Piše: Momčilo Đorgović
Čim su komunisti oterali Dragoljuba na robiju 1947. – priča mi unuk dr Jovanovića – u kuću su nam uselili dve porodice udbaša. Jednu u prizemlje, drugu na sprat. Zauzeli su najbolji deo kuće, koristili su sa nama i kupatilo. Kada se Dragoljub vratio sa robije jedna porodica se odselila, ali nam se odmah na silu i protiv zakona uselila porodica drugog udbaša. Bili su u našoj kući 37 godina… I kada su dobili stan, ostavili su nam taštu na čuvanje. Živela je u dve najlepše sobe, a o upotrebi i higijeni kupatila najradije ne bih pričao. Taštu smo iselili tek 1983. i to uz uslov da plaćamo domu za stare razliku od njene penzije do pune cene!
Kuća, skromna, iz dvadesetih prošlog veka, nalazi se u «Profesorskoj koloniji»; osnivač je poznati naučnik Milutin Milanković. Bio im je i prvi komšija. Danas je ta ulica prenatrpana parkiranim automobilima, kuća nije obeležena ni memorijalnim tablom, utopljena u anonimnost, zadavljena zaboravom na velikog borca za modernu državu i civilizovano seljaštvo i građanstvo. Kuća je preživela i nemačka i saveznička bombardovanja, sve dok Udba nije organizovala opsadu, zauzela je i iznutra, kontrolisala je, prisluškivala, zaustavila je u razvoju. Kuća se hrabro branila. Ranjena jeste, još uvek se u njenom unutrašnjem prostoru osećaju čemer i ožiljci uzurpacije, ali je žilavo odolela na toj vetrometnoj padini. Nije uspelo diktaturi da rasturi i ugasi Dragoljubovo ognjište. Nije samo Dragoljub bio kažnjen, već bez ikakvog suda i njegova porodica. Režim je napao ono najintimnije Mi. Mnogi «prijatelji» i «drugovi» su i poklekli i pridružili se šikani. A porodica je presečena na dvoje – suprug na mitrovački beton, supruga i dve ćerke, a zatim i unuk, u nametnuto društvo udbaša. Svi zapravo uhapšeni, izolovani i pod dugogodišnjim nadzorom.
Tu ranjenost kuće, intimnog prostora, kada su njihovi žitelji pogođeni terorom, robijama i progonima, osetio sam i u stanu Milovana Đilasa u Palmotićevoj, kada sam krajem osamdesetih dugo razgovorao s njim. Ožiljke nosi i dom, ne samo njegov vlasnik. Naslage dugogodišnjeg mučenja su u vazduhu, oseća se i diše patnja. U svakom uzdahu gomilaju se kratki, sinkopirani dahovi progonjenih ljudi. Dom voli sreću i harmoniju, razaraju ga strah i mržnja, pretvara se u bol kao i ljudska duša. Možda je zato i Đilas imao potrebu da mi mnogo puta pomene Dragoljuba Jovanovića koji je tada bio već deset godina mrtav, a prošlo je i četrdeset godina od komunističkog lova na njega koji je predvodio i Milovan. On je tada upoređivao Tita I Jovanovića, pa je prvog nazivao sokolom, a drugog gmizavcem. Tvrdio je da im se Dragoljub umiljava i da im kadi glupostima i besmislicama. I posle toliko godina: osećaj krivice, saznanje nepravde i iskustvo bola. Hvata me tuga pred obojicom. Duboka tuga kao kosmička noć u kojoj se njihove sudbine udaljavajući prožimaju kao klavir i orkestar u Šostakovičevom andanteu, piano koncert u F duru, opus 102.
Duhovan čovek se kad-tad oslobađa laži, mora za života da izdvoji u sebi dobro od zla, i Đilas sam ispoveda svoj greh, govori mi mirno i sabrano:
- Lično sam bio za unifikovanje političkog života. Za to su isto bili i svi ostali, Tito i Kardelj, ali su taktizirali i obećavali pluralizam, na rečima. Evo, slučaj Dragoljuba Jovanovića. On je u stvari uhapšen nevin, a po naredbi Tita da mu se stvori krivica. Optužba, krivica, suđenje sve je bilo inscenirano. Smetao je svojom upornošću, aktivnošću. Izdvojio se u otvorenu opoziciju. To je Zapad pratio i davao mu publicitet, što je hrabrilo druge opozicionare. Gledajući unazad, to je naša velika istorijska greška. Mogli smo imati lojalnu opoziciju.
Grižu savesti osetio je i Edvard Kardelj. On je 1975. u Dubrovniku, u opuštenoj atmosferi, uz vino, u pauzi međunarodnog simpozijuma «Participacija i samoupravljanje» hvalio Dragoljuba Jovanovića, da je on bio mogućnost jedne zdrave opozicije, a protiv staljinizma.
Šta će Vam dve partije? – pitao je na sastanku u Užičkoj Broz Jovanovića i zaključio – Kada budu dve biće ih i dvanaest, a to nije dobro! Makar tri, odgovorio je Jovanović – za radnike, seljake i sitnu buržoaziju. Broz tada nije bio protiv Narodne seljačke stranke, ali višestranački sistem je ocenjivao po iskustvu političkog života prethodne Jugoslavije, mada se o njegovoj proceni može razmišljati i danas kada na sopstvenoj koži osećamo destruktivni uticaj mnogih stranaka. Na našu sramotu, pokazalo se da se ovde nešto moglo izgraditi tek pod diktaturom jedne partije sa kultom jednog lidera.
Broz je imao dobar instinkt – Dragoljub mu ne bi bio dvorjanin, već opozicionar koji bi se suprotstavio njegovoj apsolutnoj vlasti i kultu ličnosti, tukao bi ga na vlastitom terenu, na terenu socijalne pravde i ekonomije. Već je pre rata branio Marksa od boljševičkih i jugokomunističkih pojednostavljivanja. Prebacivao im je da su lenji i da su se uhvatili za jedan propagandistički tekst kakav je «Komunistički manifest». Opominjao je da su Sloveni poslednji seljački narod u evropskoj civilizaciji i da teorije Marksa važe za Skandinaviju, pa da su prema tome boljševici silovali istoriju želeći da ostvare komunizam u jednoj zemlji koja nije pružala nijedan uslov za izvođenje socijalne revolucije. Pogrešno su shvatali apokalipsu buržoaskog društva, ali pošto je ta slika destrukcije moćno osvajala maštu radnih masa, oni su je prodavali kao istorijsku neminovnost. Marks je najavljivao efikasnije, racionalnije, produktivnije društvo koje će zameniti postojeće, a ne rušenje i uništavanje svega postojećeg posle čega će svi biti jednaki i imati isto.
Kako se smejao Dragoljub Jovanović kada je 1950. na zatvorskom krevetu čitao Titov pozdrav radnicima prilikom izglasavanja Zakona o samoupravljanju i predavanja fabrike radnicima. Najmanje bi se za Tita moglo reći da je bio indoktriniran ideologijom koju je sam zastupao, a još manje da je bio tup, stoga su mi sledeće njegove reči danas burleskne i vrhunac cinizma:
- Ništa nije rešeno ako se za direktore preduzeća postavljaju najbolji radnici. Time se može početi, ali tako ne može ostati ako hoćemo izbeći mnoge nezgode. Da bi upravljali fabrikama, radnici se moraju uzdići kulturno. Većina radnika su kod nas seljaci, poluseljaci i poluradnici. Te ljude tek treba vaspitavati; to neće biti tako lak i brz proces. Međutim, mi nećemo čekati da svi radnici budu jednako pametni i sposobni da upravljaju preduzećima; u tom slučaju bismo morali beskrajno dugo čekati.
Tito je alhemičarski pomirio dve teze – da naši radnici nisu sposobni da upravljaju, ali da će to naučiti u neprekidnom procesu rada i upravljanja. Prva je i danas tačna, bez obzira što Ivica Dačić i patriote tvrde suprotno. A drugu je zaustavila pljačka koju su organizovale, kako bi rekao Dušan Janjić, patriotske i ekspertsko-egzekutivne grupe u sprezi sa tajkunima i njihovim osloncem na Moskvu, Austriju i Mađarsku. I mase su tako ostale bez «neprekidnog procesa rada i upravljanja» koje im je Tito poklonio da se uče i razvijaju. Kad ne umemo da radimo, umemo da se bijemo, rekao je jedan znameniti savremenik poreklom sa Lijeve rijeke, tamo gde ljuti krš dodiruje hladno nebo, i pridružio se društvu za opelo i sahranu Jugoslavije.
Dragoljub Jovanović imao je prilike da upozna i Pašića i Broza, dve najveće političke ličnosti u dvadesetom veku na Balkanu. Iako ga je Tito bacio na dugogodišnju robiju, Dragoljub za njega ima lepše reči negoli za Nikolu Pašića. Za njega je Pašić «najveći trovač svesti» koga je Srbija ikada imala. I on je to radio samo da bi završio svoje privatne poslove. Za njega je jugoslovenska država bila funkcija Srbije, Srbija je bila stvar Radikalne stranke, a Radikalna stranka je bila sredstvo u rukama Nikole Pašića.
Kad god je trebalo, pisao je Jovanović posle Prvog svetskog rata, Pašić bi na svoje obraze navlačio lice namučene Srbije, i tako maskiran, on je, kao «razbojnici što upadaju u brze vozove, puštao ispred sebe oblake hloroforma, uspavljivao svoje saputnike i – svršavao posao. Njegov hloroform je državni novac, državna služba, narodno imanje, a njegov posao je sprovođenje jedne lične politike, krađa tuđih planova i otimanje tuđih zasluga». Jovanović je rezak, kao da piše kriminalni roman: Gospodin Pašić je poznavao naše ljude. Uopšte nije slušao šta mu ko govori, već im u pogledu čitao intimne želje, duboke povode koji ih pokreću na kritiku ili na pohvale. Uveren da su niski, sebični i rđavi instinkti u svakom čoveku jači, on ih je vrebao, i kada ih oseti, tu je pritiskao kao na električno dugme. Bukvalno je sledio narodne izreke: Baci psetu kost da ne laje, Zapušiti usta protivniku i Zlatna usta ne govore, jer sa ljudima se najbolje radi kada su u svom najnižem stanju, i potkupljivanjem je stvarao bezvoljne medijume koji govore i čine šta on hoće.
Smrt Pašića je Jovanović pozdravio tekstom «Odlaze starci», zbog koga je dobio svojih prvih mesec dana zatvora i dve hiljade ondašnjih dinara novčane kazne. Sa Nikolom Pašićem, uzalud se nadao Jovanović, leglo je u zemlju čitavo jedno pokoljenje, jedan mentalitet, jedan azijsko-vizantinski duh. Mladi Jovanović je tom pokoljenju priznavao zasluge za kakvu-takvu političku slobodu i kakvo-takvo ujedinjenje Srba sa Južnim Slovenima, mada su tom prilikom proliveni hektolitri srpske krvi, pali su najbolji, najčestitiji i najoduševljeniji, a ostali su najgori, koji su se skrivali iza leđa uticajnih mama i tata. Zajednička država je previše brzo i iznenada skrpljena, a u jednoj nekulturnoj i silovitoj sredini. Pašić je počeo da je organizuje sa svojim seljačko-ćiftinskim i žandarmsko-birokratskim duhom, sa verom u Svetu Rusiju (U se i u Ruse). Sa tom smrću, nadao se Jovanović, kucnuo je čas za njega, za mlade, nove, socijaliste i komuniste. Radikali će ga, međutim, sačekati i posle 1945. godine. Prerušeni u komuniste.
Tito je 1946. pozvao Dragoljuba kao člana Prezidijuma na doček Nove godine. Kada su otišli strani gosti, atmosfera se opustila, mladi oficiri su veselo zapevali. U jedan mah grupa oficira dohvatila je maršala i digla ga radosno na ruke. Vučjak Tigar počeo je besno da laje. Tito je, smejući se, povikao: «Srbijanci, ne dajte. Crnogorci vam oteše hegemoniju!» U jednom tihom kutu sedeo je Jovanović sa predsednikom Akademije Belićem i sa potpredsednikom srpske vlade inženjerom Mihailom Đurićem. Đurić ih je dok su pijuckali fruškogorski biser upitao, pokazujući rukom na mladi svet koji je igrao:»Šta velite vas dvojica učenjaka, koja je stranka ovde najviše zastupljena?» Belić je mudro ćutao, a Jovanović je odgovorio:»Pa, komunistička.» Đurić je odmahnuo:»Varate se, ovde ima najviše radikala!»
Devedesetih su mnogi srpski komunisti skinuli maske i pokazali da su u stvari bili prerušeni radikali, baš kao što su se i Pašić i pašići prilagođavali prilikama – starci iz Srbije nikada nisu otišli, tek ne u grob, kao što je očekivao Jovanović. Izmešani komunisti i radikali su 1998. otkrili svoje pravo političko biće kada su otkrili Baji, ili Bradi, spomenik od pet metara, pa je Trg Marksa i Engelsa postao Trg Nikole Pašića, a pogled bronzanih Pašićevih očiju zauvek je fiksiran ka putu za Stambol.
Po Jovanoviću, međutim, radikali svoju snagu i moć nikada nisu dobili od Srbijanaca, već od – «prečana», od Srba van Srbije. Oni su klečali pred srpskim Zidom plača i uzdizali Srbiju kao Jerusalim. Prečanski političari, pisao je i govorio Jovanović, bili su veći Srbi od svakog srbijanskog ratnika, zaglušivali su Beograd svojim državotvorstvom, vijali su kao divlje zveri opoziciju po Srbiji, nazivali je izdajnicima, inicirali i izglasavali sve represivne zakone. «Zna Baja šta radi» je pretvoreno u mitsku strahopoštovanu lenju i tupu potuljenost. Kako su, međutim, čudio se Jovanović, mogli Pašić i njemu slični da, naviknuti na zemlju od dva i po miliona stanovnika, upravljaju sa poluevropskom državom od 12,5 miliona stanovnika, sa granicama ispod Pešte i do Trsta? On je bio izgubljen, kao što ni srbijanski činovnički kadar (bez stručnjaka, smanjen u ratu) nije mogao da stvori složen i glomazan administrativni aparat kakav je zahtevala tolika centralizovana država.
Svi ti «prečani» su glasno davali zadušnice «kajmakčalanskim junacima» i grickali «slavu Srbije» a zauzvrat su postajali ministri u velikoj Jugoslaviji: bolje u Beogradu biti i peti i deseti nego u Zagrebu ili Sarajevu drugi, ili u Novom Sadu prvi. Imponovao im je Beograd prestoni grad, i zamišljali su da su u Beču. Punim ustima su govorili «Naša velika domovina!» A ovdašnji maheri, podsmevao se mladi Jovanović, izigravali su pred njima iskusne državnike koji su vodili Srbiju iz pobede u pobedu i doveli je na vrhunac slave, koji eto «znaju šta je država», pa onda mrse:»Mi u Srbiji ovako. Mi pre rata ovo i ono.»
Njima su se pridruživali hrvatski i slovenački političari koji su u Srbiji uzdizali najgore, a suzbijali najbolje. Pribićević, Slavko Miletić i Krizman Hinko podržavali su za ministre ljude koji bi u Srbiji jedva bili sreski načelnici ili odbornici. A ovi su to prihvatali bez trunke stida i još su uzvikivali:»Pravo je, a, zašto smo se borili?»
Davne 1928. opisujući ove prilike, tridesetogodišnji dr Jovanović, sa dva sorbonska doktorata, sa plamenom željom da se ovaj prostor evropeizira, piše ipak rezignantno, u svojoj tek sagrađenoj kući u Profesorskoj koloniji, u radnoj sobi koju će mu, nije mogao ni sanjati, uzaptiti 40 godina «njegovi» komunisti:»Je li to Srbija, tih pedesetak ministara što se s pijanim seljacima vode ispod ruke, sa kasapima se smucaju kao ćalovi i smenjuju se na krmilu državne štale? Je li to Srbija, tih hiljadu «domaćina» – neradnika i zelenaša što u sve četiri vezuju mukotrpnog seljaka? Je li to Srbija, nekoliko stotina gazda u Beogradu i palankama koje su menicima ulančili sirotinju seljačku i zanatlijsku? Je li to Srbija, rakijom otrovana gomila što se pogađa kome će prodati onu crnu prokletu kuglicu?» I mada mu mnogi govore da je baš to Srbija, on ne prihvata da veruje. Srbija je samo poružnela u ratovima i porobljena je od zelenaša i banaka, misli on i zavarava sebe lažju koja će do danas biti naša istina, da stalno neka mangupska klika preuzima vlast, a svaki čovek ima neku zakačku, pa ga ta vlast začas privuče sebi. Ne, ubeđen je bio Jovanović, gedža sve to ne voli i on čeka nove ljude, nove programe, nove metode. A to novo doneće rat.
I rat je doneo komuniste, ali su hrvatski, slovenački, bosanski, crnogorski političari uradili isto što oni iz «stare» Jugoslavije – odstranili su autentične srpske demokrate – Grola, Jovanovića, kasnije Nikezića, presecali su tu naprednu nit, a podržavali su srpske radikale prerušene u komuniste. Radikali se postojano drže nacionalizma, tako da su i komunisti zapadnog dela Jugoslavije uvek imali pokretnu velikosrpsku metu. Stipe Šuvar je u Zagrebu objavio «Bijelu knjigu», poternicu na kojoj je najviše bilo opozicionih mislećih ljudi iz Beograda (čak sam i ja bio na spisku «opasnih», a bio sam tek mlad novinar), ali je godinu-dve kasnije podržao Miloševića, a zatim je Srbiju optužio za velikosrpstvo, kao što je nakon Velikog rata Svetozar Pribićević dizao iz mrtvih radikale i Nikolu Pašića, tražeći za njihove protivnike u Srbiji robiju, a posle napadao Beograd za diktatorski centralizam.
http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/ziv_je_pasic_umro_nije.26.html?news_id=277571
(Kraj drugog dijela)
