Zen budizam i psihoanaliza – XXXI dio
Psihoanaliza i zen budizam (1)
Dovodeći zen budizam u vezu sa psihoanalizom razmatramo dva sistema koji se bave teorijom čovekove prirode i praksom što vodi njegovom blagostanju.*
Svaki od njih karakterističan je izraz istočne, odnosno zapadne misli. Zen budizam je spoj indijske racionalnosti i apstraktnosti sa kineskom konkretnošću i realizmom.
Psihoanaliza je prevashodno zapadnjačka tvorevina, kao što je zen — istočnjačka; ona je čedo zapadnog humanizma i racionalizma i tokom devetnaestog veka vođene romantičarske potrage za mračnim silama koje izmiču racionalizmu. U mnogo daljoj prošlosti, grčka mudrost i hebrejska etika spiritualni su kumovi ovog naučno-terapeutskog pristupa čoveku.
No uprkos činjenici da se i psihoanaliza i zen bave prirodom čoveka i praksom koja vodi njegovom preobražaju, razlike su, izgleda, veće nego sličnosti. Psihoanaliza je naučni metod, nereligiozan do srži. Zen sačinjavaju teorija i tehnika postizavanja »prosvetljenja«, iskustava koje bismo na Zapadu nazvali religioznim ili mističnim. Psihoanaliza je jedna vrsta terapije za mentalna oboljenja; zen je put ka spiritualnom spasenju.
Može li razmatranje odnosa psihoanalize i zenbudizma uroditi i kakvim drugim plodom do tvrdnjom da ne postoji nikakav odnos sem onog što ga čini suštinska i nepremostiva razlika?
A, ipak, među psihoanalitičarima postoji nepobitno interesovanje za zen budizam koje neprestano raste.
Koji su izvori ovog interesovanja? Kakav je njegov smisao?
Ovaj rad pokušaće da pruži odgovor na ova pitanja.
Neću ni pokušati da sistematski prikažem zenovsku misao — taj zadatak bi premašao moje znanje i iskustvo; niti ću pokušati da dam potpun prikaz psihoanalize — što bi izlazilo iz okvira ovog rada. Ipak ću — u prvom delu ovog rada — iscrpno prikazati one aspekte psihoanalize koji se neposredno odnose na vezu između psihoanalize i zen-budizma, a koji istovremeno predstavljaju i osnovne pojmove onog izdanka frojdističke (Freud) analize koji ponekad nazivam humanističkom psihoanalizom. Nadam se da ću na taj način pokazati zašto je proučavanje zen-budizma za mene bilo od životnog značaja, i zbog čega je, kako verujem, značajno za sve izučavaoce psihoanalize.
- DANAŠNJA SPIRITUALNA KRIZA I ULOGA PSIHOANALIZE
Kao prvi vid pistupa našoj temi, moramo razmotriti spiritualnu krizu kroz koju u ovom odlučujućem istorijskom razdoblju prolazi čovek na Zapadu i funkciju psihoanalize u toj krizi.
Dok većina ljudi na Zapadu ne oseća svesno da proživljava krizu zapadne kulture (u nekoj radikalno kritičnoj situaciji većina ljudi verovatno nikad i nije svesna krize), postoji saglasnost — bar među izvesnim brojem kritičkih posmatrača — o postojanju i prirodi ove krize. To je kriza koja je opisivana kao malaise, ennui, mal du siècle, umrtvljavanje života, automatizacija čoveka, njegovo otuđenje od sebe samog, svojih bližnjih i od prirode.
Čovek je sledio racionalizam do one tačke na kojoj se racionalizam izvrgao u potpunu iracionalnost. Od Dekarta (Descartes) naovamo, čovek je sve više odeljivao misao od osećanja; jedino se misao smatra racionalnom — osećanje je po samoj svojoj prirodi iracionalno; ličnost, ja, rascepila se na intelekt, koji sačinjava moje biće i koji treba da me kontroliše kao što kontroliše prirodu. Vlast intelekta nad prirodom i proizvodnja sve većih i većih količina stvari postaju ciljevi života. U ovom procesu čovek se pretvorio u stvar, život je potčinjen posedu, »bićem« gospodari »posedovanje«. Dok su i grčki i hebrejski istočnici zapadne kulture smatrali svrhom života čovekovo savršenstvo, savremenog čoveka zaokuplja savršenstvo stvari i poznavanje načina njihove proizvodnje. Čovek sa Zapada se nalazi u stanju shizoidne nesposobnosti da iskusi osećanje, te ga more nelagodnosti, utučenost i očajanje. Na rečima još uvek su mu ciljevi: sreća, individualizam, preduzimljivost — no, u stvari, on nema cilja. Upitajte ga zašto živi, šta je svrha svih njegovih stremljenja — i on će se zbuniti. Neki će reći da žive za svoju porodicu; drugi — da bi se »zabavljali«, treći — da bi zarađivali, ali zapravo niko ne zna zašto živi, nema nikakvog cilja, sem želje da izbegne nesigurnost i usamljenost.
Istina, broj vernika veći je no ikad, knjige o religiji postaju bestseleri a više ljudi no ikad ranije govori o Bogu. Međutim, ovakvo ispovedanje vere samo prikriva duboko materijalistički i nereligiozni stav i mora se shvatiti kao ideološka reakcija (prouzrokovana nesigurnošću i konformizmom) na onaj smer devetnaestog stoleća koji je Niče okarakterisao svojom slavnom izrekom »Bog je mrtav«. Ono ne postoji kao istinski religiozan stav.
Gledano iz jednog ugla, napuštanje teističkih ideja, do kojeg je došlo u devetnaestom veku, nije bilo malo postignuće. Čovek je izveo veliki skok u objektivnost.
Zemlja je prestala biti središte kosmosa; čovek je izgubio svoju glavnu ulogu stvorenja koje je Bog predodredio da gospodari svim ostalim stvorovima. Proučavajući čovekove skrivene pobude s novom objektivnošću, Frojd je shvatio da vera u svemoćnog, sveznajućeg Boga ima koren u bespomoćnosti ljudskog bivstvovanja i u čovjekovom pokušaju da svoju bespomoćnost savlada verom u oca i majku-pomagače koje oličava Bog na nebu. On je sagledao da jedino čovek može sebe spasti; učenja velikih učitelja, ljubavlju ispunjena podrška roditelja i voljenih bića mogu biti od pomoći — ali mu mogu pomoći samo da se usudi na prihvatanje izazova bivstvovanja i da na nj odgovori svom svojom moći i svim srcem.
Čovek se odrekao iluzije o očinskom bogu kao roditeljskom pomagaču, ali se odrekao i istinskih ciljeva svih velikih humanističkih religija: prevazilaženja ograničenja samoživog ja, postizanja ljubavi, objektivnosti, smernosti i poštovanja života, kako bi cilj života bilo samo življenje a čovek postao ono što potencijalno jeste.
Ovo su bili ciljevi velikih religija Zapada, kao što su bili ciljevi velikih religija Istoka. Istok, međutim, nije bio opterećen bremenom pojma jednog transcendentnog oca spasitelja kroz koji su monoteističke religije izrazile svoje žudnje. Taoizam i budizam su raspolagali racionalizmom i realizmom koji su nadmašili racionalizam i realizam religija Zapada. Oni su bili u stanju da čoveka sagledaju realistički i objektivno: kao biće koje sem »prosvetljenih« nema nikog drugog ko bi ga vodio, a sposobno je da primi vodstvo zato što svaki čovek u sebi poseduje sposobnost buđenja i prosvetljenja. Upravo zbog ovog razloga, religiozna misao Istoka (taoizam i budizam — i njihov spoj u zen-budizmu) danas stiče toliki značaj po Zapad. Zen budizam pomaže čoveku da pronađe odgovor na pitanje njegovog sopstvenog postojanja, odgovor u suštini jednak onom što ga daje judeohrišćanska tradicija, no koji ipak ne protivreči racionalnosti, realizmu i nezavisnosti, tim dragocenim tekovinama modernog čoveka. Paradoksalno, istočnjačka religiozna misao ispada bliža racionalnoj misli Zapada od njegove sopstvene religiozne misli.
Erih From
Nastaviće se
