Roman
Maksim Kuzmič Saljutov je visok, u ramenima razvijen i kršan. Njegova telesna građa se smelo može nazvati atletskom. Izvanredno je snažan. On savija novčiće, čupa s korenjem mlado drveće, zubima podiže tegove i kune se da na zemlji nema čoveka koji bi se usudio da se porve s njim. On je hrabar i smeo. Nije viđeno da se on bilo kada bilo čega bojao. Naprotiv, njega se boje i blede pred njim kad je ljutit. Muškarci i žene ciče i crvene kad im on steže ruke: boli ih! Njegov divni bariton je nemoguće slušati, jer od njega zagluhnu uši… Silan čovek! Ne znam drugog čoveka sličnog njemu.
I ta čudovišna neljudska, volujska snaga ni na šta nije ličila, ličila je na crknutog pacova, kad je Maksim Kuzmič izjavljivao ljubav Jeleni Gavrilovnoj! Maksim Kuzmič je bledeo, crveneo drhtao i nije imao snage ni stolicu da podigne, kad je trebalo da preko svojih velikih usana prevali: „Ja vas volim.” Snagu kao da je nešto zbrisalo, a njegovo veliko telo pretvorilo se u veliku praznu mešinu.
On je izjavljivao ljubav na klizalištu. Ona je letela kao ptičica po ledu, laka kao perce, a on jureći za njom, drhtao je, gubio dah i šaputao. Sa lica mu se čitala patnja … Vešte, čvrste noge klecale su i zaplitale se kad je trebalo na ledu urezivati nekakav komplikovani monogram… Vi mislite da se on plašio odbijanja? Ne, Jelena Gavrilovna ga je volela i žudela za tim da joj on ponudi ruku i srce … Ona, mala, slatka, smeđa, bila je gotova da svakog trenutka sagori od nestrpljenja. Njemu je već trideset godina, nema bogzna kakav položaj, novaca nema baš mnogo, ali zato je tako lep duhovit, vešt! On odlično igra, odličan je strelac… Niko ne jaše bolje od njega. Jednom, kad su zajedno jahali, preskočio je takav jarak preko koga bi se zamislio da li da skoči svaki engleski jahač!…
Ne može se ne voleti takav čovek!
I sam je znao da je voljen. Bio je ubeđen u to. Ali ga je mučila jedna misao … Ta misao mu je pritiskivala mozak, izazivala u njemu bes, naterivala ga da plače, nije mu dala ni da pije, ni da jede, ni da spava … Trovala mu je život. On se zaklinjao na ljubav a istovremeno mu je ta misao rila po mozgu i udarala u slepoočnice.
— Budite moja žena! — govorio je Jeleni Gavrilovnoj. — Ja vas volim! Ludo, strašno!
A sam je istovremeno mislio:
„Imam li ja pravo da budem njen muž? Ne, nemam! Kad bi ona znala kakvog sam porekla, kad bi joj neko ispričao moju prošlost, ona bi me ošamarila! Sramna, nesrećna prošlost! Ona, iz poznate porodice, bogata, obrazovana, pljunula bi me kad bi znala kakva sam ja ptičica!”
Kad mu je Jelena Gavrilovna obisnula oko vrata i zaklela mu se da ga voli, on nije bio srećan.
Ta misao mu je sve otrovala … Vraćajući se sa klizališta kući, grizao je usne i mislio: „Ja sam podlac! Kad bih bio častan čovek, ja bih joj ispričao sve … sve! Bio sam dužan, pre nego što sam joj izjavio ljubav, da joj otkrijem svoju tajnu! Ali ja to nisam učinio i, ja sam, znači, nitkov, podlac!”
Roditelji Jelene Gavrilovne dali su svoj pristanak na njen brak s Maksimom Kuzmičom. Atleta im se sviđao: umeo je da poštuje i kao činovnik mnogo je obećavao. Jelena Gavrilovna se osećala kao da je na sedmom nebu. Bila je srećna. Zato je jadni atleta bio daleko od sreće! Do same svadbe rastrzala ga je ista misao kao i kad je izjavljivao ljubav …
Kinjio ga je i jedan prijatelj, koji je poznavao njegovu prošlost kao svojih pet prstiju… Bio je prinuđen da tome prijatelju daje gotovo celu svoju platu.
— Počasti me ručkom u „Ermitažu”! — govorio je prijatelj. — Inače ću svima ispričati … I još mi daj dvadeset pet rubalja na zajam!
Jadni Maksim Kuzmič je oslabio, propao . . . Obrazi su mu upali, na pesnicama mu iskočiše žile. Razboleo se od misli. Da nije voljene žene, ubio bi se …
„Ja sam podlac, nitkov!” mislio je. „Morao sam joj sve otkriti pre svadbe! Neka, neka me pljune!”
Ali pre svadbe joj nije ispričao: nedostajalo mu je hrabrosti.
A i pomisao da će posle objašnjenja morati da se rastane s voljenom ženom bila je za njega užasnija od svih drugih misli! . . .
Došla je svadbena svečanost i mladence su venčali, čestitali im i svi su se divili njihovoj sreći. Siroti Maksim Kuzmič primao je čestitanja, pio, igrao, smejao se, ali je bio strašno nesrećan. „Ja ću sebe, stoku, prisiliti da joj sve objasnim! Mi smo venčani, ali još nije kasno! Možemo se i rastati!”
I on joj je ispričao . . .
Kad je došao određeni čas i kad su mladence ispratili u spavaću sobu, preovladali su savest i poštenje. .. Drhteći sav, jedva dišući, ne znajući za sebe, bled, Maksim Kuzmič joj bojažljivo priđe i uzevši je za ruku reče:
— Pre nego što pripadnemo… jedno drugome, ja moram . . . moram da ti otkrijem .. .
— Šta ti je, Maks? Ti si bled! Svih ovih dana si bled, ćutljiv … jesi li bolestan?
— Ja … moram da ti sve ispričam, Ljelja .. . Sednimo . .. Moram te poraziti, otrovati tvoju sreću … ali šta da se radi? Dužnost, pre svega .. Ispričaću ti sve o svojoj prošlosti.
Ljelja razrogači oči i kiselo se osmehnu
— Hajde, pričaj .. . Samo brže, molim te. I nemoj tako drhtati.
— Ja sam se ro .. . rodio u Tam … tam … bovu. Moji roditelji su bili mali ljudi i strašno siromašni.. . Ispričaću ti kakva sam ptičica. Bićeš užasnuta. Pričekaj!… Videćeš … Bio sam prosjak … Kad sam bio dečak, prodavao sam jabuke … kruške. ..
— Ti?!
— Užasavaš se? Ali, mila, to još nije tako strašno. O, mene nesrećnika! Proklećete me ako saznate.
— Ama šta?
— Kad sam imao dvadeset godina .. . bio sam … bio . .. oprostite mi! Ne terajte me! Bio sam . .. klovn u cirkusu!
— Ti!? Klovn!
Saljutov, u iščekivanju šamara, pokri rukama svoje bledo lice… Bio je gotov da se onesvesti…
— Ti .. . klovn?
I Ljelja se stropoštala s divana. . . poskočila . .. stala trčati . . .
Šta joj je? Uhvatila se za stomak… Spavaćom sobom je odjekivao, razlegao se smeh, sličan histeričnom…
— Hahaha … Ti si bio klovn? Ti? Maksim … Mili moj! Izvedi mi nešto! Dokaži da si to bio! Haha ha! Mili moj!
Ona priskoči Saljutovu i zagrli ga…
— Izvedi nešto! Dragi! Mili!
— Ti se smeješ, nesrećnice? Prezireš me?
— Izvedi nešto! Umeš li da ideš i po konopcu? Hajde!
Obasula je muža poljupcima, priljubila se uz njega, počela da tepa… Nije se primećivalo da se ljuti… On, ništa ne shvatajući, srećan, udovolji ženinoj molbi.
Priđe krevetu, izbroja do tri i zaustavi se s nogama uvis, naslanjajući se čelom na ivicu kreveta.. ,
— Bravo, Maks! Bis! Haha! Mili! Jooš! Maks se zaljuljao, skočio u istom položaju s kreveta i počeo da hoda na rukama…
Ujutru su Ljeljini roditelji bili zapanjeni.
— Ko to tamo gore lupa? — pitali su oni jedno drugo. — Mladenci još spavaju… Sigurno se posluga ludira .. . Kako lupaju! Gadovi jedni!
Tatica se popeo gore, ali poslugu nije tamo našao.
Na njegovo veliko čuđenje buka je dolazila iz sobe mladenaca. On je malo postajao pred vratima, slegao ramenima i odškrinuo ih… Kad je zavirio u spavaću sobu, naježio se i zamalo nije umro od čuđenja: nasred spavaće sobe stajao je Maksim Kuzmič i izvodio u vazduhu najvratolomniji salto mortale; pored njega je stajala Ljelja i aplaudirala. Oboma su lica sijala od sreće.
Anton Pavlovič Čehov
