Zato ja mislim da je ljudima sećanje gorivo od koga žive. Da li je to sećanje stvarno važno ili nije, izgleda da nema nikakve veze sa održavanjem života. To je samo gorivo. Da l’ su to oglasi iz novina, filozofska dela, pornočasopisi ili svežanj novčanica od deset hiljada jena, kada ga baciš u vatru, sve je to samo papir. Dok ga guta, vatra ne misli: ‘O, vidi Kant!’ ili ‘Evo ga večernje izdanje Jomiuri šimbuna ‘ , ili ‘Dobre sise!’. Za vatru je to samo najobičniji papir. Potpuno ista stvar. Tako su i važna sećanja, i ona ne tako važna, i sećanja koja baš ničemu ne služe samo gorivo, bez ikakve razlike.”
Korogi samo klimne glavom. Pa nastavlja da govori: Tako da u meni nema tog goriva, da u meni nema tih nekakvih fioka sećanja, ja bih odavno prepukla. Zabila bih se u nekakav ćumez i sklupčala se da crknem. Samo zato što mogu da povremeno iz fioke izvadim delić po delić raznih sećanja, i važnih i besmislenih, mogu da nastavim da živim u ovom košmaru i u njemu opstajem. I kad pomislim da nemam kud, da više ne mogu da izdržim, nekako uspem da to prevaziđem.
Haruki Murakami – Kad padne noć
