Anarhistička revolucija i oslobođenje žena (2)
Piše: Marta A. Ekelsberg
2005.
Naravno, mnogi teoretičari su smatrali da su – uprkos negativnim efektima hijerarhijskih struktura – dominacija i potčinjenost (bilo u sferi politike, ekonomije ili seksualnosti) neophodne za društveni život. Kao odgovor na to, anarhistkinje/i opisuju alternativne načine za organizovanje društva, koji otelovljuju i slobodu i ravnopravnost u najširem smislu. Takvi pogledi nepokolebljivo lociraju individue u komunalnom kontekstu i skreću pažnju na ekonomske odnose, na mehanizme koordinacije, seksualnosti i muško-ženskih odnosa, i na tekuće sisteme obrazovanja i socijalizacije koji omogućavaju društvu da se održava kroz vreme.
Umesto neravnopravnosti kao osnove organizacije, anarhistkinje/i nude uzajamnost, reciprocitet i federalizam. Umesto hijerarhije i dominacije, predlažu jačanje svih za postizanje njegovog ili njenog punog potencijala – čime se uklanja potreba za društvenom, političkom ili polnom neravnopravnošću.
Ukazaću na one aspekte anarhističke teorije revolucije koji su bili od posebnog značaja za Mujeres Libres, i preko kojih ćemo najjasnije videti doprinos Mujeres Libres razvoju teorije i prakse neautoritarne društvene promene: društvenu prirodu slobode, viziju egalitarnog društva, i proces promene svesti i jačanja.
Sloboda, ili individualna sloboda, bila je osnovna premisa španske anarhističke tradicije. „Suverenitet individue“ je osnovno načelo najvećeg broja anarhističkih zapisa; slobodni razvoj sopstvenog potencijala jedno je od osnovnih „prava“ sa kojim su sva ljudska bića rođena. Pa ipak, španske/i anarhistkinje/i su čvrsto utemeljene/i na komunalističkoj-anarhističkoj tradiciji. Sloboda je za njih pre svega društveni produkt: potpuni izraz individualnosti i kreativnosti može da se postigne jedino u i kroz zajednicu. Kao što je pisala Pilar Granhel (Pilar Grangel, učiteljica koja je bila aktivna u Mujeres Libres), opisujući odnos između individualnosti i zajednice: „Ja i moja istina; ja i moje uverenje…I ja za tebe, ali nikad ne prestajući da budem ja, tako da ti uvek možeš biti ti. Jer ja ne postojim bez tvog postojanja, ali je i moje postojanje neophodno tvom.“ Često su se pozivale/i na Kropotkinovu tvrdnju da društveni život nije regulisan antagonističkom borbom za opstanak, već putem „uzajamne pomoći“:
„Bez saradnje, život nije moguć.“ Samo u egalitarnom društvu, lišenom hijerarhije ekonomskih klasa, političkih ili polnih privilegija, svaka će osoba biti slobodna da se razvije u potpunosti i individualna inicijativa će moći da se rascveta.
Fokusiranje na individualnost i individualnu inicijativu, i komunalni kontekst koji je pothranjuje, omogućavalo je potencijalni kontekst za španske anarhistkinje/e da tretiraju pitanje muško-ženskih razlika. Ova perspektiva je stvorila – makar na teorijskom nivou – svest o ljudskoj različitosti, o
raznovrsnosti načina na koji ljudi mogu da doprinesu društvenoj celini, i o koristi za društvo od uključivanja različitih grupa. Međutim, rad od ove vizije nadalje, bilo u teoriji ili praksi, u odnosu na polne različitosti bio je prilično ograničen. Kao što su nam savremene/i feministkinje/i i manjinske/i aktivistkinje/i jasno stavile/i do znanja, nije uvek očigledno kako da se obezbedi poštovanje i ravnopravnost u nehomogenim zajednicama. Mnoge po pretpostavci egalitarne društvene forme ignorisale su razliku između žena i muškaraca, na primer, ili su ih smatrale nevažnim za politiku, čime su efektivno reprodukovale potčinjenost žena.
Ograničenost španske anarhističke vizije postaće jasna tokom istraživanja njihovog shvatanja osnovnih sastojaka društvene organizacije. Većina španskih anarhističkih pisaca postavljala je ekonomske odnose u centar svojih vizija, insistirajući na tome da osnovni princip društvenog organizovanja mora da bude pre ekonomski nego politički. Potrebno je da ekonomski odnosi budu što je moguće više nehijerarhijski, imajući u vidu i nagrade koje ljudi dobijaju, i strukturu rada. Razlikovali su se u shvatanjima šta bi trebalo da predstavlja ravnopravnost u nagradama, varirajući između kolektivizma (svakome po doprinosu) i komunizma (svakome po potrebi). U svakom slučaju, svi su se slagali da je relativna jednakost nagrada suštinska za funkcionisanje pravednog društva. To su smatrali i zbog toga što je ekonomske nejednakosti lako preobraziti u društvenu i političku moć, i zbog toga – a što je važnije – što je ljudski rad najčešće udružen i što je praktično nemoguće odrediti vrednost individualnom doprinosu u zajedničkom naporu.
Međutim, smatrati da ekonomska ravnopravnost mora da bude u korenu društva baziranog na reciprocitetu i uzajamnosti, ipak nije dovoljna da bi se definisalo kako bi sveukupna struktura i organizacija tog društva mogla da izgleda. Za komunalističke anarhistkinje/e, najbolje bi bilo da se društvo shvati kao niz dobrovoljnih asocijacija koje bi, priznajući individualnu autonomiju, i dalje doprinosile sveopštoj koordinaciji suštinskoj za slobodu i pravdu. Društveni red bi bio postignut putem dobrovoljne kooperacije lokalnih, decentralizovanih jedinica, pre nego putem formalnih političkih struktura. Ukazivale/i su na železnicu, međunarodnu poštansku uslugu, i druge oblike komunikacija kao modele za mrežu, stvorenu dobrovoljnim sporazumom, koja efikasno funkcioniše u pružanju usluga ljudima, bez intervencije nekog višeg autoriteta.
Međutim, ovo postavljanje ekonomskih struktura u fokus, naročito u društvu oštrih podela rada na osnovu pola, donosilo je ozbiljna pitanja za žene. Kako bi žene bile uključene? Da li bi se novo društvo uhvatilo u koštac i izborilo sa polnom podelom rada? Ili bi zadržalo takvu podelu, trudeći se da postigne neku vrstu „drugačijeg, ali ravnopravnog“ položaja žena? Naglašavanje ekonomskih struktura kao korena društvene organizacije jasno je protivrečilo anarhističkom stavu da dominacija i potčinjenost imaju mnoge aspekte, i da ekonomska pitanja nisu jedina prema kojima bi trebalo da se odnosimo. U stvari, kao što ćemo videti u 2. poglavlju, stavovi u raspravama o osnovnim institucijama i strukturama novog društva bili su prilično podeljeni i periodu pre građanskog rata, iako su se retko bavili posledicama takvih odluka na položaj ili učestvovanje žena.
Umesto toga, većina rasprava se bavila pitanjem kakve će vrste organizacija činiti osnovu novog društva. One/i koje/i će kasnije postati poznate/i kao anarho-sindikalistkinje/i (i koje/i su već 1910. predstavljale/i većinu u CNT-u1) zamišljale/i su društvo sa sindikatima u osnovi. Sindikati bi se koordinisali i lokalno i industrijski kroz federacije u koje bi svaki sindikat (ili grupa sindikata) slala delegate. Međutim, ovakva zamisao ostavljala je malo mogućnosti za ne-radničko stanovništvo (uključujući decu, nezaposlene, stare ljude, invalidkinje/e, i nezaposlene majke) da učestvuje u društvenom odlučivanju. Druge/i, nazivane/i pre „anarhistkinjama/ima“ nego anarho-sindikalistkinjama/ima, smatrale/i su da sindikati predstavljaju suviše usku osnovu za koordinisanje slobodarskog komunističkog društva.
Soledad Gustavo (Soledad Gustavo), Federiko Urales (Federico Urales) i Federika Montseni (Federica Montseny), na primer, tvrdile/i su da su sindikati proizvod kapitalizma i da nema smisla da se pretpostavlja da će biti osnova organizacije i koordinacije izmenjene ekonomije: „Radništvo postoji zato što postoje gazde. Vorkerizam2 će nestati sa kapitalizmom, a sindikalizam sa platama.
I Gustavo i Federika Montseni ukazivale su na drugu tradiciju u dugoj istoriji Španije, na municipio libre (slobodne komune): „Naročito u poljoprivrednim mestima, gde sindikalističko rešenje ne odgovara čak ni u prelaznom smislu, zadržavam pravo da nastavim revoluciju od momenta kada proglasimo slobodne komune širom Španije, na osnovu podruštvljavanja zemlje i prelaska svih sredstava proizvodnje u ruke proizvođačica/ča.“
Zanimljivo je da su ove dve žene koje su zastupale više komunalno-usredsređenu organizacionu osnovu takođe otvoreno podržavale žensku emancipaciju – iako, koliko znam, nijedna od njih nije eksplicitno povezivala brigu za žensku emancipaciju sa ovim organizacionim fokusom na zajednicu nasuprot radnom mestu. Kao što ćemo videti u 2. poglavlju, organizacione strategije zasnovane na zajednicama bile su često uspešnije, od onih zasnovanih na radnim mestima, u bavljenju pitanjima koja su se ticala žena i u naelektrisavanju ženskog učestvovanja.
Konačno, mnoge/i teoretičarke/i i aktivistkinje/i CNT-a pokušavale/i su da kombinuju municipio libre sa sindikatom, iako je način kombinovanja više išao u smeru naglašavanja sindikalnog rešenja. Isak Puente (Isaac Puente) je, na primer, smatrao da bi municipio libre u gradovima zapravo trebalo da budu lokalne federacije sindikata. U seoskim oblastima naselja bi sve u okviru svojih granica držala kao zajedničko vlasništvo; komunalno telo koje odlučuje bilo bi sastavljeno od „svih koje/i rade“. To bi isključivalo jedino mlade, bolesne i stare. Ovakvo rešenje je, naravno, društvena i politička prava zasnivalo na ekonomskoj produktivnosti, čak i u „slobodnoj komuni“.
Kao što ćemo videti u sledećem poglavlju, u onoj meri u kojoj je uopšte bilo razrešenja pitanja organizacione strukture i vizije, ono je bilo postignuto kroz praksu anarho-sindikalističkog pokreta, pre nego kroz teorijske rasprave u štampi. Ovde je važno da se primeti da se španski pokret razlikovao od većine evropskih radničkih pokreta kasnog XIX i ranog XX veka po tome što se usklađivao sa aktivnostima i organizacijama koje nisu bile striktno sindikalne. Razlike između španskog i drugih pokreta bile su od posebnog značaja u kontekstu rasprava o „ulozi žene“.
Od značaja je da ni Montsenina ni Puenteova rasprava o slobodnoj komuni nije pominjala žene ili – kad smo kod toga – nezaposlene muškarce. Što se ovih poslednjih tiče, verovatno se smatra da možemo da zaključimo da u dobro uređenom društvu ne bi bilo nezaposlenosti – osim u slučaju onih koje/i odbijaju da rade – i da bi odbijanje učestvovanja u zajedničkom poslu opravdavalo gubitak političkih prava. Kako god, pozicija žena je čak manje jasna, pošto ove/i autorke/i nisu naglasile/i da li bi i muškarci i žene radile/i (uopšte ne pominju dogovore o čuvanju ili podizanju dece); da li bi ženski kućni posao smatrale/i radom (međutim, da li bi tada postojao „sindikat“ da dokaže da žene rade ispravno u svojim kućama?); ili jednostavno nisu smatrale/i žene sa malom decom za punopravne građanke. Dok izgleda da je Puente pretpostavljao da bi sve žene bile radnice, Melja (Mella) se pre obraćala ženama kao suprugama i ćerkama, nego kao radnicama: „Radnici: vaša je dužnost da se bacite u borbu. Vaše žene će ići s vama, jer one nisu ništa manje robinje brutalnosti buržoazije.“ Maranjon (Marañón) je smatrao da je majčinstvo nespojivo s radom (pošto je majčinstvo, ili bi bar trebalo da bude, celodnevna aktivnost, ako se sprovodi kako treba). U svakom slučaju, smatrao je da je rad važan za žene koje nisu majke, koje je izgleda imao tendenciju da tretira kao posebnu, možda čak i abnormalnu, klasu žena.
Nastaviće se
