Zašto književnost postaje tako dosadna? [Tema: Gombrovič]

Dosta je ljudi koji s vremena na vreme s velikim zaprepašćenjem postavljaju sebi pitanje: zbog čega književnost postaje tako dosadna? ili: zbog čega većina onog što se sada piše niti hladi niti greje i uopšte me ne interesuje? To su zdrava pitanja dostojna poštovanja. Zanimljivo je da su stari majstori, iako nisu znali ni deseti deo onoga što mi znamo o stilu, umeću kompozicije i psihološkim načelima stvaralaštva, pisali fascinantna dela, dok mi tonemo u teškoj, veoma suptilnoj dosadi. Da li su stari majstori pisali bolje, zbog toga što su bili majstori ili zbog toga što nisu imali pojma o pravilima, načelima, ishodištima i ciljevima? Rable se nije toliko zamarao pravilima koliko je želeo da svojim delima izazove srdačan smeh kod svojih savremenika, a ipak je stvorio nova pravila. Dok mi razmišljamo o ishodištima i ciljevima oni su se trudili da svojim delima neposredno deluju na konkretne, žive ljude , prepuštajući se u tim namerama intuiciji. Mi, međutim, sa svim svojim receptima ne možemo da postignemo ništa; ubijaju nas inertnost, preterana suptilnost, usiljenost, odsustvo one žive iskre koja nastaje iz neposrednog kontakta jednog ljudskog bića s drugim.

Naš način pisanja digao se u nebesa, a mi i dalje hodamo po zemlji nemi i melanholični; svi umemo da stvaramo pesme, drame, romane, muzičku ili matematičku prozu, a da niko, ponavljam, ne uspeva da izrazi samog sebe

Lično sam ubeđen da će buduće književne generacije ustati protiv celokupnog tog sveta kritičara, komentatora, esejista, teoretičara i filozofa koji žive na račun umetničkog stvaralaštva i donose mu veću štetu nego korist. Sva ta sjajna pitanja, kao na primer „suština umetnosti” ili „putevi nadahnuća kod Rilkea”, „uticaj Verlena na Pikasovu podsvest” postaju nam dosadna i sumnjiva. Taj ni naučni, ni umetnički žanr koji se ne zasniva ni na iskustvu, ni na intuiciji koji pokazuje neverovatno odsustvo osećanja za stvarnost i temelji se uglavnom na veoma suptilnom razmatranju veoma neuhvatljivih stvari koje se ne daju analizirati – neće potrajati dugo, bar u svom aktuelnom vidu. Takve studije su ponekad ozbiljni pokušaji, ali se događaju i kada se trudimo da ulazimo u Pikasovu podsvest na osnovu nekoliko starih pisama ili drugih slučajnih ili sumnjivih pokazatelja, kada nam naša podsvest pravi znatno veće probleme.

Zapanjuje nas kada vidimo kolika se energija troši na besmislene teme. Na primer, u Varšavi postoji park Lazjenki, a imali smo – jer više nije živ – velikog pesnika koji se zvao Vispjanjski. Jedan kritičar, nesumnjivo inteligentan i sposoban, otkrio je da su spomenici koji se nalaze u tom parku „Vispjanjskom verovatno donekle mogli biti izvor inspiracije, kada je reč o određenim aspektima njegove mitologije”, nakon čega je napisao opširnu studiju, dokazujući da je Vispjanjski bio dva-put u Lazjenkama i da je razgledao pomenute spomenike. Nisam imao nameru da direktno napadam taj članak koji je sjajno napi-san, međutim u „neobično dubokoj belešci” sam izneo tezu da su „eventualno i u izvesnoj meri” i drugi spomenici, u drugom parku, u drugom gradu, mogli da budu izvor pomenute inspiracije. Bojim se da diskusija koju je raspirila moja beleška, nije odviše obogatila naš intelektualni život. Svaki čovek čita tu vrstu tekstova i ima želju da uzvikne: kako je moguće da toliko znanje vodi takvoj stranputici?

Neko može da kaže da se u Argentini ne treba boriti s modom književnih komentara, jer ovde upravo nedostaju kritičari i esejisti. Međutim, uopšte nije tako, s obzirom na to da se argentinska publika u nedostatku vlastite produkcije požudno hrani tuđom produkcijom. Doputovavši u tu zemlju, s užasavanjem sam primetio kako mlada Amerika lako usvaja grehe stare luđakinje Evrope. Gotovo svi opažamo opšteći s istinski velikim i sjajnim delima kao što su na primer Dikensov Pikvikov klub, Servantesov Don Kihot ili Zli dusi Dostojevskog da se umetnost čini dečje laka i jednostavna; međutim kada čitamo kritičke beleške, komentare, analize i sinteze sve postaje strahovito teško i složeno, tako da veliki Dikens pored malog kritičara liči na dečačića. Isti bedan i zamršen stil postepeno je osvojio književne sredine u svim zemljama i paralizovao slobodu umetničke ekspresije. Činilo bi se da se umetnost rađa iz naše potrebe za ekspresijom, zahvaljujući neobičnom paradoksu da danas niko nije u stanju da izrazi sebe, jer svi čeznu da stvaraju umetnost. S druge strane, toliko pričamo o toj umetnosti da, ponavljajući često ukrug da je umetnost nešto teško, čak preteško, iako smo od nje napravili nešto sjajno, sveto i složeno, čineći je uzvišenim ritualom i dubokom misterijom, visokim pozivom – da sve naše sposobnosti prestrašeno beže pred njom i na bojištu ostaje samo naša tužna nemogućnost.

 Računa se samo ličnost, nevažno je da li će istaknuta ličnost hteti da se ispolji preko pesama, kao Gete, ili filozofskog dela, kao Šopenhauer, ili političke delatnosti, kao Rišelje, ili da se kao Sokrat iživljava u svakodnevnom ćaskanju

Umesto da na problem pogledamo šire i da se usredsredimo na realne, neizbežne teškoće procesa autoekspresije, s čudnim, manijačkim naporom gomilamo pred sobom veštačke i izmišljene teškoće, koje jedino služe maskiranju istinskih. Na primer, neki pisac godinama radi na stvaranju „muzičke” proze ili ostvarivanju nedostižnog ideala „ matematičke preciznosti”, ostavljajući bez rešenja sve goruće i ozbiljne psihološke i duhovne složenosti koje postoje između njega i ostalih ljudi koji mu u biti oduzimaju svaku slobodu izražavanja. Osim toga, očajničko međusobno nadmetanje odvelo nas je na tako visok „nivo”, da danas svi pišemo bar deset spratova iznad sebe samih. Savremeni Francuzi uglavnom su postali mučenici vlastite inteligencije, tako da čovek počinje stvarno slobodno da diše vraćajući se Molijeru ili Montenju koji su bili inteligentni na prirodniji način i sa manje napora. Naš način pisanja digao se u nebesa, a mi i dalje hodamo po zemlji nemi i melanholični; svi umemo da stvaramo pesme, drame, romane, muzičku ili matematičku prozu, a da niko, ponavljam, ne uspeva da izrazi samog sebe.

Upravo u tome je suština stvari. Ako hoćemo da se pomerimo s mrtve tačke, moramo da primenimo radikalnija sredstva, jer sitna poboljšanja ne daju ozbiljnije rezultate. Dakle, trenutno treba da odbacimo celokupnu umetničko-estetsku filozofiju i umesto večnog pitanja „kako stvarati umetnost”? postaviti drugo, praktičnije: „Na koji način treba da izrazim vlastitu ličnost?” Umesto u znoju lica svog da pokušavamo da pretvorimo umetnost u nešto specijalno i ekskluzivno, treba da izgradimo u sebi uverenje da u biti umetnika nema, jer smo svi malčice umetnici, i onda kada devojka kači u kosu neki ukras ili zabave radi ćaskamo u kafani – stvaramo umetnost. Svođenje te tako prirodne i opšte aktivnosti na delovanje manje grupe koja slika slike i piše knjige, traženje na silu nekog specijalnog razloga postojanja za njih, sasvim je idiotsko preterivanje u oceni težine te procedure i njenog uticaja na okolni svet sigurno ne svedoči o intelektualnoj dubini ili širini horizonta već obrnuto. Računa se samo ličnost, nevažno je da li će istaknuta ličnost hteti da se ispolji preko pesama, kao Gete, ili filozofskog dela, kao Šopenhauer, ili političke delatnosti, kao Rišelje, ili da se kao Sokrat iživljava u svakodnevnom ćaskanju. Međutim, savremeni umetnici više vole da budu umetnici nego ljudi i da služe bogu umetnosti umesto da ga primoravaju da služi njima. Epitaf savremenom umetniku mogao bi da glasi ovako: „U školi je još naučio da piše pismeni i od učitelja zasluži dobru ocenu. Kasnije je pisao da bi dobio dobru ocenu od kritičara. A još kasnije da bi stvarao umetnost i bio Umetnik. Ovde leži čovek koji je hteo da zadovolji Apsolut, Umetnost, Nivo, Pojmove i Pravila, Fundamente i Ciljeve, Kritičare i Poznavaoce, na kraju vlastitu biografiju, pritom ne poželevši da zadovolji samog sebe.”

Kultura ne nastaje iz prijatne idile s tupanima već iz žestoke i dramatične borbe i uopšte ne moramo da pišemo za čitaoca, s obzirom na to da možemo da pišemo protiv čitaoca, zarad vladavine nad čitaocem ili čitaočevih reakcija i ne zbog svih čitalaca već samo za obrazovane čitaoce

Danas umetnici ne utiču na nas neposredno, iako nam je preko potrebno opšte pojednostavljenje. Ma koliko raspravljali o „apsolutno lepom” i mnogim drugim metafizičkim, apsolutnim stvarima, elementarna suština umetnosti uvek će biti to da jedan čovek preko umetničkog efekta želi da stupi u kontakt s drugim čovekom. Zbog čega nam je potreban taj kontakt? Da li da bismo zajedno klekli pred lepim? A možda postoje drugi, praktičniji, konkretniji i ličniji razlozi? Mogu da napišem knjigu, jer želim da drugi shvate moju najdublju suštinu, ali ne želim da o meni razmišljaju površno i pogrešno. Takođe mogu da pišem zbog vlastitog razvoja i obogaćivanja psihičkog života, stvarajući između sebe i drugih ljudi celu mrežu međusobne zavisnosti, dovodeći do sudara između mene i sveta. A možda želim i da svojom ličnošću dominiram nad drugima ili, naprotiv, da se prepustim stvaralačkoj psihičkoj presiji čitalaca, kao i da tolim neke svoje mržnje i ljubavi. Objavljivanje knjige nije samo odavanje časti bogu umetnosti, niti čin čiste kontemplacije već – bar ponekad – činjenica od suštinskog značaja u piščevom privatnom životu. Da bi tako bilo knjiga uopšte ne mora da bude lepa i uspela, jer katkad gora dela vrše na nas najveći uticaj.

Uvek me zapanjuje posebno isticanje metafizičke, estetičke, društvene uloge umetnosti, a izostavlja najličnija strana umetničkog stvaralaštva. Konačno, kada je reč o genijalnim delima, možemo sebi dopustiti luksuz gledanja na njih kao objektivne i apsolutne vrednosti. Kada je reč o manje genijalnim delima, tj. njihovoj ogromnoj većini, prihvatanje apsolutizujućeg stanovišta ne bi bilo naročito razborito. Lični stav čoveka koji namerava „da bude umetnik” i „stvara umetnost” uvek zaudara na nekakvu nadmenost, mada ne bi bilo poželjno donekle zameniti redosled naših briga. Umesto da u prvi plan stavimo umetnost, a u drugi – eventualno promene i poboljšanja naše ličnosti, savršeno bismo mogli početi od ličnosti, dopuštajući umetnosti da donekle spontano nastaje na marginama naših borbi s drugima. Umesto da stvara umetnost koja bi pokretala ljude, možemo da ih pokrećemo, a posle malčice da pričekamo i vidimo koja vrsta umetnosti će nastati iz tog pokretanja. Taj način možda bi ponudio osećanje stvarnosti i intuicije momentalnog efekta, sposobnost za ekspresiju, koja smo tako reći sasvim izgubili. Izaći malo iz umetnosti i pobrinuti za vlastitu ličnost i druge ličnosti – eto to se čini najboljom metodom ovlađivanja „fundamentima i ciljevima”, kao i današnjom lošom formom.

Naučili smo da omalovažavamo „druge ljude”, tj. čitaoce i kad nam neko kaže da bi trebalo više da vodimo računa o njima, odmah pomislimo da nam savetuje da fabrikujemo debele romančine s uzbudljivim intrigama. Međutim, ne radi se o tome. Niko nas ne primorava da povlađujemo trivijalnim ukusima i tupim umovima. Naprotiv, kultura ne nastaje iz prijatne idile s tupanima već iz žestoke i dramatične borbe i uopšte ne moramo da pišemo za čitaoca, s obzirom na to da možemo da pišemo protiv čitaoca, zarad vladavine nad čitaocem ili čitaočevih reakcija i ne zbog svih čitalaca već samo za obrazovane čitaoce. Jedina stvar koja nam dolikuje jeste snalaženje bez čitaoca i dalje međusobno, smrtno dosađivanje pridavanjem časti idolu umetnosti. Sa zadovoljstvom već predosećam nastanak nove, neposrednije i praktičnije, ljudskije, manje božanske književnosti koja će nastati iz naše svesne volje za stvaranjem sebe – posredstvom drugih ljudi – novih i iznenađujućih formi koje su rezultat duhovne, neposrednije i intenzivnije saradnje nego što je današnja. Da oba ta srećna vremena što pre nastupe, jer je veoma teško podnositi ono što se sada događa.

Vitold Gombrovič

* Iz La Nación (Buenos Aires), 11. jun 1944; prevela s poljskog Biserka Rajčić 

https://www.xxzmagazin.com/zasto-knjizevnost-postaje-tako-dosadna