Ljudi okrenuti prema spolja neka računaju s prirodom svoga bića. Što znači, neka prime k znanju da ravnotežu svoje naravi mogu očuvati samo ako prikupe dovoljno spoljnih utisaka.
Čovek okrenut prema unutra može godinama, sam sasvim dobro da živi između četiri gola zida. Dobija dovoljno podsticaja iznutra. Mi Evropejci smo nesposobni za to. Nemamo se čega stideti; to je tako. Svojstva se ne mogu menjati, samo koristiti. Za čoveka okrenutog prema spolja zato je proleće oslobođenje koje se ni sa čim ne može uporediti. Utisci se umnožavaju i produbljavaju. Svi Evropejci do proleća ozdrave ili umru. I zbog toga je doba tuge jesen, kada broj utisaka odjednom opada, pa i taj mali broj postaje jednoličan.
To sam zapazio onda kada sam pravio zabeleške tokom godina, leti, naročito za vreme putovanja i šetnji. Uopšte ne o bitnim stvarima. Najčešće su ovakve: „Kupalište pijanca u luci”, „devojčica prodaje kupine na pijaci”. Letnje zabeleške postale su zimi blago, tolike vrednosti da ih ne bih menjao ni za šta. Našao sam onaj napev od četiri takta koji sam na obali čuo od crnog kosa ili onih osam stihova koje sam jednom zabeležio, prilikom jutarnje šetnje, podno procvalog žbuna jasmina. Kasnije sam sasvim svesno pribirao utiske kako bih ih nalazio zimi. Ponekada bi se među njima našao i poneki plan.
Plan koji je prvenstveno bio otkriće novih izvora utisaka. Jer šta radi većina ljudi kada se pokvare vremenske prilike, moraju se povući u sobu i obući zimski kaput? Jedno vreme odlaze u društvo, pozorište, kafane; u međuvremenu se ubijaju od posla, i raspravljaju o tome da je to nekakva velika stvar, možda zasluga i vrlina. Na koncu, negde posle nove godine, zapadnu u mizantropiju, što je neizbežna posledica ako je neko među ljudima duže nego što je potrebno. Nemojmo ceniti čoveka da je više od cveta; tada ga cenimo najviše. Ko tri dana neprekidno jorgovan miriše, zamrzeće ga. Kako se može šest meseci neprekidno čovek mirisati?
Nije lako otkrivanje novih izvora utisaka. Da bi neko našao potpuno zadovoljavajući izvor, takav koji će mu mesecima neprekidno izlivati sve novije i novije utiske, i time mu raspoloženje održavati u celovitosti i ravnoteži, za to je neophodna genijalnost određenog stepena. Većina ljudi obično time ne raspolaže. Ako se otrca čitanje romana, pozorište, društvo, koncert (kod običnih ljudi eventualno još i bioskop), ljudi postaju melanholični, ili nešto još gore, nervozni.
Zadovoljstvo mi je što mogu da pričam o jednom svom izvoru utisaka za zimu. Ništa nije bilo namerno niti unapred smišljeno. Za vreme kasne jesenje šetnje naišao sam na privlačan vrt u pristranku i dobro sam ga zagledao, kako bih ja u njemu izgradio kuću, ako bih za to konkretno imao para. Ubrzo sam se odlučio za mesto. Sam raspored u kući nije bio baš lak. Načinio sam skicu, ali sam je ubrzo odbacio. Minula je sedmica pre nego što sam uspeo da nađem potpuno zadovoljavajuće rešenje. Beše kraj novembra i kiša je lila. Kada bi mi dosadio rad ili čitanje, ne bih poželeo ni slike, ni muziku, ili kad bih tek onako leškario u mlakoj sobi, gradio sam svoju kuću. U prizemlje sam stavio trpezariju i sobu za primanje, s nevelikom, ali prijatnom zastakljenom verandom. S druge strane stepenica kuhinju i ostavu. Zgrada je zaista bila udobna za stanovanje. Zamislio sam etažno grejanje, celu kuću bi grejala velika koksana peć iz trpezarije, s uređajem ugrađenim iza nje (na paru ili na vazduh). Stepenište nije odvajao zid od trpezarije. Prostor nije bio presečen i iz sobe su se mogle videti stepenice od plemenite jasenovine ili hrastovine, koje su vodile na sprat.
Stepenište se gore otvaralo u prostrani hol. Hol je bio i dnevna soba, s malo nameštaja, ali je bio prikladan i prisan. Zimi je ovde zaista lepo doručkovati ili večerati. S jedne strane hola, s istočne, bila je spavaća soba i kupatilo, s druge strane četiri manje sobe. U trpezariji klavir. Po zidovima slike, tepisi i nekoliko mekih fotelja. Druga soba je bila radna. Nju sam naročito podrobno zamislio, s pisaćim stolom i policama. Onda su sledile dve još manje sobe na zapadnoj strani, jedna pored druge; jedna biblioteka, mesto za pušenje, puna knjiga i samo dve-tri fotelje. Druga za popodnevno odmaranje, ili druga spavaća soba, s jednim velikim otomanom.
Ne spadam među one koji svoje sposobnosti lakoumno zanemare. Smejete mi se što gradim kuću u vazduhu? Isuviše sam se namučio zato što nisam otkrio svoja važna svojstva i nisam se dovoljno bavio njima. Bio bih poštedeo sebe mnogih nevolja da sam ranije otkrio da se to ne sme. Fantaziji treba dati mesta i treba je poštovati. Izgradnja zamišljene kuće sedmicama me je održavala u divnoj ravnoteži.
Kakvo je bilo uređenje kuće, naravno, o tome sada ne mogu govoriti. Ni knjiga od petsto stranica ne bi bila dovoljna. U podrobnom i predanom radu išao sam dotle da sam zamislio koliko ću koksa smestiti u podrum, koliko flaša vina, koliko kilograma pirinča i koliko ribljih konzervi. Dok sam gradio kuću, primetio sam da čovek, ako zdravo koristi svoju fantaziju, ne iživljava se u raznim prinudnim slikama ili lažima ili preterivanjima. To i nije ništa drugo do bolesni proboj potisnute imaginacije. U glavi mi je bilo jasno, sud hladan. Zašto? Jer moja fantazija kuću gradi. I gradila je takvu kuću da ako jednom zaista budem gradio kuću, samo ću ovu ostvariti.
Kada je pao sneg, palo mi je na um da mi je kuća gotova, ali sam, na žalost, sam. Zamislio sam da mi dolazi jedna žena, iz gradića koji je bio udaljen na sat putovanja, dva puta sedmično, draga tetka Tot, dobrog raspoloženja, odlično kuva, vredna, čista, tačna, ona će mi povremeno donositi sveže mleko, puter, jaja, meso i sve što treba. Dovoljno povrća rađa u bašti, a ostalog je obilno bilo u ostavi. Moja fantazija se, međutim, time nije zadovoljavala, i ja sam bio prisiljen da joj se pokorim.
Ona je izmislila priču o tome kako iskrsne mlada žena, prostog porekla, ali visokih ljudskih i ženskih sposobnosti. Prihvatam je kao domaćicu za zimske mesece, ali kao što se naslutiti može, uskoro se zaljubljujem. Moja fantazija nije bila nestrpljiva. Dala mi je vreme od više sedmica kako bi se ljubav mogla razviti, s obe strane, naravno. Behu to lepi dani, napolju ledena zima, smetovi, veliki mrazevi, a unutra nas dvoje u kući, u sigurnosti, kao u materici, tihi i vedri.
Znam da će psihoanaliza nadmeno suditi ovoj slici. Uveravam vas da toliko koliko znaju psihoanalitičari, srećom znam i ja. Toplina kuće, nasuprot hladnoj zimi koja je svuda naokolo, u
njoj muškarac i žena, sve je to veoma prozirno, čak primitivno. A ja sam imao načina da zimu ispunim i psihoanalizom, ako sam baš za to bio raspoložen. Ipak sam izabrao fantaziju i Kompleks majke. Prosto zato jer mi je ovako bilo mnogo prijatnije, i jer sam znao da je ovo stvarno bolje. Inače sam zapazio da biram samo između dva kompleksa: između kompleksa majke i kompleksa psihoanalize. Prvi je bio zabavniji,topliji, više pesnički, draži, bliži mom srcu. O ovom pitanju neka bude dovoljno.
Oko Božića je iscrpena čar neme ljubavi. Posle prvog poljupca radost prazničnih dana, međutim, opet je razgorela moju fantaziju. Ljubavni roman beše takav da ga ne mogu uporediti ni s jednim jedinim romanom, ni s proživljenim, ni s pročitanim. Mnogo čistiji, iskreniji, radosniji i veseliji, naročito mnogo jednostavniji. Moja mašta je blistala. Ono što je pričala, psihoanalitički je bilo besprekorno. Smesta razumljivo i stvarno. Čudio sam se, zašto se stvari tako ne zbivaju u realitetu?
Kao i prilikom opisa kuće, i sada, na žalost, ne mogu ni ovde da govorim ulazeći u podrobnosti milih čari svakodnevnog života. Odužilo bi se, a i suvišno je. Cilj ovde nije pričanje romana, nego kako čovek može da živi romanom, bez reči, jer ga fantazija iznutra neprekidno hrani gomilom prijatnih i lepih slika i održava zdravo raspoloženje.
Kao što se može zamisliti, ljubav je bila vanredno strasna, ali nikada nije odustajala ni od ljudskog, ni od psihičkog nivoa. Mašta se instinktivno u svakoj prilici brinula o tome da to tako i bude, jer je znala da bih čistu čulnost odbio. Ne zato što sam čistunac ili puritanac. Tome se podsmevam. Prosto smatram da nije ukusno. A devojka beše takva da ni za nju nije bilo ukusno. Od njene čulne lepote samo su njena nežnost i dostojanstvo bili veći.
Šta se zbilo između januara i marta, nije lako zamisliti. A uopštenosti baš to ne dotiču. Uzajamno dokazivanje ljubavnih divota bila je svakodnevno objavljenje. Nisam ni slutio da sam sposoban toliku pažnju da posvetim brižnosti, ljubaznosti, humoru, i nikada ne bih poverovao da postoji žensko biće koje sve to razume, voli, uzvraća.
Život nam beše jednostavan. Posle buđenja ona je spremala doručak, ja sam ubacivao ogrev u peć, koju je trebalo puniti svakih dvanaest sati. Posle doručka sam obično odlazio da radim u svoju sobu, a ona se bavila ručkom ili nekim drugim poslovima. Ručali bismo tačno u podne. Potom malo odmaranja, koje je bilo zanosno. Svakog dana bi se našla neka mila nova reč, pokret, misao, što nas je zabavljalo. Pokatkada sam svirao klavir. Pred sumrak bismo izlazili u prostor, samo ako ne bi bilo isuviše hladno. Posle čaja, opet malo rada, u sedam večera. Ako smo bili raspoloženi, slušali smo plemenitu muziku na nekoj stranoj radio-stanici. U deset opet šolja čaja ili kafe. Ponekad smo odlazili u grad u kupovinu. Uvek sam joj donosio nešto, neku sitnicu, ili ona meni. Beše sjajna domaćica, izvrsno je kuvala, ništa joj nije moglo promaći pogledu, prašinu nije podnosila, i nikada se nije svađala.
Kada je proleće pristiglo sredinom marta i ja na prvi zvižduk kosa pošao u šetnju, kuću sam polako zaboravio. Devojka je još nekoliko sedmica navraćala u moje srce, da je volim. Zatim je izbledela. U mom životu ljubav nikad nije bila lepša, niti istinskija.
Bela Hamvaš
