se ponekad čudim.
Mogao bih da odgovorim, i samom sebi, da mi je upravo sunce u tome pomoglo i da baš njegova svetlost, snagom svoje gustine, zgušnjava svet i njegove oblike u neku mračnu zaslepljenost. Ali to bi moglo i drugačije da se kaže i želeo bih da se pred tom crnobelom svetlošću, koja je za mene uvek bila svetlost istine, jednostavno izjasnim o toj apsurdnosti, koju suviše dobro poznajem da bih mogao podneti da se o njoj raspravlja bez nijansi. Uostalom, razgovor o njoj opet će nas vratiti suncu.
Nijedan čovek ne može da kaže šta je. Ali ponekad može da kaže šta nije. Za onog ko još uvek traga, smatra se da je već doneo zaključak. Hiljadu glasova mu govori šta je pronašao, ali on zna, to nije ono pravo. Tražiti i pustiti ih da govore? Svakako. Ali treba se, s vremena na vreme, i braniti. Ne znam za čime tragam, oprezno mu dajem ime, poričem se, ponavljam se, napredujem i uzmičem. Od mene se, međutim, očekuje da svemu tome dam imena ili ime, jednom za svagda. Tada se bunim; nije li ono čemu je dato ime samim tim već izgubljeno? Eto šta makar mogu da pokušam da kažem.
Ako poverujem jednom svom prijatelju, čovek uvek ima dve ličnosti, svoju i onu koju njegova žena pripisuje. Zamenimo reč žena rečju društvo i shvatićemo da se neka tvrdnja, koju pisac vezuje za ceo kontekst osećajnosti, može izdvojiti u komentaru na tu tvrdnju i zatim podneti piscu svaki put kada ovaj poželi da govori o nečemu drugom. Reč je isto što i čin: „Jeste li vi ovo dete doneli na svet?“ „Da.“ „I to je, dakle, vaš sin?“ „Nije to tako jednostavno, nije to tako jednostavno!“ Tako se Nerval, jedne gadne noći, obesio dva puta, prvo zbog sebe, jer je bio nesrećan, a onda zbog mita o sebi, koji je nekima pomagao da žive. Niko ne može da piše o pravoj nesreći ili o nekim vrstama sreće, i to ovde neću ni pokušavati. Ali kada je reč o legendi, ona može da se opiše i makar na trenutak zamisli, pre nego što se raspline.
Neki pisac, dobrim delom, piše zato da bi ga čitali (divimo se onima govore suprotno ali im ne verujemo).
Međutim, on sada sve više piše zbog onog najvećeg priznanja, koje se sastoji u tome da više ne bude čitan. Zaista, od časa kada je materijal za neki živopisan članak u našoj visokotiražnoj štampi, sva je prilika da će za njega saznati prilično veliki broj ljudi, ali koji ga nikada neće čitati, jer će im biti dovoljno što znaju njegovo i da čitaju ono što će se pisati o njemu. Od tada će biti poznat (i zaboravljen) ne po onome što jeste, već po liku koji će mu dati neki užurbani novinar. Da bi se steklo ime u književnosti nije, dakle, više neophodno pisati knjige. Dovoljno je da se smatra kako ste napisali knjigu, o kojoj će pisati večernja štampa, i na kojoj ćete od sada moći da se baškarite.
Nema sumnje da će takva ugled, veliki ili mali, biti nepravedno stečen. Ali šta se tu može? Bolje priznajmo da i ta neprijatnost može biti korisna. Lekari znaju da su neke bolesti poželjne: one na svoj način nadoknađuju nepravilnosti organskih funkcija, koje bi inače mogle dovesti do još većih poremećaja. Ima tako i blagotvornih konstipacija i spasonosnih artritizama. Poplava reči i ishitrenih sudova, koja danas potapa svaku javnu delatnost u okean lakomislenosti, makar podučava francuskog pisca skromnosti, preko potrebnoj u naciji koja, s druge strane, pridaje njegovom pozivu nesrazmerno veliki značaj. Videti svoje ime u dva ili tri poznata lista, postaje tako veliko iskušenje da to mora nešto doneti duši. Budimo dakle zahvalni društvu koje nas, uz tako malo truda, svakog dana uči, upravo svojim počastima, da veličine kojima se klanja nisu ništa.
Što veću galamu diže, to ova brže utihne. To nas podseća na vatru od kučine koju je papa Aleksandar VI često palio, da ne zaboravi kako je svaka slava ovog sveta prolazna kao dim.
Ali ostavimo se ironije. U ovoj našoj stvari, dovoljno je reći da se umetnik mora dobrodušno pomiriti s time da se po zubarskim i frizerskim čekaonicama povlači njegova slika, za koju zna da je nije dostojan.
Poznavao sam tako jednog pomodnog pisca, za koga se pričalo da svake noći prevodi mračne obavijene oblacima dima, sa nimfama ogrnutim samo svojom kosom i satirima zlokobnih kandži. Čovek bi samo mogao da se upita kad nalazi vremena da napiše delo koje zauzima više polica u biblioteci. Taj pisac, kao i mnoge njegove kolege, u stvari spava noću, da bi preko dana mogao da provede duge časove za radnim stolom, i pije mineralnu vodu da bi sačuvao jetru.
To, međutim, ne sprečava prosečnog Francuza, čija su pustinjska trezvenost i sumnjiva čistoća dobro poznate, da se zgražava na pomisao kako jedan naš pisac podučava da se treba opijati i da se nikako ne treba prati. Primera ima mnogo. I ja bih mogao da dam odličan savet kako da se s malo truda stekne glas velike ozbiljnosti. U stvari, nosim teret takvog glasa, kojem se moji prijatelji slatko smeju (što se mene tiče, pre bih pocrveneo, jer znam koliko ga ne zaslužujem). Dovoljno je, na primer, odbiti čast da večerate s direktorom nekog lista koji ne cenite.
Obična pristojnost kao da se ne može zamisliti bez neke podmukle nakaznosti duše. Niko, uostalom, neće ići dotle da pomisli kako odbijate poziv tog direktora zato što ga možda zaista ne cenite već zato što se ničega na svetu ne plašite toliko kao dosade – a šta može biti dosadnije od prave pariske večere?
Treba se dakle pomiriti sa sudbinom. Ali kada se ukaže prilika, treba ponavljati da se ne može uvek biti slikar apsurdnog i da niko ne može da veruje u književnost očaja. Razume se, uvek je moguće da čovek piše ili da je napisao esej o pojmu apsurdnog. Nazad, može da se piše i o incestu, a da se zbog toga ne nasrće na rođenu sestru, kao što nigde nisam našao ni da je Sofokle ubio svog oca ili obeščastio svoju majku.
Shvatanje da svaki pisac treba da piše o sebi i da u svojim knjigama opisuje sebe, jedna je od detinjarija koje smo nasledili od romantizma. Sasvim je moguće, međutim, da umetnika zanimaju pre svega drugi ili njegovo doba ili poznati mitovi. Ako i stupi na scenu, može se smatrati za izuzetak, ukoliko govori o onome što zaista jeste. Dela nekog čoveka često beleže istoriju njegovih čežnji i njegovih iskušenja, vrlo retko njegovu ličnu istoriju, naročito kada teže da budu autobiografska. Nijedan čovek se nikada nije usudio da prikaže sebe onakvim kakav zaista jeste.
U meri u kojoj je to moguće, voleo bih, naprotiv, da budem objektivan pisac. Objektivnim nazivam pisca koji bira teme ne uzimajući nikada samog sebe za predmet. Ali savremena pomama s kojom se pisac izjednačuje s predmetom svog dela, ne može da dopusti tu relativnu slobodu pisca. Tako možete da postanete prorok apsurda. Međutim, šta sam drugo radio nego razmišljao o jednoj ideji koju sam sreo na ulicama svog doba? To da sam tu ideju gajio u sebi (i da je deo mene gaji još uvek), kao i cela moja generacija, razume se samo po sebi. Ja sam se samo povukao na pristojno odstojanje, da bih je razmotrio i rastumačio njenu logiku. Sve što sam otada napisao dokazuje to u dovoljnoj meri. Ali lakše je koristiti jednu formulu, nego nijanse. Formula je izabrana: i sada sam, kao i ranije, pisac apsurda.
Šta vredi da dodam kako se u iskustvu koje me je zanimalo i o kojem sam ponekad pisao, apsurd može uzeti samo kao polazna tačka, čak i kada sećanje na njega i njegovo osećanje prate sve potonje korake. Slično tome, uz svo uvažavanje razlike u razmerama, katerzijanska sumnja, koliko god bila metodična, nije dovoljna da bi od Dekarta napravila skeptika. U svakom slučaju, kako ograničiti misao na to da ništa nema smisla i da zbog svega treba očajavati? Ne idući do srži, može se makar primetiti da isto onako kao što nema apsolutnog materijalizma, jer da bi sama ta reč uobličila treba odmah reći da na svetu postoji i nešto više od materije, tako nema ni potpunog nihilizma.
Čim kažemo da je sve besmisleno, izražavamo nešto što ima smisla. Poricanje svakog značenja svetu svodi se na ukidanje svakog vrednosnog suda. Ali živeti i, na primer, hraniti se, samo po sebi jeste vrednosni sud. Čovek je izabrao da traje, od časa kada se nije prepustio smrti, i time priznaje vrednost životu, makar samo relativnu. Šta najzad znači književnost očajanja? Očajanje je nemo. Čak i ćutanje, uostalom, ima neki smisao, ako oči govore. Pravo očajanje je agonija, grob ili ponor. Ako govori, ako rasuđuje, a naročito ako piše, brat odmah pruža ruku, drvo pronalazi opravdanje, ljubav se rađa. Književnost očajanja je protivrečan pojam.
Razume se, neki naročiti optimizam nije moja vrlina. Odrastao sam, kao i svi ljudi mojih godina, uz doboše Prvog svetskog rata i naša je istorija otada bila samo ubijanje, nepravda i nasilje. Ali pravi pesimizam, koji se može sresti, sastoji se u tome da se te silne okrutnosti i sramota još uvećavaju. Što se mene tiče, nikada nisam prestao da se borim protiv te sramote i da mrzim samo okrutne. I u našem najcrnjem nihilizmu samo sam tražio razloge za prevazilaženje tog nihilizma. I to ne samo vrlinom ili retkim uzdizanjem duše već nagonskom vernošću onoj svetlosti u kojoj sam rođen i u kojoj su ljudi, tokom hiljada godina, naučili da čak i u patnji pozdravljaju život. Eshil često dovodi do očajanja; ali on zrači i greje. U srcu njegovog sveta ne nalazi se jalovi besmisao, koji mi nalazimo, već zagonetka, to jest, smisao, koji se teško otkriva zato što zaslepljuje. Isto tako, nedostojnim, ali tvrdoglavo vernim sinovima Grčke, koji još postoje u ovom jalovom veku, vrelina naše istorije možda je nepodnošljiva, ali oni je na kraju podnose jer hoće da je shvate. U srcu našeg dela, čak i ako je crno, zrači jedno nepresušno sunce, isto ono koje danas diže glas iznad polja i bregova.
Posle toga, zapaljena kučina može da gori; šta mari kako izgledamo i šta nam se nezasluženo pripisuje? Ono što jesmo, ono što treba da budemo, dovoljno je da ispuni naše živote i uposli naš trud. Pariz je divna pećina, čiji stanovnici, dok gledaju ples sopstvenih senki na njenom dnu, smatraju te senke za jedinu stvarnost. Tako je i sa čudnom i varljivom slavom koju taj grad daruje. Ali naučili smo, daleko od Pariza, da nam je jedna svetlost iza leđa, da treba da se okrenemo, oslobodivši se svih svojih veza, da bismo joj pogledali u lice i da nam je dužnost da pre smrti među svim rečima nađemo njeno ime. Svaki umetnik, nema sumnje, traga za sopstvenom istinom. Ako je veliki, svako delo ga njoj približava ili makar kruži sve bliže oko tog središta, tog skrivenog sunca, koje će jednog dana spaliti sve. Ako je prosečan, svako delo ga udaljava, a centar je svuda i svetlost se rasipa.
Ali u tom upornom traganju umetniku mogu da pomognu samo oni koji ga vole, kao i oni koji, pošto i sami vole i stvaraju, nalaze u svojoj strasti merilo svake strasti i zato znaju da sude.
Da, sva ta buka… kada bi mir značio voleti i stvarati u tišini! Ali moramo znati da se strpimo.
Još trenutak, i sunce zapečaćuje usta.
Alber Kami
(1950)
20 Još jedan esej posvećen Reneu Šaru.
21 Lubéron, planinski masiv u Provansi, 70 km severno od Marseja.
