Prvih dana februara, godine 1941, posle duge zime, bilo je nekoliko vanrednih zalazaka Sunca, nad Rimom. U strahu da ne dođe, uskoro, do rata, između moje zemlje i Italije, ja sam te zalaske išao da gledam sa terase ,,Valadier“. Poslednji zraci Sunca rumenili bi kroz kupolu Michelangela, u daljini, kao požar.
Od svih mojih poznanika, u Rimu, tih dana — ne znam zašto — jedini, a najviše, traže me, Šveđani.
Gospođa Nordstroem, njen rođak i ona mlada devojka, koja je za Torstenom došla u Rim.
Kao da tragediju, koju to troje, a pre, a posle, ima da doživi, treba da prati i komedija, onaj markiz, koji me je vodio u Neapolj, ženi se tih dana. Onom markizom, za koju je tvrdio da je zaljubljena u Papu. A što je najluđe, želi, kraj nje, da zadrži i švelju, Mariannu, i njenu malu ćerčicu, koju je zavoleo.
Komedija, kao da je Italija u dobokom miru.
Engleski ratni brodovi, međutim, tih dana, bombardovali su pristanište Genove.
Taj brak, tu novu ženu, koja ulazi u naše društvo, i tu švelju sa detetom, mladi Šveđanin prati, svaki dan, jetkim podsmehom. Telefonira mi i pita me: znam li šta je Juvenal rekao, o braku u Rimu.
On je to čitao markizu, ali vredi i za mene, posle povratka moje žene. Treba da to pročitam, uz Strindberga. Nema ništa novo na svetu.
Šalje mi Juvenala.
Jesi li naumio da se oženiš, Postumije? — pita Juvenal.
Jesi li pobenavio?
Zar ne znaš da nema nevine devojke u Rimu? Uopšte nigde na svetu?
Bilo ih je dok je Saturn vladao. Pre nego što je izrasla brada Jupiteru. Brak je, možda, bio lep, u to doba,
dok je žena prostirala mužu postelju, negde u planini, u pećini, na zverskom krznu i uvelom lišću, ali ne u naše doba, kad je opšte, brakolomstvo.
Mesto da se ženiš, Postumije, bolje da se popneš na neki visok prozor u Rimu i skočiš dole, na glavu.
Žena pristaje da izgubi i jedno oko, da ostane samo sa jednim okom, ali ne pristaje da se zadovolji samo jednim čovekom u životu.
Ti se ipak ženiš, Postumije? Zaželeo si da napraviš ocem nekog svirača u frulu, ili liru, u Rimu?
Zar ne znaš da ni naš senator nije mogao da sačuva svoju Epiju?
Pobegla je sa jednim gladijatorom, čak u Egipat.
Da joj je muž zatražio da uđe, sa njim, u brod na burnom moru, nastala bi bila dreka i reklo bi se da senator ne postupa sa suprugom, humano. A eto pokazalo se, da su žene i te kako hrabre — kad su gotove na sramotu.
Šta kažeš?
Kažeš da muž Cesenije tvrdi da ima dobru ženu?
To iz njega govori milion sestercija, koje mu je Cesenija donela u miraz. A taj milion je i njoj nešto doneo. Slobodu u braku. Može da namiguje kome god joj drago, i u muževljevom prisustvu.
Bogata žena, miraždžika, ni kraj živog muža, nije u braku.
Šta kažeš?
Sartorije, kažeš, voli svoju lepu Bibulu, verno?
Nije to istina. Istina je da voli njeno lepo lice, a ne svoju ženu.
Čekaj, Postumije, dok se bore pojave na njenom licu i zubi joj pocrne i oči zgasnu, čućeš da je Sartorije oterao svoju ženu.
Vikaće: Kupi svoje prnje i gubi se! Dosadilo mi je tvoje šmrkanje. Uzimam drugu, koja ne slini.
Šta kažeš? Uzimaš ženu koja ima slavne pretke, čuvenu porodicu?
Bolje bi bilo da uzmeš svoju sluškinju.
Bolje nego Korneliju, mater Graha, punu vrlina, neprikosnovenu, jer ta će ti probiti uši, pričom, kako je
Scipion pobedio Hanibala.
Kako je srušio Kartagu.
Šta kažeš?
Pa ako je ne voliš, zašto se onda ženiš?
Voliš je?
Ako je voliš, gorko ćeš se kajati, jer nema žene koja ne uživa da muči čoveka koji je mnogo voli. Ta će da ti bira prijatelje, a starim će ti prijateljima pokazati vrata. Pa ako ima i mater još, napusti svaku nadu da ćeš imati, ikad, mira, dok ti tašta bude bila živa.
Pitaš, Postumije, šta mislim, otkud sav taj užas u Rimu, u braku?
Raskoš je to donela u Rim. Bogatstvo.
Bogatstvo je taj izvor, iz kojeg sve te strahote potiču.
Gde može biti vernosti, sa Venerom, koja se opija?
Kad nije u stanju ni da prepozna, i razlikuje, gosta od gosta. Guta, o ponoći, ostrige, a pije vino iz namirisanih bokala, pa joj se sve vrti u glavi. Čini joj se da stolovi igraju. A sve svetiljke vidi dvostruko.
Šta kažeš? Muzikalna je? Voli svirku?
Njena ruka dakle, puna prstenja, ceo dan trčkara po žicama lire?
Onda će grliti liru, a ne tebe, i tešiće se muzikom, Rasipaće poljupce na svoj dragi instrument.
Zar se zato ženiš, Postumije?
Uostalom, imaš pravo, bolje je i to, nego da uzmeš jednu od onih što trčkaraju, vas dan, po Rimu, i preslišavaju generale o ratu, a žele da budu prva koja zna da, na primer, neka repatica preti kraljevini Armeniji, ili, u Parti, kralju.
Bolje i to, nego da ti brblja, čim sedne, o Omiru i Vergiliju.
Da ti govori, govori, kao da tuca sve lonce i sva zvoncad jedno o drugo.
A teško tebi, ako budeš pred njom pogrešio u padežu.
Šta ćeš, Postumije, ako se pokaže, da je od onijeh, koje, kad ih češljaju sluškinje, viču svaki čas: Zašto mi se diže ovaj pramičak kose?
Uostalom, bolje i to, nego da je od onih, koje, u Rimu, sviraju, pri atletskim utakmicama, u trubu. Od onih koje se mažu uljem rvača.
Ogulnija će, moj Postumije, kad bude išla da gleda utakmice, ako ne bude imala novu haljinu, zajmiti, tuđu.
Kraj svega toga, moje se društvo jako varalo. Nije, ni Strindberg, ni Juvenal, bio uzrok melanholiji koju sam bio doneo sa sobom, iz Venezije, kad sam se vratio. Uzrok je bio, prosto, što sam, bio, progledao.
Video sam jednu Veneziju, koju pre nisam bio primetio. Jednu Italiju, koju stranci, većinom, ne primećuju. A naslutio sam da je, sasvim sigurno, došao kraj i mom boravku, u Rimu. Uzrok toj promeni nisu bile čak ni vesti koje mi je žena bila donela iz naše zemlje. Uzrok toj promeni bile su, mnogo više promene u klimi, koje su, te zime, bile tako neobične za Italiju. Našli smo bili sneg i led u Veneziji, pa smo sedeli, kao prozeble tice, u ,,Florianu“, na trgu Svetog Marka, i nismo mogli da se zgrejemo.
Venezia je bila — tako reći — skinula svoju masku.
Sunce, koje je inače u Veneziji zalazilo tako divno i upaljeno — kao da ga je Chagall naslikao — bilo je čudnovato, bledo, žuto, i nestalo u maglu. Venezia je bila zavijena u crno.
Moja melanholija nije bila posledica, strašnih poraza Italije, koje je bila pretrpela u Africi i na moru, nego, valjda, tog mraka u Veneziji, koji se spuštao, svaki dan, tako rano. Kud god išli, nailazili smo na neku poplavljenu, smrznutu varoš, u blatu, crnu, jadnu kao da smo bili otišli, u neku hladnu, vlažnu, tužnu, Holandiju, koja se bori sa morem već toliko vekova. Voda i blato bili su, tih dana, i u Veneziji, prodrli u podrume, pa i kuće siromašnog sveta, a siromašnih je u Veneziji bilo, više nego što sam dotle znao. Bilo je vode i leda i po kućama, u stepeništu, u mraku, kod prijatelja mojih, koje sam posećivao.
Sneg je provejavao, a uveče se sve smrzavalo.
Ta stvarnost Italije, koju sam u svom životu, u Rimu, bio sasvim zaboravio, tim više, jer je te zime bilo nemoguće, otići na odmor, u Abruzze, koje sam voleo, ukaza mi se i pri povratku u Rim. Naš voz je tako brzo stigao. Ušao je u varoš, kao neka crna zmija, krivudajući u mraku i snegu. Ne onako, veselo — uz zalazak Sunca i zimi — kao nekad, kad se u Rim ulazilo kroz stare kapije Rima. Svetog Sebastijana, koja u varoš sa sobom unosi i kampanju, sa crnim čempresima i pinijama, kao crnim kišobranima i crnim perjanicama. Ili kroz kapiju Svetog Jovana, kad se stizalo pred Lateran, kraj kojeg se, nedaleko, zelenio vrt Volkonskih.
Tibar, pri povratku u Rim, nismo ni videli, dok je voz, kroz Umbriju i Lazio projurio, pa i kad sam ga opet ženi pokazao, to više nije bio onaj Tibar, koji je bila videla, kad je odlazila u našu zemlju. Nije bio, ni plav, ni smeđ, pa ni onaj strašni Tibar, koji je Rim, vekovima, plavio. Proticao je, u snegu, prljav, stešnjen, a pod našim balkonom pritiskao ga je i Sant Angelo.
Pa i sam taj raskošni, starinski, hotel ,,Danielli“, bio se, te zime, promenio. Iza njega, u neku kuću, poplavljenu, opština je nasipala cement. Cement, kojim se Venezia brani od vode, bio je glavni predmet razgovora u hotelu. A ne George Sand. Ni rat.
Kao da je neko hteo da nas zaplaši, putem na stanicu, u gondoli, na kanalu, sretosmo i jedan pogreb.
Pitao sam se, ko je to za nas poručio i zašto prolazi?
Pogreb je upadljiv, i u Veneziji, kao na celom svetu. Gondole inače vozi jedan veslač, kao što je poznato. Mrtvaca u Veneziji voze četiri veslača. A gondola je za njega mnogo veća nego što su one koje zaljubljene parove voze noću, u lagunama, i izlaze sa njima u mesečinu, dalje od Dogane. Gde zvezde, oko crkve San Giorgio, počinju da trepere, na nebu. Stari nameštaj i skupocene zavese u hotelu i same su pojačavale taj utisak, koji sam bio sa sobom, u Rim, poneo — da je jedan svet, u kom smo boravili nekad, prošao. Kao da sam u Veneziju na neki rastanak bio došao. I moju ženu su bile gondole, crne, u snegu, pod prozorom hotela ,,Danielli“, uznemirile. Bile su čudnovate u slaboj svetlosti uličnih svetiljki, pred hotelom — kao da su bile neki konjići ali vrani koji su porasli ogromno, izišav iz akvarijuma.
Andersen, rekoh ženi, imao je pravo.
Zemlje i varoši, i čamci, i sneg, i led, i život, su, bajke.
Iznad Dogane, eto, nije više Sunce Ezre Pounda, nego nešto ledeno i sivo. Moja lepa Italija, radosti, i smeha, i igre, prašta se od mene, očigledno.
Pri povratku u Rim, slutio sam da odlazimo iz Italije, uskoro, ali nisam ni sanjao, da time otpočinje, za nas, jedno lutanje po tuđini, koje će trajati dvadeset pet godina, u raskoši, bedi, siromaštvu i poniženju.
I mrtve stvari su me, međutim, opominjale u Veneziji, ali to nisam, u to vreme, još razumevao. Prva slika, koju sam bio u Veneziji ugledao, bila je jedna venecijanska barka, izvučena na kopno. Ličila je na jednu praznu školjku na pesku. Imala je još, katarku, ali su joj jedra bila savijena, kao u neku mumiju. Začudilo me je, da je i tako nešto zabeležio, Canaletto. Canaletto, inače, slika Veneziju, kao red mramornih fasada, koje rumene pri zalasku Sunca i preblede u večeru. Otkud da meni pokazuje, tu olupinu, napuštenu, praznu?
Ja sam dolazio u Veneziju u kojoj je živela Pia di Valmarana.
Otkud sad ta Venezia, u kojoj su barke izvučene na kopno, a jedra savijena kao na mumiju?
Zašto je i ,,Danielli“, u kom sam čekao ženu, bio, ovoga puta, tako prazan? Inače su kroz njega prolazili ljudi i žene, kao na karnevalu. Nekada je to bio hotel pesnika i zaljubljenih parova, avanturista, i bogatog polusveta, a pun, neočekivano, i mnogih Rusa.
Činilo mi se da sam ih čuo, kroz zidove, kako u posteljama guču i maze se, zaljubljeno. Kako se ljube.
Kako se smeju od uživanja.
Sad mi se činilo da čujem, kroz zid, kako neko jeca.
To je bila jedna mati, Rumunka, mati jednog kralja u našoj zemlji, u prošlom stoleću, koja je otuda pisala pisma, sinu, na koja nije dobijala odgovora. Žena mi je bila donela njena pisma.
Ona mi, kod ,,Floriana“, predlaže, da se, što pre, vratimo u Rim.
Neće da čita Casanovu, neće da svratimo, uz put, ni u Cremonu, gde se Monteverdi rodio, koji je bio izvor muzike u Italiji, iako se divio, Neronu. Monteverdi je, kažem, uzrok, što muzika u Italiji ume da bude široka reka čovečanstva, koje se kupa u prljavom Tibru.
Neće da zastanemo, ni u Mantovi, makar sat-dva, koja je pre sto godina bila tvrđava, sa garnizonom naših sunarodnika. To je, donekle, i mesto, gde se Vergilije rodio. Onaj što kaže da, kad bi slušali povest stradanja naših, čitav bi prošao dan i zvezde bi prekrile Olimp. On to, istina, kaže, za Trojance, ali to vredi i za nas. Moja se žena smeje. Ne zna šta nas čeka. Željan sam da još jednom vidim teatar Gonzaga, koji sad služi za pazar povrća. Da još jednom čujem jezik talijanskih piljarica. Da još jednom stanem u hodnike, oko stare, mantovske, pijace, koji su zgodniji da skriju senku, nego živog čoveka.
Neće ni da svratimo u Padovu, da vidimo fantastični oblik bazilike, pri zalasku Sunca, ni crkvu svetice, Justine, čije ime volim, jer ga je voleo i de Sade. (Ne verujem da je pristao da se ispovedi svešteniku, na samrti. To lažu o njemu. Verujem, međutim, da je bio human, prema svojim političkim protivnicima, za vreme terora u revoluciji, humaniji, na primer, nego Papa.) A hteo bih i da vidim, još jednom, spomenik Gattamelate, jer ima gorke bore oko bronzanih usana, koje nose samo oni, koji su videli rat, izbliza. Hoću da se oprostim od Erasma de Narni, kao što sam se praštao, i od Karla XII, u Štokholmu.
Ljudi se menjaju. Nijedan čovek, posle Venezije, ne može biti, onaj, ko je pre bio. Ko zna kuda ćemo, i mi, po povratku iz Venezije? I za nama ostaće, svetlost, koju smo videli, ovde, u crkvi Svetog Marka. Ima pravo, kažem ženi, ima predznaka, predosećanja, samo ih današnji čovek više ne razume.
Rim, u koji smo se vratili iz Venezije, pretvara se tako, te čudne zime, u neke kristale, koji se u oku raspadaju. Chagall, tu Veneziju, u kojoj smo bili, ne bi bio ni prepoznao. Ni taj Rim, u koji smo se vratili, kao iz sna, u neku, aristotelsku, realnost.
Rim mi je, posle tog povratka, bio postao tuđ, neobičan, neočekivan, kao i ta zima, koja beše obuzela Italiju, posle tih katastrofalnih poraza na ratištu. Činilo mi se, kao da je u tom Rimu, u koji sam se bio još jednom vratio, neko drugi, a ne ja, moj život živeo. Možemo sad otići — rekao sam svojoj ženi — iz Rima, mirno.
Ništa time ne gubimo.
Moja se žena smeje, i kaže, da ću kukati za Rimom, kad odemo. Ja, međutim, tvrdim, da ću otići, rado — što nikad dotle nisam rekao. Uostalom, tvrdim da nas čekaju teški dani već idućeg meseca, u Rimu.
Nije potrebno da se više zavaravamo.
Žena me onda pita, zar mi nije žao, što, ubuduće, pod nama, više neće biti Sant Angelo? Ja sam ga i u Veneziji tražio. To mi kaže zato, što sam u Veneziji, zaista, tražio da vidim seriju slika o hodočašću bretonske princeze Ursule koja je, sa 11.000 djevica, dolazila u Rim, Papi, a koju su, pri povratku iz Rima, Huni, zaklali. Tražio sam te slike da vidim, zato, što je na njima, pre četirsto godina, naslikan i Sant Angelo.
Menja se, kažem, i Sant Angelo.
I on je samo tvorevina ljudskih misli i ljudskih ruku.
Sad sam uvideo, da je i Venezia, koju sam dosad smatrao za fatamorganu, za tvorevinu boja, zrakova, Sunca, seni, samo tvorevina ljudi. Tuđina je tada, u meni, u Rimu, bila izazvala sasvim druge misli, i sasvim druga osećanja, nego Toscana, u kojoj sam boravio, kad sam sa njom prvi put u Italiju dolazio. Neće biti, kažem ženi, gondole, i konjići u akvarijumu, ono, što ću poneti u mozgu, iz Venezije, ma kud nas put naš odveo, nego ona TROJICA, pod crnom maskom, koji su uzeli vlast u Veneziji, godine 1458 — koja im je data na dva-tri meseca — a koju su zadržali, NEOGRANIČENU, više od trista godina.
Zar može da me očara, pita me žena, ta diktatura, trojice, koje niko i ne zna, koji su na lice navukli masku, venecijansku, za veselje datu, a koja im je donela tako strašnu vlast nad ljudima?
To je strašna kontradikcija, prema njenom mišljenju, sasvim neprirodna, uz one zalaske Sunca, koje smo toliko puta gledali, na obali, i trgu Svetog Marka, koji se pretvara u bajku.
To, da ljudi slušaju, trojicu, neznanih, koje moraju da slušaju i savet desetorice, pa i senat venecijanski, pa i dužd, to nije ono čemu se najviše divim. Niti da umom svojim, i žbirima, i zakonima, ta trojica, u Veneziji, vladaju neograničeno. Nego TO da se ta vlast umela da nastavi, u Veneziji, trista godina, neprekidno. Za to vreme Mleci su postali velika sila u Evropi.
Moja se žena smeje i tome, pa mi kaže, da je sve to moje divljenje Veneziji, privremeno. Ona priznaje da samo onoj glavi, Athene Lemnije, čije je telo čak u drugoj zemlji, ostajem veran, u Italiji, otkad me zna. Ona pristaje zato, ako hoću, da prekinemo, prekodan, put, u Bologni.
Da još jednom vidim tu glavu, tu skulpturu, koju sam toliko voleo.
Bili smo, dakle, prekinuli povratak u Rim, na nekoliko sati, u Bologni. A pošto nismo mogli da, tog dana, vidimo, tu skulpturu u muzeju, žena mi je ostala u hotelu, a ja sam iskoristio vreme da posetim jedan list, koji je, tih dana, pokazivao neko čudno i otvoreno neprijateljstvo, za našu zemlju. Neobično, te godine, i u tom trenutku.
Ceo taj moj poslednji februar u Rimu, prolazi, tako, u raspadanju događaja, vesti, misli, sećanja, slika i društva u kom sam se dotle kretao. Rim, koji je bio sazidan na sedam brežuljaka, raspao se davno, na različite četvrti, koje su, svaka za sebe, svoj svet. Sad, za mene, nastaje, rastanak od svega toga, razilazak, koji više ne mogu sastaviti, i kad sve to skupljam u sećanju, kao što se skupljaju parčad prozora, kroz koji smo na ulicu gledali, a koji su razbili.
Englezi su bili bombardovali Genovu. Nemci su se pojavili u Africi, a do nas stižu vesti, i o tome, kako su naši mandarini, otišli Džingis Kanu, u Berchtesgaden. A i te vesti dopiru do nas, kao proso rasuto, koje treba, u Rimu, u našoj glavi, skupiti.
Da ne bih plašio ženu, ćutim pred njom, pretvaram se da sam bezbrižan, i pratim je na rasprodaje, starih stvari, nameštaja i pokućja, a ona, pri tim dražbama, sedi pored jednog starog generala, koji je znalac antike, a za koga se ne zna, za koga kupuje.
On joj je preporučio majstore za opravku naše fotelje, iz „Hotel de Russie“. A ona je, kad je najzad stigla, zakrpljena, i presvučena, miluje. Još dve stolice, kaže, danteskne, pa ćemo imati, prvi put, pokućje u Italiji, i mi.
I u palati Borghese, nastalo je tog meseca zatišje.
Rečeno nam je samo da će naša zemlja, sa Džingis Kanom, potpisati jedan ugovor, o nenapadanju. Naređeno je da, do kraja meseca, što više, izbegavamo izjave, pred strancima.
Posle posete naših mandarina u Nemačkoj, vesti su, opet, nepovoljne, pa za svaki slučaj, pregledamo papire i spaljujemo ono, što želimo da se ne nađe — ako bi ipak došlo do rata.
Poslepodnevi mi prolaze u čitanju mojih beležaka, zapisa, pisama, knjiga, a pregledam i svoje filmove, sa izleta po Italiji.
Katkad me iznenađuju.
Pokušavao sam, pre godinu dana, da dođem do pozorišnog komada Ibsena, o Katilini, ali nisam uspeo. Čitajući, međutim, sve drugo o Katilini, naišao sam na Katilinu Malispinija, u „Storia Fiorentina“. Bio je to Katilina, kako su ga, krajem srednjeg veka, u Fiorenzi, zamišljali. A ličio je na nekog junaka Tassa, ili glumca u nekoj operi, koju je ostavio, neodigranu, neotpevanu, Monteverdi.
Bilo je čudnovato, kako su Talijani, pretvorili rimsku istoriju, u fiorentinski roman za žene, bilo je ludo, kako su stvarnost revolucionara, i neuspele revolucije, pretočili u sladunjave borbe ljubavi.
U tom apokrifu, Salustije se pretvara, u tenora, koji peva o ljubavi, a posle strašne bitke revolucionara, kod Fiesole, Catilina ostaje samo sa jedanaest živih, a Antonije sa dvadeset. Julije Cezar, lično, dolazi da pobedi šefa revolucije, a brdo, gde se utaborio, prozva se, od tada, brdo Cezara. I brda dakle igraju uloge kao na pozornici, a šefovi revolucije, i režima, mešaju se kao u baletu. Fiesoljani, Katiline, vrše noćni napad na vojsku ,,rimskog kralja“, koji se zove Fiorino, ubijaju ga i odvode u ropstvo njegovu ženu, lepoticu, Beliseju, i još lepšu njenu kćer, Teverinu. Beliseju uzima vitez rimski, Parvus, a ćerku centurion, koji sc zove, prosto: Centurione.
Mesto strašne revolucije u Rimu, nastaje borba oko žena.
Katilina, koga Malispini, naziva Katelina, doznaje, da Parvus drži Beliseju, koju je on voleo, i želeo, još kad je pripremao revoluciju u Rimu. i istrebljenje senatora i aristokrata, pa naređuje ubistvo tog viteza, Parvusa, i otima Beliseju. Centurion, koji je zarobio njenu kćer, lepoticu, onda krije devojče, da se o njoj ništa ne dozna. Storia prosto kaže, za strašnog revolucionara, Katelinu, da je Beliseju, voleo, više nego sebe samoga.
Ni Centurion, koji krije njenu ćerčicu, ne voli, međutim, manje, Teverinu. Devojče pita, razume se, za majku, a misli da joj je mati, mrtva. Proliva suze — a proliva suze, sa njom, i Centurion. Krije se od Kateline, a govori, da na ovom svetu ne traži ništa, sem Teverine, i njenih plavih uvojaka. Toliko je voli ljubavlju, koja je bila — kaže Storia — vanredna (amore disordinato).
Mati, međutim, ne prestaje da oplakuje kćer.
Gde si slatka moja ćerčice? — kuka, glasno, ulicama.
Dove se’ dolce mia figliuola?
Jedna matrona joj kaže, slučajno, gde je njena ćerka.
Katelina onda opkoljava palatu Centuriona, sa tri hiljade pešaka.
Mati devojčeta, međutim, pokušava da oslobodi kćer, pregovorima. Ona ugovara slobodni izlaz
Centurionov, iz Fiesole, pod uslovom, da Teverinu preda. Prašta sve Centurionu, tim pre, što joj ćerka priča da je on činio, sve, da izmisli ono, što bi moglo da joj se dopadne. Pri predaji ćerke, materi, međutim — koja je trebalo da se izvrši noću, krišom — dolazi do prevare. Centurion, kad otvore prolaz iz Fiesole, grabi Teverinu, uzima je, preda se, na konja, i beži sa njom.
Katelina opseda otimače, posle, ponova, u gradu Naldu — dve godine dana, jedan mesec, i jednu nedelju — kaže Storia. Zar nije vanredna ta tačnost podataka, u toj istoriji burgija?
Ni to nije kraj travestije prošlosti.
Sad je Julije Cezar, onaj, koji dolazi i opseda Katelinu, šefa revolucionara. Osam godina.
Posle osam godina, Fijesoljani potpisuju pakt, sa Cezarom, da puste Katelinu, da ide kud mu drago, ali da ide. Katelina je dakle proteran i Cezar ga stiže, kod mesta, koje se, posle, nazvalo Pistoia.
Fiesola je sravnjena sa zemljom. A tek je posle petsto godina ponova nazidana. Od koga? Od jednog „plemenitog i silnog gospodara“, koji je nazvan bič božji, a „zvao se Atila“. Da osveti smrt Kateline, revolucionara, Atila razara Fiorenzu.
Tako se o prošlosti, i Katilini, pisalo u Fiorenzi, iako je ludo i sumanuto.
Za mene, tih dana, februara, godine 1941, to je bila žalosna uteha.
Da bih prekinuo misli, o onom, što sam slutio da nas, te godine, čeka, ja sam se bavio, tih dana, i razgledanjem i proučavanjem jednog slikara Italije, koji se rodio u Istri (može biti), a sasvim sigurno bio u Istri. Tražio sam, na njegovoj seriji slika o bretonskoj princezi Ursuli, sliku Sant Angela, ali i sliku o Svetom Đurđu, koju je naslikao za crkvu Svetog Đurđa Skjavona, u Veneziji. Nisam ga proučavao, da bih o njemu pisao, nego prosto zato, što sam pomislio, da je, možda, moj sunarodnik, a Venecijan. To je za mene melanholik, koji je živeo u Veneziji, ali slikao neke snove, to jest ono, što je i mene zanimalo u Rimu: paralela sna i stvarnosti. Prošlost je, tu, na njegovim slikama, stvarnost, a ipak pretvorena u sne.
Mene je bilo začudilo, koliko, na primer, muzika, duže traje i živi, u sadašnjosti, iako je, jasno, tvorevina jedne prošlosti, koju više ne razumemo, ne znamo, a koja se ne može ni vratiti. Nju nije moguće u komedije pretvoriti.
Cepajući svoje papire, iz prošlosti — stare papire, iz vatre — ja sam prelistavao, na primer, programe koncerata, iz godine 1921, kad sam bio u Fiorenzi, gde su proslavljali šesto godina Danteovih.
Desetog juna te godine, u petak, pred veče, u sali Filharmonije, vidim da sam zapisao, da je latinski spev, za bas i organ, Francesca Landino, divan i posle toliko prošlosti, i meni. Da je polifonija Lorenza da Firenze pravo čudo i za naše uši. Kako je tužna, i sad, arija gazele, Vincenzija Galilei, uz lautu. To su pisali, osećali, živi ljudi, ali to ISTO osećamo i mi.
Kako je strašna, smešna, bedna bila, međutim, ta travestija prošlosti, Rima, Cezara, Katiline, u toj Istoriji fiorentinskoj, koju sam pomenuo. Kao da je pisana u pijanstvu.
I posle toliko godina, međutim, dovoljno je bilo da pročitam taj program, iz Fiorenze, pa da se setim, u mozgu, sasvim jasno, tih pesama. Pri sećanju na jednu ja čak i pevušim, nesvesno, ponavljam reči, kao da sam ih čuo juče: Sussurate…
U ponedeljak 13. juna, vidim da sam išao da čujem viole i laute, i zapisao, da su kod Lorenza da Firenze, u ballati Bocaccia, „čudni završeci“. A da je pesma, o lovu, Gherardella da Firenze, „vrlo slična matematici“. Nikada neću zaboraviti andantino violine, u sonati koju nam je ostavio Veracini. Nimalo nije zastarela. Ne bi se mogla travestirati. Stvarnost je doživljaja ista i u sećanju, posle toliko godina. Ne zastarevaju osećanja, zastarevaju, u sećanju ljudi, Cezar, i Katilina, i centurioni. Ljudi ih pretvaraju u budale, u ženskare, u ubice, u krvoločne ludake — što nisu bili. Ciceron laže, o Katilini.
Svi ministri Mussolinijevi bili su, tih dana, otišli na ratište.
Sećam se da sam, završivši svoj izveštaj nadležnima, u mojoj zemlji, i pocepavši posle te programe koncerata, prilazio u palati Borghese mom prozoru, koji je bio u gvozdenoj rešetki, kao u tamnici. Ta travestija prošlosti bila me je ne samo sneveselila, nego i iznenadila. Nisam o njoj mislio, toliko, pre. Sad mi se učini jedna od najstrašnijih pojava u životu ljudi.
Pred mojim prozorom bio je prazan trg, tipično rimski, a pod prozorom trotoar, kojim su, pred veče, prolaznici bili retki. Jedna mati bila je ostavila, pod mojim prozorom, na trotoaru, kola, sa dvoje dece u tim dečijim kolicima, dva sinčića, koji su se tukli. Ona je bila, valjda, zastala sa nekom poznanicom, u razgovoru, izvan vidika sa mog prozora.
Oba njena sinčića bili su lepo odeveni.
Oni se nisu tukli, ni vičući, ni plačući. Tukli su se, nemo.
Kao u nekom, ralantiranom filmu, jedan udara lagano, po nosu, svoga brata, a drugi mu vraća to, ali ne pogađa nos, nego među oči. Onaj prvi se onda naginje, iako je privezan prevezom preko grudi za ta dečja kolica, i gura šaku, svom bratu, u usta.
Onaj drugi, onda, zalazi, prstima, u nos svom bratu i razvlači mu nozdrve, kao da želi da ih pocepa.
Kolica su bila ostavljena, tako, da mene deca ne vide. Ja ih vidim izbliza. Da bih ih urazumio, umirio, ja im sa prozora, dovikujem tiho, nežno: no, no. Oni podižu oči i vide me. Ne znam zašto, i jedan i drugi od tih blizanaca, počinje onda, iz sveg glasa, da dreči.
Ne znam u kakvoj je to moglo biti vezi, ali vrativši se svom stolu i svojim papirima, počinjem da cepam fotografije, koje sam nosio sa sobom, po svetu, iz jedne, nemačke, zoološke bašte. Sa zaprepašćenjem sam video, koliko sličnosti ima, između ljudskog lica, nekog ugojenog starijeg glavurdana, iz prošlog, XIX veka, i arktičkih, lavova mora, morža među fokama. Brci, nozdrve, oči glavurda, sa naslagama slanine o vratu, isti, kao u nekog čoveka, koga sam video u restoranu, uz pivo. Ono što je najčudnije, nije samo ta sličnost brkova, iz prošlosti, ispod nosa, ni sličnost očiju, nego POGLEDA.
Nije se radilo tu, o nekoj, površnoj, čudnoj, uobraženoj sličnosti, lica nekog glavatog debeljka, nego baš o istovetnosti crta nosa, usana, vrata, očiju u glavi, zuba, ustiju, koja gutaju bananu čuvara. Pomislih da, zaista, treba verovati, da će jednog dana, delfini, foke, progovoriti. Čitam, da se, kod australijskih kazuara, mužjak i ženka, uopšte, ne mogu razlikovati, prepoznati.
Znači da su hermafroditi.
Čitam da je medved, brži, lukaviji, podmukliji, nego mnoge druge zveri, pa kažem sebi samom: ko bi to rekao? Ciceron to nikad poverovao ne bi, pa mislim, ni Cezar. Ne radi se o poznatoj, sigurnoj, sličnosti, likova, ruku, kod čoveka i orangutana. Nego, ponavljam, i POGLEDA, u njihovim očima. Ne radi se ni o poznatoj pojavi ljubavi, materinske ljubavi, indijskih elefanata, za neko siroče afričkog elefanta. Niti o pojavi ljubomore, među mužjacima — na primer antilopa i zebre — koja se javlja, divljački, u zoološkoj zajednici, a koje nema u afričkoj stepi. Ja se čudim potpunoj sličnosti maski crnačkih poglavica sa prirodnom maskom boja, koje imaju oryxi na glavi. To su veze, ne slučajnosti. Ne može biti slučajnost da mužjaci pavijana — ako odrastu — ne ubijaju jedno drugo, zbog ženki, a da mužjak, koji uđe, kao nov muž, u harem pavijanki, poubija, ne samo one mužjake, koje je zatekao, nego i svakog mužjaka koji se rodi. Sve dok nisam video konjčad, koja su vukla ugalj na Spitsbergenu, niti sam pitao kakvi su ti mali konji, niti sam znao za ponije na Islandu. A sad znam, da se ne sklanjaju od nevremena, ni kad počne pljusak islandski i polarni, koji se čini kao potop.
Sve dok nisam ugledao, zaista smešne, pingvine, koji hodaju kao kaluđeri, a liče na male grupe ljudi, sve te sličnosti sa čovekom, niti sam znao, niti sam o njima razmišljao. Ne znam zašto, tih dana, u Rimu, te svoje beleške, najviše čitam, i te svoje slike zagledam, kao da mi TO može postati uteha. Nije to imalo, kao posledicu, neku sentimentalnost u meni, nego samo čuđenje, pri otkrivanju izvesnih paralela, između čoveka i zveri, između stvarnosti i sna, i u životinjskom carstvu. Talijanski banditi, u Calabriji, sačekivali su svoje žrtve, samo izvan kuće. Rakovi, duž kalabrijske obale, sačekivali su, u akvarijumu, onog među njima, koji je bio postao najgojazniji, pa su se bacali na njega, kad bi menjao svoj oklop, kao zmija kožu. A što se tiče gomila, za mene su, dotle, najčudnije gomile, bili, mravi. Iz tog zoološkog vrta u Nemačkoj, međutim, doneo sam u Rim, slike sitnih ribica, koje se zovu piranhe, a koje mogu za nekoliko minuta da pojedu vola u vodi, tako, da od stoke ostanu samo skeleti. Jer su piranhe bezbrojne.
Sve to, ranije, niti sam znao, niti mi je bilo stalo da znam. Onaj prizor, međutim, koji sam video u Kopenhagenu, kako polarna, bela mečka, drži, u zagrljaju, svoje malo meče, pa ga čak u njuškicu i ljubi, ne znam zašto, stalno mi se vraća u pameti, kao i Ovidijevi stihovi, kojim se prašta od Rima. Je li to bio šapat polarnih krajeva, večnog leda, ledenih mora, Spitsbergena, u mom strahu i očaju, da idu dani, u kojima će u našoj zemlji, opet, mrtvima zavideti, živi?
Iznenada, sad kad je dockan, željan sam da i Rim ostavim sa više uspomena, i kajem se što nisam više ronio, u njegovu prošlost, i više još putovao, u njegove, zabačene, varoši, u okolini.
Dockan je sad, kažem sebi.
Propušteno je.
Možda zato što se kajem, možda što za to nisam imao vremena, ostavljam onda slike tih varoši, kroz koje sam prolazio, brzo, kolima, u veselom društvu, pa se bavim ozbiljnim beleškama, o tragu Ilira, u toj okolini, i rešavam se da, idućeg dana, odem bar još jednom, u Ciociariju. Da pokažem ženi i Palestrinu.
Međutim, u beleške iz te okoline, stalno mi se mešaju zabeleške, listići, koje sam pravio proučavajući teror Sule, Upadam onda, opet, u ispise iz knjige Rostovceva i uživam u onom što misli, o Tiberiju. Slažem se. Tiberije očekuje, dugo godina, invazije iz Panonije i Dalmacije.
Iako sam još u Rimu, iako je tu, svud, oko mene, iza tih rešetaka u mojoj sobi, u palati Borghese, osećam se, prvi put, usamljen u Rimu, iako će uskoro biti tri godine, kako živim u njemu. To nije samoća ostrva, kaže Bergamin, nego morske pučine.
Sad kad je sasvim sigurno dockan, svaki i najmanji podatak o Rimu izaziva u meni neku milinu, kao da se radi o nekom ljubljenom biću, materi, ocu, ženi, ili detetu. Tih sedam brežuljaka bili su dakle, u prošlosti, viši? Između vrha Monte Marija, gde smo čitali Carduccija sa Albankom i oficirima, pa do kuće u kojoj je stanovala markiza (kažem sebi ime), zaljubljena u Papu, u Parioliju, razdaljina je dakle samo oko jedan i po kilometar? Meni se to činilo tako daleko. Treba, idući dan, još jednom, bar na Monte Mario otići, sačekati na njegovom vrhu zalazak Sunca. Tramonti romani — kažem glasno sebi. Trebalo je da se mnogo više bavim tim zalascima Sunca, tim nebeskim pojavama, nego savremenom stvarnošću. Kako sam mogao da gubim vreme proučavajući obnovu Nerona, koju je vršio Domicijan?
Nema obnove, ni Tiberija, ni Nerona, pa ni Rima, kao ni naše.
Kao ni tog voća i girlanda na urnama za pepeo mrtvih.
Ima, ima, kažem tvrdoglavo sebi. Šinoazerija i japansko slikanje tu je, tu je, u freskama Villa Livije.
Sve to treba zaboraviti, kaže neko drugi, u meni. Mogao bih još jedino otići, sutra, sa ženom, da vidimo Aventin, i vidik sa crkve Svete Sabine. A svakako, da posetimo, još jednom, braću Cairoli. Fratelli Cairoli, kažem sebi.
Kao da te fraze mog praštanja od Rima, čuju i ostali krajevi Italije, koji mi prolaze sad, svaki čas, kroz glavu — kao slike u toj mojoj sobi — viču mi i drugi. Zar si zaboravio Perugiu? — dovikuju mi neki glasovi. Njena okolina liči na Provansu. To nisam rekao ja. To kaže, Taine. Ja volim samo njenu ciglju, tanku kao crep, ali koja je, kad se skameni tvrda, kao koral. Dođi još jednom! — dovikuje mi neko i ja bih mogao da se zakunem da sam to, zaista, čuo: Dođi da vidiš masline pod njom. Kao i Siena biće i ona puna lasta, koje voliš iako je u njenom grbu, zver — grifin.
Kad bih mogao, otišao bih, maja, još jednom u Fiorenzu, da slušam Monteverdija. U vrt Medicija. Fontane, statue, terase, tamo, kao da učestvuju u muzici. Aleje čempresa, jezerca, skulpture, sve to čini taj park nekim snom Ariosta. Dovedi još jednom ženu u Fiorenzu, i to će biti dosta, za oproštaj od Italije. I ta varoš je san. Ona nije fatamorgana kao Venezija, san nad morem, nego san zatvoren između zidina, kroz koje lauta svira — u mramor, u ogledala između zavesa.
Zastani pred slikom Pietra Aretina.
On te, pri izlasku iz Rima, čeka.
Tu je i Venera Canove, koju je Napoleon poklonio Fiorenzi, kad joj je uzeo Veneru Medicija. On je, tako, kao nameštaj familije, premeštao kraljeve, države, maršale, svoje sestre, i Venere.
Zaboravio si da će opet biti ratova. Zaboravio Vergilija.
Kao da mi neki glas, iz grudi, šapuće, misli mi kažu da treba da posetim, u tom dvoru Medicija, i muzej dvorskih karuca, koji sam bio zaboravio. Zašto? Zato, što su to slike prolaznosti. Treba da se naviknem na misao prolaznosti, a ne samo putovanja. Ta kola su nas čekala, pre dvadeset godina, kao poslata po nas, iz Rima, sa karnevala, a čekaju nas i sad. Još nije dockan da se navikneš na misao promena, odlaska, prolaznosti. Osvrni se, šapuće mi neko, otvori oči širom, odlaziš iz Italije. Dovedi u ovu varoš i tu ženu, koja ti je, pre dvadeset godina, u tu varoš došla. Ko zna šta vas čeka? Jedna fotelja, iz „Hôtel de Russie“, nije dosta u životu, da se ima kuća. Pogledaj, koliko je ta familija Medici imala, dvorova, karuca, srebrnog posuđa, dragog kamenja, kameja, vaza. I njihov život bio je san. Smrt ih je probudila. Rat će probuditi i vas. Poseti ta raskošna kola, u prizemlju, u desnom krilu dvora, to su kola velikih knezova Fiorenze, Parme, Modene, dveju Sicilija. Gde su sada?
Stoje nepomično. Na njih pada prašina.
Zar i to nije fantastična priča Andersena?
Ja sam se pitao, tada, tih dana, u Rimu, otkud te misli, otkud ta halucinacija šapata? Sad znam. Bila je predznak iz Portugala. Nije prošlo, posle toga, ni dva meseca i dva-tri dana, a stojali smo pred sličnim, raskošnim, dvorskim, kolima, u muzeju Lisabona. Pred kolima putničkim španskih kraljeva, pa i Philipa II.
Gde su sada?
Stigli smo u Portugal baš na dan, šesto godina posle Camoesa.
Onog, što nije imao ni ćebe na samrti, kojim se, u Portugalu i prosjak pokriva. Mi smo još imali ćebad, ali, ni porodice, ni kuće, ni kućišta, ni svoje zemlje.
Pri kraju tog februara, upoznao sam bio, tako, onaj strah koji je Tassa vijao po Italiji, kao miša u mišolovci. A možda baš zato, što smo to toliko želeli, odosmo iz Rima, bez poslednjeg oproštaja od Fiorenze, koju smo najviše voleli. Tešili smo se da nam, u očima, ostaje bar lepota Venezije — voda, nebesa, kupola, palata, belih, rumenih, plavih, zelenih, crvenih. Sećaćemo se, ipak, lavirinta, kanala, ulica, stepenica, mostova, i gondola, koje su možda egipatskog porekla. Privlače parove već nekoliko stotina godina, u tu varoš maski, žbira i denuncijanata. Treba se setiti da su došla nova vremena.
Austrijskoj vojsci, trebalo je godinu dana, 1848, da skrši otpor venecijanskih revolucionara. Ja se, ponavljam, tešim čitanjem izveštaja venecijanskih diplomata. To su najsjajniji izveštaji o Evropi, koji pričaju o prošlosti evropskih država.
Kad to deklamujem, žena mi skreće pažnju, da ona malo zna o tome, ali joj se čini, da je, u Veneziji, glavno, da je sve dozvoljeno, za vreme karnevala, ali nova ideologija, nikada. Ona će se sećati samo gondola, ispred ,,Daniellija“, kao crnih labudova. Njoj je to dosta. Voli tu varoš, u kojoj su lepi zalasci Sunca, ali ne voli tu varoš, u kojoj je najteže bilo doći do pasoša.
Među mojim papirima — koje spaljujem tih dana — nalazim pozivnice na Sajam u Milanu, ulaznice za Operu i snimke naših, prvih, saobraćajnih aeroplana, koji su tih godina počeli da lete do Milana.
Predlažem da odemo do Milana.
Čitam svojoj ženi govor koji sam bio spremio, za jednog našeg mandarina, pred njegovu posetu Sajmu. Nije bio govornik.
Milano je tada imao milion stanovnika i isticao se kao druga, po redu, varoš, u Italiji, a hteo je da bude, prva. Tragedija Italije, kažem, u prošlosti bila je to što nije bila ujedinjena. Ima jedna Italija i sada, južna, koja počinje kod Neapolja, i jedna severna, čije je srce u Milanu, a treća je, u prošlosti, bila, Papina. Da su, sada, te tri Italije, jedna, u tome je smisao, za smrt i krv, koju je, za Italiju, prolila, njena omladina. Voleo sam tu varoš, koja nije bila prošlost, nego stvarnost, savremena, a nije bila ni papežnička, ni burbonska, ni pijemonteška.
To jest, nisam znao njenog biskupa. Nisam išao dalje od Boromejskih ostrva i jezera i jednog letnikovca, koji se zvao ,,Komedija“, i onog, drugog, koji se zvao ,,Tragedija“.
Nisam bio u dolini Valtellina, na gornjem toku Adde. Da sam otišao, i tamo, video bih trag porušenih, spaljenih, kuća i kula, koje bi mi pričale o prošlosti i verskim pokoljima, tog sveta, iznad Milana. O ratu milanskog biskupa, protiv Reformata.
Valtellina je, sirota, bila pristala, uz ideje Reforme u crkvi, pa je na podstrek španskog vice-kralja — a još više milanskog biskupa — godine 1620, bilo rešeno, da se ti ljudi istrebe.
Pokolji su izvršeni na dan 19. juna.
Taj dan se u Milanu nazivao, vekovima: Dan svetog pokolja. Il sacro macello.
Ne znači to da sam ja željan, sad, posle toliko godina, da svojoj ženi, pred odlazak iz Rima, omrznem Papu, ili milanskog biskupa, ili religiju katolika, kojoj je pripadalo pola stanovništva u našoj zemlji. Beležim samo ljudske misli, koje su, u februaru te godine, u Rimu, crne, kao gavranovi, bile predznak budućnosti. Toga ima. Hoću da kažem da toga ima.
U to doba, mi smo, sem Jana Husa, bili zaboravili, davno, i lomače u Evropi, i pokolje religija, a ja lično, sećam se, voleo sam, katkad, u mislima, da se setim samo jansenista. Voleo sam janseniste zato, što su, tako davno, ispovedali nemogućnost spoznaje nekog Boga. Ukoliko su i pomislili, katkad, da ga ima, mislili su da se ne zna, da je slep, i da nam deli dobro i zlo, slepo, kao i sudbina. Privlačio me je taj pesimizam u Rimu, pored papinskog nihilizma. Pripovetka o sreći iza groba, meni se činila, na kraju, najgora, crkvena poltronerija.
Nisam zato voleo, nikada, ni čuvenu katedralu Milana, iako je bila crkva Stendhala. Tražio sam u Milanu garnizon mojih sunarodnika, a ne tu lažnu gotiku, koja je mramorna. Gotika nije od mramora nego kamena. Ova je gotska možda samo zato, jer je dugo zidana. Počela je da se zida godine 1386, a zna se da je zidana i prema francuskim, i prema nemačkim, i prema flamanskim nacrtima. Njena zapadna strana je, tobože, gotska i barokna, a završena je tek 1805. godine.
Za Napoleona.
On je bio došao, željan, da se kruniše za kralja.
Tolstoj ima pravo – u Napoleonu, uvek je bilo, pored vojskovođe i jednog, talijanskog, glumca.
Ne, nismo pokušali da, pred odlazak iz Rima, odemo još jednom do Milana. Ta fantastična crkva, sa svojim, bezbrojnim detaljima, nikad nije mogla biti lepa, a u naše doba postala je ružna.
Jedino, pred veče, katkad, kad se u nju uđe, veličanstvena je u njoj tama, u kojoj trepere zraci sveća. I tada je, međutim, teatralna, kao neka paralela za Operu, La Scala. Tada se Magnificat javlja u sećanju, sa uspomenom njenih kolona, medaljona, organa, bronzanih ciborija i kandelabra.
Pred njom je, kao pozornica, Pijaca. Piazza del Duomo.
Niko, tog februara, nije još predviđao, kakav će, tu, biti finale jedne Italije, koja se tih godina činila tako silna.
Budućnost je predviđao tada u Milanu, možda, samo biskup Milana.
Plinije je, iznad Milana, kako rekoh, imao vilu, koju je zvao ,,Komedija“. Imao je i jednu drugu, kod mesta gde je danas Bellagio. Tu je nazvao ,,Tragedija“.
Miloš Crnjanski
