“Živeću
u osmom vizantijskom veku” – razgovor vodila A. Begović, Radio
Zagreb, Zagreb, 23. oktobar 1983.
A.
Begović: Vi
ste pobudili interesovanje javnosti već svojim prvim romanom “Vreme
čuda” godine 1965. Iako ste tada bili nepoznat pisac, kritičari
su taj roman ocjenili najsvojstvenijim djelom naše posleratne
književnosti. Ono se temelji na motivima biblijskih legendi. Zašto
su baš biblijske legende postale metaforički jezik vašeg
izričaja?
B.
Pekić:
Prvo
pitanje, prva nedoumica. Pokušavam da restauriram fakta po sećanju.
Da pri sebi imam Dnevnik, išlo bi lakše. Najpre, kritičari su vrlo
velikodušno za metaforičnost “Čuda” pronašli duboke estetičke
razloge. Na žalost, bar u početku nije ih bilo. Razlozi su bili
pragmatični.
Ja
sam se bojao da bi me savremena tema, kako je ja shvatam, opet dovela
u ratno stanje s ljudima koji su od umetnosti zahtevali da se
stvarnošću oduševljava, a kada je osporava, onda da to čini
jedino u takozvanim konstruktivnim okvirima. A to je nemoguće.
Književnost je po prirodi razarački posao.
Da
bih literarno izrazio uverenje kako je put u pakao popločan dobrim
namerama, morao sam pribeći metafori. Ta je metafora, dakle,
iznuđena. A biblijski sam prostor odabrao jer njime dominira ideja
mesijanstva, jer je odnos prema Bogu, veri i crkvi, kao i odnos
između ta tri pola duhovnog života međusobno još od mladosti žiža
mojih razmišljanja, sumnji i mojih nada.
Dodajem
da taj postupak više neću ponoviti. O savremenosti se najbolje
govori kroz savremenost. Svako vreme govori za sebe i o sebi, premda,
budući da su sva vremena ista, sva isto i govore. Ono što nije
isto, to su finese, ali njima se upravo umetnost i bavi. Kad budem
pisao “Srebrnu ruku”, koja se događa u vizantijskom VIII veku i
bavi velikim ikonoboračkim duhovnim revolucijama, verujte mi, ja ću
u tom veku nastojati i da živim. Neću znati da smo ikad dospeli do
XX.
A.
Begović: Prema
istim biblijskim pričama napravili ste i ciklus od pet radio-drama,
koje su izvedene na Radio-Zagrebu. Koliko se te radio-drame razlikuju
od onog što je rečeno u romanu?
B.
Pekić:
Prilično,
čini mi se, i to u dva pravca. Najpre, vršeno je prilagođavanje
radiofonskom izrazu, prestrukturiranje, sažimanje, dijalogiziranje
naracije i svođenje priče na jednu tezu koju u tako kratkom vremenu
valja dokazati. Gotovo u svakoj, jedna trećina materijala je nova.
Dramatizacije nisu mehaničke, bilo bi mi jednostavno dosadno da to
radim.
Zatim,
uprošćene ideje knjige postale su nešto složenije, to se naročito
vidi, čini mi se, kod “Žena sa Siona”, i to u onom smeru u
kojem ću jednom izvršiti reviziju povesti. Knjiga je uostalom torzo
hronike čiji će naslov biti “Zaveštanje”. Možda će se reći
da je napor nepotreban, jer knjiga i ovako nije rđava. Literarno
možda i nije, ali u jednom smislu, bar za mene, jeste.
A.
Begović: Napisali
ste poveliki broj radio-drama. One su emitirane na mnogim
Radio-stanicama u svjetu, dakle i prevedene su na nekoliko jezika.
Šta je to za vas radio-drama? Privlači li vas njezina
komunikativnost, mogućnost da se obraćate širokom slušateljstvu,
pa tako s pomoću medija da lakše prodirete u svijet, ili vas
radio-drama, to jest njezin autohtoni svijet zvuka, zanima kao
specifičan oblik izražavanja?
B.
Pekić:
Stvarno
napisao sam tih drama poprilično. U dvanaestotomnim “Sabranim
delima”, koja izlaze uskoro, dve su knjige posvećene izboru tih
drama. Od oko tridesetak uneo sam šesnaest, a zatim, gotovo sve su
moje pozorišne predstave bazirane na radio-dramskim rukopisima. Šta
je za mene radio-drama?
Ima
nekoliko odgovora, i čini mi se da svi oni ravnopravno učestvuju u
mom radu. Najpre, držim da je od svih oblika književnog izražavanja
radio-drama najbliža romanu, jer dopušta bezmalo neograničenu
slobodu kretanja kako u dimenzijama vremena i prostora tako i kroz
duhovni mikrokosmos.
Ne
tvrdim da ja sve te mogućnosti koristim u dovoljnoj meri, ali pravi
dobri pisci rado-drama to čine sa fascinirajućim rezultatima svuda
gde je između njih i režije postignuto i razumevanje.
Eksperimentalno polje je praktično beskonačno. Ne postoji prinudna
slika koja slušaoce ograničava, aktivira se mašta, sarađuje se sa
onim što se sluša.
Naravno,
samo ako se ona sluša koncertno, a ne onako kako gledamo televiziju.
Drugi razlog – ja se u svojim knjigama uglavnom ne bavim takozvanim
aktuelnim temama, u smislu nečega što bi se događalo paralelno sa
nama. U finalu “Zlatnog runa” istražujem preistorijske, mitske
korene civilizacije, pelaški paleobalkanski prostor, gde nije bilo
granica između mogućeg i nemogućeg.
U
projektiranom “Atlantisu” bavim se globalnom vizijom naše
prošlosti i budućnosti, a ipak živim danas, osećam potrebu da
reagujem na ono što se oko mene događa. Da te reakcije ne bi
smetale mojim knjigama, mojim romanima, da te romane ne bih podredio
mojim prolaznim raspoloženjima, uvek negativnim, uostalom, naravno,
ja sve te aktualije deponujem u radio-drame.
Tamo
se bavim međunarodnim terorizmom, terorom ideologija, moralnim
dilemama intelektualaca našeg doba, pitanjima slobode, u celini
trajnom protivrečnošću između onoga kako se misli da bi trebalo
da živimo i toga kako stvarno živimo. I najzad, od radio-drama
živim.
Već
dvanaest godina sam u Londonu, prevodi knjiga donose mi malo,
radio-drama, posebno u Saveznoj Republici Nemačkoj, plaća se jako
dobro, zatim su tu reprize, preuzimanje od drugih nemačkih i
inostranih stanica i tako se nakupi za skroman, ali pristojan život,
uz zaradu moje supruge, naravno, inače me ni dvostruki broj drama
godišnje, ne bi održao.
Dodaću
da se radio-drama, bar kako je ja radim, piše kao pesma. Ja lično
ili je u prvoj verziji napišem za nekoliko dana, ili nikad. Nikad se
ne vraćam drami koju sam ostavio nedovršenu, pokušavao sam, naime,
ali bez uspeha. Sad sam digao od toga ruke – ako ide, ide odmah,
ako ne ide, nikad neće ni ići.
A.
Begović: Vaša
najnovija radio-drama “186. stepenik” upravo je realizirana. To
je vaša osma radio-drama koju emitira Radio-Zagreb, pa
pretpostavljamo da ste od jugoslovenskih radio-stanica najviše
surađivali upravo s Radio-Zagrebom. Molim vas recite nam nešto o
tom vašem najnovijem radio-dramskom djelu.
B.
Pekić:
Sa
zahvalnošću moram reći da je Radio-Zagreb prva radio-stanica u
Jugoslaviji koja je obratila pažnju na moj radio-dramski rad. Otada
do danas, ta se saradnja odvija na moje zadovoljstvo, u svakom
slučaju. Mislim i na odnos sa redakcijom radio-dramskog programa i
na nivo izvođenja mojih drama.
Što
se tiče ove nove drame, tih “186 stepenika”, pitanje koje
postavljam prosto je i staro. Sva su uostalom prava pitanja i prosta
i stara. Koliko se dakle sme ići u borbi za istinu, za dobro, za
pravdu, da li su u takvoj borbi dopuštena baš sva sredstva? Postoji
jedna paralelna ideja.
Mi
manje-više uvek osuđujemo nasilje ne misleći da bismo se mogli
naći u situaciji u kojoj bi nam se njegova primena učinila i
prirodnom i nužnom. Nije dovoljno samo znati da se ljudsko meso ne
sme jesti, pa da čovek nikad ne postane ljudožder.
A.
Begović: Vaš
književni opus vrlo je opširan iako je nastao u relativno kratkom
razdoblju. Tu je šest objavljenih romana i sedam ili osam
uprizorenih kazališnih komada, da ne nabrajamo i ne mali broj
radio-drama. Vaše najdublje i najpotpunije opredeljenje ipak pripada
romanu. Zar ne?
B.
Pekić:
Sasvim.
Ja sam romansijer s povremenim srećnijim ili nesrećnijim izletima u
film, teatar, esejistiku ili radio-dramu. Meni se čini da sam
najuspešnije letovao u radio-drami. Sem nekoliko izuzetaka, izleti u
film bili su katastrofalni.
U
pozorištu sam uspevao na malim scenama uvek kada je podlogu
predstavljala bilo koja moja radio-drama, kao što su “Generali”,
“U Edenu na Istoku”, “Kategorički zahtev”, “Razaranje
govora”, “Obešenjak”, “Kako zabavljati gospodina Martina”,
“Kako upokojiti vampira”, itd.
A.
Begović: Za
roman “Hodočašće Arsenija Njegovana” nagrađeni ste godine
1970. NIN-ovom nagradom, a za roman “Kako upokojiti vampira”
dobili ste 1977. najviše priznanje na Natjecaju beogradskih
udruženih izdavača. Nedvojbeno pripadate krugu naših najuspešnijih
romansijera. Koji su vam pisci intelektualno i umetnički bliski u
našoj i svjetskoj književnosti i zašto? I što mislite o našem
suvremenom romanu?
B.
Pekić:
Najjasniji
ću biti ako kažem da mi je, na primer, u ruskoj književnosti
blizak Dostojevski a nije Gorki, u nemačkoj Tomas Man a ne Hajnrih
Man, Hese a ne Breht, u francuskoj Prust i Žid a ne takozvani novi
talas, u anglo-američkoj Haksli i Fokner a nikako Sinkler i
Hemingvej, ali u latino-američkoj podjednako su mi bliski i Markes i
Borhes, u našoj to je u prvom redu Krleža.
Nisu
mi bliski strogo realistički romani, isključivo društveni romani,
takođe levi romani, desni romani, romani jednog tona i boje; volim
romane sinteze, takozvani inteligenc roman, roman ideja, ali i one
fantazija.
Što
se tiče našeg romana, mislim da je on na ozbiljnoj visini i da je,
uzet u celini, sve bolji. Bio bi još bolji kada bi se konačno
shvatilo da se umetnost i stvarnost kreću u raznim dimenzijama i da
premda stvarnost ume ugroziti umetnost, obrnuto je nemoguće.
A.
Begović: U
osnovi vaših dela preovladava antidogmatska misao, usmjerena protiv
manipulacije i porobljavanja ličnosti, protiv totalitarne svjesti i
totalitarnih konstelacija u društvu. Poprišta zbivanja u vašim
djelima najčešće su ovi prostori u bližoj i daljoj prošlosti i
čovjek pritisnut mehanizmima povjesti. Vaši junaci u tim vrtlozima
gube igru.
B.
Pekić:
Demantira
ih konkretna situacija u kojoj su se našli, manje-više bez svoje
volje. Pa iako u vašim analizama ima britke ironije, a u vašem
jeziku ima humora, taj humor više rastužuje nego što uveseljava.
Je li ispravno zaključujem da ste vi skeptičan i vrlo suzdržan
čovjek a vaša koncepcija književnosti duboko pesimistična?
Znate,
onaj ko donosi vesti iz dubokog bunara prošlosti i ko zna da pod
kapom nebeskom nema ničeg naročito novog, nije pravi pesimista.
Nije pesimista onaj ko predviđa
katastrofu, već onaj ko veruje da se ona mogla izbeći i kuka zato
što nismo bili dovoljno sposobni. Onaj prvi je ravnodušan pred
neizbežnim, i on to neizbežno prihvata kao kaznu za neizbežni
greh.
Ali
recimo da sam pesimista. Ne verujem u napredak, jer ne znam prema
čemu bismo ga merili. Vidim stvari u neizbežnom krugu. Početna
zabluda daleko je iza nas i nepopraviva; moramo se vratiti na
početak, a pre novog početka je Atlantis, odnosno potop.
A.
Begović: Danilo
Kiš je jednom rekao da u svoju pesimističku književnost želi
unjeti zračak optimizma, a to je nada da književnost ipak nečemu
služi – ljudskoj savjesti. Smatrate li da je buditi savjest bitna
funkcija i dragocjena moć umjetničke riječi i kako gledate na
funkciju pisca u današnjem svijetu?
B.
Pekić:
Ja,
međutim,
ne želim u svoju književnost ništa unositi. Ja se, kako bi rekao
Jonesko, prosto izražavam. Moram reći da sam književno zabrinut
jedino za vlastitu savest, koja je u neprestanim iskušenjima, da bih
stigao uopšte misliti na bilo koju tuđu,
i da sam nepogodan za buđenje
ičeg osim ponekad samoga sebe.
Pisac
savesti je jedan Solženjicin, ali on je ima, a ja tek za njom
tragam. Funkcija pisca – ja je ne vidim. To nije radio-aparat da
funkcioniše ili ne funkcioniše. Obdelavati svoj vrt jedino je što
se može.
Možda
će mimo njega, jednom neko proći, u očima poneti sliku, u
nozdrvama neki miris od kojeg će imati kakve koristi, to je sve.
Književnost ne uči. Ništa više stvarno ne uči. Za svako učenje
davno je kasno.
A.
Begović: Na
kraju, recite nam što spremate za vašeg zagrebačkog izdavača
“Liber”?
B.
Pekić: Besnilo”,
to spremam. Besnilo, zapravo pseće besnilo je moja vizija kraja
sveta koja prilično pravedno odgovara onome što smo mi u svojoj
antrpocentričnoj oholosti od njega napravili kada nam ga je priroda
dala u privremeni najam.
