Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije
Zbignjev Herbert (1924–1998), jedan od najvećih poljskih i evropskih pesnika XX veka.
Pored poezije, Herbert je pisao i esejistiku, drame i kratku prozu.
Poezija i eseji Zbignjeva Herberta prevedeni su na sve veće svetske jezike.
Knjige pesama: Zrak svetlosti (1954), Hermes, pas i zvezda (1957), Studija predmeta (1961), Natpis (1969), Gospodin Kogito (1974), 18 pesama (1983), Izveštaj iz opsednutog grada (1983), Elegija o odlasku (1990), Rovigo (1992), Epilog oluje (1998).
Vrhunac Herbertove poezije predstavlja knjiga Gospodin Kogito: pesme na tu temu Herbert je pisao tokom čitave svoje pesničke karijere.
Knjige eseja: Varvarin u vrtu (1962), Mrtva priroda s đemom (1993), Lavirint nad moremGordijev čvor i drugi rasuti spisi 1948–1998. (2001).
Knjiga kratkih priča: Kralj mrava (2001).
Najpoznatija Herbertova drama jeste Filozofska pećina (1956). Napisao je još nekoliko drama: Druga soba (1958), Rekonstrukcija pesnika (1960), Lutke (1961), Pisma od našeg čitaoca (1972).
Najvažnije nagrade: Lenauova nagrada, Austrijska državna nagrada za evropsku književnost, Herderova nagrada, Petrarkina nagrada, Nagrada Struških večeri poezije, Međunarodna književna nagrada Velsa, Nagrada „Bruno Šulc“, Nagrada „Jan Parandovski“, Jerusalimska nagrada za slobodu pojedinca u društvu, Nagrada „Vilenica“, Nagrada „Tomas Sterns Eliot“, Nagrada grada Minstera.
Gledaš moje ruke
i kažeš – slabe su kao cveće
gledaš moja usta
previše mala da bi kazala: svet
– ljuljajmo se bolje na stabljičici trenutka
pijmo vetar
i gledajmo kako nam oči upadaju
miris venjenja je najlepši
a oblik ruševina ošamućuje
u meni je plamen koji misli
i vetar za požar i za jedra
ruke imam nestrpljive
mogu
glavu prijatelja
da izvajam od vazduha
ponavljam pesmu koju bih hteo
da prevedem na sanskrt
ili piramidu
ako usahne vrelo zvezda
mi ćemo svetleti noćima
ako se skameni vetar
mi ćemo uzbuđivati vazduh
Poruka gospodina Kogita
Idi kuda su pošli oni u tamnu krajinu
po zlatno runo ništavila svoju poslednju nagradu
idi uspravan sred onih što su na kolenima
sred okrenutih leđima i srušenih u prašinu
spasen si ne zato da bi živeo
imaš malo vremena treba dati svedočanstvo
budi hrabar kad razum obmanjuje budi hrabar
u poslednjem računu jedino se to računa
a tvoj bespomoćni gnev neka bude kao more
kad god čuješ glas poniženih i tučenih
nek te ne napušta brat tvoj Prezir
prema žbirima dželatima kukavicama – oni će dobiti igru
poći će na tvoj pogreb s olakšanjem baciti grumen
a potkornjak će napisati tvoju ulepšanu biografiju
i ne praštaj zaista nije u tvojoj moći
da praštaš u ime onih koji su izdati u zoru
čuvaj se ipak nepotrebne oholosti
gledaj u ogledalu svoje ludačko lice
ponavljaj: pozvan sam – zar nije bilo boljih
čuvaj se krutosti srca voli jutarnje vrelo
pticu neznana imena voli zimski hrast
svetlost na zidu veličajnost neba
njima ne treba tvoj topli dah
postoje da bi govorili: niko te neće utešiti
pazi – kad svetlost na gorama daje znak – ustani i idi
dok krv okreće u grudima tvoju mračnu zvezdu
ponavljaj stare basne čovečanstva bajke i legende
jer ćeš tako steći dobro koje nećeš steći
ponavljaj velike reči ponavljaj ih uporno
kao oni što su išli kroz pustinju i ginuli u pesku
a nagradiće te zato onim što imaju pri ruci
šibom smeha ubistvom na đubrištu
idi jer samo tako bićeš primljen u društvo hladnih lobanja
u društvo svojih predaka: Gilgameša Hektora Rolanda
branilaca kraljevstava bez granice i grada pepela
Budi veran Idi
Zbignjev Herbert
