Bilo je divno avgustovsko veče. Sunce opervaženo zlatnom pozadinom, ovlaš prevučeno purpurnim rumenilom, lebdelo je nad zapadnim horizontom, spremno da se spusti iza dalekih bregova. U vrtovima su već iščezle senke i polusenke, vazduh je postao vlažan, ali je na vrhovima drveća još treperila pozlata. . . Bilo je toplo. Malopre je padala kiša i još više osvežila ionako svež proziran i mirisan vazduh.
Ja ne opisujem avgust u prestonici: maglovit, plačljiv, mračan s njegovim hladnim, nemoguće vlažnim praskozorjima i smirajima. Bože sačuvaj! Ja ne opisujem naš severni, opori avgust. Zamoliću čitaoca da se prenese na Krim, na jednu od njegovih obala bliže Fedosiji, upravo u ono mesto gde je vila jednoga od mojih junaka. Vila je ljupka, čista, okružena cvećnjacima i potkresanim žbunjem. Sto koraka iza nje, plavi se voćnjak, po kome šetaju stanovnici vile … Groholjski skupo plaća tu vilu; hiljadu rubalja godišnje, čini mi se … Vila nije vredna da se za nju toliko plaća, ali je prijatna… Visoka, tanka, tankih zidova, s veoma tankim ogradama na stepeništu, krhka, nežna, obojena svetloplavo, sa tankim i debelim zavesama i draperjima podsećala je na ljupku, krhku gospođicu u muslinu.
Te večeri na terasi ove vile sedeli su Groholjski i Liza. Groholjski je čitao „Novo vreme” i pio mleko iz zelene šolje. Na stolu pred njim stajao je sifon sa kiselom vodom. Groholjski je uobražavao da boluje od katara pluća i po savetu doktora Dmitrijeva tamanio je ogromne količine grožđa, mleka i kisele vode. Liza je sedela daleko od stola, na mekoj fotelji. Nalaktivši se na naslon i poduprevši svoje malo lice pesnicama, gledala je vilu preko puta … u prozorima vile prelamali su se sunčevi zraci i njihov odsjaj je zaslepljivao Lizu… Preko baštice pred kućom i retkog drveća što je okruživalo vilu videlo se more sa svojim talasima, plavetnilom, beskrajem i katarkama koje su se belele…Bilo je tako lepo! Groholjski je čitao feljton Neznanca i posle svakih desetak redaka skretao pogled svojih plavih očiju na Lizina leđa … Ista ona ljubav, strasna, vatrena, blistala je u njegovim očima…On je bio bezgranično srećan, bez obzira na katar pluća, od koga je uobražavao da boluje . . . Liza je osećala njegov pogled na svojim leđima i mislila na sjajnu Mišutkinu budućnost. U duši joj beše spokoj i milina.
Nju nije tako zaokupljalo more i zaslepljujuće svetlucanje prozora na kući preko puta, koliko niz teretnih kola — koja su jedna za drugima milela prema toj vili.
Kola su bila puna nameštaja i raznih domaćih potrepština. Liza je videla kako se otvaraju rešetkasta kapija i velika staklena vrata vile, kako su se uzmuvali vozači, neprestano se raspravljajući oko posla. Kroz staklena vrata uneli su velike fotelje i divan, presvučene somotom u boji tamne maline, stolove za salu, salon i trpezariju, veliki krevet za dve osobe, dečji krevetac. .. Uneli su i nešto veliko, uvezano u asure, teško . ..
„Klavir”, pomisli Liza i srce joj zalupa.
Već odavno nije čula zvuke klavira, a ona je to tako volela. U njihovoj vili nije bilo nijednog muzičkog instrumenta. Ona i Groholjski su imali muzikalnu samo dušu i ništa više.
Posle klavira unesoše mnogo sanduka i bala, na kojima je pisalo „pažljivo”.
To su bili sanduci s ogledalima i posuđem. Kroz kapiju uvezoše bogate blistave kočije i uvedoše dva bela konja, slična labudima.
„Bože moj! Kakvo bogatstvo?”, pomisli Liza, setivši se svog starog ponija koga je za sto rubalja kupio Groholjski, koji nije voleo ni jahanje ni konje. U poređenju s ovim konjima labudima, njen poni joj je ličio na stenicu. Groholjski, koji se plašio brzog jahanja, namerno je za Lizu kupio rđavog konja.
„Kakvo bogatstvo?” mislila je i šaputala Liza, posmatrajući bučne vozače.
Sunce se skrilo za bregove, vazduh je počeo da gubi svoju prozirnost i suvoću, a nameštaj su još dovozili i unosili. Najzad se toliko smračilo da je Groholjski prekinuo čitanje novina, a Liza je i dalje gledala i gledala.
— Ne bismo li upalili lampu? — upita Groholjski, koji se plašio da u mleko ne upadne muva, pa da je on u mraku ne proguta. — Lizo! Da upalimo lampu? Da posedimo u mraku, anđele moj?
Liza nije odgovarala. Nju su zainteresovale čeze dovezene do kapije vile preko puta… Kakav je lep konjić dovezao te čeze! Srednji, omanji, graciozan… U čezama je sedeo gospodin u cilindru. Na kolenima mu je sedelo dete od tri godine, po svoj prilici, dečačić…On je mahao ručicama i podvriskivao od sreće .. .
Liza odjednom kriknu, podiže se i naže se celim telom napred.
— Šta ti je? — upita Groholjski …
— Ništa … Tek onako … Učinilo mi se … Visoki gospodin, širokih ramena i u cilindru skoči sa čeza, uze u naručje dečačića i poskakujući veselo, potrča prema staklenim vratima.
Vrata se bučno otvoriše i on se izgubi u tamnim odajama vile.
Dvojica slugu pritrčaše konju i čezama, i s najvećim uvažavanjem uvedoše ga kroz kapiju. Ubrzo se u vili preko puta upališe svetla i začu se zveckanje tanjira, noževa i viljušaka. Gospodin u cilindru je seo da večera i, sudeći po dugom zveckanju posuđa, dugo je večerao. Lizi se učinilo da je zamirisalo na čorbu od kupusa s kokoškom i na pečenu patku. Posle večere iz vile su odjeknuli bezvezni zvuci klavira. Verovatno je gospodin u cilindru hteo da nečim zabavi dete i dozvolio mu da pozvrnda.
Groholjski priđe Lizi i obgrli je oko struka.
— Kakvo divno vreme! — reče on — Kakav vazduh! Osećaš li? Ja sam, Lizo, srećan, čak veoma srećan. Moja sreća je tako velika da se bojim da se ne sruši. Velike stvari se obično ruše… A, znaš li, Lizo? Bez obzira na tu moju sreću, ja ipak nisam savršeno spokojan… Muči me jedna misao i ne mogu je se otresti.. . Užasno me muči. Ona mi ne da mira ni danju ni noću . . .
— Kakva misao?
— Kakva? Užasna, dušo. Proganja me pomisao na… tvoga muža. Dosad sam ćutao, bojeći se da ne peremetim tvoj unutrašnji mir. Ali ja nemam više snage da ćutim… Gde je on? Šta je s njim? Kud se deo sa svojim novcem? Užasno! Svake noći mi se priviđa njegovo lice ispijeno, paćeničko, preklinjuće… Hajde, razmisli, anđele moj! Pa mi smomu oteli sreću! Srušili, smrvili! Svoju sreću smo sagradili na ruševinama njegove sreće… Zar mu novac koji je velikodušno primio, može zameniti tebe? Ta on je tebe mnogo voleo?
— Mnogo!
— Eto, vidiš! Ili se propio ili je … Bojim se za njega! Ah, kako se bojim! Da mu pišemo? Treba ga utešiti … Lepa reč … Znaš li?
Groholjski duboko uzdahnu, odmahnu glavom i, iscrpen od teških misli, uvali se u fotelju. Poduprevši glavu pesnicama, stade da razmišlja. Sudeći po njegovom licu, misli su mu bile teške.
— Idem da spavam — reče Liza — Vreme je .. . Liza ode u svoju sobu, svuče se i prhnu pod pokrivač. Legala je u deset i ustajala u devet časova. Volela je da uživa u lepotama udobne postelje i sna.
Uskoro ju je Morfej uzeo pod svoje okrilje. U toku cele noći sanjala je najzanosnije snove … Sanjala je čitave romane, pripovetke, arapske bajke … Junak svih tih snova bio je gospodin u cilindru, koji ju je sinoć naterao da krikne.
Gospodin u cilindru otimao ju je od Groholjskog, pevao, tukao Groholjskog i nju, šibao pod prozorom dečaka, izjavljivao joj ljubav, vozio je u čezama…O, snovi! Za jednu noć, ležeći zatvorenih očiju, ponekad se može proživeti više od jedne desetine srećnih godina… Liza je za tu noć proživela mnogo i srećno, bez obzira i na batine.
Kad se u osam časova probudila, ona je obukla haljinu, brzo popravila kosu i ne navukavši čak ni svoje tatarske papuče s kljunom, stuštila se na terasu. Zaklanjajući jednom rukom oči od sunca i pridržavajući drugom haljinu da joj ne spadne, pogledala je na vilu preko puta … Lice joj sinu.
Više se nije moglo sumnjati. To je bio on.
Ispod terase vile preko puta, pred staklenim vratima bio je sto. Na stolu je sijao, presijavao se, blistao servis za čaj, sa srebrnim samovarom. Za stolom je sedeo Ivan Petrovič. U rukama je držao srebrni držač za čašu i pio čaj. Pio je s velikim apetitom. To se dalo zaključiti po glasnom mljackanju koje je dopiralo do Lizinih ušiju. Bio je odeven u smeđi kućni kaput s crnim cvetovima. Masivne kićanke su mu padale do zemlje. Liza je prvi put videla svoga muža u domaćem kaputu, pa još u tako skupocenom. . . Na kolenu mu je sedeo Mišutka i smetao mu da pije čaj. On je poskakivao i trudio se da svoga taticu uhvati za sjajnu usnu. Tatica se posle svaka tri-četiri gutljaja saginjao prema njemu i ljubio ga u teme. O nogu stola češao se sivi mačak i žalostivim maukanjem izražavao svoju želju da jede.
Liza se sakrila iza debele štofane zavese i prikovala pogled za članove svoje bivše porodice. Na licu joj je zablistala radost.
— Mišel! — poče šaputati. — Mišo! Ti si ovde, Mišo! Mili moj! A kako on voli Vanju! Bože!
I Liza se zaceni od smeha kad je Mišutka promešao kašičicom očev čaj.
— A kako Vanja voli Mišela! Mili moji! Lizi od radosti i sreće poče lupati srce i zavrte joj se u glavi. Ona se spusti u fotelju i iz fotelje stade da posmatra.
„Kako su dospeli ovamo?” pitala se, šaljući Mišutki poljupce. „Ko ih je naučno da dođu ovamo? Gospode! Zar je sve to bogatstvo njihovo? Zar oni konji — labudovi, koje su juče uveli kroz kapiju, pripadaju Ivanu Petroviču? Ah!”
Kad se napio čaja, Ivan Petrovič ode u kuću. Posle deset minuta pojavio se na doksatu i zaprepastio Lizu. On, mladić koga su tek pre sedam godina prestali da zovu Vanjka i Vanjuška, koji je bio gotov da za deset kopejki iskrene vilicu, celu kuću prevrne naopako, bio je odeven vraški lepo. Bio je u slamenom šeširu širokog oboda, u divnim sjajnim i visokim konjičkim čizmama, piketskom prsluku. Na hiljade velikih i malih sunaca presijavalo se na privescima njegovog lanca za sat. U desnoj ruci je otmene držao rukavice i korbač.
A koliko oholosti i ambicioznosti beše u njegovoj glomaznoj figuri kad je gracioznim pokretom ruke zapovedno lakeju da dovede konja!
Sav važan seo je u čeze i naredio da mu dodaju Mišutku i udice, koje su pored čeza držali lakeji. Čim je pored sebe posadio Mišutku i obgrlio ga levom rukom, on zateže dizgine i krenu.
— Noooo! — viknu Mišutka.
Liza mahnu za njima maramicom a da to ni sama nije primetila. Da se pogledala u ogledalo, videla bi zarumenjeno, nasmejano a istovremeno i uplakano lice. Bilo joj je krivo što nije pored razdraganog Mišutke i što iz nekih razloga sad ne može da ga izljubi.
Iz nekih razloga! . . . Idite bestraga, skrupulozna osećanja!
— Griša, Griša! — stade Liza da budi Groholjskog, utrčavši u spavaću sobu. — Ustaj! Doputovali su! Mili moji.
— Ko je doputovao? — upita Groholjski kad se probudio.
— Naši …Vanja i Miša … Doputovali! U vili preko puta. Gledam, a tamo oni …Pili su čaj .. I Miša je pio. Kakav anđelak je postao naš Miša, samo da ga vidiš! Majko božja.
— Koga? Ma koga si ti …? Ko je došao? Gde?
— Vanja s Mišom… Gledam ja u vilu preko puta, a oni sede i piju čaj. Miša već ume sam da pije.. . Video si kako su se juče doseljavali? To su oni doputovali!
Groholjski se namršti, protrlja čelo i poblede.
— Doputovao? Muž? — upita on.
— Jeste.
— Zašto?
— Verovatno će ovde da žive… Oni ne znaju da smo mi ovde. Da znaju, gledali bi u našu vilu, a oni su pili čaj i nisu obraćali nimalo pažnje …
— Gde je on sad? Samo, pobogu, govori jasno! Ah! Ama gde je on?
— Otišao je s Mišom da peca ribe… Čezama. Jesi juče video konje? To su njihovi konji… Vanjini… Oni Vanju voze. Znaš šta, Griša? Mi ćemo Mišu pozvati u goste. Da ga pozovemo? On je tako sladak dečko! Tako divan!
Groholjski se zamisli, a Liza je stalno govorila, govorila.. .
— Baš neočekivan susret… — reče Groholjski posle dugog i po običaju mučnog razmišljanja. — Ali ko je mogao očekivati da ćemo se ovde sresti. Pa … nek tako bude!.. . Neka! Znači, tako hoće sudbina. Mogu da zamislim kako će to biti neugodna situacija kad se sretne s nama!
— Pozvaćemo Mišu u goste?
— Mišu ćemo pozvati … Nego nezgodno je sresti se s njim. O čemu ću ja s njim razgovarati? O čemu? Biće i njemu neprijatno i meni neprijatno… Nema smisla sresti se. Pregovaraćemo, ako zatreba preko posluge…Mene, Lizo, užasno boli glava. Ruke i noge… Sve me lomi. Glava mi je vrela?
Liza mu dodirnu čelo dlanom i nađe da mu je glava vrela.
— Cele noći strašni snovi . . . Danas neću ustajati iz postelje, odležaću. . . Moraću da uzmem kinina. Poslaćeš mi ovamo čaj, mamice.
Groholjski je popio kinin i ceo dan proveo u postelji. Pio je toplu vodu, ječao, menjao rublje, kenjkao, mučio svoju okolinu i dosađivao joj. Bio je nepodnošljiv kad bi uobrazio da se prehladio. Liza je svaki čas morala da prekida svoje zanimljivo osmatranje i da s terase trči u njegovu sobu. Za vreme ručka je bila prinuđena da mu stavi slačicu. Kako bi to, čitaoče, bilo dosadno da moja junakinja nije imala na raspolaganju vilu preko puta. . .
Liza je ceo dan posmatrala vilu i zagrcnjavala se od sreće.
U deset časova Ivan Petrovič i Mišutka su se vratili iz ribolova i doručkovali. U dva časa su ručali i u četiri se odvezli nekuda u kočiji. Beli konji su ih poneli brzinom munje. U sedam časova su im došli gosti, muškarci. Do same ponoći su igrali karte na dva stola. Jedan od muškaraca je prekrasno svirao u klavir. Gosti su igrali karte, pili, jeli, smejali se. Ivan Petrovič, smejući se iz sveg glasa, pričao im je vic iz jermenskog života, ispričao ga j e na sav glas, tako da se čulo u svim ostalim vilama. Bilo je vrlo veselo. I Mišutka je sedeo s njima do ponoći.
„Miša je veseo, ne plače”, pomisli Liza, „znači, ne seća se svoje mame. Zaboravio me je, znači!”
I u duši joj je bilo čemerno … Proplakala je celu noć. Pomalo ju je mučila savest i bilo joj je krivo, progonila ju je želja da porazgovara sa Mišutkom, da ga poljubi… Ujutro se digla iz postelje s glavoboljom i uplakanih očiju. Groholjski je pomislio da ona zbog njega plače.
— Ne plači, mila! — reče joj on — danas sam već zdrav . .. Malo me boluckaju grudi, ali to nije ništa.
Kad su oni pili čaj, u vili preko puta su doručkovali. Ivan Petrovič je gledao u tanjir i nije video ništa osim parčeta guščetine sa koga je curila mast.
— Veoma sam zadovoljan — šaputao je Groholjski, gledajući iskosa Bugrova. — Vrlo sam zadovoljan što živi tako dobro! Neka bar pristojnim smeštajem umanji svoju nevolju. Skloni se, Lizo! Videće nas … Sad nisam raspoložen za razgovor s njim … Neka ide s milim bogom! Zašto da poremetimo njegov mir?
Zbog svega toga ručak nije prošao tako spokojno. Zavreme ručka došlo je do te „neugodne situacije”, koje se tako plašio Groholjski. Kad su na sto izneti divlje patke, najomiljenije jelo Groholjskog, Liza se odjednom zbuni i Groholjski poče brisati lice ubrusom. Na terasi vile preko puta videli su Bugrova. On je stajao oslonivši se rukama na ogradu terase i iskolačenih očiju gledao pravo u njih.
— Odlazi, Lizo… Odlazi… — poče šaputati Groholjski. — Ta govorio sam ti da ručamo u sobi! Kakva si, stvarno, ti …
Bugrov ih je gledao, gledao, pa se najednom prodera. Groholjski ga pogleda i vide veoma iznenađeno lice.
— To ste vi?! — prodera se Ivan Petrovič. — Vi?! I vi ste ovde? Dobar dan!
Groholjski pokaza prstima na jedno i drugo rame. Grudi su mu slabe, pa ne može da viče na takvom rastojanju. Lizi zalupa srce i zamuti joj se pred očima … Bugrov strča sa svoje terase, pretrča preko puta i za nekoliko sekundi je već stajao pod terasom na kojoj su ručali Groholjski i Liza. Propadoše divlje patke!
— Dobar dan — poče on crveneći i gurajući svoje duge ruke u džepove. — Vi ste ovde?
— Da i mi smo tu …
— Pa kako to da ste ovde?
— A vi, kako ste vi ovamo došli?
— Ja! Čitava je to priča! Čitava balada, brate moj! Ama ne uznemiravajte se, jedite! Znate, živeo sam od onda kako … u orlovskoj guberniji. Uzeo sam pod zakup imanje. Divno imanje! Ama, jedite! Tamo sam proveo od kraja maja, pa sam sad napustio … Tamo je hladno, a i doktor mi je savetovao da dođem na Krim.
— Zar bolujete od nečega? — upita Groholjski.
— Pa onako … tu kao da me sve nešto … vrti… I na reč „tu” Ivan Petrovič pokaza rukom od vrata do sredine trbuha.
— Tako, i vi ste ovde … Taako . . To mi je veoma drago. Odavno ste ovde?
— Od juna.
— A ti, Lizo, kako si? Jesi li zdrava?
— Zdrava sam odgovori Liza i zbuni se.
— Mora da si se Mišutke zaželela? A? A on je ovde, sa mnom …Sad ću vam ga sa Nikiforom poslati. To je veoma prijatno! Pa, zbogom! Moram sad da idem…Juče sam se upoznao s knezom Ter Hajmazovim… Duša od čoveka, iako je Jermenin! Danas je kod njega partija kriketa . .. Igraćemo kriket . . . Zbogom! Konj me već čeka.
Ivan Petrovič se okrete u mestu, zavrte glavom i mahnuvši runom za „adieu” potrča kući.
— Nesrećnik! — reče Groholjski, isprativši ga pogledom i uzdahnu duboko.
— Zašto je nesrećnik? — upita Liza.
— Vidi tebe, a nema prava da kaže da si njegova!
„Budala!” osmeli se da pomisli Liza. „Pačavra.”
Pred veče je Liza grlila i ljubila Mišutku, koga je doneo Nikifor. Mišutka se iz početka rasplakao, a nad su mu ponudili slatko od drenjina, počeo je da se umiljato osmehuje.
Tri dana Groholjski i Liza nisu videli Bugrova. Negde se gubio i samo noću bio kod kuće. Ali četvrtog dana pojavio se kod njih opet za vreme ručka… Došao je, oboma pružio ruku i seo za sto. Lice mu je bilo ozbiljno.
— Došao sam poslom — reče. — Pročitajte! I dade Groholjskom pismo.
Groholjski naglas pročita sledeće:
— Ljubazni i nezaboravni sine Jovane, uteho moja! Dobio sam tvoje poštovano i ljubavlju krcato pismo, u kome pozivaš svog prestarelog oca na divni i za odmor pogodni Krim da se nadiše prijatnog vazduha i vidi nepoznate krajeve. Na ovo tvoje pismo odgovaram da ću, kad uzmem odsustvo, doći k tebi, ali ne nadugo. Moj kolega, otac Gerasim, bolešljiv je i slabunjav čovek pa ne može duže vremena ostati sam. Mnogo me dira što ne zaboravljaš svoje roditelje, oca i majku svoju. Oca paziš, a majku spominješ u molitvama svojim, jer to se tako i priliči. Dočekaj me u Fedosiji… Kakav je grad Fedosija? Koliki je? Biće mi veoma drago da ga vidim. Tvoja kuma koja te na krštenju držala zove se Fedosija. Ti pišeš da ti je bog pomogao da dobiješ 200.000. To je primamljivo! Ali mi nije milo što si, pošto si u službi dogurao tek do malog čina, napustio službu. Zauvek. I bogati treba da službuju. Blagosiljam te uvek, sada i večno. Pozdravlja te Andronov Ilja i Serjoška. Dobro bi bilo da im pošalješ po deseticu. Sirotuju! Voli te tvoj otac, sveštenik Petar Bugrov.
Groholjski je naglas pročitav ono pismo i zajedno s Lizom upitno pogledao Bugrova.
— Vidite u čemu je stvar — poče, mucajući Ivan Petrovič. — Molio bih te, Lizo, dok on bude ovde, da mu ne izlaziš na oči, da se sakriješ. Pisao sam mu da si bolesna i da si otputovala na Kavkaz da se lečiš. Ako bi te susreo, onda . .. znaš i sama … Nezgodno … Hm…
— Dobro — reče Liza.
„Može”, pomisli Groholjski. „Ako se on žrtvuje, zašto da se ne žrtvujemo i mi?”
— Molim te … Ako te on vidi .. . biće nevolje… On je čovek strogih načela. Prokleće nas u sedam crkava. Ti, Lizo, nemoj izlaziti iz sobe, i ništa više . .. On ovde neće biti dugo. Ne brini…
Otac Petar nije dozvolio da ga dugo čekaju. Jednog jutra dotrča Ivan Petrovič i tajanstvenim tonom prošišta:
— Stigao je! Sad spava! Onda, molim vas!
I Liza je ostala da sedi između četiri zida. Nije dozvoljavala sebi da izađe ni u dvorište ni na terasu. Mogla je da vidi nebo samo kroz zavese na prozorima … Na njenu nesreću, tatica Ivana Petroviča je stalno bio pod vedrim nebom, pa je čaki spavao na terasi. Obično je otac Petar, mali pop u smeđoj mantiji i cilindru s podignutim ivicama, polagano šetkao oko vila i radoznalo gledao kroz svoje staračke naočare „neznane krajeve”. Pratio ga je Ivan Petrovič sa „Stanislavom” na grudima. On orden obično nije nosio, ali je pred rodbinom voleo da se pohvali. Kad bi bio u društvu rođaka, uvek je stavljao orden Stanislava.
Liza je umirala od dosade. I Groholjski je patio. Morao je da šeta sam, bez društva. Samo što nije plakao, ali morao se pokoravati sudbini. Pored toga bi još svakog jutra dotrčao Bugrov i šišteći saopštavao bilten o zdravlju malog oca Petra, a to nikoga nije interesovalo. Dojadio im je s tim biltenima.
— Noćas je dobro spavao! — saopštavao bi on – A juče se ljutio što nema kiselih krastavaca.. . Mišutku je zavoleo. Stalno ga gladi po glavi. ..
Najzad, posle dve nedelje po prilici, mali otac Petar je prošetao poslednji put oko vila i, na veliku sreću Groholjskog, otputovao. Našetao se i otputovao veoma zadovoljan. Groholjski i Liza su opet počeli da žive po starom. Groholjski je opet počeo da blagosilja svoju sudbinu… Ali njegova sreća nije bila dugog veka… Naišla je nova nevolja, gora od oca Petra.
Ivan Petrovič se navadio da im dolazi svaki dan. Ivan Petrovič je, otvoreno govoreći, silan — ali veoma težak čovek. On je dolazio k njima u vreme ručka, ručao kod njih i sedeo vrlo dugo. To još ne bi bilo strašno. Ali se njemu uz ručak morala kupovati votka, koju Groholjski nije podnosio. Ispijao je po pet čašica i govorio stalno za vreme ručka. Pa ni to ne bi bilo strašno. Ali znao je da sedi kod njih do dva sata noću i nije im dao da spavaju … A što je najvažnije, dozvoljavao je sebi da govori ono o čemu bi trebalo ćutati . . . Kad bi se oko dva sata noću napio votke i šampanjca, uzimao bi u ruke Mišutku i plačući mu govorio pred Groholjskim i Lizom:
— Sine moj, Mihaile! Šta sam ja? Ko sam? Ja sam … podlac! Prodao sam tvoju majku! Prodao za trideset srebrnjaka. .. Neka me bog kazni! Mihaile Ivaniču! Prasence! Gde je tvoja majka? Fuj! Nema je! Prodata u ropstvo! Pa šta onda? Podlac sam ja. .. Dakle.. .
Od ovih suza i reči Groholjskom se prevrtala utroba. Bojažljivo bi pogledao u prebledelu Lizu i kršio ruke.
— Idite da spavate, Ivane Petroviču! — govorio bi bojažljivo.
— I otići ću… Hajdemo, Mišutka! Bog neka nam sudi! Ne mogu ni da pomišljam na san kad znam da je moja žena robinja. .. Ali Groholjski nije kriv . . . Moja roba, njegov novac . .. Slobodnom sloboda, spasenom raj …
Ni danju Ivan Petrovič nije Groholjskom bio ništa manje nepodnošljiv. On se, na veliki užas Groholjskog, nije odvajao od Lize. Pecao je s njom ribu, pričao joj viceve, šetao s njom. Čak ju je jednom, koristeći se prehladom Groholjskog, vozio u svojoj kočiji bog te pita kuda do mrkle noći…
„To je odvratno! Nečovečno!” mislio je Groholjski, grizući usne.
Groholjski je voleo da svakog trenutka ljubi Lizu. Bez tih sladunjavih poljubaca on nije mogao da živi, a ljubiti se pred Ivanom Petrovičem bilo je ipak nekako neugodno … Mučenje! Siromašak se osećao usamljen. Ali se ubrzo sudbina sažalila nad njim. Ivan Petrovič je odjednom nekuda iščezao celu nedelju dana. Došli su mu gosti i odvukli ga sa sobom. Poveli su i Mišutku.
Jednog jutra Groholjski je došao u svoju vilu iz šetnje veseo, sav je sijao.
— Došao je — reče on Lizi, trljajući ruke… Veoma mi je drago što je došao .. . Hahaha!
— Što se smeješ?
— S njim su žene . . .
— Kakve žene?
— Ne znam … To je dobro što je počeo sa ženama …Čak odlično …Još je tako mlad, tako svež… Dođi ovamo! Pogledaj . ..
Groholjski povede Lizu na terasu i pokaza joj na vilu preko puta. Oboje se uhvatiše za stomak i zakikotaše. Bilo im je smešno. Na terasi vile preko puta stajao je Ivan Petrovič i osmehivao se. Dole, ispod terase, stajale su neke dve smeđe dame i Mišutka. Dame su nešto glasno govorile na francuskom i smejale se.
— Francuskinje — primeti Groholjski. — Ona, bliža nama, čak je vrlo zgodna, laka roba, ali to ne mari… I među takvima ima dobrih žena.. Ipak, kako su one . . . nasrtljive.
Smešno je bilo što se Ivan Petrovič savio preko terase i svojim dugim rukama obujmio ramena jedne od tih Francuskinja i, dok se ona kikotala, podignuo ju je i spustio na terasu.
Pošto je podigao obe dame na terasu, on podiže i Mišutku. Dame ponovo strčaše dole i opet poče isto podizanje …
— Dobre mišiće …ima! — mrmljao je Groholjski gledajući ovu scenu.
Podizanje se ponavljalo šest puta. Dame su bile tako ljupke da se nimalo nisu stidele što jak vetar raspolaže njihovim haljinama koje su se vijorile. Groholjski bi stidljivo obarao pogled kad bi dame, došavši do balkona, prebacivale noge preko ograde. A Liza je gledala i smejala se! A što i ne bi? Nisu se nepristojno ponašali muškarci kojih je ona, žena, trebalo da se stidi — već dame!
Uveče dotrča Ivan Petrovič i stidljivo izjavi da je on sad porodičan čovek.
— Nemojte pomisliti da su one bilo ko — reče. — Istina, one su Francuskinje, stalno viču, piju vino.. . ali zna se! Takvo je francusko vaspitanje! Šta se tu može… Meni ih je… — dodade Ivan Petrovič — ustupio knez… Gotovo besplatno…,Uzmi, pa uzmi…” Moraću vas negde upoznati sa knezom. Kulturan čovek! Stalno piše, piše … A znate kako se one zovu? Jedna Fani, druga Izabela … Evropa! Hahaha … Zapad! Zbogom!
Ivan Petrovič je ostavio na miru Lizu i Groholjskog i prilepio se za svoje dame. Po ceo dan se iz njegove vile čuo govor, smeh, zveckanje posuđa. Svetla se nisu gasila do duboko u noć. Groholjski je uživao u miru. Najzad se posle duge mučne pauze, opet osećao srećan i spokojan. Ivan Petrovič sa dve nije doživljavao takvu sreću kakvu je on uživao sa jednom. Ali, avaj! Sudbina nema srce. Ona se poigrava sa Groholjskima, Lizama, Ivanima, Mišutkama kao s pionima. Groholjski je opet izgubio mir.
Jednom (posle nedelju i po dana), pošto se kasno probudio, on izađe na terasu i vide sliku koja ga je zapanjila, ozlojedila i ogorčila. Pod terasom vile preko puta stajale su Francuskinje i među njima Liza. Ona je razgovarala i iskosa bacala poglede na svoju vilu: da se nije probudio onaj tiranin, despot?
(Tako je Groholjski sebi objasnio te poglede). Ivan Petrovič, koji je stajao na terasi zasukanih rukava podiže uvis Izabelu, pa Fani pa … Lizu. Kad je podizao Lizu, Groholjskom se učinilo da ju privukao k sebi… I Liza je prebacila jednu nogu preko ograde… O, te žene! Sve do jedne su sfinge.
Kad se Liza vratila od muža kući i, kao da ništa nije bilo, na prstima ušla u spavaću sobu, Groholjski je ležao bled s crvenim pečatima na obrazima, u pozi potpuno iznemoglog čoveka, i ječao.
Kad vide Lizu, on skoči s kreveta i stade koračati po spavaćoj sobi.
— I vi tako? — zaciča on visokim tenorom. — I vi tako? Veoma sam vam zahvalan! To je gnusno, milostiva gospođo! Na kraju krajeva, nemoralno! Shvatite to!
Liza poblede i, razume se, zaplaka. Žene, kad osećaju da su u pravu, grde i plaču, a kad su svesne svoje krivice, onda samo plaču.
— Zajedno s tim razvratnicama?! To… Ovo… ovo… to je ispod svake kritike! Pa vi znate ko su one? To su žene koje se prodaju! Kokete! I vi, poštena žena, krenuli ste kao i one?! A onaj… onaj! Šta on hoće? Šta još hoće od mene?! Ne shvatam! Dao sam mu polovinu svog imetka, dao sam mu i više. Sami znate! Dao sam mu ono što ja nemam… Gotovo sve sam mu dao … A on! Ja sam podnosio ,,ti” između vas i njega, na što on više nema nikakvog prava, podnosio vaše šetnje, poljupce posle ručka… sve sam podnosio, ali ovo neću.. . Ja ili on! Više nisam u stanju da ovako živim…nisam! Ti to i sama shvataš. .. Ili ja ili on… Dosta je! Čaša je već puna .. . Ja sam i ovako mnogo prepatio .. . Sad idem da s njim porazgovaram… Ovog časa! Šta je on U stvari? Pazi kakav je! E, ne! Zalud on tako mnogo misli o sebi . . .
Groholjski je napričao još vrlo mnogo hrabrih i oštrih stvari, ali „odmah” nije otišao: uplašio se i postideo. Posle tri dana pošao je k Ivanu Petroviču.
Kada je ušao u njegove odaje, zinuo je od čuda. Zapanjili su ga raskoš i bogatstvo kojim je sebe okružio Bugrov. Presvlake od somota, užasno skupe stolice…da ti je neprijatno ući. Groholjskn je u svom veku video mnogo bogatih ljudi, ali ni kod jednog nije video takav bes i raskoš. A kakav je tek rusvaj video kad je neshvatljivo uznemiren ušao u salu? Na klaviru su bile razbacane tacne s komadićima hleba, na stolici čaša, pod stolicom korpa s nekakvim krpetinama. Na prozorima razbacane ljuske od oraha. I sam Bugrov, kad je ušao Groholjski, nije bio baš uredan. Koračao je po sali crven, neočešljan, u donjem rublju i govorio sam sa sobom… Očigledno je zbog nečeg bio jako iznerviran. Tu, u sali, na divanu sedeo je Mišutka i razdirao vazduh svojom prodornom vriskom.
— Ovo je užasno, Grigorije Vasiljiču! — poče Bugrov kad je video Groholjskog. — Takav nered, takav nered… Sedite, molim vas. Izvinite što sam ja u kostimu Adama i Eve … Ta ništa … Svuda užasan nered! Ne shvatamo kako ti ljudi mogu ovde živeti? Ne razumem. Posluga je neposlušna, klima grozna, sve je skupo… Ućuti! — viknu Bugrov, zastavši ispred Mišutke. — Ućuti! Tebi se govori! Stoko! Nećeš da ućutiš?
I Bugrov povuče Mišutku za uvo.
To je gnusno, Ivane Petroviču! — poče Groholjski plačnim glasom. — Zar se smeju tući tako mala deca? Kakav ste vi, zbilja…
— A on neka ne urla… Ućuti! Išibaću te!
— Ne plači, Mišo, dušo moja… Tata te više neće taknuti. Ne tucite ga, Ivane Petroviču! Pa on je još dete… Dede… Hoćeš konjića? Ja ću ti poslati konjića…Kako ste vi, zbilja, tvrdog srca…
Groholjski poćuta, pa upita:
— A kako su vaše dame, Ivane Petroviču?
— Nikako . . . Oterao sam … Bez pardona. Još bi ih zadržao, ali nije zgodno: dečko raste… Očev primer… Da sam sam, bilo bi drugo… A i što da ih držim? Pf! Prava komedija! Ja njima ruski, one meni francuski… Ništa ne razumeju, pa da ih ubiješ.
— A ja do vas poslom, Ivane Petroviču, da porazgovaramo. Hm… Nije nešto naročito, nego tako… dve tri reči… U suštini imam molbu na vas.
— Kakvu?
— Ne nalazite li vi da treba da odete… odavde? Nama je veoma drago, ali, znate, neugodno je… Shvatićete me. Nekako je neugodno… Neki neodređeni odnosi, večito neprijatno osećanje u odnosima među nama… Moramo se rastati…Čak je to neophodno. Oprostite mi, ali… Vi sami, naravne, shvatate da u sličnim slučajevima zajednički život navodi na …razmišljanja …Odnosno, ne … na razmišljanja, nego se pojavljuje neko neprijatno osećanje…
— Da… To je tako. Ja sam o tome mislio. Dobro, otputovaću.
— Mi ćemo vam biti veoma zahvalni. Verujte, Ivane Petroviču, da ćemo sačuvati najlepšu uspomenu na vas! Žrtva koju …
— Dobro … Samo kuda da denem sve ovo? Čujte kupite od mene ovaj nameštaj! Hoćete li! Nije skup … Osam … deset hiljada … Nameštaj, kočija, klavir…
— Dobro… Daću vam deset …
— E, odlično! Sutra idem… Otići ću u Moskvu. A ovde je nemoguće živeti! Sve je skupo! Strahovito skupo! Novac samo ide . .. Napravit korak, ode hiljadarka… Ja ovako ne mogu … Ja imam porodicu … I hvala bogu, što kupujete moj nameštaj. Ipak će biti više novaca, inače sam sasvim bankrotirao.. .
Groholjski ustade, oprosti se sa Bugrovom i likujući ode kući. Uveče mu je poslao deset hiljada.
Sutradan ujutru rano Bugrov i Mišutka su već bili u Fedosiji.
Anton Pavlovič Čehov
Nastaviće se
