Pozorišne stvari
Oduvek sam se nosio mišlju da napišem jednu lirsku dramu, na sledeću konkretnu temu:
U to vreme bavio sam se alhemijom. Sam u svojoj laboratoriji, jednog dana sam se odmarao.
Napolju, olovno, bledo, zlokobno nebo: užas!
Bio sam tužan, a da nisam znao razlog; gotovo prestrašen, a da nisam znao uzrok tome. Palo mi je na pamet da malo skrenem misli, tako što ću se baciti na brojanje, polako, na prste, od jedan do dvesta šezdeset hiljada.
Uradio sam to: i to mi je donelo samo veliku dosadu. Dok sam ustajao, uzeo sam magični orah i pažljivo ga položio u kutiju od kosti alpake, ukrašenu sa sedam dijamanata.
Istog trena, preparirana ptica odleprša; majmunski skelet se dade u trk; koža krmače se uzvera uz zid. Onda je došla noć, da pokrije predmete, da izbriše sve obrise.
Ali neko je pokucao na zadnja vrata, ona pored medicinskih talismana, onih koje mi je prodao jedan pomahnitali Polinežanin.
Ko je to? Bože moj! Ne napuštaj slugu svog. On je svakako zgrešio, ali kaje se zbog toga.
Oprosti mu, preklinjem te.
Vrata se otvaraju, otvaraju, otvaraju kao oko; bezoblično i nemo biće prilazi sve bliže, bliže, bliže. Nemam više ni kapi znoja na svom prestravljenom telu; povrh toga, osećam veliku žeđ, veliku žeđ.
Iz senke dopire glas:
— Gospodine, mislim da imam priviđenja.
Ne poznajem taj glas. Govori:
— Gospodine, to sam ja, to sam samo ja.
— Koji ja?, rekoh prestravljen.
— Ja, vaš sluga. Mislim da mi se priviđaju stvari. Zar niste pažljivo položili magični orah u kutiju od kosti alpake, ukrašenu sa sedam dijamanata?
Ostavši bez daha, mogao sam samo da izustim:
— Da, prijatelju. Kako znaš?
Približava mi se, senka koja klizi, crna u noći. Osećam kako drhti. Sigurno se plaši da ću ga ubiti.
Štucajući, kao malo dete, šapuće:
— Video sam kroz ključaonicu.
Erik Sati
„Choses de théâtre“ (Mémoires d’un amnésique: fragment), Revue musicale S.I.M., IXème année, n° 1, 15. I 1913, 71. Écrits, 21–22. Prvi nagoveštaj jednočinke „Meduzina zamka“.
O vrtoglavici
Bio sam u prirodi s jednim prijateljem. Pričali smo o vrtoglavici, koja je njemu bila strana.
Naveo sam mu nekoliko primera vrtoglavice, ali bez ikakvih rezultata. Moj prijatelj nije mogao da shvati strepnju koja vas obuzima pri pogledu na nekog radnika na krovu. Na sve moje primere samo je slegao ramenima, što nije bilo nimalo učtivo, niti prijateljski.
Iznenada sam ugledao jednog kosa koji je sleteo na granu, vrlo visoku i vrlo staru. Položaj te životinje bio je izuzetno opasan… Vetar je njihao suvu granu, za koju se sirota životinja čvrsto držala svojim malim kandžama.
Okrenuo sam se prema svom saputniku: „Pogledajte gore“, rekao sam, „od toga dobijam vrtoglavicu, evo, sav sam se naježio. Brzo, stavimo neki madrac ispod drveta, jer ako ptica izgubi ravnotežu, pašće i polupati bubrege.“
Znate šta mi je moj prijatelj odgovorio?
Rekao je hladnokrvno: „Vi ste pesimista.“
Ubediti ljude nije lako.
„Sur le vertige“, oko 1922, neobjavljen rukopis, verovatno iz vremena saradnje sa prodadaističkim časopisom Les Feuilles libres, 1922–1924. Écrits, 18.
Zapažanja jednog imbecila (mene)4
Samo jedno zapažanje (odlomak)
za Anrijetu Sore5
Ne volim šale, niti bilo šta slično. Šta neka šala dokazuje?
Velika istorija sveta zna za svega nekoliko dobrih. Retko se dešava da šale pronađu svoj izvor u nežnoj utrobi Lepote; ali zato često znaju da iskoče iz kužnih pazuha Pakosti.
Zato se nikada ne šalim; što i vama savetujem.
Mislim da je jedna od najglupljih šala znanih ljudskom rodu ona o Potopu. Lako je uvideti koliko je ta šala bila gruba i neljudska, čak i u svoje vreme; a naročito ako imamo u vidu da ništa nije dokazala, u čemu joj ni filozofija nije bila od pomoći.
Dokaz: po tome, odavde, s delikatnih visova Razuma, vidimo da je šala niža vrsta umetnosti, koja se ne sme podučavati, koja se ne može uzvisiti, bez obzira na njeno poreklo, bez obzira na svrhu u koju se koristi.
„Observations d’un Imbécile (Moi): Juste remarque (fragment)“, L’OEil de veau. Revue encyclopédique à l’usage des gens d’esprit, 1e année, n° 4, maj-jun 1912, 117. Écrits, 17–18.
Loši primeri
Kabare, čija je loša reputacija dobro poznata, igrao je – i još uvek igra – prilično važnu ulogu u književnom i umetničkom životu. Vidimo, avaj!, da se i u ovom trenutku određen broj intelektualaca pojavljuje u kafeima bez straha – najblaže rečeno – i da sede tamo izloženi pogledima (čak i na terasi), zaboravljajući tako svu opreznost koju pristojan čovek duguje sebi – a pomalo i drugima. Zar te tužne aperitivne predstave nisu uvreda za moral? Te javne bahanalije? Te neobuzdane grozote?
*
Očigledno, i ja ponekad odem u pivnicu, ali krišom – ne iz sramnog licemerstva već iz razborite predostrožnosti – iznad svega zato da me niko ne bi video. Inače bi me bilo sramota! Naime, kao što mi je Alfons Ale jednom rekao, „To ti može upropastiti šanse za brak“.
U svoje vreme, ponekad sam svraćao u Chat Noir – kao Moris Done, kad smo već kod toga [Maurice Donnay, dramaturg]; prilično često išao sam i u Auberge de Clou – ali u tajnosti, naravno; tamo sam odlazio samo između obroka – na koje sam išao u obližnju kafanu.
Ukratko, nisam vam ja čovek iz kafea; radije idem u pivnicu. Da.
*
U prošla vremena, kafei su se veoma razlikovali od ovih današnjih; više su ličili na kabaree; a pića nisu imala nikakve veze s onim što se danas služi po kafeima, bistroima, „čajdžinicama“ ili barovima na koje nailazimo u šetnji gradom. Tamo smo ipak pili „žestoko“, veoma „žestoko“; a jedan moj praujak – koji je dugo služio kao poručnik pertuizana6 – pripoveda u svojim Sećanjima na stara vremena kako je ispraznio mnoge vrčeve sa Rableom u Pomme de Pin, čuvenom kabareu na uglu ulica Kopo i Kontreskarp-Sen-Marsel, odmah izvan kapije Borde [ulica Kopo se od 1853. zove ulica Lasepede].
Kakav divan kabare! Vijon je svraćao u Pomme de Pin mnogo pre Rablea, koji se tamo sretao s Deperjerom [Bonaventure des Périers, pesnik i mislilac], Doleom [Étienne Dolet, pisac i kritičar Inkvizicije], Maroom [Clément Marot, pesnik) i mojim praujakom.
*
Moj ujak je – kao i svi hrabri soldati – imao zapanjujući kapacitet za piće i u isto vreme pričao mnoge priče, čija mu je paprenost grebuckala grlo i terala ga da svaki čas podiže lakat. Šteta što nije mogao da upozna Vijona: šta bi ovaj „maznuo“ od njega, usuđujem se da pomislim? Nažalost, Vijon je davno „preminuo“ – i nije više pomišljao na piće – čak ni u gutljajčićima; a moj ujak se rodio dobrano posle Vijonove smrti. Sve to su prilično jaki razlozi koji su ih držali podalje jednog od drugog. Da.
*
Čudna su to vremena bila, kada su pesnici mogli da se odaju jednom tako sumnjivom načinu života, a da ne izgube talenat ili svoje dostojanstvo. Religiozni pisci iz potonjih vekova retko su zalazili u kabaree. Izgleda da su Bosije [Jacques-Bénigne Bossuet] i Masijon [Jean Baptiste Massillon] izbegavali takva mesta. Nema sumnje da je dobro što su tako postupali. Njihova dela bi stradala, a ugled bio narušen. Da.
Boalo [Nicolas Boileau-Despréaux, pesnik i književni teoretičar], Rasin, Firetjer [Antoine Furetière, pisac i leksikograf], La Fonten, Šapel [Claude-Emmanuel Luillier, zvani Chapelle, pisac], advokat Movilen [Guillaume de Mauvillain, kraljevski advokat i tužilac], savetnik Brilak [Pierre de Brillac, kraljevski savetnik] i drugi fini duhovi, sastajali su se u Bouteille d’Or [„Zlatna boca“], kod groblja Sen-Žan (gde se sada nalazi kasarna Lobo). U tom kabareu Rasin je napisao svoju komediju Les Plaideurs (1669). Nezamislivo, zar ne?
*
U naše doba, Raul Ponšon je taj koji zna sve o kafeima [Raoul Ponchon, pesnik i Remboov bliski prijatelj]; vrlo često sam ga viđao tamo; ali ne i on mene: bio sam suviše dobro sakriven. Nemoguće mi je da ovde navedem sve koje znam koji idu u kafee – kao što možete pretpostaviti. Ne mislim da je odlazak u kafe, ili bilo koje drugo takvo mesto, samo po sebi nešto loše; priznajem da sam u njima dosta i radio; i verujem da slavni ljudi koji su išli u kafee pre mene nisu tamo gubili vreme. Tu dolazi do razmene ideja, koja može biti samo korisna – pod uslovom da vas ne primete.
Međutim, da bih se pokazao kao moralna osoba i obezbedio sebi neki ugled, kažem: mladi, nemojte ići u kafee; poslušajte duboki glas čoveka koji je, po sopstvenom mišljenju, previše boravio tamo – ali koji nimalo ne žali zbog toga, to čudovište!
Erik Sati
„Pénibles Exemples“, Catalogue, n° 5, oktobar 1922. Écrits, 56–58.
Crni mačor i Japanski fenjer
Satijevi prilozi iz satiričnih listova sa Monmartra, Le Chat Noir (Crni mačor) i La Lanterne Japonaise (Japanski fenjer), koje su izdavali čuveni kabarei, Le Chat Noir i Divan Japonais (Japanski divan). Pored toga što je u njima nastupao kao pijanista, Sati je za njihove časopise napisao više priloga, a ovde prenosimo one koji su pratili pojavu njegovih kompozicija Gymnopédie (3, od 1–3) i Ogives (1–4), 1888–1889, uz jedan nastavak njegove rubrike iz La Lanterne Japonaise u kojoj se potpisivao kao
Virginie Lebeau („Lepa Viržini“, rubrika „L’Album à Virginie“). (AG)
„… treća Gimnopedija Erika Satija…“
Na Bulevaru Magenta 667 upravo je objavljena treća „Gimnopedija“ Erika Satija. Ne možemo dovoljno preporučiti muzičkoj publici to suštinski umetničko delo, koje se s pravom smatra jednim od najlepših u veku u kojem se taj nesrećni gospodin rodio.
Nepotpisana najava, čiji je autor sam Sati, iz Le Chat Noir, VII, n° 7, 27. XI 1888, 2.
„Sa svih strana stižu nam pisma…“
Sa svih strana stižu nam pisma u kojima nas čitaoci pitaju gde se mogu naći kompletna dela Erika Satija.
Jednom za svagda, konačno izdanje suptilnih melodija tog delikatnog kompozitora još nije ušlo u izradu.
Međutim, za relativno malu svotu, na adresi Bulevar Magenta 66, oni koji požure mogu naći treću „Gimnopediju“ (jednu od najlepših). Neka se to rastrubi!
Nepotpisano obaveštenje (opet Erik Sati), La Lanterne Japonaise, I, n° 6, 1. XII 1888, 3. Écrits, 111.
Predviđanja za godinu 1889: za smeh i zabavu u društvu
(odlomak)
Vlada je rešila da 14. jula, uz veliku pompu, priredi proslavu stogodišnjice pada Bastilje.
Za tu priliku, Latidov unuk, Šarl Levade8 održaće govor na grobu svog dede, a onda, na ruševinama reakcije, otplesati treću Gimnopediju Erika Satija, dok će trube plehanog orkestara Limarskih radnika iz Pitoa svirati svoje najveselije komade.
Ukratko, biće to lep prizor za sve ljubitelje.
Viržini Lebo
„Pronostics pour l’Année 1889: De quoi rire et s’amuser en société“, prvi deo: La Lanterne Japonaise, n° 9, 22. XII 1888, 3; drugi i poslednji deo, iz kojeg je ovaj odlomak: no 11, 12. I 1889, 3. Écrits, 105–109.
„Konačno!“
Konačno! Ljubitelji muzike moći će da priušte svojim srcima veliku radost.
Neumorni Erik Sati, čovek-Sfinga, kompozitor drvene glave, najavljuje izlazak svog novog muzičkog dela, o kojem će od sada pa nadalje govoriti kao o najboljem.
To je melodijska svita zamišljena u mistično-liturgijskom stilu, koji autor obožava, i koja nosi sugestivan naslov: Les Ogives.9
Želimo Eriku Satiju da s tim delom postigne uspeh sličan onom koji je već postigao s Trećom Gimnopedijom, koja se trenutno nalazi na ispod svakog klavira.
Na prodaju, na Bulevaru Magenta 66.
Nepotpisano obaveštenje (Erik Sati), Le Chat Noir, VIII, n° 369, 9. II 1889, 6.
Erik Sati
4 Tako je glasio prvobitni naslov Satijeve rubrike, uvek s onim „fragment“ u zagradi, što možda govori da je pomišljao da svoja razmišljanja i satirične tekstove objavi u jednom tomu. Ali taj naslov, koji se pojavio samo u br. 4 časopisa L’OEil de veau, ubrzo će zameniti onaj poznatiji, koji je njegova kolumna nosila u redovnim prilozima za časopis S. I. M.: Mémoires d’un amnésique, „Sećanja jednog amnezičara“ (1912–1914). Posle rata, njegova rubrika postaje putujuća, seli se iz časopisa u časopis, sporadično, u sve fragmentarnijem obliku i ponekad s novim naslovom: Cahiers d’un mammifère, „Beleške (ili Beležnice) jednog sisara“. Ti naslovi su se posle često koristili za antologije njegovih tekstova.
5 Henriette Sauret (1890–1976), francuska pesnikinja.
6 „Pertuisaniers“, vojnici naoružani helebardama.
7 Adresa male izdavačke kuće Satijevog oca, koji je objavljivao muzičke partiture.
8 Jean Henri Latude (1725–1805), francuski pisac, dugo zatočen u Bastilji, na osnovu intriga, koji je odatle bežao u nekoliko navrata i napisao memoare o tome. Rehabilitovan i značajno obeštećen posle Revolucije. Charles Lévadé (ili kako Sati dodaje u zagradi, Levadé), njegov navodni unuk, bio je Satijev prijatelj s Konzervatorijuma i veliki ljubitelj njegove treće Gimnopedije. Sati povezuje Latida i Levadea jer prezime ovog drugog takođe ukazuje na „begunca“, „l’évadé“.
9 Ogives: „ogive“, šiljasti lukovi, karakteristični za gotičke katedrale i palate.
anarhistička biblioteka
