Van Gogovo pismo bratu Teu
Jul 1880.
Dragi moj Teo,
Pišem ti pomalo teška srca, nisam to odavno činio, a razloga je mnogo.
Na neki način postao si za mene stranac, a ja sam to postao tebi, možda i više nego što misliš i možda bi za nas bilo bolje da prekinemo s tim. Možda ti čak ni sada ne bih pisao da nisam na to primoran, a na to si me ti primorao. Saznao sam u Etenu da si mi poslao 50 franaka i, eh, primio sam ih. Svakako, teška srca, svakako, ispunjen melanholičnim osećanjima, ali nalazim se u nekoj vrsti ćorsokaka ili škripca i kako da postupim drukčije?
Dakle, pišem ti da bih ti se zahvalio.
Ja sam se, kao što si možda čuo, vratio u Borinaž, otac mi je govorio da bi bilo bolje da ostanem u blizini Etena, odbio sam i mislim da sam dobro postupio. I protiv svoje volje postao sam neka vrsta crne ovce u porodici, sumnjiva osoba u koju niko nema poverenja i kako bih, na bilo koji način, ikome mogao biti od koristi?
I to je razlog koji me primorava da zaključim da je najbolja i najrazumnija odluka da odem i da ostanem na pristojnoj udaljenosti, da prosto bude kao da ne postojim.
Ono što za ptice predstavlja period kada menjaju perje, za nas, ljudska bića, to su razdoblja nevolja i nesreća. Može se ostati u takvom razdoblju, a može se i iz njega izaći obnovljen, ali se u svakom slučaju to ne radi javno, jer nije nimalo zabavno i zbog toga se treba skloniti. Dobro, tako je.
Sada treba da te gnjavim izvesnim apstraktnim stvarima, ali bih zaista želeo da ih strpljivo saslušaš. Ja sam strastan čovek, sposoban i podložan da činim, manje-više, nerazumne stvari, zbog kojih se, manje-više, kajem.
Dešava mi se da kažem ili učinim nešto brzopleto, onda kada bi bilo bolje sačekati, imati više strpljenja. Mislim da su i drugi ljudi ponekad tako neoprezni.
Ali, sada, šta da se radi, treba li zbog toga da smatram da sam opasan i sasvim nesposoban čovek? Ne verujem. Potrebno je, po svaku cenu, iz tih strasti izvući dobru stranu. Na primer, da navedem jednu strast: imam prosto neodoljivu strast prema knjigama i potrebu da se neprekidno obrazujem, studiram, da tako kažem, potrebu jednaku onoj da jedem svoj hleb. Ti bi mogao to da razumeš. Kada sam se nalazio u drugom okruženju, slika i umetničkih predmeta, sećaš se da sam tada prema tom okruženju osećao duboku strast koja je išla do oduševljenja. Ne kajem se zbog toga i još i sada, daleko od zavičaja, osećam često nostalgiju za zavičajem, zavičajem slika.
Možda se sećaš da sam dobro znao (a možda i sada znam) šta je predstavljao Rembrant ili šta je predstavljao Mile, ili Žil Dipre, ili Delakroa, ili Milei, ili Matijas Maris? Dobro – sada više nisam u tom okruženju, međutim, smatra se da ono nešto što se naziva duša nikada ne umire i uvek traži još. Umesto da podlegnem nostalgiji pomislio sam: „Zemlja ili zavičaj su svuda.“ Dakle, umesto da padnem u očajanje postao sam aktivno melanholičan, u onoj meri u kojoj sam bio sposoban za aktivnost, ili, drugim rečima opredelio sam se za onu melanholiju koja se nada, koja teži nečemu, koja traga, umesto za onu koja, sumorna i statična, očajava.
(nastavlja se)
