Goethe, koji je svoje talijansko putovanje smatrao, za veliki doživljaj, kaže, na jednom mestu, da je prošlost: ruina. Svi mi, u Rimu, slažemo se da je Italija, zaista, veliki doživljaj u životu, a da je prošlost — i ne samo u Rimu — ruina. Zbrka, koja vlada u prošlosti pojedinaca, pa i čitavih naroda, jedan je od najluđih fakata u svačijem iskustvu, posle boravka u Rimu. To se oseti među ruševinama Foruma, ali ništa manje i duž zidina Rima, u termama Karakale, pa i u Tacitu, kad piše o starosti Tiberija. Prošlost pojedinaca, kao i prestonica, u Evropi, kao i svih zemalja, nikada se ne zna, sigurno. Ona nikad nije vidna, nego se krije u ruinama, zaraslim u bršljan prikrivenih i prećutanih nesreća.
Krije se, kao zmija u travi, tako, da se svaki put, u Italiji, čini samo jedna više Via Appia Antica.
Ne zna se istina o razvratu, u starosti, Tiberija.
Ne zna se, sigurno, kakav je bio Juda. Stendhal priča, da su, u njegovo doba, popovi, u Rimu, na takozvani Veliki četvrtak, po crkvama, spaljivali figuru koja je predstavljala Judu. Držali su govore i tvrdili, da je Juda i liberal, isto. Mason. Njihova propoved završavala se opštim plačem i ridanjem slušalaca. Gomile hrišćana zaklinjale su se onda, da će mrzeti, večno, Judu, izdajnika, i liberale i masone u Rimu.
Ko je onda kadar da se, u prošlosti, u Rimu, raspozna.
Moje društvo, na primer, nikad nije rešilo pitanje zašto je Kierkegaard prekinuo veridbu sa Reginom Olsen?
Kad bi oko toga počela prepirka, ja sam imao običaj, da se sklonim u polarne predele, to jest da počnem, i po stoti put, da pričam, o polarnim predelima. Za mene — kažem — bila je tamo velika senzacija ona toplota leta, koja je na Spitsbergenu tako čudna. Nije kao na Islandu, nije kao na ostrvu Jan Majen — jer su oba ta ostrva u moru Greenlanda — nego traje, u zalivima Spitsbergena, katkad, i četiri meseca, neprekidno. Prvi put sam to polarno Sunce našao u romanu Hamsuna — neko Sunce koje traje tri dana u nama samima. Zatim naiđoh na njega u preistorijskim plovidbama Grka, prema Severu. Zatim sam ga doživeo igrajući, noću, u Štokholmu. Pre trideset godina. Najzad se susretoh sa tim Suncem, na Spitsbergenu, gde je, prekonoć, imalo oblik jednog zemaljskog globa — kao da je naša zemlja u carstvu večnog leda. Zar to Sunce nije čudno, na putu prema večnom ledu i mrtvilu Pola?
A traje četiri meseca — kad se dan i noć jedva razlikuju.
Moj prijatelj u Rimu, pisac knjige o papama, obično bi vraćao razgovor u takvim trenucima, na Rim, i prošlost Rima, i tvrdio, da se ruina, koju je Goethe pomenuo, nalazi u nama samima. Čovek, iz godine 1829, ne može razumeti čoveka, na primer, iz godine 1073. Zato se Muratori, otac srednjovekovne istoriografije Italije, koji je opisivao grobove svetitelja, iz kojih je teklo mirisno, sveto, miro, mirotočivih, čudio, da toga, godine 1740, kad je Muratori pisao, više nema.
Otkud bismo onda mogli, mi, otkriti, prave uzroke prekida veridbe u životu Kierkegaarda?
Kad bi debata oko toga bila sve glasnija, ja bih ubacio pitanje: a, da li je baš sigurno, da je Tacit imao u rukama, i znao, prepisku Tiberija i rimskog senata? Sigurno se ni to ne zna. I to prošlost krije, kao šlo zmija krije noge. Nećemo znati, sigurno, nikada, zašto je Tiberije otišao iz Rima i povukao se na ostrvo Capri. Nećemo znati ni zašto je prekinuta ta veridba. Kierkegaard se, posle toga, začaurio, u kafansko društvo, Kopenhagena, a ja se pitam: ima li između toga, i Tiberija, neke veze? Sa Sokratom, znam da ima.
Svi viču da je to pitanje koješta.
Albanka smatra da sam i ja, kao i toliki drugi, počeo da verujem u urok, i sujeverja.
Ja kažem da nisam, ali je žena poštara — koji je stanovao u podrumu kuće, u kojoj sam stanovao, s početka, i ja — verovala, zaista. Išla je nekoj proročici Trastevera, da pita: je li opet zatrudnela? A možda i to, da li se u njenom životu, kraj njenog muža, nije pojavila i neka druga žena? Proročica joj reče da je trudna, ali da joj nema života.
Ta sirota žena je, zaista, umrla, kratko posle toga.
Kažu od nazeba. Kažu od straha.
Sva se kuća beše rasplakala kad se ta žena, i to proročanstvo, behu raščuli. Ja nikad nisam uspeo da dokučim, šta je istina, u tom, što se, posle, pričalo, po kući, o toj nesreći. Sigurno je bilo samo to, da je bila, za to proročanstvo, dala 100 lira, a ostavila za sobom decu. Ja sam ih video, kako stoje u kapiji, kad bih odlazio, i kako me prate razrogačenim očima.
Tih dana, ja sam po Rimu tragao za tragom Andersena, i čitao sam Andersena, ali je, i kad je reč o Andersenu, sigurno samo to, da je godinama živeo u Rimu i da je, svako veče, dolazio u ošteriju, koja se zvala: „Del Baiocco“ Šta je, međutim, želeo da zaboravi u Rimu i zašto se vraćao u Rim, niko ne zna. Sigumo ne zna.
U blizini te ošterije ima jedan manastir, koji čuva, u podrumu, 4.000 lubanja monaha i svetitelja. Pitanje, međutim, da li je njihov život imao nekih korisnih, uopšte nekih, posledica, nije rešeno. Kao ni to: koja je lubanja bila čija. Ne zna se sasvim sigurno. Andersen je, došav u Rim, zapisao, da se u Rimu oseća kao u svojoj kući. Zar to nije čudno. Kuća mu nije bila u Rimu, nego u Danskoj, u varošici Odensee. Bio sam i ja tamo, u toj kući. Kako je onda mogao reći da se u Rimu oseća kod kuće, od prvog dana?
Zar to nije čudna izjava jednog čoveka?
Moje društvo onda kaže da govorim koješta, da su svi ti ljudi, sa Severa, dolazili u Italiju da traže Sunca. Ja tvrdim da su morali imati doživljaje koje niko ne zna. Otkud onda možemo znati, zašto je Kierkegaard verio Reginu Olsen, a zašto posle prekida? Uostalom, ona se posle udala i živela, sretno, sa drugim čovekom.
Rim se, po mom mišljenju, ne razlikuje, ni od onoga što je Kierkegaard mislio, o Kopenhagenu, ni od života kako ga je opisao, Andersen. Prošlost se ne zna. Samo se današnjost zna.
Albanka kaže, da ja, očigledno, hoću da kažem, da veridbu prekidaju samo oni, koji su sa Severa, i hoću da kažem, da se o veridbama i ljubavima u prošlosti, ne zna. To ne važi samo za Kierkegaarda, nego za svakoga. Na primer i za Lamartinea. Lamartine kaže da krije, u senci svojoj, jedno ime i da ga pominje i danju i noću, ali ga niko ne zna. Ne može se videti, kao ni prsten, koji je jedna žena pustila da joj spadne sa prsta u dubinu mora.
Inače tako ozbiljna, hladna, ironična, ona nam, iznenada, deklamuje te stihove, sentimentalna:
Il est un nom caché dans l’ombre de mon âme
Que j’y lis nuit et jour et gu’aucun oeil ne voit
Comme un anneau perdu que la main d’une femme
Dans l’abine des mers (aissa glisser du doigt.
Njen muž kaže da je i ta tajna otkrivena i da se i to ime zna.
Osvetljen fenjerom, koji nas prati, pri tim našim sedeljkama, na krovu njihove kuće ispod stena Pincia, pisac knjige o papama tvrdi, da je nauka i to ime pronašla. To je bila jedna gospa iz Fiorenze. Onaje neko vreme bila ljubaznica Lamartinea. Uostalom to i nije važno. Važno je da Lamartine zaslužuje da mu se divimo. Za vreme revolucije govorio je, sa svoga mesta, lepo, i onda, kad mu je jedan vojnik bio podneo pod gušu svoj nož na pušci.
Njegova žena uzvikuje onda da je Lamartine fašist.
Njen muž tvrdi da je Lamartine tu ženu, o kojoj je reč u tim stihovima, i sam otkrio. Pominje je u svojim memoarima: ,,Nouvelles Confidences“. Ako ne pokušava, da zabašuri, da je Fiorentinka, trebalo bi smatrati, da je bila neka strankinja. On, lično, pronašao je, u pomenutim memoarima, da to neće biti, ni ta Fiorentinka, nego njena ćerka. Ono što je čudnovato, to je, da Lamartine dodaje, da je to „ćerka Snega“.
Među nama onda vlada još veća zabuna. Svi vičemo.
Uzalud se, zatim, opet prepiremo, da li je odgovor na naše pitanje ono što Kierkegaard sam kaže o prekidu svoje veridbe, u svom dnevniku. Pitanje i posle njegovih zapisa smatramo da nije rešeno.
Najluđe, pri tim debatama, ispada mišljenje ćerke predsednika vlade, koja traži, da se to pitanje skine sa dnevnog reda. Ona je o tome pitala, kaže, jednog poznanika. Danca. Velikog znalca danske književnosti. On smatra da je pitanje davno rešeno. Kierkegaard je bio shizofrenik. Bio je melanholik, već i zbog svog imena, koje znači: crkveno groblje. Kierkegaardova seksualnost — to je sasvim sigurno — bila je: sadistička i impotentna. U jednom trenutku želje za samoćom, prekinuo je veridbu. To se dešava shizofrenicima.
Pitaju onda i mene šta mislim ja?
Mislim, da na to pitanje odgovora nema. To jest primam tezu psihoanalitičara. Tek da i ja nešto kažem. Smatram, dakle, da se Kierkegaard osetio impontentan, za brak, zbog onog što je pretrpela, u braku, njegova majka. Ona je, kao što je poznato, bila služavka u kući Kierkegaardovog oca, mnogo mlađa od njega. Rodila je Kierkegaarda. Njegov otac je taj brak ozakonio, tek onda. Ja mislim da je Kierkegaard bio melanholik zbog toga. Od stida. Ne zato što mu je mati bila služavka. Daleko od toga — iako u Kierkegaardu, kao i u Ibsenu, pa donekle i Strindbergu, ima traga jednog snoba. Ne zato. Nego zato što je ta mlada služavka bila silovana, od tog mnogo, mnogo, starijeg čoveka, teologa.
Neku žalost nad svojom majkom nalazim kod Andersena — sina jedne pralje, koja je često pijana — ali i kod Kierkegaarda, Ibsena, pa i Strindberga. Neku čudnu tajanstvenost, oko matere, i kod Michelangela.
Kad to čuju, svi viču.
Kao da je to najstrašnija blasfemija.
Lako je prekid veridbe Kierkegaardove tumačiti idealnim razlozima, i patološkim uzrocima. Tobože, želi da se sav posveti literaturi. Životu i radu u samoći. Izbegavanjem braka. Ja ipak mislim da psihoanalitičari imaju pravo, kad smatraju, da se Kierkegaard zgadio polnog nagona kod čoveka. Kod oca. Teologa, uglednog čoveka, bogomoljca, koji silom uzima ljubav, kod jednog mladog, sirotog, poslušnog, uplašenog, stvorenja, sa sela. Jedne služavke. Imago oca, kod Kierkegaarda, mora da je bio samo jedan ud. Veliki ud. Veliki phallus.
Kod Albanke, ta moja teza izaziva i smeh i srdžbu.
Ona, danske seljanke, smatra, kao neke, zdrave, snažne, krave. A to silovanje, kao prijatan doživljaj jedne služavke, koja se diže u stalež popadija. U odnosu sa majkom, i sestrom — koja mu je rano umrla — ona Kierkegaarda ne vidi, nikad, melanholičnog, nego nežnog i zadovoljnog. Pravi razlog prekida veridbe vidi u intelektualnim ambicijama Kierkegaarda. Regina mu se, jednog dana, prosto, učinila glupuša. Buržujka. A to je i bila.
To onda izaziva smejuriju ostalih, u društvu, i tako su, posle, ne samo Kierkegaard, nego i svi drugi moji Hyperborejci, postali, u mom društvu u Rimu, smejurija. Zašto je Kierkegaard prekinuo veridbu nije se u Rimu, u mom krugu, saznalo, nikada.
Ja sam u takvim trenucima — da bih prekinuo prepirku — obično, ponavljao, kako su svi pisci o polarnim predelima primetili da morži, foke, morske krave, u tim predelima, svi, imaju začuđen pogled kad ugledaju čoveka. Njihove se, velike, crne, oči, čude. To se primetilo i kod belog, ogromnog, polarnog medveda. Kad se sa čovekom susretne, on ga začuđeno gleda.
Ja kažem da je mene, tamo, najviše začudilo, to obilje sitnog cveća.
Kažem da je dovoljno, da mi se u sećanju javi moj film, koji sam snimio u jednom od najlepših, spitsberških, zaliva — u takozvanom Kraljevom zalivu — pa da se začudim lepoti flore, u tim zalivima.
Učini mi se, da bih i u Rimu mogao da zakoračim, preko puta glečera, iz tog zaliva, na ostrvce, u more, u koje se, skoro nepomično, sliva, široka, ledena reka glečera, koja se beli, a silazi u more, koje ima boju, isprva, kao mastilo, a posle, kao ametist. Tundra, tu, pod nogama, liči na ćilim divnih, crvenih i žutih, detelina.
Gde god se javi polarna mahovina puna je sitnih cvetova.
Svi pisci pominju, u polarnim predelima, božansku lepotu prirode, brda, glečera, leda, a ja bih da ponavljam, vanrednu boju i čistotu neba, iznad svih tih zaliva Spitsbergena.
Kažu da je nebo, tako, plavo, samo u pustinjama. U Sahari.
Ja bih tome dodao samo to, što lepotu tih brda, glečera, leda, vrhova, čini još čudnijom, a to je strmoglavljenost lepote prirode u tim zalivima. Sve se, kao u srebrnom ogledalu, oštro, ogleda, tumbe, u vodi tih zaliva.
Ni to, međutim, tamo, meni se nije činilo, najveća lepota.
Nego ona tišina, koja nastaje, posle svakog survavanja ogromnih, smrznutih, glečera, kad stignu u more i sruše se u njega.
Za trenut, strašni vodoskoci skaču u visinu iz mora. Zatim se čitav oblak ledene prašine vitla, nad dubinom obala. Zatim sve to pada i stišava se u vodi, kao potonula, ledena brda.
Nastaje potpuna tišina. Velika tišina.
Ta tišina je, onda, božanski doživljaj, u tim i inače velikim tišinama. Sve postaje nepomično, ceo se svet stišava.
Miloš Crnjanski
