Mislim da bih mogao da se otisnem i živim sa životinjama,
One su tako blage i samodovoljne;
Stojim tako i posmatram ih dugo i dugo.
One se ne preznojavaju i ne vajkaju zbog svoga stanja,
One ne leže budne u mraku i ne nariču nad svojim gresima,
One mi nisu dojadile prepirkama o dužnosti prema Bogu,
Nijedna nije nezadovoljna, nijedna nije pomahnitala od želje da bude vlasnik stvari,
Nijedna ne kleči pred drugom, niti pred svojom vrstom koja je živela hiljadama godina,
Nijedna nije poštovana ni nesrećna na čitavoj ovoj zemlji.
Volt Vitmen
Predgovor
Ova knjiga nije namenjena naučno obrazovanima ili onima koji u praktičnom pitanju vide jedino predmet razgovora. Na sledećim stranama neće se naći ni duboka filozofiija ni golemo obrazovanje. Cilj mi je jedino bio da saberem nekolike primedbe nadahnute onim što ja smatram zdravim razumom. Sve što bih tvrdio o savetima koje dajem čitaocu, to je da su ti saveti potvrđeni mojim ličnim iskustvima i posmatranjima i da su oni uvećali moju ličnu sreću, kad god sam se u svojim postupcima držao njih. Na osnovu toga ja se zanosim nadom da će neko iz onoga mnoštva ljudi i žena koji pate od nesreće bez zadovoljstva, možda ovde naći dijagnozu svoga stanja i predlog kako da se spasu. Napisao sam ovu knjigu u uverenju da dobro odmerenim naporima mnogi nesrećni ljudi mogu da postanu srećni.
Deo prvi
Uzroci nesreće
Zbog čega su ljudi nesrećni
Životinje su srećne dotle dok su zdrave i imaju šta da jedu. Čovek bi pomišljao da tako treba da je i sa ljudskim stvorenjima, ali u modernom svetu ona nisu srećna, ili bar nisu to u velikoj većini slučajeva. Ako ste sami nesrećni, verovatno ćete naginjati verovanju da u tom pogledu niste izuzetak. Ako ste srećni, pitajte sebe koliko vaših prijatelja je srećno. I kad ste pretresli prijatelje, naučite se da čitate s njihovih lica; pripremite se da prozrete raspoloženja onih s kojima se srećete u toku jednog običnog dana.
Belega na svakom licu s kojim se sretnem,
Belege slabosti, belege tuge, kaže Blejk. Iako različitih vrsta, nesreće vas presreću svugde. Zamislimo da ste u Njujorku, najtipičnijem od velikih gradova. Zastanite u nekoj živoj ulici za vreme radnih časova ili na glavnoj raskrsnici puteva o vikendu, ili na nekoj igranci jedno veče; izbacite iz glave sve misli o sebi i pustite da jedna za drugom vama ovladaju tuđe ličnosti oko vas. Videćete da svaka iz tih raznih gomila imu svoju nevolju. U gomili zaposlenog sveta videćete zabrinutost, preteranu koncentraciju, rđavo varenje, odsustvo interesovanja za išta sem borbe, nesposobnost za igru, nesvesnost o svojim bližnjima. Na nekom glavnom drumu na kraju nedelje, videćete ljude i žene, sve manje-više dobro zbrinute, neke čak veoma bogate, kako su se uputili da traže uživanja. To traženje izvode svi u korak s onim kolima koja su najsporija u povorci; od automobila se ne može videti put ni okolna priroda, jer samo jedan pogled u stranu dovoljan je za zao udes; svi u svim kolima su obuzeti željom da prestignu druga kola, što, zbog gomile ne mogu da izvedu; ako njihove misli odlutaju na mahove, što neki koji nisu vozači i čine neki put, njima vlada neopisiva dosada i na njihovim licima se ispisuje tričava nervoza. U jedan mah kola krcata crncima blesnuće vedrinom veselosti, ali će zbog krivudave vožnje razgneviti ostale i naposletku, povodom nekog udesa, pasti u ruke policije: veselost za vreme odmora nije dozvoljena.
Ili posmatrajte ljude u toku nekog veselog večera. Svi dolaze s čvrstom namerom da se provedu i to čine s nekom vrstom mračne odlučnosti kao što je ona s kojom čovek polazi kod zubnog lekara, čvrsto odluĉan da se ne dere. Smatra se da su piće i udvaranje put koji vodi ka uživanju, zato se ljudi brzo napijaju i pokušavaju da ne primete koliko su odvratni svojim devojkama. Posle prilične količine pića ljudi stanu da plaču i kukaju kako su moralno nedostojni ljubavi svojih matera. Alkohol u svima oslobađa osećanje greha koje razum suzbija u trezvenijem stanju.
Uzroci tih različitih vrsta nesreće nalaze se delom u socijalnom sistemu, delom u individualnoj psihologiji — koja je sama dobrim delom takođe proizvod socijalnog sistema. Pre sam pisao o potrebi promene socijalnog sistema da bi se unapredila sreća. Nije mi namera da u ovoj knjizi govorim o ukidanju rata, privrednoj eksploataciji i o učenju na svirepost i strah. Životna potreba naše civilizacije je da se pronađe neki sistem za ukidanje rata, ali sve dotle dok su ljudi u tolikoj meri nesrećni da im se uzajamno uništenje čini manje strašno od produženja života, takav sistem nema izgleda da se stvori. Potrebno je da se blagodeti mašinske proizvodnje povećavaju u korist onih koji su najpotrebitiji kako bi se sprečilo produženje siromaštva; ali kakvog smisla ima praviti sve ljude bogatašima, kad su i sami bogataši bedni? Učenje na svirepost i strah je rđavo, ali mogu li drugačije učenje da daju oni koji su i sami robovi tih strasti? Ova razmatranja dovode do problema jedinke: šta može čovek ili žena da učine da postanu srećni pojedinačno, on i ona ovde i sada, usred ovog našeg nostalgičnog društva? Pretresajući problem, ja ću ogranišiti svoju pažnju na one koji nisu u stanju krajnje fizičke bede. Uzeću čoveka s dovoljnim prihodom koji mu obezbeđuje hranu, krov i dosta zdravlja za potrebe svakodnevnog života. Neću uzimati u obzir velike katastrofe kao što su gubitak dece ili javni slom. Mnogo što šta bi imalo da se kaže, o ovim stvarima i to su ozbiljne stvari, ali one spadaju u drugačiji red nego što su ove o kojima hoću da govorim. Cilj mi je da preporučim lek za običnu svakodnevnu nesreću od koje pati najviše ljudi u civilizovanim zemljama, a ta nesreća je utoliko nepodnošljivija što, nemajući nikakav vidljiv spoljašnji uzrok, izgleda neizbežna. Verujem da ta nesreća dolazi najviše od pogrešnog shvatanja o svetu, pogrešne etike, pogrešnih običaja koji vode ka uništenju prirodnog poleta i žudnje za mogućim stvarima od kojih na kraju krajeva zavisi svaka sreća, bilo da su u pitanju ljudi ili životinje. Stvari su to koje se nalaze na domašaju jedinke i ja bih predložio takve promene ljudima srednje dobrog materijalnog stanja da ostvare sreću.
Možda će najbolji način uvođenja u filozofiju koju hoću da propovedam, biti nekoliko autobiografskih reči. Nisam rođen srećan. Kao detetu, meni je najomiljenija bila himna: „Dotužila mi zemlja i klecam pod bremenom svog greha.” U mojoj petoj godini pomišljao sam da ako bih doživeo sedamdesetu, preturio tek četrnaestinu svog čitavog života i preda mnom se ukazivao mnogo dugačak put gotovo nepodnošljive dosade. U mladićkom dobu mrzeo sam život i stalno bio na ivici samoubistva i jedino me od toga uzdržala želja za znanjem što više matematike. Sad naprotiv, ja uživam u životu; čak bih smeo da tvrdim da svakom godinom sve više uživam u njemu. Delom je to došlo otuda što sam otkrio koje su stvari koje najviše želim i postepeno sam i došao do mnogih od njih. Delom je to došlo otuda što sam uspešno odbacio izvesne predmete svojih želja — kao što je postizanje nepobitnog saznanja o ovom ili onom — kao u osnovi neostvarljive. Ali velikim delom došlo je to usled smanjenja interesovanja za samoga sebe. Kao i drugi koji su dobili puritansko vaspitanje, ja sam imao običaj da razmišljam o svojim gresima, ludostima i slabostima. U sopstvenim očima izgledao sam — bez sumnje s pravom — kao primer bednika. Postepeno sam postajao ravnodušan prema sebi i svojim slabostima; svoju paţnju sve više sam usredsređivao na spoljašnje stvari: stanje sveta, razne grane znanja, na pojedince prema kojima sam osetio naklonost. Doduše, spoljašnje stvari svaka za sebe donose mogućnosti bola: svet može da se zapožari ratom, znanje u izvesnom pravcu mučno se ostvaruje, prijatelji umiru. Ali bolovi takve vrste neće uništiti osnovnu vrednost života kao što čine oni bolovi koji proističu iz gnušanja prema samome sebi. I svako spoljašnje interesovanje navodi na neku delatnost koja, sve dok interesovanje ostane živo, sama po sebi predstavlja predohranu protiv svake dosade. Interesovanje za sebe, naprotiv, ne vodi delatnosti naprednog karaktera. Ono može da se izrazi u vođenju dnevnika gde se sami podvrgavamo psihoanalizi, ili da postanemo kaluđeri. Ali ni kaluđer neće biti srećan sve dok mu manastirska pravila ne nametnu red u kojem će zaboraviti na svoju sopstvenu dušu. Sreću koju on pripisuje veri mogao je da postigne i kao čistač ulice, pod pretpostavkom da je primoran da ostane čistač. Spoljašnja disciplina je jedini put ka sreći za one nesrećnike čije je samoponiranje suviše duboko da bi se moglo izlečiti na neki drugi način.
Samoponiranje je različitih vrsta. Mogli bismo da uzmemo grešnika, narcisistu i megalomana kao tri najprostija tipa.
Kad kažem „grešnik”, ne mislim na onoga koji je učinio neki greh: prema našoj definiciji reči, grehe čine svi ili niko. Ja mislim na onoga čoveka koji je duboko svestan svoga greha. Takav čovek neprestano osuđuje sebe samoga i, ako je vernik, u tome vidi božje neodobravanje. On sebe zamišlja kakav misli da bi trebalo da bude, tako da je u neprekidnom sukobu sa svojim saznanjem o sebi kakav je u stvari. Ako je u svojoj svesti odavno odbacio pravila koja je naučio na majčinom krilu, njegovo osećanje greha možda se duboko zarilo u nesvesno i na površinu izbija samo kad je pijan ili kada spava. Pa ipak, to je dovoljno da mu se na sve smuči. Na dnu on se još drži svih zabrana kojima su ga naučili u detinjstvu. Psovati je porok, piti je porok, svaka obična poslovna dovitljivost je porok, a iznad svega, porok je pol. Dabome da se on ne uzdržava ni od jednog od ovih zadovoljstava, ali ona su za njega sva zatvorena osećanjem koje ga ponižava. Jedino zadovoljstvo za kojim čezne svom svojom dušom, to je da ga s odobravanjem pomiluje mati, čega se seća da je doživeo u detinjstvu. Pošto tog zadovoljstva više imati ne može, on ima osećanje da više ništa nije važno i, pošto mora da greši, on se odlučuje da ogrezne u grehu. Kad se zaljubi, očekuje materinsku neţnost, ali je primiti ne moţe, jer zbog lika majke ne poštuje nijednu ţenu s kojom ima polni odnos. U svom razočaranju postaje tada svirep pa se onda kaje zbog svoje svireposti i upada u začarani krug uobraženog greha i griže savesti. To bi bila psihologija na izgled mnogih teških pokvarenjaka. Vuče ih stranputicom poštovanje prema jednom nedokučivom liku (matere ili materine zamene) zajedno sa smešnim etičkim zakonikom usađenim u ranom detinjstvu. Prvi korak ka sreći tih žrtava materinskih „vrlina” jeste oslobođenje od tiranije ranih verovanja i ljubavi.
Narcizam je u neku ruku nešto obrnuto od onoga što podrazumevamo pod običnim osećanjem greha; on se sastoji od navike da se divimo samima sebi i želimo da nam se i drugi dive. Doduše, do izvesne granice to bi bilo normalno i ne bi bilo za osudu; tek u preteranom vidu to postaje veliko zlo. U mnogim ženama, naročito iz bogatog društva, sposobnost za ljubav se potpuno sasušila i umesto nje se zacarila silovita želja da ih svi ljudi vole. Kad se žena takve vrste uveri da je neki čovek voli, on više nije interesantan za nju. Ista stvar se dešava, mada ređe, i s muškarcima.
Klasičan primer za to je junak iz romaan Opasne veze. Kada sujeta ponese do vrhunca, onda nema pravog interesa ni za jednu drugu ličnost i otuda ni pravog zadovoljstva od ljubavi. Ostala interesovanja otpadaju još užasnije. Jedan narcisista, na primer, privučen odavanjem pošte velikim slikarima hoće da bude slikar, ali kako je za njega slikarstvo samo sredstvo za jedan cilj, tehnika rada ga ne zanima i otuda u svemu što naslika iskače samo on. Posledica je neuspeh i razočaranje praćeni porugom mesto očekivanog oboţavanja. Isto se može primeniti na one spisateljke u čijim romanima je glavni junak uvek idealisana spisateljka. Ozbiljan uspeh u radu zavisi od nekog iskrenog interesovanja za stvar vezanu s radom. Tragedija mnogih uspešnih političara je u postepenom preovlađivanju narcisizma nad opštim interesima i merama za koje oni treba da se zalažu. Čovek koji se interesuje samo za sebe, nije divljenja dostojan niiti mu se ko divi. Dosledno, mučno će postići svoj cilj čovek čija je jedina spona sa svetom da mu se svet divi. Ali čak i ako bi mu se svet i divio, on neće biti potpuno srećan zato što čovečji nagon nikad nije potpuno okrenut samo sebi i otuda će narcisista veštački da se izdvoji od sveta isto onako određeno kao i čovek koji je potpao pod vlast osećanja greha. Primitivan čovek može da se ponosi što je dobar lovac, ali on je uživao i u samom lovu. Kad pređe meru, sujeta ubija svako uživanje u bilo kakvoj delatnosti i tako neminovno vodi ka ravnodušnosti i dosadi. Ali sve to može da se postigne uspešnom aktivnošću na koju čoveka navode objektivni interesi.
Megaloman se razlikuje od narcisiste u tome što više voli da bude moćan nego omiljen i više voli da strahuju od njega nego da ga vole. Ovom tipu pripadaju mnogi ludaci i mahom veliki ljudi istorije. Želja za vlašću kao i sujeta jak je elemenat normalne ljudske prirode i kao takva mora da se prihvati; ona je samo onda za žaljenje kad je preterana i praćena nedovoljnim smislom za stvarnost.
Gde se ona pojavi, od čoveka napravi nesrećnika ili ludaka, ako ne i oboje. Ludak koji veruje da je krunisana glava može da bude srećan u izvesnom smislu, ali njegova sreća nije takve prirode da bi joj pozavideo čovek zdravog mozga. Psihološki, Aleksandar Veliki bio je istog tipa kao i običan ludak, mada je imao talenat da ostvari san ludaka. Međutim, on nije bio kadar da ostvari svoj sopstven san, koji se sve jače granao ukoliko ga je više privodio u delo. Kad je postalo jasno da je najveći poznati osvajaĉ, on je uobrazio da je bog. Da li je on bio srećan čovek? Njegovo pijanstvo, njegov neobuzdan bes, njegova hladnoća prema ženama i njegova čežnja da se vine među bogove nagoveštavaju da nije bio srećan. Nema konačnog zadovoljstva u negovanju samo jednog elementa čovečje prirode na račun drugih, niti u tome da se svet svede na sirovinu za veličanstvenost sopstvenog ja. Obično se megaloman, bolestan ili nazovizdrav, rađa iz nekog preteranog poništenja. Napoleon je trpeo u školi od osećanja niže vrednosti prema svojim školskim drugovima koji su bili bogati aristokrati, a on siromašan stipendista. Kad je dozvolio povratak emigranata, imao je zadovoljstvo da se njegovi nekadašnji školski drugovi poklone pred njim. Da blaženstva! Ali ono je u njemu izazvalo želju da takvo zadovoljstvo doživi i od ruskog cara, što ga je odvelo na Svetu Jelenu. Pošto nijedan čovek ne može da bude svemoćan, život kojim rukovodi želja za vlašću pre ili posle neminovno nailazi na prepone koje se ne mogu prebroditi. Jedino neka vrsta duševne poremećenosti može da spreči razum da shvati da je to tako, mada čovek, ako je dosta moćan, može da pohapsi i pogubi sve one koji ga upozore na to. Suzbijanja u političkom i psihoanalitičkom smislu idu ruku pod ruku. Međutim, gde god psihoanalitičko suzbijanje nastupi u znatnijoj meri, nema prave sreće. Zadržana u granicama, sila može mnogo da doprinese sreći ali kao jedini cilj života ona vodi u slom, unutrašnji i spoljašnji.
Očigledno je da su psihološki uzroci nesreće mnogobrojni i različiti. Ali svi imaju nešto zajedničko. Tipičan nesrećan čovek je onaj koji, lišen nekog normalnog zadovoljstva u mladosti, od svih drugih upravo tu vrstu zadovoljstva ceni najviše. To je njegovom životu dalo jednostran pravac zajedno s preteranim naglaskom na postizanju toga zadovoljstva prema ostalim radnjama koje su s tim u vezi. Tu se međutim događa i jedna druga stvar koja je česta u današnjem vremenu. Čovek ima osećanje smetnje do te mere da i ne traži nikakvo zadovoljenje nego prosto samo zabavu i zaborav. On postaje poklonik „uživanja”. Drugim rečima, on pokušava da život učini snošljivijim time što postaje sve manje živahan. Pijanstvo, na primer, isto je što i privremeno samoubistvo; sreća koju daje samo je negativna, trenutna obustava nesreće. Narcisista i megaloman veruju u mogućnost sreće mada do nje dolaze pogrešnim putem; ali čovek koji traži pijanstvo u bilo kom vidu odrekao se svih nada, sem zaborava. U njegovom slučaju prva stvar koju valja pokušati jeste da ga ubedimo da je sreća vredna napora. Nesrećni ljudi, kao i oni koji pate od nesanice, uvek su ponosni na svoje stanje. Možda je njihov ponos sličan ponosu lisice koja je izgubila rep; ako je tako, onda je za njih jedini lek da ih uputimo kako da dođu do novog repa. Verujem da ima malo ljudi koji će svesno izabrati da budu nesrećni ako uvide da ima mogućnosti da budu srećni. Neću da tvrdim da takvih nema, ali svakako ih nema toliko mnogo da bi predstavljali neku važnost. Pretpostavljam, dakle, da bi čitalac pre želeo da bude srećan nego nesrećan. Da li ću biti kadar da mu pomognem da to postigne, to ne znam, ali u svakom slučaju i sam pokušaj u tom pravcu neće biti ni od kakve štete.
Bertrand Rasel
